Kosovski Boj 1389...


13 poruka u ovoj temi

Napisano · Prijavi poruku

Voleo bih da iskazete vase gledanje na te istoriske dogadjaje iz nase proslosti.....

Evo moga vidjenja i onoga do cega sam dosao konsultujuci se sa prijteljem iz Turske koji je profesor u jednoj skoli......

Ovako..... Koliko Se secam..... Stbi su bili daleko malobrojniji u

odnosu na Turke.... Tacni podatci se ne znaju jer varirajuod 28.000 -

60.000 Srba i od 70.000 - 180.000 Turaka.....

Naj realnija je procena da je odnos snaga bio 1 naprema 3 za Turke.....

Velika je razlika u doktrini i taktici zbog oruzija koje su imali......

Turci su uglavnom se oslanjali na pesadiju dobro naoruzanu i mnogobrojnu

a Srbi na oklopnu konjicu koja je bila elitna kod Srba...... Spram toga

su imali i taktike i doktrine.....

Levo krilo Turaka je drzao Jakub, Desno krilo Bajazit, a Centar

Murat..... Murat je komandovao sa konja okruzen janicarima, i

savetnicima i kuririma opasan sa kamilama..... kada su evropski konji

nailazili na kamile cesto su se zaustavljali.....

Srbi su imali spram svoje doktrine i postavku..... Prvo konica pa iza

pesadija...... Centar Je drzao Lazar (koji je imao titulu Veliki knez)

levo krilo Vlatko Vukovic, a Desno krilo Vuk Brankovic.....

Bitka pocinje nesto pre 8h ujutru razmenom strelaca..... Srpska Teska

konjica krece u napad i naj jaci udar je izvrsio Vuk Brankovic koji je

udario u levo krilo Turaka na Jakuba i razneo ga u tom jurisu gde gine i

sam Jakub.... Znaci unisteno a ne odstupilo....

Bajazit vrsi protiv udar na Vlatka Vukovica koji odbija ovaj napad......

Unistenjem levog krila Obilic ulece u centar Turske vojske i dolazi do

Murata koga kopljem obara sa konja a zatim ga macem ubija..... Janicari

ubijaju konja pod Milosem i uspevaju da ga ubiju..... Nisu svi Milosevi

vitezovi poginuli tu jer Jedan je zidao crkvu a neki se pominju i u

Hilendaru....

Vuk Brankovic je skroz probio do komore u pozadini Turaka i razneo

ih..... Videvsi poraz Turci salju Bajazitu poruku od navodno sultana da

ide po pojacanje....

pojacanje se satojalo od oko 15.000 lakih cerkeskih konjanika.....

Bitka biva zavrsena oko podne i posle pomoci ranjenima Vladko Vukovic

kreve ok 15h kuci za Bosnu.... Sa njim krecu i karavani i trgovci koji

raznose glas o Velikoj Srpskoj pobedi i zato su u crkvi u Parizu 4 dana

zvonila zvona u cast Srpske pobede.....

Oko 16h i Vuk Brankovic ide svojoj kuci.... I Lazar salje svoju Vojsku

kuci a on ostaje u Samodrazi sa malom pratnjom..... Bajazit koji se oko

18h vratio po telo oca i brata zarobljava Lazara i ubija ga..... Zatim

kupi tela i napusta Srbiju.... Posle bitke ni jdan zivi Turski vojnik

nije ostao na teritoriji Srbije.......

Pobednik ne napusta teritoriju......

Ovo govore Turski istoricari Sukurlah, Neli , Saededin ovo potvrdjuju u

svojim izvestajima..... Oni si bili hodze kao pismeni ljudi toga

vremena.... I samo ne pominju da su Turci porazeni ali jako tacno

prenose tok bitke jer Alahova vojska ne sme biti porazena...

- - - Updated - - -

Натпис на косовском стубу

Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову.

Човече који српском земљом ступаш,

било да си дошљак или овдашњи,

ма ко да си и ма шта да си,

када дођеш на поље ово,

које се зове Косово,

по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,

те са њима и камену природу,

мене крстозначног као стег,

видећеш како посред поља управно стојим.

