Idi na sadržaj

Preporučene poruke

Родос (град)

 

Sunset_at_Rhodes%2C_Greece.jpg

 

Родос (грч.: Ρόδος) је највећи град на истоименом острву у Грчкој на југоистоку Егејског мора. Град је управно седиште Периферије Јужни Егеј и префектуре Додеканез, као и најважније место острвља Додеканез.

Родос је познат по једном од седам светских чуда, Колосу са Родоса. Данас је Родос познато туристичко летовалиште у источном Средоземљу.

Стари део Родоса са крсташком тврђавом је од 1988. године на списку светске баштине УНЕСКОа.

 

800px-Offices_of_the_Prefecture_of_the_D

 

800px-Gate_d%27Amboise_02.jpg

 

Град Родос се налази у крајње североисточном делу острва Родос, на месту где се острво највише приближава малоазијској обали Турске. Град је смештен на источној страни острва Сирос у омањем заливу, где се налази стара градска лука. У граду и његовој близини постоје лепе пешчане плаже.

Клима у Родосу је средоземна са дугим и топлим летима и благим и не толико кишовитим зимама. Мањак падавина надокнађује се обилним подземним изворима воде (близина копна), па је град пун паркова и „зелених оаза“.

 

800px-Fort_Saint_Nicolas_Rhodes.jpg

 

Родос је насељен још током неолита. У 16. веку п. н. е. долази до откривања острва од стране Крићана. У 11. веку п. н. е. острво насељавају Дорци и под њима почиње процват острва. Током [[Грчко-персијски ратови|Персијског рата Родос се нашао на удару Персије, али се одбранио уз помоћ Атине. Због тога је он 478, г, п. н. е. пришао Делском савезу и остао у њему до 404. п. н. е. Међутим, током Пелопонеског рата Родос је био неутралан. После раскида са Атином Родос се потпуно осамосталио и потпуно ујединио. Постепено је јачао и после смрти Александра Македонског Родос прераста у важно привредно и културно средиште познатог дела света. Посебно је постао познат по као стециште научника и уметника.

164. године. Родос је пао у руке старог Рима и ускоро постао место школовања деце познатих и богатих Римљана. Вековима је Родос задржавао репутацију „најнапреднијег“ града грчког простора. Поделом царства Родос је припао Византији, у оквиру које ће остати до 672. године када су га окупирали Арабљани. У 11. веку пшоново га ослобађају Византинци, али већ 1309. године Родос освајају витезови Малтешког реда, у почетку познати као „Витезови са Родоса“. Многе њихове грађевине, највише утврђења, сачуване су до дан-данас. Сва ова утврђења нису помогла у одбрани острва против Сулејмана Величанственог 1522. године и Родос постаје османски.

Под Турцима Родос је остао неколико векова чинећи један од најбогатијих делова овог огромног царства. Иако су Грци са Родоса били активни током свих догађаја на тадашњем грчком подручју они су се ослободили Османлија тек 1912. године. Нажалоср, тада су острво окупирали Италијани, који су били безобзирни према острвском становништву и спроводили су оштре мере италијанзације. Ово је изазвало назадовање острва и исељавање становништва. Тек после Другог светског рата. Тада је постепено почео опоравак острва пре свега захваљујући развоју туризма, данас преовлађујућег чиниоца острвске привреде.

 

800px-Plachetnice_Rhodos_Edit1.jpg

 

Град Родос по последњем попису има око 53.000 становника, али се сматра да је број сталних становника много виши, око 80.000, јер су многи странци (некадашњи туристи, досељеници из неразвијенијих земаља) веома дуго бораве на острву и заправо су његови стални обитаватељи. У току летње туристичке сезоне број људи у граду и околини је много виши.

Град Родос је и средиште острвске градске зоне, која обухвата неколико насеља и пар општина. У овој зони живи око 75% укупног становништва острва Родос.

 

800px-RhodosStadtzentrum1.JPG

 

Градска привреда се углавном ослања туристичке садржаје (угоститељство, туризам, превоз туриста, продаја сувенира), а град Родос је и управно и образовно-културно средиште овог дела Грчке. То је и главни саобраћајни чвор Додеканеза и представља место где се укрштају линије до већих места у држави и инострантву (највише до Атине) и месне линије до околних малих острва.

Град има простране луку и марину, а 13 km јужно од града налази се савремени аеродром, један од најпрометнијих у земљи.

 

Кад се улази у стари део града Родоса, чини се да се улази у други свет. Старо језгро града, које су изградили витезови Јовановог реда, окружено је са два реда зидина које су раније штитиле град од напада Турака. Средњовековни зид којим је опасана тврђава је из 15. века и дугачак је 5 km.

Улазећи у стари део града кроз Врата слободе, долази се до остатака Венериног храма из 3. века п. н. е. Иза храма је и обержа витезова Оверњ, изграђена 1507. године, а данас је ту гувернерова канцеларија. Даље долазимо до Аргирокастро трга с фонтаном у центру. Ђулад поред фонтане је из времена турске опсаде Родоса 1522. године, а сама фонтана је направљена од ранохришћанске крстионице. На овом тргу је и једна од најстаријих и најлепших зграда из 14. века - стари Арсенал витезова, који је данас Музеј фолклора.

На Музејском тргу је обержа витезова Енглеске и нова болница витезова из 15. века; ту је данас Археолошки музеј. У Археолошком музеју је чувена скулптура Лаокон са синовима, а римска копија чува се у музеју у Ватикану. Овде се чува и статуа Венере с Родоса - богиња је приказана како после изласка из мора суши своју дугу косу на сунцу.

Улица витезова дуга 600 метара је најбоље очувана средњовековна улица у Европи. На том месту су витезови проводили време у молитви и вежбању војне тактике. Улица се протеже од нове болнице, то јест Археолошког музеја, до Палате великог мајстора. С десне стране је обержа витезова Италије, па Француске, која је највећа и најлепша од свих, па Провансе, а лево је обержа витезова Шпаније.

Палата великог мајстора доминира старим делом града. Грађена је крајем седмог века, а витезови су у првој половини 14. века обновили ову византијску цитаделу и претворили је у административни центар своје државе. Палата је обложена дрветом с острва Кос, пуна оригиналног намештаја и таписерија, лустера-свећњака и оружја. Под је прекривен старим мозаиком с острва Кос из првог века. Италијани су је рестаурирали и требало је да буде летња резиденција Мусолинија и Виктора Емануела Трећег, али су након завршетка радова изгубили контролу над острвом у корист Грчке.

