Idi na sadržaj

Preporučene poruke

220px-Flag_of_UNESCO.svg.png

 

Светска баштина Унеска је специфично место (као што је шума, планински масив, језеро, пустиња, грађевина, комплекс или град) које је номиновано за Међународни програм светске баштине којим управља Комитет светске баштине Унеска, организације за образовање, науку и културу Уједињених нација.

Циљ програма је да попишу, сакупе имена и чувају места од изузетног значаја, културног или природног, у јединствену баштину човечанства[1]. Места која су на листи светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима.

Програм је основан Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине, коју је усвојила Генерална конференција Унеска 16. новембра 1972.

До јуна 2012, на листу су уписана 962 места светске баштине (745 културних, 188 природних и 29 мешовитих у 157 држава чланица).

wiki

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 sedmica kasnije...
  • Odgovori 87
  • Otvoreno
  • Poslednji odgovor

Članovi sa najviše poruka u ovoj temi

Članovi sa najviše poruka u ovoj temi

Popularne poruke

Светска баштина Унеска је специфично место (као што је шума, планински масив, језеро, пустиња, грађевина, комплекс или град) које је номиновано за Међународни програм светске баштине којим управља Ком

Мост Мехмед-паше Соколовића Из Википедије, слободне енциклопедије     Мост Мехмед-паше Соколовића (Стари мост у Вишеграду) налази се у Вишеграду близу границе Републике Српске и Србије и предста

Салцбург     Салцбург (нем. Salzburg) је четврти по величини град у Аустрији, смештен у средишњем делу државе. Салцбург је управно, привредно и културно средиште истоимене покрајине Салцбург, где

Zakačene slike

Халштат

 

 

800px-1_hallstatt_austria.jpg

 

Халштат (нем. Hallstatt) (17px-WMA_button2b.png47°34′СГШ 13°39′ИГД), је село у Салцкамергуту (Salzkammergut), у Аустрији. По попису из2001. има 946 становника.

Налази се на обали Халштатског језера (Hallstättersee), једног од 76 језера области Салцкамергут, на 508 метара надморске висине. Језеро је дубоко 125 метара и једно је од најбогатијих рибњака.

Халштат је име добио по старом келтском називу за „со“ - халСо је била драгоцена роба, што је допринело да ова област у прошлости буде веома богата.

По селу се назива и праисторијска „халштатска култура“ из раног гвозденог доба, која је део Светске баштине.

 

800px-Hallstatt_300.jpg

 

Иако усамљено и негостољубиво ово подручје се сматра за једно од првих које су људи населили. Разлог су богата налазишта природне соли, која се ископавала хиљадама година. Неки од најстаријих налаза, као што је камена секира, датирају још око 5.000 година пре Христа. Године 1846Јохан Георг Рамзауер открио је великопраисторијско гробље близу садашње локације Халштата, где је откривено једно од првих ковачких налазишта.

Развијена трговина и богатство које је она доносила омогућили су развој културе, која је после налаза у Салцбергхохталу, названа „Халштатска култура“ и трајала од око 800. до 400. п. н. е.

Није било значајних догађаја за време римске владавине нити у раном средњем веку. Године 1311. Халштат је постао трговачко средиште, знак да још није изгубио свој привредни значај.

До касног 19. века, Халшату се могло прићи једино чамцем или узаном стазом. Плодна земља између језера и планина била је ретка, па је било потребно искористити најмање обрадиве површине. Приступ кућама на речној обали био је могућ само чамцима или преко „горње стазе“, малог коридора који је пролазио преко тавана кућа. Да би се омогућила градња Халштата дуж западне обале 1890. године стене су разбијане и динамитом.

Данас, поред индустије соли, која се од 20. века транспортује из Халштата до Ебензеа цевоводом, туризам је главни чинилац халштатске привреде.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 sedmica kasnije...

Мост Мехмед-паше Соколовића

Из Википедије, слободне енциклопедије

 

 

Мост Мехмед-паше Соколовића (Стари мост у Вишеграду) налази се у Вишеграду близу границе Републике Српске и Србије и представља једно од најмонументалнијих дjела архитектуре која је настала у раздобљу од 15. до 19. вијека у Босни и Херцеговини. Мост Мехмед-паше Соколовића је национални споменик Босне и Херцеговине.

 

Историја

Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, на мјесту гдје је пут повезивао Босну са Цариградом изнад ријеке Дрине (тзв. „Цариградска џада“). Изградња моста повјерена је највећем турском градитељу, Коџа Мимар Синану, дворском архитекти и врховном градитељу Царства, једном од највећих архитеката свијета. Задужбина је Мехмед-паше Соколовића, великог везира тројице султана (1565—1579) — Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III.

 

За овај мост се зна да је поправљан око 1664. године, затим 1875, 1911. и 1939, те 1940. године. При повлачењу Аустријанаца из Вишеграда 1914. године, разорено је једно окно, а сљедеће године српска војска приликом напуштања Вишеграда је разорила још једно. Такво стање моста се задржало до 1939. године када је доведен у исправно стање. Од 1915. до 1939. године на порушеном дијелу моста стојала је жељезна конструкција преко које се одвијао саобраћај. Приликом повлачења Нијемаца у октобру 1943. године и тај је дио разорен, постоји фотографија из 1943. на којој се види разорен мост.

 

Средина моста, названа капија-софа, била је проширена и убрзо је постала популарно састајалиште за људе из Вишеграда и околице, једно релаксирано стање које је још увијек типично за данашњу Турску и већину Балкана.

 

Роман Иве Андрића „На Дрини ћуприја“, за који је писац добио и Нобелову награду и који је преведен на многе свјетске језике, је базиран по историји овог моста. Роман је кроз историју моста приказао и историју цјелокупног поднебља и многе значајне догађаје у вези са мостом.

 

Карактеристике

Дио моста преко ријеке чини једанаест лучних отвора, од којих је крајњи отвор уз десну обалу ослоњен на два подзида са најмањим распоном од 5,20 m. Осталих десет лучних отвора распона су од 10,70-14,80 m. Мост лежи на девет великих камених стубова ширине 3,50-4,00 m и дужине око 11,50 m. На лијевој обали крајњи отвор се ослања на угао моста којим прелази у рампу. Ширина коловоза на мосту износи 6,00 m. Оградни зидови су дебљине 60 cm, и њихова дужина износи 179,44 m. Приступна рампа је широка око 6,60 m са оградама и дужине је око 120,00 m. У рампи су четири лучна отвора, један већи на углу (ширине 4,50 m) и три мања изнад потока који се улијева у Дрину. Лукови су класични преломљени лукови са релативно малим ексцентрицитетом центара (цца 1,0 m, а свода дебљине 85 cm) чиме се приближују полукругу.

 

Камен за зидање моста сјечен је у мјесту Бања, око 5 km низ десну обалу ријеке Дрине. На средини овог моста стајала је дрвена кула за коју се не зна вријеме настанка, а која је порушена 1886. године. Кула је представљала стражарницу испод које је био пролаз, а који се затварао јаким храстовим вратима са обје стране. На кули се налазило неколико малих топова званих шибе. На мосту су се налазила два тариха у стиховима са уклесаним годинама – на првом 971.-/1571., а на другом 985./1577. Мост је издржао неколико великих поплава, од којих је највећа она из 1896. године, када је ниво ријеке Дрине био 1,60 m изнад моста.

 

Стубови, свод и чеони зидови изведени од седре са локалитета мајдан Вишеградске бање. Поједини камени блокови везани су жељезним кланфама заливеним оловом. Над чеоним зидовима, у равни нивелете коловоза, је профилисани вијенац (од седре висине 30 cm) на којем лежи масивна камена ограда. Шести стуб је са пластичном обрадом. На узводној страни, са трокутасте основе прелази степенасто у правоугаоно проширење, које носи слијепи портал са тарихом-натписом. На низводној страни су полигоналне основе степенасто прелазе у правоугаоно проширење на којем је софа за сједење. Служи намјењеној сврси до данас.

 

Тренутно стање

Мермерна плоча на средини моста говори о оштећивању моста од стране њемачког окупатора у Другом свјетском рату

Мост Мехмед-паше Соколовића је тренутно најугроженији национални споменик Босне и Херцеговине. Стабилност моста угрожена је неиспуњавањем услова садржаних у записнику Комисије за технички пријем Хидроелектране Вишеград и незаконитим радом хидроелектране[тражи се извор од 04. 2011.]. Рад хидроелектране је изазвао раст нивоа воде ријеке Дрине која је повећала оптерећење на носиве стубове моста док ерозија дијела моста испод воде пријети рушењу цијелог моста. Због недостатка финансијских средстава није било редовних оправки моста у задњих неколико деценија. Мост Мехмед-паше Соколовића је такође уписан и на листу 100 најугроженијих споменика свјетске баштине од стране World Monuments Fund (Фонд свјетских споменика) организације.

 

Wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Њасвиж

 

640px-Nesvizh_Castle_2011.JPG

 

Њасвиж или Њесвиж (блр. Нясві́ж; рус. Не́свиж) је град у централном делу Републике Белорусије и део је Минске области. Административни је центар Њасвишког рејона.

 

Према процени из 2012. у граду је живело 14.434 становника.

 

Град је познат по бројним културно-историјским споменицима од којих су свакако најзначајнији Њасвишка тврђава која се налази на Унесковој листи светске баштине, градска већница и језуитска жупна црква из XVI века.

 

Насеље под овим именом се први пут спомиње 1223. и у вези је са битком која се одиграла на том подручју 31. марта 1223, а која се помиње у Повести минулих лета. Према том летопису, име насеља потиче од једног од војсковођа Јурија Њесвишког (негде и Њесвицког) који је погинуо у тој бици.

 

О самом имену града постоје и бројне легенде. Према једној од њих на месту данашњег града некада је постојала јако висока планина због чије висине се није могло видети ништа иза ње, те су је локални становници звали Невидимой (или Невидљива). Током једне велике поплаве река је разорила планину и уситнила је у бројна мања брда, али је стари назив остао, и с временом је модификован у садашњи Њесвиж (односно њасвиж).

 

Најстарији археолошки докази о постојању насеља датирају из периода не старијег од XV века. Први историјски утемељени подаци о граду датирају из 1446. године и у вези су са предајом града од стране Великог литванског кнеза Казимира Јагелонца на управу кнезу Миколају Јану Немировичу.

 

Град је 1492. постао феудални посед извесног Петра Кишке, чија је сестра (или кћерка) Ана 1513. удајом за Јана Радзивила овај посед као мираз пренела под управу династије Радзивила (под чијом управом је био све до 1813). Из тог периода потиче и Њасвишка тврђава (саграђена 1586).

 

Највећи напредак Њасвиж је доживео у другој половини XVI века када је династијом управљао кнез Николај Сироти који је скромно села за кратко време претворио у уређен и напредан град у ком су деловале бројне занатске радионице и школа. Године 1562. у њасвишкој штампарији је штампана прва књига на белоруском језику и на ћириличном писму.[1] Прво позориште у Белорусији основано је у Њасвижу. Град је добио Магдебуршко право 1586. године. Најбољи италијански и белоруски мајстори су учестовали у изградњи града у периоду 1584—1616. и из тог периода потиче већина данашњих камених грађевина (укључујући и тврђаву и бедеме уз реку Ушу).

 

Почетком XVIII века град је доживео велика разарања током Великог северног рата, и у потпуности је опљачкан од стране шведске војске 1706. године. Град је обновљен након рата, 1740. основан је градски балетски театар и официрска школа.

 

Од 1793. Њасвиж постаје део Руске Империје.

 

Према подацима пописа од 1. јануара 1896. године у граду је живело 10.237 становника, од чега су њих 5.692 били Јевреји, 2.890 православци, 1.545 католици, те 32 протестанта. У то време у граду је постојала синагога и неколико мањих јеврејских молитвених центара, два католичка жупна центра и једна православна црква.[2]

 

Године 1921. Њасвиж улази у састав Пољске, а 1939. постаје део СССР. Од 1941. до 1944. био је под окупацијом Нацистичке Немачке и у том периоду јеврејска популација у граду је готово у целости истребљена.[3] Од 1991. град је саставни део Републике Белорусије.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Салцбург

 

640px-SalzburgerAltstadt02b.jpg

 

Салцбург (нем. Salzburg) је четврти по величини град у Аустрији, смештен у средишњем делу државе. Салцбург је управно, привредно и културно средиште истоимене покрајине Салцбург, где чини засебан градски округ.

Салцбург је познат по старом језгру у бароку, једним од најочуванијих у средњој Европи. Због тога је градско језгро Салцбурга уврштено на листу културне баштине Унеска. У сагласју је и друга посебност Салцбурга - познат је и као „град класичне музике“, највише захваљујући томе што се ту родио Волфганг Амадеус Моцарт.

Салцбург је познат и по близини Алпа и чувених алпских зимских центара, па га зову и „Вратима Алпа“. Важан детаљ је и дубока повезаност града са римокатоличком црквом, па је Салцбруг и важно ходочасничко средиште. Све ово заједно чини Салцбург важним туристичким одредиштем не само у држави, већ и у Европи.

 

640px-SalzburgerAltstadt01a.JPG

 

Реч Салцбург (немачки Salzburg) у преводу значи „град соли“ (salz+burg). Порекло овог назива везано је за средњи век, када је реком Салцах превожена со. Као вредна роба тог доба она је подлегала царини на месту данашњег града. Захваљујући томе овде се развио дворац (град), из кога се изродило данашње градско насеље.

 

Подручје Салцбурга било је насељено још у време праисторије од стране Келта. У 1. век п. н. е. Римљани освајају ово подручје и оснивају град Јувавум (лат. Juvavum) на месту данашњег града. Пропашћу старог Рима насеље је пропало и потпуно се руинирало.

У 7. веку епископ Руперт изабрао је руине римског града за изградњу нове базилике и свог седишта, из којег ће вршити покрштавање германских пагана. Насеље тада добија данашње име - Салцбург. У 11. веку насеље се осигурава тврђавом на брду изнад насељеног дела. Богатство, развој и верски значај града довели до осамостаљена кнежевине Салцбург од Баварске у 14. веку. Град се одржао значајним и у следећим вековима.