Да не проминеш и да не превидиш

као нешто залудно и ништавно,

но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,

и размотри речи које ти преносим,

и из тога ћеш разумети због ког узрока

и како и зашто ја стојим овде,

јер истину ти говорим,

ништа мање од живога,

да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Овде негда бејаше велики самодржац,

чудо земаљско и рига српски,

звани Лазар, кнез велики,

побожности непоколебими стуб,

доброразумља пучина и мудрости дубина,

огњени ум и заштитник странаца,

хранитељ гладних и миловање ништих,

скрбних миловање и утешитељ,

који воли све што хоће Христос,

коме иде сам по својој вољи

и са свима својим безбројним мноштвом,

колико је под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,

мужеви, ваистину, у речи и у делу

који се блистају као звезде светле,

као земља цветовима шареним,

одевени златом и камењем драгим украшени,

многи коњи изабрани и златоседлани,

сведивни и красни коњаници њихови.

Свеплеменитих и славних

као какав добри пастир и заштитник,

мудро приводи духовне јагањце

да у Христу добро скончају

и приме мучења венац

и вишње славе учесници буду.

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.

(izvor privatna kolekcija)

vojo se sviđa ovo

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Jedni tvrde pobeda Srba, jedni nerešeno, dok neki tvrde pobeda Turaka. Otprilike sam nekog mišljenja da je bila Pirova pobeda Srba. Nakon Maričke bitke, ovo je bio još jedan katastrofalan ishod po našu državu jer je ostala obezglavljena, sa izginulim vladarom, izginulom vlastelom. Rat sa Turcima smo izgubili još kada se raspalo Dušanovo carstvo, da je ostalo jedinstveno sa njime na čelu ko zna kakvu bi istoriju danas učili. Ali to je šbb kbb. E sad šta mene zanima, koliko znaš o učešću nesrba u boju? Postoje neki navodi da su se i neki Albanci i Hrvati borili na strani Srba.

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Dosta tacno Turkem.... Posledice po Srbsku drzavu je bila jako velika... poginulo je dosta vlastele sto nije bilo lako izdrzati...

Jedino sto je Car svih Srba tada bio Tvrtko Kotromanic... Lazar je bio Veliki Knez ali mu se tvrtko nije mesao u njegovu vladavinu....

Inace su Srbi vise puta pre toga imalali sukobe sa Turcima (12 bitaka 8 za Srbe, 4 za Turke...)..

Inace i Maricku bitku smo dobili i to do podne ali je Ugljesa ubedio Vukasina da ostane na polju i proslavi a Turci se povrate oko 04 ujutru i onako pijane ih pobiju....

Inace VUKAIN je hteo obnoviti carstvo Nina Belova jer je bio naj bolji vojskovodja toga vremena (16 bitaka sa Turcima i sve dobio)....

Cuo sam i ja za te podatke ali ih nisma proveravao kod prijatelja u Turskoj.... Nebih zeleo da pricam o onome sto sam nacuo na ovoj temi.....

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Da Tvrtko je i sam sebe smatrao vladarem Srba i imao je srpsko vladarsko ime Stefan. Samo što on nikada nije uspostavio neku vlast u razjedinjenoj Srbiji, čak ni Lazar nije objedinio sve vlastodršce za boj sa Turcima. Marička bitka je izgubljena na žalost, u produžecima kako si i napisao ali je ishod po nas bio fatalan. Da je Srbiju tada pritiskala samo Turska nego i Ugarska tako da je pravo čudo da se država i održala koliko se održala igrajući između Turaka i Ugara. Šta je još zanimljivo za Kosovsku bitku, da Vuk Branković uopšte nije bio izdajnik kako je u narodnim predanjima označen, čovek učestvovao u boju i komandovao jednim delom vojske.

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Turk, tacno je za Brankovica , za hvaljujuci njemu smo i pobedili..... Njegov udar konjice je raznio Levo krilo turske vojske i napravio procep sto je omogucilo da Murata ubiju......