Сахат кула је некада била механичко ремек-дело. Данас је то видиковац, а сатни механизам и звоно су склоњени. Сахат кула је саграђена после разорног земљотреса 1851. године.

Џамија Сулејмана Величанственог саграђена је убрзо након што су Турци окупирали град. Испред ње се налази стари турски базар. Џамија доминира градом својом величином и необичном црвеном бојом.

Сократовом улицом се иде до Хипократовог трга. Он окружује скромну Кастеланија фонтану, која је уоквирена старом Шедрван џамијом на западу и палатом Кастеланија на истоку. Палата је саграђена 1507. године, необичног је архитектонског стила с великим спољним степеницама. За време италијанске владавине то је био центар трговачког живота, а на првом спрату је био трговачки суд витезова пре него што су је Турци претворили у рибљу пијацу. Данас је ту библиотека. Напуштајући Хипократов трг, иде се даље Аристотеловом улицом до Трга јеврејских мученика, срца јеврејске четврти. На средини тог трга је фонтана с плочицама које приказују морски свет, а прелепа декорација довршена је са три велика бронзана морска коњица.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • Odgovori 87
  • Otvoreno
  • Poslednji odgovor

Članovi sa najviše poruka u ovoj temi

Članovi sa najviše poruka u ovoj temi

Popularne poruke

Светска баштина Унеска је специфично место (као што је шума, планински масив, језеро, пустиња, грађевина, комплекс или град) које је номиновано за Међународни програм светске баштине којим управља Ком

Мост Мехмед-паше Соколовића Из Википедије, слободне енциклопедије     Мост Мехмед-паше Соколовића (Стари мост у Вишеграду) налази се у Вишеграду близу границе Републике Српске и Србије и предста

Салцбург     Салцбург (нем. Salzburg) је четврти по величини град у Аустрији, смештен у средишњем делу државе. Салцбург је управно, привредно и културно средиште истоимене покрајине Салцбург, где

Zakačene slike

Сен Шапел

 

640px-Sainte_chapelle_-_Upper_level.jpg?

 

Сен Шапел (Света капела, француски - Sainte-Chapelle) се налази у Паризу на острву Сите (ile de la Cité). Када је грађена требало је да буде пупак света, фокус француске монархије. Подигнута је по налогу Луја IX. Требало је да буде грандиозни реликвијар, реликвијар свих реликвијара. Ту су пренете реликвије из Цариграда.

 

640px-Ste_Chapelle_Basse_s.jpg?uselang=f

 

640px-Sainte-Chapelle_gnosne.jpg?uselang

 

Она је на неки начин симулација Богородице Фарске из Цариграда. Богородица Фарска је била имитација неба на земљи, а кроз елементе који су кроз реликвије били представљени наглашавало је ту функцију. Овде су најсветије иконе Христове и Богородичине. Сен Шапел је двоспратна грађевина, ту је и један стаклени реликвијар који је од пода до прозора у витражу са разним сценама. Нагласак у апсиди ставља се сценом крунисања Давида.

 

360px-Paris_%2875%29%2C_Sainte-Chapelle% 360px-Abbaye_Saint-Germer-de-Fly_sainte_

 

По правилу у готичким грађевинама нема унутрашње декорације, међутим овде је има. Скулптура овде визуелизује небеско царство на земљи. Дуж једне и друге стране је по 6 апостола, а сам Христос је окружен ученицима. То наглашавање француског краљевства и моћи је такође израђено чињеницом да су сви сводови прекривени пламеним љиљанима.

 

620px-Sainte_Chapelle_-_Rosace.jpg?usela

 

У 14 веку Карло IV у Прагу прави једну врсту овакве капеле која је имитација Сен Шапела, а све су оне имитација Богородице Фарске.

Изграђена је у готском стилу за рекордно време од 1238. до 1245.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Nacionalni park Darién

 

640px-Pteroglossus-torquatus-001.jpg

 

Nacionalni park Darién (šp. Parque Nacional Darién) je najveći nacionalni park (površine 5.790 km²) u Panami. Smješten je između gorja Serranía del Darién, 16 km od i paralelno s karipskom obalom i uz pacifičku obalu, u istoimenoj najjužnijoj panamskoj pokrajini Darién, oko 325 km zapadno od grada Panamá. Park se proteže gotovo cijelom južnom granicom Paname s Kolumbijom (80%), te se nastavlja na nacionalni park Los Katíos u Kolumbiji.

Park površine 7.000 km² je osnovan 1972. godine, a 1980. je proglašen za nacionalni park veličine 8.593,33 km², čiji je dio upisan na UNESCO-v popis mjesta svjetske baštine u Amerikama 1981. godine, a 1983. je postao UNESCO-v rezervat biosfere[1].

 

640px-Ateles_fusciceps_robustus_moving.J

 

U NP Darién nalaze se planine Darién, Sapo, Jungurudo i Pirre, te gorje Jurado i porječja rijeka Tuira, Balsas, Sambu, Jaqué i dio rijeke Chucunaque. Park je strašno nedostupan i do njega se može doći samo čamcem ili teškim kamionima.

U geološkoj prošlosti je ovaj dio Amerike nekoliko puta bio na morskom dnu i posljednji put je izronio na početku pleistocena. Pacifička plima snažno tjera morsku vodu uzvodno u korita rijeka Chucunaque i Tuira, a erozija je oblikovala njegove stijene s mnogim procijepima i klancima.

Zahvaljujući zemljopisnom položaju između Srednje i Južne Amerike u njemu postoje raznolika staništa: pješčane plaže, stjenovite obale, šume mangrova, slatkovodne močvare, šume palmi i tropske kišne šume. Monsunske šume imaju visinu od oko 40 m, s ponekim stablima visokima i do 50 m, a najbujnije su šume drveta cuipo i cativo. Na visinama iznad 200 m javlja se i planinska šuma jedinstvenih ekosustava poput šume patuljastih borova zbog konstantnih oblaka (Cerro Pirre).