 

640px-1912_-_Salzburg_-_View_from_M%C3%B

 

640px-1705_-_Salzburg.JPG

 

Први значајни потрес после више векова десио се крајем 1731. године када католички епископ града Леополд Антон фон Фирмијан обзнанио декрет о забрани протестантизма, који је током претходна 2 века стекао више од 20.000 верника у овом крају. Протенстантима је дата могућност преласка у католичанство или трајно напуштање града. Већина се склонила на север, у протестантску Пруску, или даље, у калвинистички Дебрецин, Лондон, чак и у Америку. Како се ово напуштање града и тражење новог дома десило у зимско доба, салцбуршки протестанти су доживели велико страдалништво, које је дуго остало тема у протестантским крајевима немачких земаља.

Наполеон 1805. укида самосталну кнежевину Салцбург која после више перипетија током овог периода Бечким конгресом 1815. године постаје део Хабзбуршке монархије. Убрзо Салцбург постаје средиште крунске области која се приближно поклапала са простором некадашње кнежевине.

Салцбург 1918. постаје део новоосноване републике Аустрије, која је 1938. године била прикључена Трећем рајху. Током Другог светског рата Салцбург је више пута бомбардован, али без већих последица. 1945. г. америчка војска је ушла у град. После рата поново је успостављена Република Аустрија, а град је постао средиште истоимене покрајине.

 

Салцбург има очувано старо градско језгро, махом образовано у време барока. Старо језгро се сместило испод средњовековног дворца на брду и састављено је од низа тргова и уских улица. Као важно средиште римокатоличке цркве град има много цркава и капела, које су монуметалне и раскошне. Град има велики број палата и паркова.

Близина Алпа, заоставштина Моцарта, околна језера чине Салцбург важним туристичких одредиштем. Због својих знаменитости, али и великих туристичких капацитета град Салбург се пријавио за организовање Зимске олимпијске игре 2014. г.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Велике пирамиде

 

640px-Gizeh_Cheops_BW_1.jpg

 

Пирамиде у Гизи или Велике пирамиде су једно од седам светских чуда. Налазе се у Египту, близу Каира на платоу Гизе. Оне су најстарије и једино до данас очувано светско чудо. Велике пирамиде чине три монументалне грађевине које се разликују од осталих египатских пирамида расутих по пустињи Сахаре. Налазе се у граду Гиза, некрополи античког Мемфиса (данас је то предграђе Каира).

Данас ово подручје, заједно са другим пирамидама и скулптуром Сфинге представља значајну туристичку атракцију, коју употпуњује и Сунчев брод, пронађен 1954. године са јужне стране Велике пирамиде. За брод се верује да је симболично представљао средство којим је тело умрлог Кеопса повезено у загробни свет. Пирамиде су окружене гробницама које су припадале рођацима, великодостојницима и значајним чиновницима.

Током историје, пирамиде у Гизи су изазивале велику пажњу, што описује и Наполеонова изрека приликом освајања Египата 1798. године: „Војници! Са врха ових пирамида посматра нас 40 векова!")

Супротно уобичајеном веровању, само Велика Кеопсова пирамида се назива светским чудом.

 

640px-All_Gizah_Pyramids.jpg

 

Кеопсова пирамида изграђена је по налогу фараона Куфуа (како су га Египћани звали или Кеопса, како су га Грци звали), владара четврте династије, око 2560. п. н. е. као његова гробница. Традиција градње пирамида започела је у старом Египту као отменија варијанта мастабе, односно платформе која наткрива краљевску гробницу. Ова веза се најбоље може видети на примеру Степенасте пирамиде краља Зосера у Сакари коју је подигао познати египатски архитекта Имхотеп.

Пирамида је висока 138,75 метара, дужине 225 метара и обухвата површину од 5,3 хектара и једина је пирамида која има и узлазне и силазне ходнике. Када је изграђена била је висока 145,75 m, али је током година врх урушен за око 10 m. Према писању Херодота, припреме за градњу Кеопсове пирамиде трајале су више од двадесет година. На њој је радило 100.000 људи, двадесет година по три месеца годишње, у време поплаве Нила, када се није могла обрађивати земља. Радили су робови и сељаци. У Кеопсову пирамиду уграђено је око 2,5 милиона блокова, исклесаних у каменолому на десној обали Нила. Блокови су од кречњака, базалта и гранита, били су тешки од две до четири тоне (у просеку 2,5, максимално 7,5). Велики гранитни неотесани блокови са којима је грађен плафон за краљевски салон, тежили су преко педесет тона. Завршни, покривни слој (који је пропао током времена) чинио је грађевину споља веома глатком. Иако се не зна како су блокови постављани, постоји неколико могућих теорија. Једна теорија подразумева коришћење равне или спиралне рампе која се подизала како је грађевина грађена увис, док друга терија претпоставља коришћење дугачких полуга. Главни надзорник радова на Кеопсовој пирамиди био је вероватно Хемиуну, Кеопсов нећак.

Улаз се налази на северној страни. Више пролаза, галерија и холова води или у главну одају краљевске гробнице или у помоћне просторије. Краљевска гробница налази се у средишту пирамиде. Саркофаг је направљен од црвеног гранита, као и зидови гробнице, саркофаг је за само 1 cm ужи од улаза у гробницу. Угао страница у односу на основу износи 51 степен и 51 минут. Свака страна је пажљиво оријентисана према једној од четири стране света. Хоризонтални пресек грађевине увек је квадратан у било ком делу, а дужина странице основе износи тачно 229 m. Цела грађевина се састоји од приближно 2 милиона камених блокова од којих сваки тежи више од две тоне.

Кеопсова пирамида била је највиша грађевина на Земљи током 4300 година и коју су надвисиле друге грађевине тек крајем 19. века. Простор који заузима Велика пирамида довољан је да унутар себе обухвати катедралу Светог Петра у Риму и катедрале у Милану и Лондону - заједно.

Источно од пирамиде су три споредне пирамиде намењене краљицама, гробница краљице мајке Хетеферес, гробница краљице Мерититес и (вероватно) гробница краљице Хенутсен.

Поред Кеопсове, на платоу Гизе налазе се и пирамиде фараона Кефрена и Микерина (Кефреновог наследника).

Кефренова пирамида је друга по величини, али је подигнута на вишем тлу па изгледа као већа иако је 8 метара нижа од Кеопсове. Таваница пирамиде је израђена од плоча. Улаз је са северне стране. На врху ове пирамиде очуван је део спољашњег омотача (на слици).

 

Трећа пирамида из Гизе, коју је подигао Микерин, првобитно је била висока 65,5 метара, али данас висина износи 62 m. База пирамиде износи 103,4 m. Саграђена је од кречњака и гранита.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Таџ Махал

 

640px-Taj_Mahal%2C_Agra%2C_India_edit3.j

 

Таџ Махал (хинди: ताज महल, фарси: تاج محل), је грађевина у Агри у Индији, изграђена између 1631. и 1654. године. Градило ју је 22.000 људи. Шах Џахан је наредио изградњу овог маузолеја за своју омиљену жену, Арџуманд Бано Бегум, која је познатија као Мумтаз Махал.

 

Таџ Махал се сматра врхунским остварењем могулске архитектуре, стила који комбинује елементе персијских, индијских и исламских архитектонских стилова. Године 1983. Таџ Махал постао је УНЕСКО-в споменик Светске баштине описан као „драгуљ исламске уметности у Индији и један од универзално признатих ремек-дела светског наслеђа.“

 

Иако је бела купола мермерног маузолеја најпознатија архитектонска компонента, Таџ Махал је заправо интегрисани комплекс структура. Градња је почела око 1632. и завршена 1653. године, а укључивала је хиљаде уметника и радника.[1] Ирански архитекта Устад Ахмад Лахаури сматра се главним пројектантом Таџ Махала.[2][3]

 

Састоји се од централне октагоналне грађевине, крунисане луковичастом куполом, чија је укупна висина око 75 м и која је скоро у потпуности изграђена од белог мермера; уз њу стоје два симетрична здања од црвеног пешчара - једно на северозападу а друго на југоистоку. На северозападу се налази џамија, а на југоистоку кућа за одмор. Димензије читавог комплекса правоугаоног тлоцрта оивиченог зидом износе 300 x 560 м.

 

Taj_Mahal_in_India.jpg

 

Испред поменута три здања налази се огроман врт, подељен на четири дела симетрично распоређеним каналима. Таџ је краљевски маузолеј за великог владара и његову омиљену жену. Цитати из курана су рапоређени на пажљиво одабрана места. Општи план и духовни карактер овог ремек-дела заснивају се на идејама које су развили суфијски мистици. Овај Сан у мермеру, како га називају историчари уметности, саграђен је на обали реке Џамуне за Арџуманд Бану Беган коју је шах Џахан одликовао почасним именом Мумтаз Махал, драги камен палате. Она је након рођења четрнаестог детета умрла 1631. године, а могул је наредио да се изнад њеног гроба сазида гробница какву свет није видео. Стручњак за конструкцију куполе је вероватно из Истанбула, зидари су долазили из Делхија и Кандахара, стручњаци за врх куполе су долазили из Лахора и Самарканда, калиграфи за калиграфију из Шираза и Багдада, резбари цвећа из Бухаре, вртне архитекте из Кашмира. Више од 20.000 радника је радило 17 година на изградњи овог споменика.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Кинески зид

 

640px-20090529_Great_Wall_8125.jpg

 

Кинески зид је највећа грађевина на свету. Протеже се од степа средње Азије до Жутог мора, укупном дужином од 8.851 километара (главни део 2.450 километара), висином од 10 до 16 метара, ширином од 8 метара, представља најдужи зид на свету, и највећи одбрамбени објекат.

 

По изворима више мањих зидова је почело да се гради у 5. век п. н. е., међутим озбиљнија градња и почетак градње великог Кинеског зида везује се за раздобље од 220. до 206. године пре нове ере и Ћин Ши Хуанга, који је започео његову изградњу да би заштитио своју земљу од упада варварских племена — номада.

 

Грађен је од земље, камена и цигле, а његова градња трајала је с прекидима у изградњи, и рушењима, све до XVII века. Дуж целог зида, у правилним размацима, подижу се стражарнице, а по врху се пружа стаза широка 4,5 m.

 

Данас је Кинески зид највећа туристичка атракција Кине. Туристи из целог света рангирају Кинески зид на сам врх најинтересантнијих туристичких дестинација. По оснивању Народне Републике Кине предузете се неопходне мере заштите Кинеског зида од даљег пропадања. Зид је стављен под заштиту државе 1961. године. Реконструкција је обављена највише у области Ба-да-линг, пролазу Шанг-хаи и пролазу Ђија-ји. 1987. године Кинески зид је увршћен у списак светске баштине под покровитељством УНЕСКО-а.

 

Дана 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.

 

640px-GreatWallNearBeijingWinter.jpg

 

Стари традиционални начин градње утврда у Кини био је помоћу убијања танких слојева земље у припремљеним оплатама. Тако је створено врло солидно језгро које се тада обзиђивало. Грађевински материјал је био разноврстан и близу Пекинга за градњу Великог зида користио се кречњачки камен на другим местима гранит или печена опека и у зависности од локалнх ресурса. Велики зид је обично протеже на терену преко тешко доступних гребена по планинама.

 

640px-The_Great_Wall_of_China_at_Jinshan

 

Параметри грађевина су различити — утврда из периода династије Минг, је у пети по ширини од око 7 до 8 m, у круни око 5 m и достиже висину од 6 до 10 метара. Унутар зидина су коридори за спајање простора и простори за складиштења. Сваких неколико стотина метара од зида су одбрамбени торњеви, који су служили као сигнални и посматрачки простори, као и за складишта оружја а у изузетним случајевима као одбрамбена уточишта бранилаца. Укупан број кула се процењује на 25.000. На већим растојањима су изграђене касарне, седишта снабдевања за браниоце, као и команде.

 

Пренос поруке о кретању непријатељских патрола су сигнализирана помоћу димних сигнала. На пример, у мингском периоду значио је један сигнал 100 непријатеља, два сигнала 500, три сигнала преко 1.000 непријатељских бораца.

 

640px-20090529_Great_Wall_8185.jpg

 

Данас се Велики зид, схвата као један од симбола Кине. Чак и речи песме „Марш добровољаца“ из 1935. која је сада химна Кине, говоре о „новом зиду од меса и крви“ који треба да створе кинеске патриоте лицем у лице са непријатељском инванзијом.

 

Зид је заливен крвљу и знојем небројених војника и радника. Легенда каже да је за време владавине првог императора из династије Ћин, жена по имену Менг Ђијанг-ну била узбуђена јер се њен муж није вратио кући ни после три године од мобилисања за градњу Великог зида. Менг је одлучила да га пронађе и да му однесе нову одећу. Претрпела је неизрециве муке тражећи га док није стигла до прелаза Шанг-хаи где је запала у неутешну тугу кад је сазнала да је њен драги муж умро исцрпљен тешким радом, а да су његови остаци уграђени у Кинески зид. Њене сузе су срушиле Велики зид у дужини од 800 лија (400 km) и она је нашла мужевљеве погребне остатке. Легенда говори о тешком присилном раду током неколико хиљада година и људским патњама.

 

У Риплијевој рубрици Веровали или не! (Ripley's Believe It or Not!) из маја 1932. године, тврдило се да је зид „највеличанственија људска грађевина, једина која се може видети с Месеца“, а Ричард Халибартон (Richard Halliburton) у књизи Second Book of Marvels из 1938. износи сличну тврдњу, међутим то није тачно. Ово веровање је опстало, добивши статус урбане легенде, а чак се појављивало и у неким уџбеницима. Артур Валдрон (Arthur Waldron), аутор књиге The Great Wall of China: From History to Myth, спекулисао је да је ово веровање можда повезано с опчињеношћу „каналима“ за које се некад веровало да постоје на Марсу.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Petra

 

Petra (arap. البتراء, al-Bitrā’), nalazi se u današnjem Jordanu, je svojevremeno bila glavni grad arapskog kraljevstva Nabatejaca, centar trgovine, odredište karavana. a razvoj grada nastavljen je i u doba Rimskog carstva. Zapadnom svetu otkriven je tek 1812, nakon što ga je pronašao švajcarski istraživač Johan Ludvig Burhardt. Nalazi se na UNESCO-vom listi svjetske baštine.