Tacno je da je Ugarska Pretila Srbiji ali je nekako uvek dobila po nosu.... Cak je Dusan Silini ili Car Dusan je porazio Ugarsku Vojsku od kojih se oko 20.000 podavilo u Dunavu jer su bezali pa sa oklopima skakali u vodu..... (pri tome je izgubio par desetina konjanika)..... Slicno su prosli sa Vlatkom Vukovicem i sa Brankovicem.....

Inace Vlatku je zbog rodbinske veze sa nemanjicima pripala Kruna i carsko zvanje a on nije zeleo da ima uticaj na Lazarevu zemlju i Brankovicevu.... Inace Lazar ga je postovao jer su se orodlili ako se secam...... Njega Milica nije postovala.....

Inace Vlatko je bio njegova desna ruka i jedan od jako mocnih vojskovodja.....

- - - Updated - - -

Inace da napomenem da je I srpaks vojska i Turska vojska imala topove ali su ih zvali OGNJENE PRASKE i da je bitka zapocela razmenom artiljeriske vatre.... Mislim da se glavni zapovednik kod Turaka zvao AJDAR..... (ako me secanje sluzi....)....

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Ево нешто о Косовском воју према Ћоровићу:

После победе на Марици Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. У њиховом раду било је несумњиво извесног система. Они нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански династи признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансиска средства. Тако они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко, најпопуларнији јунак наше народне епске песме. Марко је владао јужном српском Маћедонијом са седиштем у Прилепу, тврдом граду, који је имао и по природи положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине имао је власт млађи брат Марков Андријаш, чија се задужбина на реци Трески, подигнута 1388/9. год., очувала све до данас. Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.

Од осамдесетих година XIV века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим оделењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је год. 1380., када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.

У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Маћедонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови династије Анжу из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије; који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског Мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Видели смо да се сукобљавао са Алтомановићем, краљем Марком и Твртком на српској страни. Тако исто борио се и у Албанији. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династа. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је 18. септембра изгубио главу. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића.

Иза тога Турци понављају своје упаде у северне и северозападне области. Год. 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Хуму. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је, као што смо већ поменули, код Билеће претрпела пораз.

Порази код Плочника и Билеће натерали су емира Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек претстављали главну војничку силу Балкана. Њу је требало сломити, да би се могло с успехом радити на даљем подвлашћивању Балкана. Турске припреме за нападај вршене су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.

Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив обе Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у српској, њему подређеној власти Косово, које је штитило Србију с југа. Он се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. С њим почиње повлачење српског државног средишта према северу, односно узмицање испред новог непријатеља. Кнез Лазар не наставља пуну традицију немањићске Србије. То показује, најпре, његова титула, која није ни царска ни краљевска; затим, ни не покушавање с његове стране, да почне јаче деловање према јужним границама, на рачун турских вазала Мрњавчевића и Дејановића; најпосле, његово невезање ни за један од старих било политичких било црквено-просветних центара. Свеједно је, да ли је он то чинио што је хтео или што стицајем прилика није ништа могао да постигне у тим правцима. Чињеница је, да с њим долази до хисториског израза северна изнадкопаоничка Србија, чије је учешће у нашој хисторији било дотада очевидно мање активно од учешћа рашко-косовског и метохиско-зетског. Лазарева владавина значи нов период у нашој прошлости, ма колико се стари писци трудили да је претставе као природни и у неколико чак и породични наставак немањићског доба. То ново обележено је и стварањем сасвим нове престонице, Крушевца, и читавог низа нових манастирско-просветних средишта, Раванице, Горњака, Љубостиње.

Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање краља Сигисмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Н. Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Сигисмундових противника. Имао је с тога разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио он му је, преко свог зета Николе Гаре, понудио поново да му постане вазал. Сигисмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно, да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакупом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски "крсташи", под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Ивановце. Српски династи с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из оскудица свести о потреби националне солидарности, а нешто и из себичних интереса, не увиђајући да ће слом Лазарев само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. Не знамо ништа поуздано о том како се у овој прилици држао краљ Марко.