 

640px-Thraupis-episcopus-001.jpg?uselang

 

Fauna u NP Darién je iznimno raznolika i tu obitavaju rijetke vrste sisavaca kao što su: jaguar, ocelot, šumski pas (Speothos venaticus), kapibara, srednjoamaerički tapir (Tapirus bairdii), bjelousni pekari (Tayassu pecari), glodavci aguti, noćni majmuni, majmun drekavac (Alouatta) i smeđoglavi pauk-majmun (Ateles fusciceps fusciceps), te druge životinje kao što su: harpija i druge ptice, te američki krokodil i kajman naočar.

Područje je također arheološki i antropološki jako bogato i u njemu živi oko 1.000 pripadnika plemena Chocó (Embera) i oko 200 Kuna Indijanaca. Zbog kolonizacije ovih prostora (Kristofor Kolumbo je posjetio ovo područje još 1502., a 1510. su Španjolci osnovali danas nestalo naselje Santa Maria la Antigua del Darién), većina autohtonih stanovnika se odselila i očuvanje indijanske kulture je jedan od prioriteta uprave nacionalnog parka.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Јосемити

 

640px-1_yosemite_valley_tunnel_view_2010

 

Јосемити је национални парк у Сједињеним Америчким Државама основан 1890. године, површине 308.074 хектара. Налази се у Калифорнији у планинама Сијера Неваде (САД). Јосемити је познат по предивним пределима и по шумама секвоје. То је један од најпознатијих и најпосећенијих паркова у Сједињеним Америчким Државама.

 

640px-Yosemite_national_park_mirror_lake

 

Најспектакуларнија и најатрактивнија за туристе је Јосемитска долина која се налази у југозападном делу парка. Долина је дугачка 11 km. и оивичена је са стрмим гранитним гребенима који се уздижу и до 1.200 m. изнад дна долине. Међу најупечатљивијим литицама су Ел Капитан (енгл. El Capitan), велика гранитна стена 1.100 m. висока (налази се на западној страни долине) која је веома популарна међу алпинистима и Half Dome карактеристична стена која је ерозијом преполовљена на два дела и висока је 1,440 m. у чијем се подножју налази величанствено језеро. Потоци који се сливају са литица у долину формирају неке од светских највећих и најлепших водопада. Јосемитски водопад је један од њих, висок је 739 m. и то је највећи водопад у Северној Америци.

 

640px-A_rainbow_over_Bridalveil_Fall_see

 

640px-Half_Dome_from_Glacier_Point%2C_Yo

 

Јосемитски национални парк је познат по шумама џиновске секвоје. Марипоса шума (енгл. Mariposa grove) налази се јужно од Јосемитске долине, близу јужне границе парка и то је највећа и најпознатија шума. Садржи око 500 дрвећа секвоје, укључујући и најстарије стабло чија старост се процењује на више од 2.700 година. Са висином од 64 m. то је и једна од највећих секвоја у свету.

 

У Јосемитском националном парку налази се мноштво биљних и животињских врста. Поред већ поменутих џиновских секвоја ту расту и шећерни бор, алпска кукута, јела, јавор, храст и пацифички дрен. Такође, у парку расте и око 1.400 врста цветних биљака. Животињски свет обухвата 80 врста сисара (од којих су најраширенији медведи и јелени) и отприлике 240 врста птица.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 sedmica kasnije...

Лувр

 

800px-Louvre_Museum_Wikimedia_Commons.jp

 

Лувр (фр. Musée du Louvre) је један од највећих и најпознатијих музеја на свету. Налази се на десној обали Сене у Паризу, у првом арондисману. У музеју је изложено скоро 35.000 предмета из периода од праисторије до 19. века. Стална поставка је изложена на површини од 60.600 m².[4] Укупан број предмета који припадају музеју је 380.000. Лувр је најпосећенији музеј у свету, кога радним данима посети у просеку 15.000 туриста на дан, од чега су 65 % страни туристи.

Музеј Лувр се налази у Палати Лувр (Palais du Louvre) која је зачета изградњом тврђаве у касном 12. веку у време владавине Филипа II. Остаци тврђаве су видљиви у подруму музеја. Ова грађевина је више пута проширивана и тако се формирала Палата Лувр која је служила као француски двор. Палата Лувр има 3 крила: Ришеље, Виши и Денон.

 

640px-Louvre-CourMarly.jpg?uselang=fr

 

640px-Louvre_Grab.JPG

 

Године 1682. Луј XIV је одабрао дворац у Версају као своју резиденцију, док је Лувр остао место где је била изложена краљевска колекција уметничких предмета. Од 1692. ту је смештена збирка античких скулптура. Исте године у Лувру је почела да ради Краљевска академија сликарства и скулптуре (Académie Royale de Peinture et de Sculpture). На доградњи Лувра је радило више значајних архитеката (Леско, Ди Серсо, Лемерсје, Ле Во, Перо, Висконти, Гужон и др). За време Француске револуције Национална скупштина Француске је 1791. одредила да Палата Лувр треба да служи као музеј у коме ће се излагати национална ремек дела.

 

640px-Mona_lisa_crowd.jpg

 

Музеј је отворен 10. августа 1793. када је изложено 537 слика, од којих је већина припадала конфискованој краљевској и црквеној имовини. Због структурних проблема грађевине Лувра музеј је био затворен од 1796. до 1801. Под Наполеоном колекције су знатно увећане и сам музеј је добио његово име (Musée Napoléon). После Наполеоновог пораза код Ватерлоа многа опљачкана дела су враћена претходним власницима. Колекција је обогаћена у време владавине Луја XVIII и Шарла X, док је током Другог француског царства музеј добио око 20.000 нових експоната. Након тога збирке су се стално обогаћивале донацијама и поклонима. Од 2008. колекције су подељене у 8 кустоских одељења: египатске старине, блискоисточне старине, грчке, етрурске и римске старине, исламска уметност, скулптура, декоративне уметности, сликарство, графике и цртежи.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Келнска катедрала

 

824px-K%C3%B6lner_Dom_nachts_2013.jpg

 

Келнска катедрала (нем. Kölner Dom, Domkirche St. Peter und Maria, Катедрала Светог Петра и Марије) је римокатоличка црква у Келну, која је уједно катедрала Келнске надбискупије. Свеци заштитници ове катедрале су Симон Петар и Богородица.