 

640px-Petra-7.JPG

 

Petra se nalazi u blizini Mrtvog mora, na oko 800m nadmorske visine. Bila je glavni grad poznatog trgovačkog naroda-Nabatejaca. Nalazi se na raskrsnici više karavanskih puteva koji su spajali Egipat sa Sirijom i južnu Arabiju sa Sredozemljem. Grad je od 5. do 3. vijeka prije nove ere bio važno trgovačko središte. Grad je sa tri strane istoka, zapada i juga bio neosvojiv. Usiječen u stijenu bio je sa svih strana opkoljen strmim liticama i u njega se ulazilo kroz krivudav i uzan tjesnac. Grad je bio jedino mjesto između Jordana i Centralne Arabije gdje ne samo da je vode bilo u izobilju nego je ona svojom bistrinom uvijek mamila. Ovdje su karavani iz Južne Arabije dobijali svježe zaprege kamila i novih goniča.Tako su Nabatejci stvorili važnu kariku u lancu trgovine od koje je južna Arabija živjela.

 

U toku prva dva vijeka nove ere pomorki put ka Indiji je postajao sve poznatiji, karavani su bili sve više skretali na sjever ka Palmiri i Petra je tada počela da gubi svoj značaj. Razvoj grada nastavljen je i u doba Rimskog carstva. Svoju najveću slavu doživio je u prvom vijeku nove ere kada su njome vladali Rimljani koji su je smatrali tampon državom protiv Parta. 105. godina n.e. bila je kobna za Petru kada joj je Rim pod Trajanovom upravom ukinuo njene privilegije ona je ostala skoro bez istorije.

 

315px-Petra_Jordan_BW_22.JPG 302px-Petra_Jordan_BW_21.JPG

 

Sačuvano je oko 800 građevina i žrtvenika. Obilježeni su nabatejskim, grčko-helenističkim i rimskim uticajima. Vrlo često se na samo jednom spomeniku mogu očitati stilski elementi sve tri kulture.

 

Riznica: Na izlasku iz kanjona koji s istočne strane ulazi u kotlinu Petre, na vjerojatno najpoznatiju građevinu Petre, Khazne al-Firaun. Izraz "građevina" i nije najispravniji, jer se kod očuvanih objekata u Petri ne radi o građenim spomenicima, nego o objektima koji su uklesani u žive stijene. Beduini su je zvalii "Faraonska riznica", iako je to samo jedna od mnogih grobnica u Petri.

 

Grobovi u kraljevskoj stijeni : Sjeverno od amfiteatra izdiže se tzv. kraljevski zid. Na oko pola visine stijene isklesano je više monumentalnih grobnica jedna do druge. Razaznaju se nabatejski, grčki i rimski uticaji. Rimska arena: Na putu od ulaska u kotlinu prema centru Petre, s lijeve strane se nalazi dosta dobro očuvan amfiteatar iz 1. vijeka. I on je, kao i druge građevine, isklesan iz stijene. Ima 33 reda sjedišta, i imao je oko 5.000 mjesta. Kod klesanja amfiteatra, otvoreni su prilazi nizu grobnica koje su još ranije bile uklesane u stijene. Amfiteatar su otkrili američki arheolozi 1961.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Ангкор Ват

 

640px-Angkor_Wat.jpg

 

Ангкор Ват (кмер. អង្គរវត្ត) је џиновски комплекс храмова у Камбоџи. Заузима површину од 2 km² и представља највећу верску грађевину на свету. Налази се на месту старе престонице Кмерског царства Ангкора, око 240 km северозападно од Пном Пена, у близини града Сијем Реапа, северно од језера Тонле Сапа.

Саграђен је у доба краља Сурјавармана II у раном 12. векy као државни храм. Кроз целу своју историју задржао је религијску намену. Првобитно је био хиндуистички храм посвећен богу Вишнуу, а касније је постао будистички. Ангкор Ват симболизује врхунац класичног стила архитектуре из доба Кмерског царства.

Храм је постао симбол Камбоџе и појављује се на државној застави. Представља главну туристичку атракцију земље и налази се на УНЕСКО-вој листи светске културне баштине.

Савремено име, Ангкор Ват - „Градски храм“, користи се од 16. века,[1]. Пре тога храм је био познат под именом Преа Писунлок, по посмртној титули краља Сурјавармана.[2]

Ангокор значи „град” или „главни град”, а реч потиче од санскриптске речи нагара.[3] Ват на кмерском значи „основа храма”.[4]

 

640px-Angkor_Wat_W-Seite.jpg

 

Градња је започела у време краља Сурјавармана II (владао 1113—1150). Посвећен је богу Вишнуу и саграђен је као краљевски државни храм. Током 14. или 15. века храм је од хиндуистичког постао будистички, што је остао до данас. После 16. века био је запуштен, али никад није био потпуно напуштен. Његови канали су пружали довољну заштиту од напада из џунгле. Оригинално име храма се не зна, а модерно име је настало у 16. веку и значи „градски храм“. Од Европљана први га је посетио португалски монах Антонио да Магдалена 1586. Међутим храм је популаризован на Западу тек у 19. веку после путописа француског истраживача Анрија Муоа 1861. Анри Муо упоређује Ангкор Ват са Соломоновим храмом. Сматра га величанственијим од свих грађевина античког Рима и Грчке.

Ангкор Ват је захтевао велику рестаурацију током 20. века. Грађански рат у Камбоџи и владавина Црвених Кмера прекинула је те радове. Храм је постао симбол Камбоџе и налази се на застави Камбоџе.

 

640px-Angkor_Wat_from_north_pond.JPG

 

Ангкор Ват је јединствен споменик, комбинација храма-планине, стандардног плана храмова древне кмерске државе, и утицаја из Орисе и Тамил Надуа у Индији. Храм симболизује планину Меру, дом хиндуистичких богова. Централни храм симболизује њених пет врхова, а зидине и широки опкоп симболизују планине и океан.[5] Централни тораљ је висине 65 метара. Приступ вишим зонама храма је био омогућен само одабранима, док је лаицима био дозвољен приступ само најнижем нивоу храма.[6]

Спољни зид је 1025 са 805 метара и висок је 4,5 метара, а окружен је са 30 метара отвореног поља, после чега се налази канал широк 190 метара. Приступ храму је са истока и запада преко канала. Спољни зид заузима 802.000 м² и унутар зидина се налазио град и краљевска палата.

За разлику од већине кмерских храмова, Ангкор Ват је оријентисан ка западу, а не ка истоку. Због тога многи историчари сматрају да је ово требало да буде Сурјаварманова гробница. Још један доказ су барељефи који се нижу у обрнутом редоследу који је карактеристичан за браманске погребне обреде.[7] Неки други истраживачи су уочили да још неки храмови Ангкора одступају од типичне оријентације ка истоку и тумаче да је храм био посвећен богу Вишнуу, који је повезиван са западом.

 

640px-Buddhist_monks_in_front_of_the_Ang

 

Ангкор Ват је изванредан пример класичне кмерске архитектуре, која по овом храму носи име Стил Ангкор Вата. До 12. века кмерски архитекти су стекли вештину и самопоуздање у употреби пешчара. Већина видљивих зидова израђени су од блокова кречњака. Материјал за спајање блокова још увек није идентификован, а претпоставља се да је то била смола, или калцијум-хидроксид.[8]

Историчари уметности истичу складан дизајн храмова Ангкор Вата. По Морису Глејзу, конзерватору Ангкор Вата средином 20. века, храмови постижу класичан склад уздржане монументалности, фино балансираних архитектонских елемената и прецизних пропорција. То је дело „снаге, јединства и стила“

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Алхамбра

 

640px-Vista_de_la_Alhambra.jpg

 

Алхамбра (арапски: الْحَمْرَاء = Ал Хамра што значи „црвена“, а потпуно име је било الْقَلْعَةُ ٱلْحَمْرَاءُ = Ал Келат Ал Хамра што значи „црвена тврђава“; шп.: Alhambra = Алхамбра) је дворац и утврђење маварских владара у Гранади у јужној Шпанији које је изграђено у XIII и XIV веку. Утврђење се налази на брдској заравни у југоисточном делу града Гранаде.

Дворац и утврђење су некада били седиште муслиманских владара Гранаде, а данас су једна од највећих туристичких атракција Шпаније. Алхамбра је најчувеније дело исламске уметности на тлу Шпаније и нажалост, једини дворац из доба маварских владара који је остао делимично недирнут. Данас су на зградама и баштама видљиве једино ситне преправке католичких владара из XVI века и касније. Карло V Хабзбуршки (24. фебруар 1500 – 21. септембар 1558), цар Светог римског царства је 1527. године подигао дворац унутар утврђења.

Као један од најзначајнијих шпанских средњовековних културних споменика Алхамбра је 1984. године увршћена на УНЕСКО-ву листу светске баштине у склопу заштићене целине Алхамбра, Хенералифе и Албајзин, Гранада.

 

640px-Granada%27s_sunset.jpg

 

Данашње име води порекло од арапске речи Ал-Хамра што значи „црвена“, а потпуно име је било Ал-Келат ал-Хамра што значи „црвена тврђава“. Сматра се да име града води порекло од боје црвене глине од које је утврђење изграђено. Међутим, раније је Алхамбра била прекривена белом бојом па постоје и мишљења која кажу да име града води порекло од боје бакљи које су осветљавале град ноћу. Остали аутори заступају став да је „Алхамбра“ једноставно женско име оснивача Абу Алахмар, што на арапском значи „црвена“

 

360px-Ventanas_con_arabescos_en_la_Alham 312px-Alhambra_Generalife_fountains.jpg

 

С обзиром да је Алхамбра завршена крајем муслиманске владавине деловима Шпаније она представља одраз културе последњих дана насридског емирата Гранада. Када је хришћанска Шпанија побеђивала Ал-Андалуз на овом месту су своје последње уточиште пронашли уметници и интелектуалци. Алхамбра представља изванредну мешавину природних елемената и елемената направљених од стране људске руке, што сведочи о умешности њених градитеља. Алхамбра је била међу 21-им кандидатом у избору за Седам нових светских чуда, али на крају није изабрана.

„Црвена тврђава“ се према арапским изворима најраније помиње у документима о бици између Арапа и Мулада током владавине Абдулаха ибн-Мухамеда (888 - 912). Мулади су били жестоко поражени од Арапа па су склониште потражили у малој „црвеној тврђави“ која се налазила у покрајни Елвира, односно данашњој Гранади. Од тог времена утврђење је било занемарено све до XI века када га је обновио Самуел ибн Нагхрала, везир краља Бадиса из династије Зирида, како би заштитио мало јеврејско насеље које је било смештено на брду Сабиках. Међутим, из арапских текстова је уочљиво да је данашња тврђава подигнута у доба династије Насрида.

 

640px-Hall_of_Ambassadors_-_Alhambra_%28

 

640px-Abencerrajes.jpg

 

Мохамед-ибн Назар (или Наср), оснивач династије Насрида, је морао да пребегне у Хаен (шп. Jaén) како би избегао прогон од стране краља Фердинанда III (1217 – 1252), краља Леона и Кастиље, који је покушавао да ослободи Шпанију од Мавара. Ибн Наср је 1238. године ушао у Гранаду, кроз врата Елвире (шп. Puerta de Elvira). Након повлачења до Гранаде, ибн Наср је за своје пребивалиште изабрао Алхамбру. Неколико месеци касније је одлучио да започне изградњу нове Алхамбре која би више одговарала као седиште краља. Планови су предвиђали изградњу шест палата, од којих је пет груписано у североисточни део чинећи краљевски кварт, две кружне куле и бројних купатила. Током владавине династије Насрида Алхамбра је претворена у дворски град који поседује системе за наводњавање који се састоје од канала за заливање вртова Хенералифеа који се налази изван утврђења. Ибн Наср је изградио језгро прве палате, а његов син Мохамед II је изградио утврђење.

Алхамбру су 1492. године без борбе заузели Католички краљеви, краљица Изабела I од Кастиље (1474—1504) и краљ Фернандо II од Арагона (1479 - 1556), с обзиром да су до тада освојили све околне територије. Након тога она је постала краљевска палата.

 

640px-Ceiling_-_Hall_of_Kings_-_Alhambra

 

Зараван на којој се налази Ахамбра је дугачка 740 m, а на најширем делу широка 205 m, односно заузима површину од 142.000 m². Смештена је на чврсто утврђеном положају, а утврђење је у основи имало одбрамбену функцију. Касније су на осталом делу заравни изграђени бројни дворци које су смештене уз релативно слабо утврђен зид који има тринаест кула. Већина кула је имала одбрамбену улогу, мада има и оних које су представљале видиковац.

 

У утврђењу се налазила војна зона која је чинила центар одбране и надзора, а ту су смештене и најстарије грађевине целог комплекса. Неки од првих објеката су подигнути у XI веку када су Арапи планирали да Гранаду претворе у престоницу краљевства Таиф (шп. Taifas). Главни објекти у утврђењу су:

-Кула Кубо (шп. Terraza de la Torre del Cubo) је полукружна кула која је грађена око 1586. године.

-Адарве је у XVII веку претворен у врт када је опао његов значај као одбрамбеног дела утврђења. На његовом крају се налази -тераса са које се пружа прелеп поглед. Налази се на северној страни утврђења.

-Кула Бдења (шп. Torre de la Vela) је одбрамбени торањ од највећег војног значаја. Својом висином доминира изнад равнице ---Гранаде. Име куле потиче од звона које су поставили хришћани након освајња Алхамбре.

-Кула Помена (шп. La Torre del Homenaje) се налази на највишем делу утврђења, висока је 22 m, а унутар ње се налази шест спратова. На врху ове куле је био смештен осматрач који је имао значајну улогу приликом одбране.

-Кула Шпанских племића (шп. Torre de los Hidalgos)

-Трг Оружја (шп. Plaza de Armas) и тераса трга оружја (шп. Terraza de la plaza de Armas),

-Кула Усека (шп. La Torre Quebrada)

-Кула Адаргуеро (шп. La Torre Adarguero).