В. Ћоровић, Историја српског народа, стране: 215, 216, 217

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Одлучна, легендарна, борба на Косову збила се на Видов-дан, у уторак, 15. јуна 1389. Појединости о целом току битке нису нам, на жалост, познате. Не знамо чак сасвим поуздано ни то, кад је у ствари погинуо турски хан, "султан" Мурат што би нам знатно помогло да правилније реконструишемо ток борбе. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији наш писац, Константин Филозоф, казује, да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други наш стари спомени, Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора знамо, да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе хисториски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу хисторија не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века. Турски извори говоре, међутим, о том друкчије. Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом владару приписали и ту победу турски писци, сви из реда, приказују ствар тако, да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, код је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван Илдерим (муња), који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Гази Местана. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као такмаца, и да одмах потом крене кући, и да би осигурао свој престо. Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он уз толике друге витезове "кнеза честитога".

Погибија оба владара, дотле нечувена у хисторији Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Срби су га, међутим, осетили одмах. С Лазарем је изгинуо цвет моравских јунака; земља је остала обезглављена са једном женском главом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. Осећало се да за поновљени турски, или ма чији други, налет не би било довољно отпорне снаге. Удар је био и сувише тежак и чинило се да цела земља страховито крвари.

Ниједан догађај наше хисторије, ни пре ни после тога, није оставио тако дубок и трајан утисак као ова косовска катастрофа. Народ је у свој дубини осетио његов судбоносни значај. Зграда старе царевине скрхала се непоправиво, и то не само што је противник био физички јачи, него што смо ми били морално слабији. У старој и позајмљеној фрази понављало се често и на више страна, да нас је зло снашло због лоших грехова. Мало је примера у хисторији других народа – ја, признајем, не знам ни за један други случај – да је у широким, правим, народним редовима један догађај био саосећан и запамћен тако живо и непосредно. Народ је добро усекао у памет не само Косово, него и сва друга места по њему, која беху поселе војске, и сва главна лица из акције. И то је знао до појединости не на подручју старе Рашке, него по свима нашим областима. Унели смо та предања и међу Хрвате и међу Бугаре.

Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списитељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву. У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века, дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: "Боља нам је у подвигу смрт него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима". А његови су му људи одговарали: "За оточаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образ после овог будемо другима". Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Наша народна епска песма нема ништа песнички лепше, свесрдније осећано о етнички више прочишћено него што је циклус о Косовској погибији. Илијада је значајна по свом широком епском оквиру и са својим херојским личностима, које су сличне боговима и које често богови и воде, али је њен основни мотив отимачина, увређено самољубље и превара. У Нибелунзима, језиво мрачним, полазна тачка је освета. У нашем косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини. Кад је "царица" Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једнога, "сестри од заклетве", он јој дозвољава да заустави кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек један исти јуначки одговор:

Иди, сестро, на бијелу кулу;

Не бих ти се јунак повратио

Ни цареве једеке пустио

Да бих знао да бих погинуо.

Идем, сејо, у Косово равно

За крст часни крвцу прољевати

И за вјеру с браћом умријети!

Тако схватају своју дужност сви из реда. И Васојевић Стево, који жури да не одоцни на борбу; и Ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да на њему и његову господару остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и кнежев слуга Голубан, који добија господарев благослов да остане у Крушевцу, али који "своме срцу одољет не може", него иде тамо, у борбу, да се нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина Србије. Моралом тих јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у својим најцрњим данима, живео цео народ. Косовска етика била је једна врста националног еванђеља. Оно, што је говорио Мустај-Кадија из Горског Вијенца на адресу Срба: "Крсту служиш, а Милошем живиш", било је сасвим тачно. Колико је уметнички био још увек жив и снажан делотворан утицај косовске легенде све до наших дана најбољи су доказ, поред многих других дела, Мештровићев Косовски храм, Војиновићева Смрт мајке Југовића, Ракићев Гази Местан.