Са 157,38 метара висине, Келнска катедрала је после Катедрале у Улму, друга по висини катедрала у Европи, и трећа на свету. По површини је трећа готичка катедрала Европе (после катедрала у Севиљи и Милану). Налази се на око 250 метара од Рајне.

 

369px-K%C3%B6lner_Dom_2013-06-06-01.JPG  320px-K%C3%B6lner_Dom_abends.jpg

 

Пример је изузетне хармоније постигнуте у средњовековно-готичкој архитектури. Пројектована је у облику латинског крста. Њена градња је почела 1248, а трајала је са прекидима до 1880. Дуга је 144,5 метара, широка 86,5, док су јој торњеви високи 157 метара.

У катедрали се чувају мошти Света три мудраца, које су у Келн стигле 1164. Оне се налазе у златном саркофагу из 13. века. Ту је и позлаћени крст надбискупа Гера из око 960, и Миланска Мадона, дрвена скулптура из око 1290. Олтарске слике је насликао Стефан Лохнер. Због тих реликвија добија је нова катедрала ранг цркве краљева, при чему се мислило на Христа, као врховног краља. Због тога је у средњем веку, надбискуп града Келна крунисао ту немачког краља из Ахена, а оба прва седишта у хору Келнског Дома била су резервисана са цареве и папе.

 

640px-Koeln_RdFlug_1.JPG

 

Грађевина чија је изградња започета 1248, напредовала је врло споро. Хор је био завршен 1320, а 1322.посвећен. До 1400. завршен је јужни звоник на два спрата. ОД XIV до XVI века сазидани су главни и бочни бродови до висине од 15 до 18 метара. На томе је остало све до IX века. За богослужење коришћен је само хор.

Келнска катедрала има дванаест звона, од којих су четири из Средњег века. Најстарије звоно је „Звоно три краља“ (Dreikönigenglocke), тешко 3,8 тона, изливено 1418, постављено 1437, и поново изливено 1880. Друга два стара звона су постављена 1448. (10,5 тона и 5,6 тона).

 

304px-Koelner_Dom_Innenraum.jpg  340px-K%C3%B6lner_Dom_vom_K%C3%B6lnTrian

 

Дуго је изгледало да се не мисли на довршавање радова. «Постепено се губио сваки смисао и разумевање средњовековног начина грађења», каже се у спису из 1880.поводом завршетка Дома. «Да су сама црква, велелепни звоници и остали делови грађевине били потпуно изграђени, не би Европа имала да покаже ништа више што би се могло супротставити светским чудима старог света», писао је један посматрач још 1600. Није се радило само о новцу, већ и о промени схватања: «Када је готика пала као жртва новог духа времена, прихваћени су и у Келну као погоднији рококо и перика».

 

640px-Cathedral_2_by_andy205.jpg

 

Одлучујућа иницијатива потекла је од С. Боасереа који је заинтересовао и Гетеа. У годинама од 1843.до 1880. придодати су гигантској грађевини нови делови «у старом духу». Ти нови делови су нераздвојно везани са старим, само пластика није достигла зрелост и изражајну снагу оне из средњег века. Ускоро је Катедрала постала симбол немачког угледа. Али њено дубље значење лежи ипак на другом подручју. Дематеријализација камена и светла (кроз обојеност стакла на прозорима) даје грађевини својство једне небеске катердрале која и поред своје монументалности делује као да нема тежину.

 

310px-K%C3%B6lner_Dom_-_S%C3%BCdportal_g  319px-Schwalbennestorgel_Koelner_Dom.JPG

 

О уметничком благу Дома написане су многе књиге. Треба поменути да је Распеће, које је настало око 970. године, најстарија сачувана пластична представа разапетог Христа. Међународну славу достигао је ковчег Три краља, највеће дело златарске вештине на свету, које је започео Николаус фон Фердун 1181, а завршили су га мајстори из Келна око 1220. Најзначајнијим вајарским делима Немачке раног XIV века, сматрају се Апостоли на преградама хора. Не мање вредни су и средњовековни прозори и блистава дела ризнице. Највеће дело келнске сликарске школе XV века је Триптих Дома од Стефана Лохнера.

Келн је сравњен у савезничком бомбардовању у Другом светском рату, али се катедрала одржала, иако оштећена. Срушени су сводови главног брода и северни делови бочних бродова. Једанаест година седамдесет људи је радило на отклањању штете. Оштећења су поправљена после рата, али она и данас захтева сталне поправке и одржавање. Године 2007. у њој је постављено 113 m² витража. Од 1996. Келнска катедрала је на УНЕСКО листи Светске баштине. То је најпосећенија туристичка атракција Немачке коју је 2004. посетило 6 милиона туриста.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Фрејзерово острво

 

640px-Fraser_Island_a02_highway.jpg

 

Фрејзерово острво (енгл. Fraser Island, абориџински: K’gari, у преводу: Рај) је најдуже пешчано острво на свету. Простире се на 184 000 хектара. Смештено је на источној обали Аустралије, 200 km северно од Бризбена у Квинсленду.

Острво је 1992. године стављено на Унескову листу Светске културне и природне баштине. Под заштитом је владе Аустралије које га је прогласила националним парком – Велики пешчани национални парк (енгл. Great Sandy National Park).

 

640px-Fraser_Island_view_from_Indian_Hea

 

Прво спомињање Фрејзеровог острва датира из 1770. године, када је британски истраживач, капетан Џејмс Кук пловио дуж источне обале Аустралије. Кук и његови сапутници сматрали су да се ради о полуострву, а не о острву. Неколико година касније истраживач Метју Флиндерс искрцао се на његову обалу. У његовом личном дневнику забележио је: „... нема веће пустаре од овог полуострва...“. Убрзо је напустио острво, не откривши његове природне чари које су се налазиле само пар километара од њега.

 

640px-Fraser_Island_a05_lake_mckenzie.jp

 

Данашњи назив, острво је добило након једне трагедије. Капетан Џејмс Фрејзер и његова супруга Елајза Фрејзер преживели су, 1836. године, бродолом једрењака Свирлинг Каслс, након чега су доспели на ово острво. Припадници једног урођеничког племена убили су капетана, али је Елза касније спашена. Због те трагедије, у знаку капетана Џејмса, дотадашњи назив Велико пешчано острво, промењено је у Фрејзерово острво.

Плажа на језеру Мекензи

Поред ова два имена, острво има још једно име. Домороци су своје острво називали к’гари – што у преводу значи рај. Овај назив је још увек активан код староседелаца.