 

Дворски комплекс Насрида чини Дворац Комарес (шп. Palacio de Comares), који је најпре изграђен, и Дворац Лавова (шп. Palacio de los Leones). У овим дворцима се налазило седиште управе Насрида, као и њихове приватне одаје за живот и уживање. Комплекс је изграђен у првој трећини XIV века у оквиру чега се налазе следеће грађевине:

 

1. Мексуар (шп. Mexuar) је најстарија дворана у комплексу, која је током арапске ере бивала и судница за најважније случајеве. Имала је просторију која је била заштићена високим решеткама у којој је боравио султан и пратио суђења. На средини је кров био отворен. У позадини се налазила мала просторија оријентисана супротно од зида. Ова просторија је служила за молитву, а из ње се види Албајзин. Унутрашњост ове дворане је измењена интервенцијама у XVI и XX веку. Након хришћанској освајања Мексуар је служио као капела. На излазу из дворане се налази башта са фонтаном у средини - Башта Мексуар (шп. Patio del Mexuar) и собом са леве стране - Златаста соба (шп. Cuarto Dorado).

На фасади собе се истичу стубови улазних врата. Унутра је плафон израђен од кедровине, боровине и украшен шкољкама. Са страна су постављене правоугаоне плочице од керамике. Соба је украшена готским сликама, амблемима и грбовима из доба Католичких краљева. Из собе води двоја врата, једна воде ка дворцу, док друга не воде никуда и имала су улогу збуњивања уљеза и лопова.

 

2. Дворац Комарес (шп. Palacio de Comares) је изграђен 1370. године по наредби Мохамеда V. Он се састоји од:

 

-Двориште благослова или мирти (шп. Patio de la Alberca o de los Arrayanes) је централни део дворца Комарес. Са обе стране базена, који заузима највећи део дворишта, је засађена Мирта (лат. Myrtus communis). И у овој башти је присутна вода у којој се огледа величанствена кула дворца Комарес. Са једне стране базена се налази галерија, а из ње се улази у бродску собу.

-Бродска соба (шп. Sala de la Barca) је добила ово име зато што има облик бродског трупа. Соба има облик правоугаоника дужине 24 m, а ширине 4,35 m. У овој соби се налази полукупола која је уништена у пожару 1890. године, а обновљена је 1964. године. Зидови собе су украшени богатом пластиком, а доминирају арапске речи „благослов“ и мото династије Насрида „Само је бог победник“.

-Кула дворане Комарес или Салон Амбасадора (шп. Torre de Comares Salón de Comares o Salón de los Embajadores).

 

3. Дворац лавова чине: Дворана Моцарабес (шп. Sala de los mocárabes), Двориште Лавова (шп. Patio de los Leones), Фонтана Лавова (шп. Fuente de los Leones), Дворана Абенсерахес (шп. Sala de los Abencerrajes), Дворана краљева (шп. Sala de los Reyes), Дворана две сестре (шп. Sala de las Dos Hermanas) и видиковац Линдахара (шп. Mirador de Lindajara).

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Грац

 

640px-GrazerRathaus-edit.jpg

 

Грац (нем. Graz), раније познат и као Градац, је други по величини град у Аустрији, смештен у југоисточном делу државе. Грац је управно, привредно и културно средиште покрајине Штајерске, где чини засебан градски округ.

Грац је познат по старом градском језгру, једним од најочуванијих у средњој Европи, због чега је 1999. године стављено на листу културне баштине Унеска, а 2010. му је придодат и дворац Егенберг. Друга посебност града је наглашена „образовно-универзитетска“ функција града, по чему је Грац познат широм Европе.

2003. године Грац је сам био културна престоница Европе.

 

640px-Graz-hauptplatz-2007.jpg

 

Град дугује име некадашњем словенском становништву, које му је дало име Градац по малој тврђави на густо пошумљеном брду. Касније је овај назив понемчен у Грац. Назив Грац јавља се први пут 1128. г.

 

Грац се налази у југоисточном делу Аустрије, близу словеначке границе (око 30 km). Тако је Грацу најближи већи град словеначки Марибор на 50 km удаљености јужно од града. Престоница Беч удаљена је око 200 km северно или 2 и по часа вожње.

Рељеф: Грац се сместио на стратешки важном месту у јужном подгорју Алпа. Ту се долина реке Муре, дотле стишњена међу Алпима, шири у штајерску равницу, крајње западни обод Панонске низије. Градско језгро се управо образовало на првим бреговима и брдима Алпа, са којих се лако могла надгледати јужно разастрта равница.

 

Клима: Клима у граду је умерено континетална са благим утицајем планинске климе са оближњих Алпа (правац дувања ветрова, зимски снег). Просечна годишња температура је 9,4 °C, а просечна количина падавина је 818 mm са 92 кишна дана годишње. Осунчаност града износи 1890 часова годишње и она је већа него код других аустријских градова због утицаја Средоземља.

Воде: Кроз град протиче река Мура, која овом месту излази из алпских долина у равничарско подручје обода Панонске низије.

 

389px-DSCF0136_Dom_-_Mausoleum_II.jpg 320px-Graz_Dom_und_Mausoleum_20061126.jp

 

Први трагови људи на простору Граца вежу се још за праисторију. Међутим, тек се доласком Јужних Словена на ове просторима јавља прво стално насеље. Тада насеље добија словенски назив градац што је назив за малу тврђаву. Најстарије насеље на овом просторију је из 800. године нове ере. У 12. веку Немци се насељавају на овом подручју и оснивају Штајерску марку, као пограничну област ка словенском живљу на југу и истоку. Тада град и околина добијају немачки карактер и градец прелази у грац.

У 14. веку Грац постаје средиште Хабзбуршке власти. У 16. веку у граду се осећа утицај италијанске ренесансе, који се и данас види у градској матрици и старој градњи. Уово време град постаје културно и научно средиште. Тако је 1585. године основан Универзитет у Грацу, данас веома познат и цењен. Томе иде у прилог и то да је Јохан Кеплер живео и радио овде. Упади Турака до Граца 1529. и 1532. године нису прекинули процват града. Међутим, његов процват био је успорен касније, протеривањем протестанстског становништва на север, чиме је град изгубио добар део образованог и стручног живља. Ово је надокнађено утицајем барока кроз градњу и опште „кићење“ града.

Током 18. и 19. века град је добио црте велеграда. Град се проширио, почела је индустријализација, стигла је железница. Такође, град је обогаћен новим булеварима, палатама, црквама, парковима и дрворедима. Град је добио и бројне културне установе (позориште, опера, музеји, галерије).

Током Другог светског рата Грац је био бомбардован, па 16% грађевина у граду било уништено или оштећено. На срећу, старо градско језгро није било значајније такнуто, па је сачувано до данас.

 

361px-Graz_-_Uhrenturm6.jpg 331px-Graz_clock_tower.jpg

 

Грац је 2003. године био културни центар Европе на раскршћу северно-западне и југоисточне Европе. Кроз шетњу Грацом, може се уочити да је град у потпуној хармонији са природом и није лако одговорити на питање где се паркови завршавају, а где почињу шуме “зелене” Штајерске. Стари центар града, који је уређен са много љубави и сређен до детаља, освојио је многе награде Савета Европе као најбољи пример очувања урбаног наследства. Грац је град италијанске ренесансе.

 

Главни град покрајине Штајерске, Аустрија, 320.000 становника (попис 2006. године). Има 6 универзитета са 50.000 студената, од чега 80% странаца.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Акропољ (Атина)

 

640px-Attica_06-13_Athens_50_View_from_P

 

Акропољ (грчки akros, врх, polis, град, дословце „град на брду"), је стјеновито брдо, античко светилиште посвећено грчкој богињи Атини заштитници града Атине, у самом центру долине Атике. Висине је око 150 m, a сам врх чини платформа димензија 300х150 m, гдје се налази архитектонски комплекс. Брдо је први пут утврђено зидовима у микенском периоду, а дијелови тих првих зидина су и данас видљиви, нарочито на југоистоку Пропилаје. Зидови утврђења који данас доминирају су изграђени послије персијских ратова у првој половини 5. вијека прије нове ере, за вријеме Темистокла (сјеверни зид) и Кимона (јужни зид). Измјене су рађене у Периклово доба и касније, када је Акропољ постао главно упориште града.

Највеће и најљепше светилиште старе Атине, посвећено богињи Атини, доминира центар модерног града Атине, са стјеновитог узвишења. Најслављенији митови старе Атине, религиозни фестивали, најранији култови, као и други важни догађаји у историји града, су сви повезани са Акропољом. Споменици и грађевине Акропоља су у хармонији са својим природним окружењем. У овим јединствена дјелима античке архитектуре, комбинују се различити стилови класичне грчке архитектуре и умјетности, који су вјековима утјецали на многе друге културе и умјетности. Акропољ из 5. вијека прије нове ере, је сликовит примјер раскоша, моћи о богатства Атине у златном добу Перикла.

 

640px-Athens_Acropolis.jpg

 

Светилишту се приступа са запада, јединог могућег приступа, преко Болове капије, једне од двије капије које су саграђене послије инвазије херула у 3. вијеку, (германских племена са Скандинавије), или преко малих врата испод храма Атине Нике. На осталим странама брда постоје извори питке воде још од античког доба. Послије капије стиже се пред монументални улаз у светилиште, који се зове Пропилаје, изграђен у класично доба, који је пројектовао архитекте Мнесикла. Храм Атине Нике, изграђен око 420. п. н. е., а пројектовао га је и надгледао изградњу архитекта Каликрата, доминира јужни утврђени бедем Пропилаја. Близу храма налази се олтар Афродите Пандеме, од којег је сачуван само један дио. Супротно сјеверном крилу Пропилаја, налази се правоугаони олтар, познат под именом „олтар Агрипа“, пошто је у прошлости био мјесто гдје се чувао дар града града Атине римском војсковођи Марку Випсанију Агрипу.

 

640px-The_Parthenon_in_Athens.jpg

 

У самом светилишту, срећу се мајсторска дјела класичне грчке архитектуре, саграђена углавном у 5. вијеку п. н. е., у доба Перикла. Партенон, као печат старе грчке цивилизације, је најупечатљивији од свих. Посвећен Атини Партенони, саграђен је у замјену за два ранија храма посвећена истој богињи. Између Партенона и Пропилаја, дуж јужног зида и ископани у стјеновитом тлу, налазе се темељи двије грађевине из 5. вијека п. н. е., Брауронијон, олтар у част Артемиди Брауроније и Калкотека, грађевина у којој су се налазили завјетни дарови у бронзи. Источно од Партенона, налази се мали кружни храм из 27. п. н. е., посвећен Августу и Риму. На најузвишенијој тачки, на источној страни узвишења, такође ископани у стјеновитом тлу, налазе се темељи олтара Зевсу Полијеусу. На сјеверној страни узвишења, налази се Ерехтеон, храм у јонском стилу посвећен богињи Атини и богу Посејдону Ерехтеусу, са својим познатим предворјем које доминирају каријатиде. Дуж јужног зида Ерехтеона налазе се темељи „Старог храма“, из 6. вијека п. н. е., у дорском стилу посвећен Атини Полијас, а који су уништили Персијанци 480. п. н. е. Нешто касније је обновљен, али је дефинитивно срушен 406. п. н. е. у другој персијској инвазији. Сјеверозападно од Ерехтеона, дуж сјеверног зида Акропоља, простире се Архефорион, мала квадратна грађевина, гдје су живјеле Архефорионе, младе жене које су на Пантенејема, фестивалу мистерије, биле задужене за приношење дарова Атини и учествовале у разним ритуалима иницијације.

 

640px-2006_01_21_Ath%C3%A8nes_Parth%C3%A

 

Остаци првих насеља на Акропољу датирају још из периода неолита. Током вијекова, стијеновито брдо је непрекидно коришћено било као култно мјесто, било за становање или и једно и друго. Натписи на многим драгоценим понудама светилишту Атине (бронзане и глинене статуе и вазе) наводе да је култ богиње заштитнице града установљен још у архајском периоду (650 - 480. пне).

Комади керамике из доба неолита (4000/3500-3000 прије нове ере) и у близини Ерехтеона, раног и средњег бронзаног доба, показују да је брдо било настањено још у том раном периоду. Зид утврђења око Акропоља је изграђен око 13 вијека п. н. е., када је утврђење постало центар Микенског краљевства. Дијелови зида тог раног утврђења су дијеломично очувани у каснијим доградњама, те се његова историја може прилично прецизно утврдити. Акропољ је постао светилиште у осмом вијеку прије нове ере, успостављањем култа Атини Полиас, чији се храм налази на сјевероисточном дијелу узвишења. Светилиште се развијало у периоду владавине Пизистрата, половином 6. вијека п. н. е., када је успостављен највећи религијски фестивал града, Панатинаја и када су изграђене прве монументалне грађевине Акропоља, такозвани „Стари храм“ и Хекатомпедо, претеча Партенона, обе посвећене богињи Атини. Олтар Артемиде Брауроније и први монументални пропилон, су такође из овог периода. Многобројни раскошни завјетни дарови, као што су кураји у мермеру и коњаник, статуе у бронзи и теракоти, били су посвећени тим првим светилиштима. Многи од њих носе натписе које показују колико је био важан култ богињи Атини, још у архајском периоду. Када су Атињани побиједили Персијанце на Маратону, 490. године прије нове ере, почели су изградњу великог храма, такозваног пре-Партенона. Храм још није био завршен, када су Персијанци поново напали Атину, 480. п. н. е., опљачкали Акропољ и запалили све храмове.

 

640px-Ath%C3%A8nes_Acropole_Caryatides.J

 

Половином петог вијека прије нове ере, када је Акропољ постао сједиште Атинске лиге и Атина највећи културни центар античког доба, Перикле је започео веома амбициозан грађевински подухват, који је трајао током цијеле друге половине петог вијека прије нове ере. Атињани и странци су радили заједно на овом пројекту, за надницу у висини од једне драхме. Најважније грађевине Акропоља које се данас могу видјети, Партенон, Пропилаја, Ерехтеон и храм Атени Нике, су подигнути у том периоду под вођством најбољих архитеката, скулптора и умјетника свога времена. Храмови на сјеверној страни Акропоља, били су резервисани за ране атинске култове и олимпијске богове, док је јужни дио Акропоља посвећен култу Атини у њеним различитим облицима, као што је Полијас (заштитница града), Партено, Палас, Промако (богиња рата), Ергане (богиња ручног рада) и Нике (побједница). Послије пелопонеског рата, 404. године прије нове ере, и до краја првог вијека прије нове ере, нису грађене друге битније грађевине у Акропољу. 27. п. н. е., источно од Партенона, подигнут је мали храм посвећен Августу и Риму. У римско доба, иако су друга грчка светилишта пљачкана и оштећивана, Акропољ је наставио да привлачи раскошне побожне дарове вјерности. Послије инвазије херула, у 3. вијеку, изграђен је нови зид утврђења, са двије капије на западној страни. Једна од њих, такозвана Болова капија, која је добила име по француском археологу из деветнаестог вијека, је сачувана до данас.