Међутим, иако су свештенство и већ тада можда извесни елементи у народу осетили сав замашај косовске катастрофе, феудална господа тадашње Србије нису из тог случаја ништа научила. Она су и даље гледала првенствено своје интересе и руководила се локалним и себичним мотивима. Многи су од њих тежили да себе ојачају на рачун целине или суседа, угроженог од непријатеља, угрозе и они сами. То је општа појава и у Србији и у целом њеном суседству на Балкану и Европи. Феудализам са својим тајним и јавним револтом против јаке усредсређене власти; са својим себичним прохтевима који су с једне стране били уперени против владара и њихових органа, а с друге против радног тежачког света, које су, као поданике, тешко притискали; са својим честим ратовањима, која су трошила снагу земље и физички и привредно; утирао је пут турском освајању, коме је најпосле и сам пао као жртва. Да је наш народ у оно време силног турског полета показао и више повезаности и више разумевања за несумњиву потребу једне чврсте заједнице његов би положај био врло тежак и водио би борбу са врло много опасности; овако, расцепкан у више држава, а и у тим самим државама расточен у више јединица, често љуто завађених, он је са врло мало заустављања ишао у отворену пропаст.

В. Ћоровић, Историја српског народа, стране: 217, 218, 219, 220

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Još nešto iz knjiga:

Kosovo, Battle of (June 20, 1389). Under Sultan Murad I, the Ottoman

Empire expanded deep into the Balkans. In 1365, Adrianople fell and was made

into the second Ottoman capital, the first inside Europe. In 1389, Lazar I of

Serbia marshaled a multi-ethnic, Balkan army of perhaps 25,000 to face the

advancing Ottomans, led by the sultan. Despite the Serbs deploying cannons,

Ottoman horse (sipahis and timariots) and the Janissary Corps decisively defeated

the Serbs and their allies, capturing and later executing Lazar I.However, on the

night of his victoryMurad was assassinated, run through with a sword inside his

own tent by a disguised Serb. Kosovo was a turning point in Serb and Balkan

history. Along with Maritza, it shifted most of the Balkans under Ottoman

control for the next 500 years

Cathal J. Nolan, The Age of Wars of Religion, 1000-1650: An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization, Volume 1 str: 512, 513

Neki slobodan prevod:

Kosovska bitka (20. jun 1389.) Pod vođstvom sultana Mutata I Turci su se proširili duboko u Balkansko poluostrvo. Godine 1365. pao je Hadrianopolj u koji je premeštena turska prestonica prva u Evropi. Godine 1389. knez Lazar je vodio multietničku balkansku vojsku od oko 25000 vojnika protiv nadirućih Turaka predvođenih sultanom. Naspram Srba, vojska sa topovima, otomanskom konjicom (spahijama i timarskim spahijama) i janjičarima odlučno je potukla Srbe i njihove saveznike i pri tome su uhvatili i kasnije pogubili kneza Lazara. Međutim, u noći kada je izvojevao pobedu, Murat je ubijen tako što ga je u njegovom šatoru mačem probio prerušeni Srbin. Kosovo je prelomna tačka srpske i balkanske istorije. Pored Maričke bitke, ova je odlučila da većina Balkana pode pod Turcima narednih 500 godina.

Kratko, šturo i prilično netačno. Ne znam kako je došao do 20. juna? Ali nebitno uz Kosovsku bitku spominje još Maričku i to je to što se ratova nas i Turaka tiče u ovoj knjizi. :roll:

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano (izmenjeno) · Prijavi poruku

Tur, ovo sto pise su blago receno gluposti i verovatno po nekom od zadataka.... Nemoj zaboraviti da je falcifikovanje istorije veoma rasireno od strane Vatikana.... NE ZABORAVI DOSELJAVANJE SLOVENA koje je udenuto Porfirogenetu a on siroma nije to mogao pisati jer je koristio pojmove koji su nastali posle njegove smrti 50 godina a kamoli kad je navodno pisan tekst.... Tako da ne uzimas sdravo za gotovo....