 

640px-Fraser_Island_shipwreck_of_Maheno_

 

Фрејзерово острво има суптропску климу са умереном температуром. Просечна температура на обали је између 22 и 28 °C у децембру, а у јулу она се креће између 14 и 21 подељка целзијусове скале. Температуре у унутрашњости копна могу бити екстремно високе. Годишња количина падавина износи око 1200 mm на обали, и око 1800 mm у унутрашњости. Кишовити период траје од јануара до марта, док суша преовладава у зимским и пролећним месецима. Летње буре су уобичајне, и обично се јављају повремено дуж пешчаних обала.

 

Фрејзерово острво дугачко је 120, а широко 25km, његова површина износи око 184 000 хектара. Масивна пешчана брда издижу се и до 250 метара изнад нивоа мора, што ово острво чини највишим те врсте у свету. Докази указују на то да безбројне тоне песка, од којих је острво настало, потиче са Великих разводних планина, планинског ланца који се простире дуж читаве обале Аустралије. Током времена, на тим планинама су обилне падавине проузроковале одроне стена, које су бујице потом односили до река и океана. Под дејством морских струја, стене су претворене у ситан песак који се постепено таложио на морском дну ка северу. Песак се нагомилавао на простору ограниченом ртовима и формацијама стена које су се издизале са морског дна. Тако је настало Фрејзерово острво.

 

640px-Fraser_Island_a06_lake_mckenzie.jp

 

Прилично изненађујућа чињеница је да се широм острва у удубљењима и пешчаним динама налази 40 слатководних језера. Нека од њих су смештена у великим депресијама на врху високих пешчаних дина. Воду у њима задржавају слојеви, на дну, сачињених од делимично иструлог лишћа, кора и грана.

На острву се налазе и језера која су настала у динама код којих је дно депресије испод горњег нивоа подземних вода. Слатка вода подире у удубљења у динама, стварајући базене са чистом кристалном водом коју филтрира песак. Вода у језерима се обнавља захваљујући падавинама чија количина износи око 1500 mm годишње. Вода која не заврши у језерима или у песку, формира реке које се крећу ка мору. Процењује се да се из једне такве реке, у Тихи океан улива више од 5.000.000 литара воде на сат.

 

Због обиља воде Фрејзерово острво је обрасло бујном вегетацијом. Пешчано тло је сиромашно хранљивим материјама и зато је обично непогодно за раст прашуме. Међутим, Фрејзерово острво је једно од неколико места на Земљи где прашуме бујају управо на пешчаном тлу. Штавише, оне су некада биле толико густе да су преко 100 година коришћене за производњу грађе. Међу шумарима су нарочито биле цењене две врсте еукалиптуса и једна врста бора. Дрвеће које овде расте високо је и преко 45m, и достиже ширину од 2 до 3 метара. Неке врсте дрвећа, која су иначе погодна за примену у столарству за производњу терпентина, коришћено је за израду зидова Суецког канала. Међутим, данас је на острву сеча шума обустављена због масовног уништавања дрвета које спада међу најквалитетније на свету.

 

Абориџини (другачије: доморовци, урођеници, староседеоци) населили су острво пре око 5000 година. Археолошка ископавања утврдили су да их је у почетку било свега око 200-300 чланова. Захваљујући природи острва и њеној разноврсности, убрзо су прерасли у популацију од око 2000 до 3000 чланова. Долазак Европљана донео им је пропаст и друштвени слом. Почетак истраживања Метју Флиндерса 1802. за њих је значило почетак њиховог краја. Иако Метју напушта острво неистражујући га, неслутећи шта се све крије у њему, доморовци га опажају. 1836. капетан Џејмс Фејзер и његова супруга Елајза доживњавају бродолом једрлице. Морске струје их одбацују до обале острва, где ће их урођеници ухватити и заробити. После вишенедељних мучења, Џејмс умире. Елајза успева да се избави из руку Абориџинаца и после шест недеља проведених на острву, напушта га. То је проузроковало борбе 1840. године, после којих је живот домороваца осуђен на пропаст. Абориџини нису могли нишда да ураде са својим копљима, луковима и стрелама. Једноставно, европски барут је био надмоћнији. Од 1904. Абориџини одлазе да живе у Крисланду, и другим деловима Аустралије. Данас, поред становања на копну, Абориџини живе и у K’Gari Camp на Фрејзеровом острву, и то у малом броју.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Брихадесварар храм

 

640px-Temple_tanjore.jpg

 

Брихадесварар храм је хиндуистички храм из 11. века у Индији. Налази се у Танџавуру у индијској држави Тамил Наду. Налази се на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине и представља сјајан пример дравидског стила градње храмова. Централни храм налази се унутар тврђаве, чији су зидови грађени у 16. веку. Главни торањ храма је висок 70 метара и највиши је на свету. Дизајниран је тако да у било које доба године не ствара сену у подне.

 

640px-View_from_left_side_corner_of_the_

 

640px-Brihadeeswarar_Temple_02.jpg

 

Градио га је краљ Раџараџа, који је владао Танџавуром. Саграђен је између 1003. и 1010. и представља највећи од Чола храмова. Типичан је за јужноиндијски или дравидски стил архитектуре. Посвећен је Брихадесварару, који је један од реинкарнација Шиве.

 

640px-Rajarajesvaram_Temple_4-8a.jpg

 

636px-Brihadeeswarar_Temple_04.jpg

 

Круна храма је октогоналана изклесана купола, која је јако велика и тешка (81 тону) и исклесана је из два камена. Да би се круна подигла на храм граћен је нагнути пешчани насип дугачак 11 километара. Храм је градио велики владар Чола династије Раџараџа Чола I. Краљ је око 1010. поставио коначну декорацију, а то је била бакрена чинија тешка 107 кг са 13 кг злата.

 

640px-Tanjavur_Painting.JPG

 

640px-Tanjore_painting_1.JPG

 

Храм је био посвећен богу Шиви. Статуа Нандија (бика кога јаше Шива) је тешка 27 тона и друга је по величини у свету.

Храму се прилази са истока кроз два пролаза, које чувају две фигуре, које представљају различите легенде о Шиви.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 mesec kasnije...