 

У наредним вјековима, споменици на Акропољу су подносили природне, али и људске интервенције. Послије успостављана хришћанства, и нарочито у 6. вијеку, храмови Акропоља су постали хришћанска светилишта и претварани у цркве. Партенон је тада био посвећен Марији Партенона (Богородици Марији), да би касније промијенио име у Панагија Атиниотиса (Богородица Атине), и служио је као катедрала града у 11. вијеку. Ерехтеон је тада био посвећен Спаситељу (Сотир или Панаге). Храм Атине Нике је постао капела, а Пропилаје пребивалиште архиепископа атинске архиепископије.

У средњем вијеку, Акропољ је био у улози тврђаве града. За вријеме крсташких похода, Атина је пала под франачку окупацију која је трајала више од два вијека, од 1204. до 1456. године. Пропилаје су тада претворене у сједиште и пребивалиште франачког владара. У периоду Османског царства (1456—1833), Пропилаје су постале сједиште команданата турских војних трупа. Млечани, под Мороцинијем су опсједали Акропољ 1687. године, и 26. септембра су бомбардовали и уништили Партенон, који је тада служио као магацин муниције Отоманске војске. Лорд Елџин је проузроковао озбиљну штету у периоду између 1801. и 1802. године, односећи комплетну скулптуралну декорацију Партенона, храмова Атине Нике и Ерехтеона, коју је касније продао Британском музеју у Лондону. Акропољ су Грци коначно повратили 1833. године, за вријеме Грчког рата за независност. Акропољ је мјесто гдје је Одисеј Андроутсос унапријеђен у првог војсковођу нове грчке војске.

Послије ослобађања Грчке од Турака, споменици Акропоља су пали под заштиту новоосноване грчке државе. Ограничена археолошка истраживања су обављена у периоду од 1835. до 1837. године, да би у периоду од 1885. до 1890. године, Акропољ био систематски прекопаван под вођством грчког археолога Панајотиса Кавадије.

 

Партенон, посвећен Атини Партено, заштитници града, је без сумње, најоригиналнија творевина атинске демократије у највишој тачки њене моћи. Такође је најљепша грађевина Акропоља, како у самој концепцији тако и у егзекуцији. Изграђен између 447. и 438. године прије нове ере, као дио великог Перикловог грађевинског подухвата, овај такозвани Периклов Партенон (Партенон III), је замијенио један ранији храм у мермеру (Партенон II), који је грађен послије битке на Маратону, негдје око 490. године прије нове ере и који су Персијанци срушили 480. године прије нове ере. Партенон II је замијенио један још ранији, први Партенон (Партенон I), који је грађен око 570. године прије нове ере.

У склопу великог плана реизградње Акропоља, у Периклово златно доба, Партенон су пројектовали архитекте Иктин и Каликрат, док је скулптор Фидија надгледао изградњу и дизајнирао комплетну скулптуралну декорацију Партенона, као и монументалну позлаћену скулптуру Атине. Изградња је почела 447., а завршена је 438. п. н. е. Радови на спољашњој декорацији и рељефима на фризу су настављени све до 432. п. н. е.

Иако је павоугаони Партенон у бијелом мермеру оштећиван током вијекова и уништен или нестао већи дио скулптура које су га украшавале, његова основна структура је остала нетакнута. Колонада избразданих, стубова без базе са квадратним капителима стоји на тростепеној основи и држи поткровни опшив или кровну структуру, која се састоји од равног архитрава, или блокова мермера; фриза од наизмјеничних триглифа (вертикално ижљебљених блокова) и метопа (изглачаних блокова рељефа скулптура); и на источним и западним крајевима, троугластих забата, такође са рељефом скулптура. Колонада, која се састоји од 8 стубова на источној и западној и 17 на сјеверној и јужној страни, затвара унутрашњу правоугаону комору, која је изворно била подијељена на три дијела преко двије мање колонаде у дорском реду, које су се затварале на западу тачно иза култне статуе Атине. Једина свјетлост је стизала преко источних улазних врата, изузев можда свјетлости која је пролазила кроз мермерни прекривач на крову.

 

Елегантна грађевина, Ерехтеон, на сјеверној страни светилишта Акропоља, изграђена је у периоду између 421 и 406. п. н. е., у замјену за један ранији храм посвећен Атини Полијас, такозвани „Стари храм“. Име Ерехтеон, које је једино тако помињао Паусанија (грчки историчар и географ из 2. вијека п. н. е. - 1, 26, 5), долази од имена грчког митског краља Атине, Ерехтуса, који је симболизован у овом храму. Други текстови помињу овај храм једноставно као „храм“ или „Стари храм“. Ерехтеон дугује своју необичну форму неправилностима терена (ниво терена се разликује у три метра између источне и западне стране) и чињеници да је био намијењен различитим култовима. Источна страна је посвећена Атини Полиас, док је западна страна служила култу Посејдона-Ерехтеуса, као и жртвеник у част Хефаста и Воута, брата Ерехтеусовог. По миту, Атинина света змија је живјела у овом храму. У њему се такође налазио гроб Кекропса и остаци легендарних свађа између Атине и Посејдона за превласт над Атином.

 

Пропилеја су монументална улазна врата Акропоља, која су се налазала на крају стрме рампе које их је повезивала са Атином. 400. п. н. е., када су Атињани пролазили кроз та врата, већ су се налазили у Акропољу, комплексу који је био тврђава, светилиште, али и мјесто цивилних светковина.

Пропилеја Атинског Акропоља су изграђена на западној страни брда, гдје је некада била капија микенске тврђаве. Прва пропилеја или капија, конструисана је у доба Пизистрата, половином 6, вијека п. н. е., нешто касније, него што је Акропољ постао светилиште посвећено Атини. Новију Пропилеју, изграђену у периоду од 510-480. године п. н. е., уништили су Персијанци 480. п. н. е. Обнављање је почело послије Грчко-персијских ратова, у епохи утврђивања зидина Акропоља под Темистоклом и Кимоном. Монументална Пропилеја које се данас може видјети, била је дио великог грађевинског пројекта у Периклово доба, изграђена у периоду између 437-432. године п. н. е., по пројекту архитекте Мнесикла, и послије завршетка радова на Партенону. Изворни грађевински план је био нарочито одважан, како у архитектонским, тако и у умјетничким оквирима, али није никада завршен.

 

Мали али елегантни храм Атине Нике, који се налази на југоисточном дијелу Акропоља, био је свето мјесто још у периоду микенске цивилизације, 1400. п. н. е. Негдје око 565. п. н. е., Атињани су конструисали на том мјесту светилиште посвећено Атини Нике, богињи побједници, који је уништен током персијске инвазије 480. п. н. е. Храм који се и данас може видјети, највероватније је конструисан у Периклово доба, у склопу његовог великог грађевинског подухвата. На фризу од мермера, који се налази на горњем дијелу храма, представљена је грчка побједа над Персијанцима у бици на Платеји, 479. п. н. е. Иако изграђен у стилу класичне грчке архитектуре, у храму се налазе два отвора кроз које се опажају темељи из микенског доба, на којима храм лежи, намјерно остављени у част предака из бронзаног доба.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Бриж

 

640px-Brugges_Dijver.JPG

 

Бриж (хол. Brugge, фр. Bruges) је општина у Белгији у региону Фландрија у покрајини Западна Фландрија. Налази се на северозападу земље.

Историјски центар града се налази на листи Светске баштине УНЕСКО. Јајастог је облика и површине око 430 хектара. Површина целог града је нешто већа од 13.840 ha, укључујући 1.075 ha обале Зебрижа (хол. Zeebrugge). Према процени из 2007. у општини је живело 116.982 становника, од којих око 20.000 живи у историјском центру.

Бриж је користио спољашње луке касније кроз историју, али данас најважнија лука удаљено место Зебриж (што значи Бриж на мору). У Брижу се такође налази „Универзитет Европе“ (фр. Collège d'Europe).

Име Бриж долази од старо-норвешке речи Бругја (Bryggja), која значи кеј. Прва грађевина на месту данашњег Брижа био је мост из римског доба. Ту је 892. никло насеље намењено одбрани од Нормана, под покровитељством грофова Фландрије.

Бриж има дугу историју као међународна трговачка лука. Ту се трговало енглеском вуном, вином из Гаскоње и тканинама из Фландрије. Лука средњовековног Брижа је била доступна до године 1050. Бриж је добио градске привилегије 1128. Велика поплава 1134. изменила је обалу Фландрије: дубоки канал је спајао Бриж са морем све до XV века.

 

640px-Brugge-CanalRozenhoedkaai.JPG

 

640px-Brugge_West-Vloandern.jpg

 

Бриж је привукао трговце из долине Рајне, Хамбурга и Либека, тако да је град 1253. постао део трговачког удружења Ханзеатске лиге и постао не само трговачки већ и финансијски центар Европе. Ханза је у Брижу отворила један од своја 3 контора (трговинско представништво у иностранству) у области Северног мора. Град су редовно посећивали трговци из целе Европе: Ђенова, Венеција, Фиренца, јужна Немачка, Кастиља, Португал, Шкотска. Градска берза је отворена 1309. и добила је име по породици Ван дер Беурсе у чијој је кући била смештена.

Стогодишњи рат (1337—1457) имао је за Фландрију економску позадину. Са њиховог гледишта, била је то борба великих сила за фламанску индустрију тканина и светску трговину у Брижу.

Од XV века у Брижу владају бургундске војводе, који су град довели до високог нивоа у култури, архитектури и привреди. Бриж је крајем Средњег века био најбогатији град севера Европе. Крајем века, канал од Брижа до мора је престао да буде плован због затрпавања песком. Бургундски двор се повукао из града. Цар Максимилијан I је ограничио градска права, а улога водећег привредног центра Фландрије је прешла у Антверпен. У периоду 1524—1713. Бриж је био под шпанском влашћу. Ратови против протестаната нанели су још један ударац граду, јер су се многи од њих одселили у Холандију. Бриж је ушао у период вековне стагнације.

 

640px-Bruges_De_Burg.JPG

 

Овде су редом владали Хабзбурзи (1713—1795), Француска (1795—1815) и Холандија (до 1830). Године 1830. Фландрија и Бриж су постали део новоосноване Краљевине Белгије. Бриж практично није учествовао у Индустријској револуцији. Од краја 19. века Бриж је почео да привлачи пажњу као град културе. Данас Бриж профитира због своје очуване архитектуре која је основ за туризам.

Већина средњовековне архитектуре у Брижу је остала неизмењена од времена изградње, слично као у Генту, али су грађевине у Брижу збијеније. Историјски центар Брижа се налази у Светској баштини УНЕСКО од 2000.[1] Најпознатија црква је Богородична црква (хол. Onze Lieve Vrouwekerk), чији је торањ, висок 122 метра, највиши Европски торањ од цигле.

Бриж је чувен по свом звонику из XIII века, у којем је општински карилион са 47 звона. Град запошљава звонара који свакодневно изводи бесплатне концерте.

У музејима Брижа налази се значајна колекција средњовековне и модерне уметности, а издваја се колекција фламаских уметника ране Ренесансе. Многи мајстори уметности, попут Ханс Мемлинка и Јан ван Ајка, живели су и радили у Брижу.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Кронборг

 

640px-Helsingoer_Kronborg_Castle.jpg?use

 

Кронборг је дворац у близини данског града Хелсингера, по којем је Вилијем Шекспир назвао дворац Елсинор у „Хамлету“, на најдаљем врху острва Зеланда, на најужем делу мореуза Ересунд који дели Данску од Шведске. Како је овај пролаз у Балтичко море овде широк тек 4 км, ово место је имало велику стратешку важност, а дворац је изграђен као поморска тврђава која је контролисала његов промет. Дворац је вековима био један од најважнијих ренесансних двораца у северној Европи, па је због тога 2000. године уписан на УНЕСКО-в списак места Светске баштине у Европи.

 

Дански краљ Ерик Померански је 1420-их изградио моћну тврђаву како би котролисао промет мореузом и наплаћивао путарину сваком броду који је хтео да уђе или изађе из Балтичког мора. Тврђава из 15. века се састојала од низа зграда окружених снажним зидинама, али је данашњи изглед, али и име Кронборг, добио за краља време Фридрика II. који га је обновио 1585. године. Тада један од највећих и најлепших двораца северне Европе је немаром радника изгорео у пламену 1629. године. Само је капела преживела захваљујући снази својих лукова.

 

640px-Helsingor_Kronborg.jpg

 

Кристијан IV. је уложио много труда у његову обнову 1639. године, али није довршио његов ентеријер. Шведски генерал Карл Густаф Врангел је освојио дворац 1658. године, приликом шведске инвазије, након чега су зидине ојачане и окружене снажним противтоповским бастионима. Почетком 18. века је сматран за једну од најснажнијих утврђења у Европи.

Од 1739. до 1900-их, Кронборг је служио као затвор којим је управљала војска, а 1772. године ту је била затворена и данска краљица, Каролина Матилда од Велса, сестра енглеског краља Џорџа III. Од 1785. до 1922. године дворац је престао да буде краљевска резиденцијом, а њиме је потпуно управљала војска.

Године 1816. у дворцу су војници извели Шекспирову драму „Хамлет“, чиме су обележили 200 година од смрти славног писца који је своју драму сместио у овај дворац. Од тада се ова драма изводила више пута у разним деловима дворца, а од славних глумаца, улогу Хамлета су играли Лоренс Оливије, Џон Гилгуд, Кристофер Пламер, Дерек Јакоби, као и 2009. године Џуд Ло.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Пиза

 

640px-Pisa_-_veduta_aerea_2.JPG

 

 

 

Пиза (итал. Pisa) је град у средишњој Италији. Пиза је највећи град и средиште истоименог округа Пиза у оквиру италијанске покрајине Тоскана.