Ovo sto sam opisao je Turska verzja sto pisu njihove Hodze.... PA VALJDA BOLJE ZNAJU TURCI OCEVIDCI OD TAMO NEKOGA..... Da ne idem dalje jer je iluzorno po meni..... I JAKO SUMNJAM U TU HRISCANSKU KOALICIJU ali necu nista reci jer nisma se time bavio....

Srbi su imali topove kao i Turci i bitka je odpocela razmenom vatre (kako kazu turci)....

Turci cak navode da je mac Milosa bio beo kao mleko kad je ubio Murata.... Oborio ga je kopljem sa konja i dotukao macem.... lazar je slucajno zarobljen od murata u vecernjim casovima i pogubljen......

INACE SRBSKA TEKA KONJICA JE BILA NESTO STO TURCI NISU MOGLI ZAUSTAVITI I TO JE I PREVAGNULO 15.000 Teskih konjanika Vuka Brankovica...

Turci su imali naj bolju pesadiju toga vremena i njihova doktrina je bila oslonjena na to.... I broj vonika je po meni netacan bar po onome sto mislim da je tacno... Naj realniji podatci po meni su bili oko 60.000 Srba i oko 180.000 Turaka..... Srba je trebalo biti daleko vise ali nisu svi stigli na kosovi i jedan dosta veliki deo Srpske vojske nije stigao....

Ove podatke imas i na Zapadu i zahvalnice sto salju Tvrtku kao Srpskom Caru.....

Izmenjeno od strane člana Inkvizitor

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Можда имам још нешто по књигама, видећу ако нешто још ископам оставићу овде. Ово што Нолан наводи углавном нема неког значаја а и библиографија му је углавном англоамеричка и западноевропска. Порфирогенит какав год био је најзначајнији извор за изучавање историје балкана међу нашим историчарима, он је DAI писао углавном ослањајући се на оно што су писали пре њега мада истина има оспоравања дела али се и даље узима за поуздан извор за изучавање. Оно, историја јесте препуна фалсификата, само их треба доказати и доћи до извора који ће ти створити другу слику.

Што се хришћанске коалиције тиче, отприлике је нешто Хрвата било под вођством Ивана Палижне које је послао Твртко и остали хришћани су били Срби. Да је било нешто више католика не знам.

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Tur, nemoj zaboraviti da je Tvrtko bio Car Srbski i da je on poslao Vlatka Vukovica kao naj boljeg svog vojskovodju.... (sto ovaj i jeste bio).... Ja licno malo sumnjam u ucesce Hrvata u nekom znacajnom broju jer nemoj zaboraviti da su i ZUPANIJA i ZUPAN i vecina tih izraza SRBSKI tako da su oni mnoge Srbske velikase proglasili svojima.... (kao i Tvrtka u ostalom jer je na kraju primio Katolicanstvo....

Inace Nemoj zaboraviti da su na Mohacu Srbi bili Hriscanska koalicija a Hrvati na strani Turaka.....

Da bi ti osporio teoriju gde su Srbi izgubili podji logikom.....

KADA JE POBEDNIK POBEGAO IZ NEKE ZEMLJE KOJU JE OSVOJIO....? ( a ni jedan zivi Turski vojnik nij eostao u nardnih 72 sata na teritoriji Srbije)... Pa ostavi se bar mali broj vojnika tu a u Srbiji u narednih 60 godina nije usao zivi turski vojnik kao osvajac....

Jedino sto su posledice te bitke po Srbiju bile jako teske i negativne ali smo bitku dobili.....

INACE o PORFIROGENETU.... mislim da bi trebao procitati sam prevod tog dela da bi shvatio koliko je tu lupanja i laprdanja.... On je napisao dva dela (ako se ne varam pre toga a ovo o doseljavanju Slovena NIJE MOGAO DA NAPISE JER PRAVI TAKVE GRESKE ISTORISKE DA SU ONE SMESNE......

ON JE SAM DEMANTI TOGA..... Inace nasuprot njemu svi ostali i pre i posle njega pisu drugacije od njega.... NPR ako Herodot pise o Srbima ili Plinije recimo i to na vise mesta ili recimo Arapi pisu, kako onda on nije pre toga cuo za Srbe.... Pa sa kime je ratovao i ko ga je okruzivao...?