 

Rudnik soli Vjelička

 

Da li ste ikada poslali razglednicu iz pošte pod zemljom? Da li ste ikada obedovali u restoranu 125 metara pod zemljom? Da li ste ikada videli podzemne kapele uklesane u stenama soli? Ovo su samo neke od atrakcija koje pruža rudnik soli Vjelička (Wieliczka), nedaleko od Krakova, u južnoj Poljskoj. Čitali ste "Put u središte Zemlje" od Žila Verna? Možda je red da to putovanje i doživite. Bar delimično!

Piše Biljana Radovanović

1312841889483dd4ec08eb5750660574_orig.jp

Nedaleko od drevnog i predivnog srednjovekovnog grada Krakova u južnoj Poljskoj, nalazi se, slobodno možemo reći, nekoliko čudesnih i čudovišnih atrakcija. Ako se nekadašnji koncentracioni logori Aušvic i Birkenau posećuju sa tugom u srcu i osećajem čudovišnosti koji traje danima, onda se definitivno treba uputiti u jedan "kontrapunkt" ovim strahotama, u pravo svetsko čudo. Čudo se nalazi pod zemljom, i zapravo je rudnik. Rudnik? Hmm, izgleda kao da od čuda nema ništa! Ali, ne zadugo. Rudnik, koji je u stvari bio nalazište soli, sve je, samo nije običan kop pod zemljom iz koga se vadi nešto korisno, bilo da je to ruda ili so. To je... umetničko delo!

Ovaj rudnik soli je dugo bio glavna atrakcija za turiste širom sveta. Jedan Francuz koji ga je posetio u 18. veku je zabeležio da rudnik soli Vjelička nije ništa manje zadivljujući od piramida u Egiptu. Ispostavilo se da stotine hiljada posetilaca imaju slično mišljenje. Podzemni svet uskih hodnika, lavirinata, džinovskih pećina, jezera pod zemljom, kapela sa skulpturama izrađenim u kristalima soli i bogatom ornamentikom uklesanom u stene soli, jedinstvena akustika mesta koja čini slušanje muzike ovde izuzetnim doživljajem, zaista se mogu porediti sa lepotom i atraktivnošću samih piramida. Svoj zasluženi istorijski položaj, rudnik je dobio 1978. godine, kada je od strane UNESCO-a uvršten u listu najvažnijih "spomenika" kulturne i prirodne baštine sveta.

Rudnik soli Vjelička radio je punih 700 godina. Nekada je bio najveće i najprofitabilnije industrijsko "postrojenje" u svetu, budući da je u srednjem veku so imala podjednak značaj kao danas nafta.

I danas postoje okna koja su još u funkciji, tako da je ovo najstariji aktivni rudnik u Evropi. Počeci eksploatacije soli u regionu u blizini Vjeličke datiraju još iz 3500. godine pre nove ere, dok najraniji tragovi eksploatacije soli u samoj Vjelički potiču s početka 1. veka nove ere. Vekovima se bazični sirov materijal usoljavao izvorima slane vode, koja je prethodno kuvana u glinenim posudama. Kako je vreme odmicalo, ljudi su polako kopali sve dublje i dublje u bazene soli. Do 12. veka, u rudniku soli Vjelička proizvodile su se već značajne količine soli, a glinene posude zamenile su velike gvozdene tepsije. Kako se sve ovo tačno dešavalo, govori i stara legenda o princezi Kingi, koja je kasnije postala zaštitnica rudara iz okoline Krakova.

 

1964657362483dd4ec24a3c355461003_extreme

"Mađarska princeza Kinga trebalo je da se uda za vladara Krakova, i htela je da ponese nekakav dragoceni dar za svoga verenika. Pošto je Poljska bila prosperitetna zemlja, i njeni stanovnici su imali svega, osim soli, Kinga je zamolila svoga oca da joj u miraz da rudnik soli, što je on i učinio. Princeza je bacila svoje prstenje u rudnik soli svoga oca i otputovala u Poljsku. U blizini Krakova, u Vjelički, naredila je svojim ljudima da iskopaju duboku jamu. Rudari su upravo na tom mestu pronašli so, a u prvom grumenu koji je iskopan, nalazio se prsten princeze Kinge..."

Zapravo, stene soli po prvi put su otkrivene oko 1250. godine u Bohniji, oblasti u blizini Vjeličke, gde je eksploatacija soli ranije i započela. To je bilo sasvim slučajno otkriće, do kojeg se došlo prilikom dubokog kopanja u slanim bazenima. Godine 1290. iskopavanje stena soli je započelo i u Vjelički. Mnoga radna okna, kojima su rudari silazili u rudnik, su od tada izgrađena. Jedno od njih je Danilovičevo (Danilowicz) okno, koje je posle tri veka rada, 1935. godine adaptirano za novu svrhu - za ulazak turista u rudnik. Među turistima su, zbog neverovatne atraktivnosti rudnika, pre ovog "zvaničnog otvaranja", bili Nikola Kopernik, Gete, Dmitrij Mendeljejev, izumitelj periodičnog sistema elemenata i mnogi drugi. Jakob Bronovski je snimio delove svog filma "Uzdizanje čoveka" u rudniku, a Boleslav Prus je bio inspirisan Vjeličkom kada je pisao scene u lavirintu za svoj istorijski roman "Faraon", daleke 1895. godine! No, nacisti su tokom Drugog svetskog rata imali manje poetične namere - koristili su rudnik kao obično skladište potrepština za ratne operacije...

Da se vratimo današnjici! Rudnik se prostire na veoma velikoj površini. Na starim mapama ucrtano je 26 većih i više od 180 manjih okana kroz koje su rudari silazili u rudnik. Više od 2.000 kapela se nalazi na devet nivoa različitih dubina. Nivoi su povezani hodnicima ukupne dužine 200 kilometara. Prvi nivo se nalazi na dubini od 64 metra ispod površine zemlje, a deveti nivo na čak 327 metara. Čitav ovaj lavirint hodnika, pećina, okana, kapela, prostire se ispod površine samog grada Vjelička.

Depoziti soli u rudniku Vjelička čine samo mali deo potkarpatskih stena soli koje su formirane još pre 18 do 20 miliona godina. Dugo je ova oblast bila pod morem, a potom je usledio topao i suv period. Tada je morska voda postepeno isparavala ostavljajući za sobom obilje mineralnih depozita, a najdragoceniji mineral je bio natrijum hlorid. Ovi depoziti hiljadama godina trpeli su razna tektonska pomeranja i potrese, i tako zadobili sadašnje kompleksne oblike.