Пиза је светски позната по кривом торњу у Пизи, најпознатијој закривљеној грађевини на свету.

 

Град Пиза налази се у средишњем делу Италије, 80 км западно од Фиренце, седишта покрајине. Град се налази у некад мочварној равници поред реке Арно, свега пар килоематара пре њеног уливања у Тиренско море, западно од града.

Клима у граду је средоземна.

 

640px-PisaDuomoSunset20020322.JPG

 

Подручје Пизе било је насељено још у праисторији. Први познати ставници били су Етрурци, који су на месту града основали трговиште. Римљани су подручје покорили око 180. п. н. е. и следећим вековима овде настаје град са лучким делатностима. У вековима после пада старог Рима Пиза је променила много господара (Остроготи, Византинци, Лангобарди, Папска држава).

 

315px-The_Leaning_Tower_of_Pisa_SB.jpeg 329px-PisaBaptistry20020323_rectilinear.

 

Златно доба града настаје у времену од 11. до 14. века када Пиза постаје самостални град-држава и поморска сила на Средоземљу. Међутим, у 15. веку град заузимају Медичијеви и Пиза постаје део Фирентинске државе. Следећих векова град полако губи живост. Ни прикључење новооснованој Италији 1859. године није донео нови развој. Тек неколико претходних деценија град се опоравио и оживео захваљујући развоју туризма.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Ратници од теракоте

 

640px-Xian_museum.jpg

 

Ратници Сјена или Глинени ратници је колекција од преко 7.000 скулптура војника и коња направљених од глине, нађена у гробници првог кинеског цара, Ћин Ши Хуанга.

Све скулптуре имају природну величину. Колекција скулптура се налазила у гробници и била закопана заједно с првим кинеском царем, Ћин Ши Хуангом, који је ујединио Кину 221. п. н. е. Ратници Сјена су откривени у марту 1974. Ископавања су започела убрзо након открића. Глинена војска се налази на 33 km од града Сјен, у провинцији Шенси у Кини. Ратници Сјена су нађени око 1,5 километара источно од гроба Ћин Ши Хуанга, и на 3 нивоа. Прво су ископане скулптуре које су се налазиле на дубини 4 до 8 метара, а музеј под именом Музеј првог цара династије Ћин постављен је на рушевинама и отворен за јавност 1979. Цео музеј је комплетиран 1994.

 

640px-Xian_guerreros_terracota_detalle.J

 

У време кад је цар Ћин Ши Хуангумро и био сахрањен, скулптуре су покопане заједно с њим јер се веровало да ће тако и након смрти цар имати војску којом да заповеда. Скулптуре гледају ка истоку и налазе се у борбеној формацији. Свака од скулптури је јединствена, тако да не постоје две идентичне. Скулптуре су наоружане луковима и стрелама, копљима, мачевима и др. Наоружање је у време открића било још увек веома оштро.

Године 1980. су откривене две обојене бронзане кочије 20 метара западно од царевог гроба. Свака се састојала од 3.000 разних делова и вукла су је четири коња.

Године 1987. УНЕСКО их је прогласио светском баштином.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Венеција

 

640px-Venezia_veduta_aerea.jpg

 

Венеција (итал. Venezia, старији назив: Млеци) је град, пристаниште и чувено туристичко место у североисточној Италији, на Јадранском мору, са 270.589 становника (заједно са Местреом). Венеција је управно средиште покрајине Венето и истоименог округа Венеција.

Венеција је у средишњем добу средњег века била најважнији град на свету и највеће трговиште Европе између њеног Запада и Истока. Град је и познат као дугогодишња престоница надасве чувене Млетачке републике.

Венеција је јединствен град на свету, изграђена је на 118 малих острва у лагуни, на ушћу реке Бренте у Венецијанску лагуну, са каналима уместо улица. Дуж канала налази се низ цркава и палата прворазредне вредности, који творе јединствен урбани склоп. Због рад Венеција и њени канали проглашени су спомеником Светске баштине УНЕСКОа.

Град има бројне надимке попут: „Серенисима“, „Краљица Јадрана“, „Невеста мора“, „Град мостова“, „Град воде“. Са друге стране, многи градови грађени на каналима носе епитете „Северне Венеције“ (Санкт Петербург), „Западне Венеције“ (Амстердам), „Америчке Венеције“ (Њу Орлеанс).

 

640px-Rialto_Bridge_Grand_Canal.jpg

 

640px-Ponte_Tron_o_de_la_Piavola_2.jpg

 

Венеција и покрајина Венето дугују називе племену Венети које је насељавало ово подручје пре његовог освајања од стране старог Рима.

 

Венеција се налази у североисточном делу Италије. Источно и јужно од града (кроз лагуну) је Јадран, а на северу и западу је копно и копнени део града Местре. Од престонице Рима град је удаљен 550 km, а од првог већег града, суседне Падове, свега 50 km.

 

Рељеф: Венеција се развила у крајње северозападном делу Јадранског мора. Град је смештен у средишњем делу Венцијанске лагуне на 118 острва испресецаних многобројинм каналима и премошћених са 177 мостова. У послдњим деценијама примећено је лагано тоњење града, што је данас највећи проблем градске управе.

Клима: Клима у Венецији је измењено средоземна клима са приметним утицајем са континенталног Севера. Стога су зиме нешто оштрије, а лета блажа него у јужнијим деловима Италије. Овај судар клима очитава се и у веома јаким ветровима (бура).

Воде: Јадранско море у овом делу је најхладније и нема плаву боју као у јужним деловима. Положај града у Венецијанској лагуни додатно мења својства морске воде. Због севернијег положаја и затворености било је уобичајено да се појединих година лагуна заледи. Вода је због мочварног карактера околине увек била мутна и прљава, али је због претеране урбанизације лагуне она данас позната и као веома загађена.

 

640px-Campanile_View_IMG_4222.JPG

 

640px-Isola_S.Giorgio.jpg

 

Шире подручје Венеције било је насељено још у време праисторије. Први познати становници били су племе Венети. Касније је подручје пало под Римљане, а на оближњем копну јавило се више значајних градова. Сам положај данашњег града био мочварни и је другоразредног значаја, па нема назнака већих насеља и заједница људи.

 

Историја Венеције започиње упадима и пљачкама варвара на простор римске империје, када становништво са суседног копна бежи на острва Венецијанске лагуне, као изолованија и безбеднија од ових упада. У ово време настаје и низ других насеља у лагуни која данас постоје - (Маламоко, Торчело). У 7. и 8. веку овде постоји византијска власт, везана за Цариград морем. Ово је поспешило развој приобалних насеља, па и Венеције. У 9. веку јавља се у Венецији епископија, која је снажно уздигнута премештањем моштију светог Марка у Венецију 828. године

Од 9. до 12. века настаје развој града и он постаје једно од средишта тадашње цивилизације, ако не и најважнији град света. Процват града био је везан за положај града између Истока и Запада и Средоземља и континенталног Севера. Тада се подижу и најважније грађевине града: Црква светог Марка, стара дуждева палата, градски арсенал, трасирају се канали и утврђују острва. У ово време започело је и ширење градске власти на околину, а касније и широм Јадрана и шире. Опадање моћи Византије омогућило је и Венецији и ширење посредног утицаја Венеције, већ сада познате као Млетачка република.

На врхунцу моћи, у позном средњем веку, Венеција је имала 3.300 бродова и 36.000 морнара. Градом је влада аристократија која је бирала дужда као изборног владара. Град је у то време постаје и стециште науке и уметности, а градска управа је била међу најорганизованијим у тадашњем свету.

 

640px-Venezia_Canals_by_Horst_Michael_Le

 

640px-SanGiorgioMaggiore20031231.jpg

 

У 15. веку почиње стагнација, а затим и опадање значаја и моћи Венеције и Млетачке републике. Први разлог је био опадање значаја Истока и пропаст Византије. Новоуспостављена власт Османлија на Балкану није била благонаклона, што је утицало на знатно опадање трговине. Други разлог је проналазак путева ка Истоку преко Атлантика и око Африке, чиме је Венеција изгубила првенство у трговини са Далеким истоком. Такође, удаљеност од Атлантика онемогућила је Венецији стварање колонија на прекоморским подручјима.

И поред тога Венеција је остала важно трговиште и занатско средиште Европе све до касног 18. века, а венецијанска култура и уметност тек у овом добу започињу свој највећи развој и процват у време ренесансе и барока.

 

640px-Image-Aerial_St_Mark_Venice.JPG

 

Нагли суноврат Венеције десио се пропашћу и укидањем 1000-годишње Млетачке републике од стране Наполеона 1797. године миром у Кампоформију. Током Наполеонових ратова Венеција је била део његове Краљевине Италије, да би потом била део Ломбардо-Венеције, вазалне државе Хабзбуршке монархије. 1866. године Венеција и околина су придружени новооснованој Краљевини Италији. Овако буран 19. век довео је до пропадања града и смањења становништва, али је отворио занимање за град међу европском аристократијом. Тако, у 19. веку Венеција постаје једно од првих туристичких одредишта.

Током 20. века Венеција је избегла разарања у светским ратовима и релативно безболно прошла кроз дато раздобље. Међутим стари град на острвима губио је битку са развоје предграђа на копну, која су данас знатно већа и везују 4/5 градсног становништва. Стари део Венеције временом је постао прворазредна туристичка знаменитост, а бројне празне палата и здања попуњене су културним и у управним саджајима. И поред тога Венеција је данас далеко од славе коју је некада имала.

 

640px-Traghetto_S_Toma.JPG

 

Венеција има много познатих грађевинских и уметничких споменика: Дуждева палата, Мост уздаха, чувена Црква светог Марка у Венецији и деведесет других цркава, богати музеји, уметничке галерије, чувена академија лепих уметности (Accademia di Belle Arti), опсерваторија и друге научне и културне установе.

 

Традиција Венеције су специфични и високоцењени занати, који су и данас живи, мада осавремењени. Занатска производња се базира на израда предмета од стакла, (препознатљиво обојено стакло са острва Мурано), чипки, сребра, злата, коже. Савремена индустрија налази се на копну, где се налази савремени град и индустријска зона Местре. Може се сматрати и неком врстом предграђа Венеције, али данас има много више становника него што има сама Венеција.

 

640px-Carnevale_di_Venezia_20100212.jpg

 

Туризам је данас најважнија делатност Венеције и њен покретач. Град нуди прелепу архитектуру и амбијенте, многобројна места пуна емоција и романтике, бројне цркве, музеје, галерије. У граду се током године дешавају многе манифестације, од којих су најпозантије филмски фестивал у Венецији, Венецијански бијенале и карневал у Венецији. У близини Венеције су многобројне плаже, од којих је најпознатија Лидо, позната још од краја 18. века. Данас је веома позната и туристичка зона Лидо ди Јесоло.

 

640px-San_Giorgio_Maggiore_%28Venice2-20

 

640px-Venice_-_Gondolas_-_3833.jpg

 

640px-Canal_Grande_Chiesa_della_Salute_e

 

640px-Veneza47.jpg

 

640px-Bridge_of_sighs_summer_2007.jpeg

 

Унутарградски саобраћај је у највећем делу водени. Венеција има 177 канала по којима се саобраћа гондолама, чамцима, малим парабродима и моторним бродовима. Јавни градски превоз у Венецији се такође обавља каналима. Користе се бродови који се називају Вапорето. Главна саобраћајница града, артерија Венеције је Канал Гранде (Велики канал) који град дели на два дела. Он је највећи канал и на њему је чувени мост Риалто, а око 380 мањих и већих мостова служи за прелаз преко многих других канала. Град је до данас успео да сачува типографску нумерацију улица (које се у Венецији зову кале, попречне су рамо) која датира из 1171. године када је цео град подељен у шест зона: три са једне стране Великог канала и три са друге.

С копном Венеција је повезана железничком пругом и ауто-путем преко великог „лагунског моста“. На острву Лидо налази се аеродром Венеција-Лидо, док се нови, модерни Аеродром „Марко Поло“ налази на копну.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Истанбул

 

640px-Istanbul-sunset.jpg

 

Истанбул, Цариград или Константинопољ (тур. İstanbul; грч. Κωνσταντινούπολις) је град у Турској у вилајету Истанбул. Град је смештен на Босфорском мореузу, некадашња је престоница трију великих царстава - римског (330—395), византијског (395—1453) и отоманског (1453—1923). Након оснивања модерне републике Турске, Анкара је проглашена њеним главним градом. Истанбул је највећи град у Турској и њено културно и привредно средиште, а уједно и једини град на свету који се простире на два континента. Према процени из 2009. у граду је живело 10.895.257 становника.

Данас је седиште истоимене области, док је делу града познатом као Фанар седиште Васељенског патријарха.

 

Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грчки: Βυζάντιον, латиничним: Byzantion, латински назив: Byzantium). Једно кратко време у 3. веку, град је носио име Августа Антонина које му је дао цар Септимије Север у част свога сина.

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (латински: Secunda Roma, грчки: Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (латински: Nova Roma, грчки: Νέα Ρώμη).

Уместо назива Нови Рим ускоро се чешће почео користити назив Константинопол или Константинополис (грчки: Κωνσταντινούπολις, латиничним: Kōnstantinoupolis, латински назив: Constantinopolis) што значи „Константинов град“. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град“ (старогрчки: ἡ Πόλις, латиничним: hē Polis, грчки: η Πόλη, i Poli).

 

631px-Turkey-3019_-_Hagia_Sophia_%282216

 

640px-Basilica_Cistern_Istanbul.JPG

 

У исламском свету град је био познат под називима - арапски: القسطنطينية, латиничним: al-Qusṭanṭiniyah, отомански турски: قسطنطينيه, латиничним: Kostantiniyye. Након освајања Цариграда 1453. године, ово је било званично име у османском турском језику, те се користило до пада царства 1923. године. У персијском и арапском језику такође су се пре користили и називи као Rūmiyet al-kubra (Велики град Римљана) или Taht-i Rūm (престоница Римљана) и сл.