ALI GLE CUDA ZNA SVE VODJE HRVATA CAK I NJIHOVE SESTRE Dugu i Plugu.... pa to ne zna 95% ni Htvatsjih istoricara sada a kamoli onda u to vreme.... Ona kaze da su Srbi dosli preko Turske... Medjutim Turska je bio termin za Madjarski ali 50 godina posle njegove smrti.... Kad je on pisao Madjarska nije bila ni u pomenu nigde kao drzava a kamo li kao pojam Turska........

Geografske nelogicnosti, pa to je strasno... Iz okoline soluna dolaze u okolinu Splita a odatle idu preko dunava.... (govori o stanovnistvu, starcima, zenama deci a ne o Vojsci.... I to sve u jednoj godini..... Pa to je nebulozno za ono vreme.... Inace SRBI POKRIVAJU PROSTOR OD ALPA DO CRNOG MORA I OD TATRI DO PELOPONEZA....

PA STA BI SA RIMLJANIMA KOJI SU TU BILI...?

KOLIKO JE TO LJUDI DOSLO DA POKRIJU TAJ PROSTOR...?

KUDA KAD PUTEVA SKORO I DA NEMA...?

Sta su jeli i pili....?

Gde je pre toga bio taj narod....?

Sta ga je nateralo da odjednom ode i naseli drugu teritoriju....?

Sa cime je pokorijo RIMLJANE SRAH I TREPET TADASNJEG SVETA kad su bili stocari mahom...?

JEL IMA I JEDNA BITKA ZABELEZENA IZMEDJU TIH LJUDI I BILO KOGA DRUGOGA....?

I kako taj nekulturni narod mesto da primi kulturu on unisti rimsku kulturu....?

Kako to da samo Porfirogenet pominje doseljavanje Slovena a ostali suprotno od njega....( svi ostali istoricari, putopisci ....)

(Znas li u ostalom da su i BALKAN i Vizantija izmisljeni termini u stvarnosti su se zvali Romeja i Helmsko polu ostrvo....)

(nako iz glave logicna pitanja).....

I na kraju da bi neka teorija bila validna mora imati stvarnu podlogu.... U protivno moze biti Mit, legenda ali ne i validna teorija.....

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napisano · Prijavi poruku

Tur, PORFIROGENET je pouzdan u onome sto nije Falcifikat kao ovo o doseljavanju slovena..... Pa to moze i dete sa logikom da ospori..... A kad se prevede tek je onda smesno jer to nij episao on vec neko mnogo kasnije koji nije mnogo znao..... Inace ga demantuju i njegovi savremenici i predhodnici a i iza njega...... (mislim da je rec o 10 ak izvora...)

DA UZIMAJU GA NASI AKADEMICI jer oni su banda..... (zali boze vecine sto trose vazduh na planeti....)

Naravno nemoj se u ospte brinuti dokazace se mnogo toga sto ce nam se cini blentavo i nemoguce.....

Pocev od Starih grka i koliko je njma pripisano Srpskog pa preko Vizantinaca (Romeja) takodje sto je pripisano njima a Srpsko je..... I onda od nasih suseda je uzimao sta je ko hteo.....

Nemoj zaboraviti da veliki BROJ HRVATSKIH VELIKASA je u stvari SRBA od kojih vecina presla na katolicku veru (a neke su i samo proglasili).....

Isplivace to na povrsinu jer ce stranci to uraditi, ne nasi ljudi.....

Gotovo sve istorije drugih naroda se zasnivaju na legendama i mitovima samo mi moramo da dokazujemo dokazima nasu proslost.... ( govorim o pre hrista....) Sve u cilju Geo verske politike...

Podeli ovu poruku


Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Napravite nalog ili se prijavite da biste komentarisali

Morate da budete član da biste komentarisali

Kreirajte nalog

Napravite nalog na našem forumu. Veoma je jednostavno!


Registrujte novi nalog

Prijavite se

Već imate nalog? Prijavite se ovde.


Prijavite se odmah