 

 

1356655046483dd4ec41cf0828131346_extreme

Svoju fantastičnu transformaciju, ovaj rudnik je započeo 1689. godine. Kako je većina rudara živela daleko od rudnika, a dnevno su mnogo vremena provodili u njemu odlučili su da katoličke mise održavaju unutar jame. Tako je započela izgradnja brojnih kapela. Da bi što bolje dočarali izgled kapela, rudari su počeli da klešu skulpture i raznoliku ornamentiku u stenama soli. Ukrasili su sve - podove, tavanice, zidove, oltare, čak su napravili i viseće lustere od soli!

Rudnik soli Vjelička godišnje poseti oko 800.000 turista iz svih krajeva sveta. Svi delovi rudnika nisu pristupačni za turiste, već jedino nivoi od 64 do 135 metara dubine, što je, verujte, i sasvim dovoljno da biste otkrili i upoznali sve njegove tajanstvenosti, čari i lepote.

Turistička tura, sa obaveznim vodičem, predviđa obilazak 20 istorijskih kapela, povezanih hodnicima ukupne dužine oko dva kilometra. Obilasci traju oko sat i po. Nakon što se izborite sa 378 prilično strmih drvenih stepenica i stignete do prvog nivoa, na dubini od 64 metra, turistički vodič vam obavezno ispriča kojih se sve pravila bezbednosti morate pridržavati dok ste u rudniku. Zabranjeno je pušenje cigareta, paljenje šibice, upaljača, diranje električnih instalacija (možete da doživite električni šok!). Visoke osobe moraju da vode računa prilikom obilaska prostorija sa niskim plafonom, posetioci moraju da budu samo u grupi sa vodičem, nikako ne smeju da se izdvajaju, deca i osobe koje imaju problema sa kretanjem moraju da budu pod posebnim nadzorom, osobe pod uticajem alkohola ili oni koji boluju od srčanih bolesti ne smeju da ulaze u rudnik. Leti se savetuje dodatna odeća, pošto je temperatura u rudniku oko 15ºC tokom cele godine.

Pored 20 kapela koje možete da posetite, na dubini od 135 metara nalazi se i najstariji muzej rudarstva na svetu, u kome možete da vidite različitu opremu i alate koje su rudari upotrebljavali kroz vekove. A na dubini od 210 metara postoji čak i sanatorijum koji se preporučuje obolelima od astme, hroničnog bronhitisa ili alergija, jer je poznato da su rudnici soli, zbog isparenja, veoma pogodni za lečenje plućnih bolesti... Tu su i brojni kafići, a posetioci mogu da uživaju i u koncertima, sportskim dešavanjima, misama u katedralama ili čak u venčanju! Najpopularnija pećina naziva se, upravo kao u bajci, "Pećina patuljaka"... Mada, mitski patuljci, koji rade u rudniku i vraćaju se kući svojoj Snežani, nisu toga dana bili, na poslu...

Najveća i najposećenija kapela je Kapela svete Kinge. Izgrađena je prilično kasno, u drugoj polovini 19. veka. Pod kapele nalazi se na dubini od 101 metra ispod površine zemlje. Duga je 54, široka 17, a visoka 12 metara. Sa tavanice se spušta pet velikih prekrasnih lustera izgrađenih prvobitno samo od soli, a kasnije su im pridodati i kristali, sprovedena je struja, tako da su igre svetlosti i senke, uz odsjaj soli svuda po zidovima, zaista čarobni. Ova kapela se često koristi kao koncertna dvorana. Pored ove najpoznatije, tu su još i kapele Nikole Kopernika, kralja Kazimira Velikog, Pjeskove Skale, Svetog krsta, Varšave, Svete Kunegunde i druge.

 

 

575181507483dd4ec5f0e1923575263_extreme.

Takođe, fascinantne su i skulpture od soli, koje predstavljaju neke od najpoznatijih ličnosti poljske istorije (nezaobilazni Nikola Kopernik je tu!), ali i čitavu povorku svetaca, koji će vas svojom "živošću" izgleda zbuniti i pomislićete da su napravljeni od voska, a ne od tvrde, kamene soli (inače, ova so je veoma pogodna za oblikovanje).

Kapela Svetog Antonija je druga po važnosti u obilasku rudnika, te ne zaboravite da snimite nekoliko fotografija i na tom mestu! Komentar jednog posetioca je bio upravo ovakav: "Da je Tolkin imao priliku da vidi Vjeličku, definitivno bi bio još inspirisaniji za svoje "Gospodare prstenova", i verovatno bi klekao i poljubio slano tlo Vjeličke..." Toliko o tome, dalji opisi su suvišni.

No, da se mi vratimo na početak ove priče. Da li ste, zaista, ikada poslali razglednicu iz pošte pod zemljom? Da li ste ikada obedovali u restoranu 125 metara pod zemljom? Nemojte propustiti da se pohvalite da ste ove stvari "odradili" upravo u rudniku Vjelička, budući da su i pomenuta pošta i pomenuti restoran među najvažnijim atrakcijama Vjeličke, i izgledaju upravo kao i svaka druga pošta i bilo koji drugi restoran na površini planete, što je, u stvari, i najveće čudo od svega! Sve što se ovde nalazi je gotovo istovetno sa bilo čim na površini zemlje, ali je pravo čudo, kao i kod manastira Meteori, recimo, to kako je sve to uopšte izgrađeno na tim dubinama! I naravno, sam materijal za gradnju je fascinantan... Ne zaboravite da ponesete nekoliko grumena vjeličke soli kao suvenir...!

I još nešto. Ukoliko slučajno primetite malu slabu plavu svetlost kako trepće u nekom uglu, poput neuhvatljivog leptira, ne treba da se brinete. To je samo Duh zaštitnik rudnika i soli, koji vam daje znak da je uvek tu, blizu i posmatra vas. Zato pazite, odnosite se sa dužnim poštovanjem prema svim lepotama rudnika, koje su zajednički stvorili priroda i čovek.

 

(Izvor: Travel Magazine)

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 3 meseci kasnije...