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Име долази од грчког израза "εἰς τὴν Πόλιν" или "στην Πόλη", што значи „у граду“. Овај се назив користио у говорном језику и пре османског освајања града, те се тако користио и за време османске владавине, мада је званичан назив био قسطنطينيه, (Kostantiniyye). Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Такође се понекад користио и назив Стамбул, што је укинуто проглашењем новог службеног назива. У 17. и 18. веку неко се време паралелно уз службени османски назив Kostantiniyye, користио и назив İslambol или İslambul у неким делима и документима. Као и Византијци, и Турци су у отоманско време додавали граду нека почасна имена, као: Dersaadet (در سعادت 'Врата благостања'), Derâliye (در عاليه) или (Bâb-ı Âlî ' 'باب عالی' Висока или Узвишена порта'), или Pâyitaht (پایتخت, 'Столица престола'), која су обично означавала власт.

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (старословенски језик: Цѣсарьградъ, старословенски: Царьградъ, руски језик: Царьград, бугарски језик: Цариград, украјински језик: Царгород, западни јужнословенски језици: Цариград, тј латиничним: Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар“ и „град“, који вероватно долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις (латиничним: Basileus Polis), што значи „град цара“ (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

 

640px-Maiden_tower.JPG

 

640px-Yenicamii_01447_Nevit.jpg

 

Средњовековни Викинзи, тачније Варјази, за овај су град користили старонордијско име Miklagarðr (од mikill 'велико' и garðr 'град'). Ово се име користи и данас у исландском језику у облику Mikligarður.

Иако турска влада намеће у свим језицима службени назив „Истанбул“, многи језици још увек користе традиционална имена за тај град. Тако се на модерном грчком језику, град још увек назива Κωνσταντινούπολη (Konstantinupoli), на јерменском Болис, на хебрејском קושטא (Кушта) итд. Такође се у српском користи и назив Цариград.

 

Истанбул се налази близу Северноанадолијског раседа који је одговоран за неколико разорних земљотреса у скоријој историји. Истраживања показују да постоји велика вероватноћа да ће Истанбул и околину задесити страховити земљотреси у наредним деценијама.[2] Близина Мраморног мора доноси и опасност од цунамија ако дође до земљотреса. Лош квалитет градње већег дела модерног града прети да евентуалне земљотресе претвори у разарајуће катастрофе.[3]

 

Прву насеобину на овом месту основали су грчки колонисти из Мегаре 667. п. н. е. и назвали су је Византион по свом краљу Бизасу. Током грађанског рата 196. године, Септимије Север га опседа и тешко разара, али га по доласку на власт обнавља и град се врло брзо опоравља од тога.

Константин Велики одлучује да на том месту подигне нову престоницу, пошто му се оно указало у сну, и 330. године оснива га под именом Нови Рим. Тај назив, међутим није ухватио корена и уместо тога све више се користио назив Константинов град тј. Константинопољ. Након распада Римског царства Цариград постаје главни град Источног дела који ће бити назван Византија тек у новије време. Никада у својој историји цар и поданици Источног римског царства нису себе називали Византијци, нити су икада своју државу називали Византија. Они су били Ромеји током целе своје историје, док је антички назив града Византион био потпуно ван употребе.

Захваљујући доброј позицији на раскршћу главних копнених и морских путева, као и чињеници да је био престоница најзначајније државе у то доба Цариград се врло брзо развија и ускоро постаје највећи и најбогатији град ондашњег света.

Крсташи IV крсташког похода успевају да га освоје са морске стране и страховито га пљачкају 1204. (Пад Цариграда (1204)). Након тога Цариград бива седиште Латинског царства све док 1261. не бива ослобођен од стране никејског цара Михаила VIII Палеолога који обнавља Византијско царство.

 

640px-Blue_Mosque_at_Night.jpg

 

640px-Blue_Mosque_Courtyard_Dusk_Wikimed

 

Турски султан Мехмед II успева да, након дуге блокаде и опсаде, освоји град у последњем јуришу у уторак, 29. маја 1453, након чега је град претрпео огромно пљачкање и разарање, а у одбрани града погинуо је и последњи византијски цар Константин Драгаш (Пад Цариграда (1453)).

Цариград, као престоница Турске империје, доживљава велику промену из Византијског у Отомански град. Црква св. Софија (Аја Софија), као и још неколико цркава у граду, бива претворена у џамију. Широм града су подизане џамије, јер је сваки султан хтео да градњом џамије покаже своју величину. Најлепше су свакако: Сулејманова (која је и највећа у граду), Фатихова, Бајазитова и султан Ахметова.

Ред Суфита, који је раширен по целом исламском свету, основао је у граду велики број текија, а сматра се да их је у доба Турске империје било преко 100 оперативних у самом граду. Многе од њих су опстале до дана данашњег као џамије или музеји.

Оснивањем Турске републике 1923. престоница се сели у Анкару (Ангору), а град од 1930. добија званично име Истанбул.

Педесетих година 20. века турска полиција организује велике насилне антигрчке нереде. Као последица тога велики број Грка напушта Истанбул, а некада бројна и напредна грчка заједница у граду бива драстично смањена. Аднанова влада је шездесетих година 20. века започела процес модернизације и индустријализације земље који није заобишао ни Истанбул. Цену модернизације платиле су неке историјске грађевине широм града. Као последица тога 1970их година почиње велики прилив становништва у град, првенствено из Анадолије, јер је рад у фабрикама нудио много бољи живот у односу на мукотрпно бављење пољопривредом у планинским пределима Мале Азије.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Теба

 

640px-EGYPT-AMENHOTEPIII.JPG

 

Теба (грч. Θῆβαι, позната и као грч. Διόσπολις - (Diospolis) - небески град, пандан древном египатском niwt и niwt-rst - Јужни град) је био град у старом Египту, који се налазио на месту данашег Луксора, 725 километара од Каира, на источној обали Нила.

Теба је била седиште тебанске тријаде: Амона, Мут и Консуа и називана је до краја Новог царства - Амонов град (niwt-imn). Стари Грци су град звали Διόσπολις односно - Зевсов град, а разлог је што су поистовећивали Амона са Зевсом. Како би га разликовали од других градова истог имена додали су му и μεγάλη (велики). Римљани су му дали име Diospolis Magna.

Теба је била главни град четврте горњоегипатске номе - Waset и престоница Египта у доба Једанаесте династије и Осамнаесте династије. Током Деветнаесте династије седиште се премешта у област делте.

Теба је пропала у доба асирске окупације Египта, када су спаљени и опљачкани храмови, а становници одведени у робове.

 

640px-Memnonkolosse-luxor_1-830x585.jpg

 

Теба је била јужни центар старог Египта. Заузимала је веома погдан географски положај, на раскрсници важних трговачких путева, који су Египат спајали са Нубијом, одакле су долазили злато, слонова кост и робови. Други важан пут водио је до обале Црвеног мора, према Синају, где су се налазили рудници бакра. Трећи пут водио је ка југу, према земљи Пунт.

 

Средње царство је период мира и враћања на узоре и традицију Старог царства. Јавља се нова спољна политика. Неки аутори сматрају да је улога и статус краља мања него раније.

После победе над Хераклеопољом номарси Тебе успевају да поново уједине земљу. Ментухотеп Небхепет Ре је ујединитељ земље и први пут престоница постаје Теба.

Током Једанаесте династије имена свих владара Тебе почиње са Ментухотеп. У овом периоду опада уметничка продукција, културни импулс намеће престоница, формирају се уметничке радионице у престоници које не утичу на радионице у провинцији, јачају локални обичаји... Јавља се и нови тип гробница, гробнице у стени, првенствено за приватна лица (У Бени Хасану је откривено 39 гробница у стени), као и нови тип храма. Пример је храм Ментухотепа Небхепет Реа у Деир ел Бахарију, који је комбинација гробнице у стени и пирамиде.

Оснивач Дванаесте династије је Аменемхет I, који престоницу из Тебе премешта у област Фајума где оснива нови град Аменемхет Итауи, чије име значи онај који држи две земље.

 

640px-Luxor%2C_Luxor_Temple%2C_sphinx_al

 

Хикси продиру у Египат крајем четрнаесте династије и наредне, петнаеста и шеснаеста су тзв. династије Хикса, за време којих се престоница сели у Аварис у северозападном делу делте Нила. Од освајача су Египћани преузели војну технику, борна кола и компактни лук. Седамнаеста династија из Тебе је предендовала на власт и покорили су Хиксе. Ахмозе I, оснивач осамнаесте династије, осваја Аварис и истерује их из Египта. Иако је престоница у Мемфису, Теба је веома важан центар.

Промене се дешавају током владавине Аменхотепа IV који мења име у Ехнатон, врши реформу религије и сели престоницу у Ахетатон односно Тел ел Амарну, што доводи до великог отпора табанског свештенства. У време владавине Тутанкатона, који мења име у Тутанкамон, престоница поново постаје Теба.

Рамзес II је преместио престоницу из Тебе у новоизаграђени Пер-Рамзес у делти Нила.

 

Тебанску некрополу чини неколико важних локалитета, то су гробнице владара Једанаесте династије, које се називају саф гробнице (саф на арапском значи ред, низ), гробнице владара Седамнаесте династије, гробнице владара Осамнаесте династије налазе се у долини краљева. Ова долина се дели на западну (гроб Аменофиса I) и источну долину у којој се налазе 62 гроба, од којих је последњи Тутанкамонов).

 

Најпознатија налазишта су:

Храм у Карнаку

Храм у Луксору

Долина краљева

Долина краљица

Мединет Хабу - загробни комплекс Рамзеса III

загробни комплекс Рамзеса II

Деир ел Медина

Деир ел Бахри - храмови Ментухотепа II, Хатшепсут

Малката палата Аменхотепа III

Мемнонови колоси

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Абу Симбел

 

640px-Tobu_World_Square_Great_Temple_of_

 

Абу Симбел је локалитет два храма која је саградио Рамзес II на левој обали Нила у јужном Египту поред данашње суданске границе у XIII веку п. н. е. Храмови су урезани у стену. Откривени су 1813. године. Обзиром да је изградња Асуанске бране 1969. године угрозила храмове они су исечени у блокове и поново реконструисани на 65 m вишем нивоу. Акцију је водио УНЕСКО. Сада се Абу Симбел налази на језеру Насер.

 

Два храма сачињавају комплекс у Абу Симбелу. први, већи храм је посвећен Амону, Птаху и Ра-Харакхту. Мањи храм је посвећен богињи Хатор, а гробница је краљице Нефертари.

 

320px-SFEC_EGYPT_ABUSIMBEL_2006-001.JPG 320px-SFEC_EGYPT_ABUSIMBEL_2006-003.JPG

 

Међу највећим и најзначајнијим грађевинама које је подигао Рамзес II је свакако храм Абу Симбел у Нубији. На самом улазу у храм, с десне и леве стране, седе четири велике фигуре Рамсеса II - по две са сваке стране врата, високе 18 метара. Око ногу фигура налазе се пуно мање исклесаних фигуре његових жена. Овај грађевински комплекс је морао, у XX веку (ради изградње Асуанске бране), премештен на вишу ниво да не би био потопљен.

 

640px-Abou_simbel_entree-2.jpg

 

Храм је, 60 метара уклесан у брдо, а на његовом унутрашњем крају седе 4 статуе - Амон Ра, Рамзес II, Ра Харакхти и Птах. Унутрашњост храма је осликана призорима из битке с Хетитима код Кадеша, ратова у Сирији и Либији и др., те призорима из живота фараона.

 

318px-S_F-E-CAMERON_EGYPT_2005_APR_00354 360px-Nerfertari_Abou_Simbel1-2.JPG

 

Храм Абу Симбел је откривен 1813. године, а до тог времена је био затрпан великим слојевима песка. По открићу храма се увидела сва његова лепота, монументалност и проглашен је за „чудо египатског градитељства“, поред осталог и зато што је његова оријентација тако савршено израчуната да сунчеве зраци двапут годишње (20. фебруара и 20. октобра) продиру кроз храм до статуа и осветли само три. Четврта - бог Птах, остаје увек у сенци јер је он божанство повезано са подземним светом и мраком. Мањи храм краљице Нефертари посвећен је богињи Хатор.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Ватикан

 

640px-St_Peter%27s_Square%2C_Vatican_Cit

 

Ватикан (итал. Vaticano), званично Град-држава Ватикан (итал. Stato della Città del Vaticano) је најмања независна држава на свету и по површини и по броју становника. Налази се у средишту Рима (Италија) и његова површина је свега 44 хектара. У Организацији уједињених нација има статус земље посматрача под именом Света столица и класификује се као земља јужне Европе[2]. Ово име није баш најприхватљивије, јер тело под тим именом функционише независно од државне власти Ватикана.

 

640px-Roma14_flickr.jpg

 

640px-Vatican_City_at_Large.jpg

 

Име „Ватикан“ потиче од латинског израза Mons Vaticanus који је означавао Ватикански брежуљак. Ватикан је седиште Папе, поглавара Католичке цркве, бискупа града Рима и изборног монарха Ватикана. Папу на доживотну функцију бира Колегијум кардинала. Технички, папа је апсолутни монарх, што значи да има потпуну законодавну, извршну и судску власт у Ватикану. Он је једини апсолутни монарх у Европи.

 

640px-VaticanMuseumStaircase.jpg

 

Држава Ватикан је основана 1929. Латеранским уговором као остатак много веће Папске државе (постојала од 756. до 1870). То је енклава окружена градом Римом у Италији. Дипломатске односе заснива Света столица, која управља градом Ватиканом, а амбасаде страних земаља се налазе у италијанском делу града Рима.

Неки поседи Свете Столице су изван Ватикана, као папска летња резиденција Кастел Гандолфо и неке базилике. Ови поседи уживају екстериторијални статус попут страних амбасада у Италији.

 

640px-StPetersBasilicaEarlyMorning.jpg

 

Ватикан се налази на Ватиканском брежуљку (mons vaticanus), који се тако звао још пре појаве хришћанства, и ватиканских поља северно од брежуљка.

 

У Ватикану живи 836 људи. [3] од којих је преко 450-су ватикански држављани, док остали имају дозволу за боравак, привремено или трајно, без добијања држављанства. Око половине грађана Ватикана не живе унутар Ватикана. Због свог занимања (углавном као дипломатско особље), они живе у различитим земљама широм света.

