Sign in to follow this  
Followers 0

Хероји ратова деведесетих

4 posts in this topic

Posted · Report post

250px-Ispred_Aviona_1.jpg

Зоран Радосављевић (26. фебруар 1965, Приштина — 26. март 1999) је био мајор и пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије. Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији, и да је, због потребе службе, често мењао место становања, и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Школовао се Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње је у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства.[тражи се извор од 06. 2011.]. Постхумно, на аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу. 1996. године уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име. Није имао деце и није био ожењен.

У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“ која је била смештена на војном аеродрому „Батајница“

Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:

— Сине мој немој да летиш.

— Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци

Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборили су вишеструко јачи агресори у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Сахрањен је три дана касније на гробљу у Београду.

Зоран Радосављевић је био пасионирани једриличар и оснивач ЈК Поларис. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи његово име - Зокијева регата. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду.

Posetite Wikipedia stranicu

Adrijan likes this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

Pavlovic_Milenko.jpg

Потпуковник Миленко Павловић (Горње Црниљево, 1959 — Ваљево, 4. мај 1999) је био пилот Војске Југославије и командант 204. ловачко-авијацијског пука. Погинуо је у борби са НАТО ескадрилом изнад Ваљева 4. маја 1999. током НАТО бомбардовања СРЈ.

Миленко је рођен у породици Милорада и Радмиле Павловић, у селу Горњем Црниљеву 1959. године. Прва 4 разреда основне школе завршио је у родном месту, а следећа 4 у Осечини. Средњу војну школу је завршио у Мостару. Иако је најпре одбацио ту могућност, касније се ипак одлучио за професију војног пилота.

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.

4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.[1]

У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:

Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. - 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића

Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот

Авион типа Супер Галеб

Топ са Цера, могући учесник Церске битке

У оквиру комплекса се налазе и црква Обновљења храма св. Георгија-Ђурђица, са парохијским домом као и игралиште ФК Миленко Павловић - Пилот.[2]

Радио Телевизија Србије је снимила документарни филм о животу и погибији Миленка Павловића под називом „Лет у смрт“, који је премијерно емитован 24. марта 2006. године, на осмогодишњицу почетка НАТО агресије на СРЈ. Његова фотографија са пилотском кацигом, постала је крајем 2008. године, лого модне компаније Hero (Херој).

Posetite Wikipedia stranicu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

220px-Milan_Tepic.jpg

Милан Тепић (Комленац, 1957 — Беденик, 29. септембар 1991), мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије. Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у окружењу.[2] У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути.[2] Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну.[2]

Пребег из ЈНА потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна у којој данима није било воде и струје је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић је наредио предају и одлагање оружја.[2] По уласку у касарну, тадашњи председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чега је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља.[2]

Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат.[1] Двадесет и деветог септембра 1991. не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе. Ово дело многи су упоредили са сличним потезом ресавског војводе Стевана Синђелића.[3]

Приликом покушаја заузимања складишта муниције мајор Тепић је складиште дигао у ваздух и при томе је према званичним подацима, поред њега, погинуло 11, а према незваничним преко 200 нападача који су се касније водили као „нестали“. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник - командир страже Ранко Стефановић.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“

(Милан Тепић)

Председништво СФРЈ, којим је председавао потпредседник Бранко Костић, 19. новембра 1991. године је мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“ постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије и прогласило народним херојем Југославије.

Његово име носи улица у Београду (општина Савски венац), Бањој Луци, Источном Сарајеву[4], Нишу[5], Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду (три улице), Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу и у више других српских градова.

У његову част, Српска је установила орден „за посебне заслуге у рату“.[1]

Posetite Wikipedia stranicu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted · Report post

Nemam vremena da ih trazim po netu ali je bilo mnogo junaka tih ratnih godina....

Pesa, Mauzer, Veljko sa Vucijaka, Manda sa Majevice, Nikola Knindza,Legenda sa Drine, Pop Zuca, Aleksic sa Grbavice, Sasa sa Une,Zeljko sa Kozare... Ima mnogo hrabrih ratnika cija se dela skoro i ne znaju sto je sramota..... Tesko je nabrojati sve njih.....

(braco svaka cast za temu....)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0