Španske stepenice

Španske stepenice povezuju možda najljepši rimski trg Piazza di Spagna i divnu francusku Crkvu Trinita dei Monti. Španske stepenice su izgrađene na zahtev Pape Inoćentija XII da bi spojile špansku ambasadu sa Crkvom. Od svoje izgradnje stepenice su obnavljane nekoliko puta, poslednji put 1995. godine, kada je i zabranjeno jesti na stepenicama.

Pored toga što su turistička atrakcija, Španske stepenice su popularna destinacija rimskog stanovništva pa zna da bude poprilična gužva dok razgledate istorijske spomenika na ovom lokalitetu. Španske stepenice, sa svojih 138 stepenika, najlepše izgledaju u proleće, kada su prekrivene bujnim cvećem.

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Koloseum

Koloseum, izvorno nazvan „Flavijev amfiteatar“, je amfiteatar u Rimu. U Koloseumu su održavane gladijatorske borbe, koje je moglo pratiti 50.000 gledalaca. Održavale su se i borbe sa životinjama. U slučaju požara Koloseum bi se ispraznio za 10 minuta.

Gradnja je započeta 72. za vreme cara Vespazijana, a dovršena desetak godina kasnije za vreme vladavine njegovog sina Tita (79-81)

Dana 7. jula 2007. proglašen je kao jedno od novih sedam svetskih čuda.

Koloseum ima trospratnu fasadu. Prizemlje je urađeno u dorskom stilu. Prvi sprat u jonskom. Drugi u korintskom. Tačno je poštovan red nastajanja ovih stilova u Grčkoj. I poslednji, treći sprat, ukrašen je pilastrima (dekorativnim elementima).

 

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Колосеум

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Fontana di Trevi

Fontana di Trevi je smještena u okrugu Trevi u Rimu, Italija. Visine 26.3 m i širine 49.15 m to je najveća barokna fontana u gradu i jedna od najpoznatijih u svijetu.

Fontana je sagrađena u 18. stoljeću, po narudžbi pape Klementa XII., iako je u jednostavnijem obliku na tom mjestu postojala već u 15. stoljeću.

Fontana označava kraj akvadukta "Aqua Virgine" sagrađenog u doba Marka Agripe pred kraj stare ere, koji vodu doprema iz dvadesetak kilometara udaljenog izvora. Isti se akvadukt koristi i za punjenje brojnih drugih fontana u centru Rima.

Na prvoj razini fontane se nalazi reljef jedne djevojke, popularne djevice po kojoj je akvadukt nazvan. Nazvan je po djevojčici koja je Agripi i pokazala izvor vode.

Usred fontane je postavljena dominantna skulptura Neptuna, vladara mora - koje simbolizira voda ispred skulptura, koji upravlja kočijom u koju su upregnuta dva morska konja, dok s bočnih strana se nalazeTritoni. Navodno to su Neptunovi sinovi, morski borci. Jedan od njih se bori, pokušava obuzdati konja, dok drugi mirno vodi tu životinju. Salvi je htio time predstaviti moć Neptuna ali i ćudljivost mora.

Sa lijeve strane Neptuna se nalazi skulptura koja predstavlja obilje, a zdesna zdravlje.

Bacanje novčića

Prema legendi bacite li kovanicu u predivno barokno djelo arhitekta Nicole Salvija u Rim ćete se sigurno vratiti. Obično se bacaju dvije kovanice preko ramena - prva, za vašu želju, a druga za ponovni povratak u Rim. To bi mogao biti razlog zašto komunalne službe svakog jutra pokupe "utržak" od 3.000 eura u prosjeku. Novac se upotrebljava u svrhu čišćenja ovog megapolisa. Mnogi turisti misle da fontana na ovom mjestu postoji oduvijek, no nije tako.

Fontana je bila scena brojnih filmova snimljenih u Rimu, npr. Praznik u Rimu, La dolce vita, Scarlet and the black.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Fontana_di_Trevi

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Пантеон (Рим)

Из Википедије, слободне енциклопедије
 
 
 

Пантеон или Храм свих богова је римски храм саграђен око 126. године наше ере, током владавине цара Хадријана.

На храму се налази натпис са претходног храма, а који је саградио Марко Випсаније Агрипа 27.-25. пре наше ере.

Други натпис на храму, испод првог, бележи рестаурацијски рад обављен на Пантеону по наредби цара Септимија Севера и његовог сина Каракале 202. г.

Храм је изузетно добро очуван и представља једно од најбоље очуваних грађевина те старости.

Данас се храм користи као хришћанска црква.

Пантеон (грч. Πάνθειον), са префиксом „такозвани“ је назив који нам је пренео историчар Касије Дион.

Он је објаснио да тај назив дословно значи посвећен „свим боговима“ или како је он такође наслућивао, потиче од сличности саграђеног свода с небеским сводом.

 

 

Ранији храм је био правоугаони, гледао је на југ и био је саграђен од травертина.

Први га је рестаурирао га је Домицијан након пожара 80. г.

Хадријанова реконструкција 125. године радикално је трансформирала ранију зграду: улаз у храм је окренут за 180°, тј. према северу, а ротонда је саграђена у празном простору који је лежао испред првог храма.

Садашња верзија – препознатљива по свом уграђеном колонадном трему који гледа на трг и високом, изолованом и видљивом ваљку изнад којег се диже купола - потпуно је другачија од Пантеона из Хадријановог доба.

Округло тело је некада било окружено другим зградама, а испред импозантног улаза налазио се дуги трг с тремовима на три стране. Славна ротонда није била видљива споља будући да је била сакривена аркадама.

Зграда је била једноделна, велика и кружна просторија пречника 143 стопе.

Да би се растеретила тежина, зид ротонде (висок 21,7 m, дебео 6,2 m) саграђен је помоћу посебних архитектонских техника и од све лакших материјала како се диже у висину, све док не дође до малог, вулканског камења око окулуса.

Распоред масивних лукова подупире структуру, појачану радијалним потопрним стубовима.

Они распоређују тежину на осам масивних, али делимично шупљих лукова који унутра изгледају као осам великих ниша (екседре и улаз) у зидној конструкцији.

Полукружне или правоугаоне екседре, измењују се са осам киоска на стубовима, од којих сваки садржи три нише и стоји иза два избраздана, монолитна плава или стара коринтска ступа.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Пантеон_(Рим)

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.




×
×
  • Create New...