 

Pontifical_Swiss_Guards_in_their_traditi 

 

Највише људи у Ватикану су:

Италијани

Швајцарци

остали

Главна религија у Ватикану је римокатоличанство.

У Ватикану се говоре језици:[4]

италијански

енглески

француски

немачки и

шпански

 

wikipedia

 

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Сијена

 

640px-Siena5.jpg

 

Сијена (итал. Siena) је град у средишњој Италији са 54.188 становника[1] (податак из маја 2009). Сијена је највећи град и средиште округа Сијена у оквиру италијанске покрајине Тоскана.

Сијена је светски позната као град са веома добро очуваним старим средњовековним језгром и огромним кутлурним и уметничким наслеђем, које је све скупа под заштитом УНЕСКОа.

 

Град Сијена налази се у средишњем делу Италије, 50 км јужно од Фиренце, седишта покрајине. Град се налази у типично тосканском пределу брда и брегова, данас заштићеном као културно добро (тзв. „културни пејзаж“). Око града пружају се безбројни виногради.

 

640px-ItaliaSienaDaTorreMangia.jpg

 

Као и остале тосканске градове на брдима Етрурци су први населили Сијену (од 900. п. н. е. до 400. п. н. е.). Племе које је настањивало Сијену звало се Саина. Етрурци су напредним техникама наводњавања битно изменили средишњу Италију и почели су са кориштењем претходно необрађиване земље. Обичај им је био да се насељавају на јаке тврђаве на брдима.

Римљани су основали град Saenna Julia на месту етрурског насеља и на томе месту је настала модерна Сијена. Могуће да је Сијена била под контролом Гала, који су опљачкали Рим 390. п. н. е. Део археолога тврди да је једно галско племе једно време контролирало Сијену. Према легенди, Сијену је основао Сениус, син Рема, једнога од браће оснивача Рима. Сијена није напредовала под Римом, јер се није налазила на битном саобраћајном правцу. Због лошег положаја хришћанство се није појављивало до 4. века.

Тека када су Лангобарди освојили Сијену и околно подручје започео је период напретка. Стари римски путеви пролазили су кроз подручја изложена византијским нападима, па су Лангобарди због тога преместили своје правце кретања, тако да су друмови између Рима и севера Италије почели пролазити кроз Сијену. Због тога је Сијена почела напредовати као трговачко место. Осим тога велики број ходочасника на путу за Рим представљао је значајан извор прихода вековима после тога.

 

639px-Piazza_del_Campo_%28Siena%29.jpg

 

Најстарије аристократске породице Сијене повезане су са ломбардским поразом од стране Карла Великог 77.4 г. Тада су град преплавили Франци, који су се поженили сијенским племством. Основали су низ манастира на територији Сијене. Када је умрла грофица Матилда 1115. године настало је неколико независних подручја. Сијена је напредовала и постала је велико средиште зајмодавства и трговине вуном. Најпре је Сијеном управљао епископ, али његова моћ је слабила у 12. веку. Епископ је морао да са племством дели управу у замену за помоћ приликом подручног спора са суседним Арецом.

Процес јачања световних власти је завршен 1167. године када је Сијена постала независна од црквене власти. До 1179. године. Сијена је имала устав. То раздобље је било јако значајно за Сијену, јер тада је изграђена Сијенска катедрала. Тада је настао главни трг Пјаца дел Кампо (Piazza del Campo ) у Сијени. Изграђене су нове улице, које су водиле ка тргу. Трг је служио и као пијаца, а ту су се одигравали и витешки сусрети.

У раном 12. веку самоуправна комуна заменила је аристократску владу. Временом су све више обични људи постајали конзули, а комуна се све више подручно ширила. Околни феудалци у утврђењима око града признавали су градску власт. Република Сијена обично је у 13. веку била ривал суседној Фиренци, тако да је била гибелинска, када је Фиренца била гвелфска. Сијенски гибелини су уз помоћ краља Манфреда Сицилијанског 4. септембра 1260. године у бици код Монтапертија победили гвелфе из Фиренце. Тада се Сијена суочавала са надмоћном армијом Фиренце. Пре битке су извели велику процесију посвећену Богородици и предали су јој симболички град. У ово време Универзитет у Сијени основан је 1203, познат је по факултетима права и медицине и још увек је међу најпознатијим италијанским универзитетима. Сијена је била такмац Фиренци и у уметности у 13. и 14. веку. Сијена је опустошена кугом 1348. године и никад није повратила некадашњу славу.

 

640px-Siena-view.jpg

 

Отада је Сијена била засењена Фиренцом. Остала је независна до 16. века. Козимо де Медичи је 1554. године сакупио велику царску војску у Фиренци и опседао је Сијену, која је одбрану поверила Пјеру Штроцију. Када је Пјеро поражен у бици код Марћана 1554. године. Сијена се више није могла надати помоћи. Сијена се предала 17. априла 1555. године после 18 месеци отпора. Тиме је завршена ера Републике Сијене.

Каснија историја града везана је за историју Фиренце, а од 1860. године за историју Италије.

 

Цео стари део Сијене, као веома очувана урбана средина са бројним уметничким и културним вредностима, представља велику знаменитост и прворазредно туристичко одредиште.

Сијенска катедрала је велики пример романескне архитектуре. Градња је започета у 12. веку. Фасада је завршена 1380. Јединствена је међу катедралама јер јој ос иде у смеру север-југ. то је зато јер је прва намера била да буде највећа катедрала на свету. Завршен је био један део катедрале, па је понестало новца и због тога су морали завршити катедралу са измењеном осом. Испод катедрале је крстионица са рељефима од Донатела и осталих кипара 15. века.

Пјаца дел Кампо (Piazza del Campo) је градски трг на коме се налази градска већница (Palazzo Pubblico)

Салимбени трг (Piazza Salimbeni) на коме се налази палата Салимбени, која је била средњовековно седиште једне од најстаријих банака

палата Чиги је готска грађевина са музичком академијом

тврђава Медичија

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Верона

 

640px-VeronaOldTown.JPG

 

Верона (итал. Verona) је град у северној Италији. Верона је други највећи град (после Венеције) у покрајини Венето и управно средиште истоименог округа Верона.

Верона је светски позната као место где се одвија радња Шекспирове драме Ромео и Јулија, у чију част је уређено више места у граду, због чега град називају и "Градом романтике". Римска арена у Верони из 1. века једна је од највећих и најбоље очуваних. Могла је примити 22.000 гледалаца, а и данас се користи за разне приредбе. У Верони се, поред осталих, сваке јесени одржава и највећи светски сајам камена.

 

640px-Verona_-_piazza_Erbe_from_Lamberti

 

Верона се налази у северном делу Италије. Од престонице Рима град је удаљен 520 км северно, а од седишта покрајине, Венеције, 120 км западно.

Рељеф: Верона се налази у средишњем делу Падске низије. Град се сместио у јужној подгорини Алпа, на стратешки важном месту где долина реке Адиђе, као важан саобраћајни правац, излази из алпског предела у равничарски.

Клима: Клима у Верони је измењено средоземна клима са знатним утицајем са континенталног Севера. Стога су зиме нешто оштрије, а лета блажа него у јужнијим деловима Италије.

Воде: Кроз град протиче река Адиђе, која на овом месту излази из клисурастог дела своје долине и улази у Падску низију. Градско језгро је стратешки смештено унутар лука који на овом месту прави река. Језеро Гарда се налази 20 км западно од града.

 

640px-VeronaArena.jpg

 

Шире подручје Вероне било је насељено још у време праисторије. Око 300. п. н. е. ово подручје је пало под власт Римљана. Веома брзо јавило се градско насеље под данашњим именом. Иако античка Верона није имала изузетан значај међу староримским градовима, иза ње је остало доста солидно очуваних грађевина, попут арене и пар градских капија.

На почетку средњег века стратешки положај дао је Верони донео је неколико бурних векова владавине варварских племена (Готи, Визиготи, Ломбарди). После тога град пада под утицај баварских владара, а заправо стиче независност. Ускоро град постоје једна од северноиталијанских градова-државица. У ово време Верона се брзо развија, а њен утицај се шири северном Италијом. Међутим, сукоби око владања градом доводе до пада Вероне под власт Млетачке републике на почетку 15. века и такво стање остаје до краја 18. века.

Пропашћу и укидањем Млетачке републике од стране Наполеона 1797. године миром у Кампоформију почиње време наглих историјских промена за Верону. Током Наполеонових ратова Верона је била део његове Краљевине Италије, да би потом била део Ломбардо-Венеције, вазалне државе Хабзбуршке монархије. 1866. године Верона и околина су придружени новооснованој Краљевини Италији. Овако буран 19. век довео је до пропадања града и смањења становништва.

 

640px-Ponte_Pietra_by_night.jpg

 

640px-Piazza_dei_Signori_Verona_2008.jpg

 

Током 20. века Верона је избегла разарања у светским ратовима и релативно безболно прошла кроз дато раздобље. Међутим, прва половина века била је обележена привредним тешкоћама, наглом урбанизацијом града науштрб исељавања и смањења броја становника у околној области. Нови узлет град доживљава 70их година са развојем туризма и децентрализацијом власти на ниже нивое. Последњих година Верона се развијала знатно брже него већина градова у држави.

 

Верона је град са дугом историјом. Тако, улична мрежа данашњег града одговара староримској, а сачувано је и неколико античких грађевина (арена, градске капије). Поред тога очувано старо градско језгро садржи и низ цркава, градских здања, палата.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Валета

 

640px-Valletta_skyline.jpg

 

Валета или Ла Валета (малт. Valletta, у свакодневно говору и Il-Belt, у значењу град) је главни град Малте и налази се на истоименом острву. Валета чини и једну од 11 градских општина Малте.

По величини Валета није највеће насеље ни град у држави, већ је то Биркиркара. Међутим, и поред тога, она је историјско, културно и управно средиште острвља вековима.

Због свог историјског и културног значаја и очуваности старог изгледа у великим зидинама Ла Валета је стављена на списак светске баштине УНЕСКО-а.

 

Званично име које је Ред светог Јована дао граду било је Humillima Civitas Valletta, тј. град посвећен понизности, међутим због својих бастиона и тврђава, заједно с лепотом барокних зграда дуж узаних улица, Валета је постала позната као Superbissima – „Величанствени“ међу владајућим кућама Европе. На малтешком он се уобичајено назива Il-Belt, што једноставно значи „Град“.

 

640px-Valetta_Harbour.jpg

 

Рељеф: Валета се сместила на северној страни острва Малта. Град је стратешки постављен у јединој већој природној луци на острву Малта, које је иначе веома окомитих и тешко приступачних обала. Сам град је у зидинама на омањем полуострву Шеберас, које окружују две природне луке. Тло на коме је изграђен град је прилично покретно, али је и поред тога овде примењена правилна ортогонална улична мрежа.

Клима: Валета, као и цела Малта, има средоземну климу са веома топлим и сувим летима и благим и кишовитим зимама. Средња годишња температура је 21 степен.

Воде: Валета је изразито приморски град, на полуострву са три стране окруженом водом, које окружују две природне луке, Марсамшет и Велика лука.. Град је стога највећа лука на Малти, са доковима на Марси, терминалом за путничке бродове који је недавно саграђен у Великој луци, дуж старих градских зидина с продавницама које је саградио Велики мајстор Пинто.

 

626px-Sudika_San_Gwann_interior.jpg

 

Подручје Валете било је насељено још у време праисторије и било је активно у старом и средњем веку, али није имало већи значај до 16. века.

Камен-темељац града Валете поставио је Велики мајстор Реда светог Јована, Жан де ла Валет 28. марта 1566. године. Ред (који је дуго управљао градом и острвом) одлучио је да оснује нови град на полуострву Шеберас одмах после окончања велике опсаде Малте. Како је дато полуострво било средишње у јединој природној луци на острву, иначе веома окомитих и тешко приступачних обала, ово је био кључни потез да би учврстио положај на острву. По острву је ред добио и много познатији назив „малтешких витезова“. Град је пројектовао Франческо Лапарели, док је најважније зграде сазидао Ђероламо Касар. Валета је зато град с многим зградама из 16. века и касније, али највећи број их је изграђен у време Витезова светог Јована из Јерусалима (Витезова хоспиталаца или Малтешких витезова).

После дуге владавине витезова и кратке владавине Француза у време Наполеона, следеће раздобље веће градње био је за време британске владавине. Капије су проширене, зграде рушене и поново зидане, куће прошириване и уведена градска инфраструктура. Међутим, читав град и његова инфраструктура су веома оштећени у ваздушним нападима за време Другог светског рата, а величанствена зграда опере, изграђена у 19. веку на улазу у град, срушена је. И поред тога, Валета је после рата обновљена у највећем могућем обиму, па град и данас има старински шарм - бројне знамените кафее, места за састанке, ресторане, банке, хотеле и владине зграде. Постоје и јавни вртови са којих се пружа величанствен поглед на Велику луку и околину.

 

360px-Malta-Valletta-GrandMastersPalace1 360px-Malta_Valletta_CoCathedral.jpg

 

Становништво Валете је по проценама из 2008. године бројало нешто преко 6 хиљада становника. Оно је у сталном паду током последњих деценија, и данас је тек трећина некадашњег броја. Овај процес се нарочито убрзао после Другог светског рата када се млађе становништво често селило из претрпаног града у околна предграђа са новом градњом, а сам град је остао средиште трговачких и управних делатности. Стога је град и поред своје величине и маленкости у односу на нека предграђа и данас средиште живота ове мале државе.

 

Цела Валета је сачувана у старим зидинама и има у потпуности очуван дух прошлих времена. Због свега тога је град стављен на списак светске баштине УНЕСКО-а.

Град има неколико зграда од изузетне историјске важности, све данас на списку УНЕСКО-ве Светске баштине. Највредније зграде су:

Ко-катедрала Светог Јована, бивша манастирска црква Малтешких витезова,

Палата Кастиља (данас зграда председника владе),

утврђења која су витезови сазидали да би заштитили град од напада,

Палата Великог мајстора (данас седиште Малтешке скупштине) и

Национални музеј лепих уметности.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.




×
×
  • Create New...