Српска војничка гробља

[Turkmenbashi 937]

Српско војничко гробље на Зејтинлику

Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Зејтинлик је добио име по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.

По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.

Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1933. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2 000 мермерних крстова.

Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.

Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7 000 km², а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.

У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.

Након изградње гробље је постало стециште како преживелих ратника и породица погинулих, тако захвалних људи из целе земље који су то долазили да би се поклонили сенима оних који су пали на прагу отаџбине за њену слободу. Током кратког низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су ту доносили посетиоци.

Током Другог светског рата сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михаиловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).

Иницијативом и залагањем секретаријата за културу Србије прикупљена су средства за обнову гробља. Радови су изведени у периоду од 25. септембра до 22. октобра 1969, а поред обнове коплекса изграђен је пространи тротоар испред улаза на гробље, а на улазну капију је постављен гвоздени натпис: Српско војничко гробље.

Током вишедеценијског развоја Солун се приширио и данас се српско војничко гробље на Зејтинлику налази у граду у близини једног од градских тргова званог Метакса.

Од главног улаза води широка стаза до костурнице са криптом над којом је подигнута капела у модернизованом српско-византијском стилу. На предњој страни маузолеја је мозаик светог архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:

Незнани туђинче, кад случајно минеш

Поред овог светог заједничког гроба,

Знај, овде су нашли вечно уточиште

Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,

Горостас у светској историјској војни,

Који је све стазе искушења прошо

И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,

Распињани на крст, на Голготе вису,

Али чврсту веру у победу крајњу

Никад, ни за часак, изгубили нису...

(Стихови Војислава Илића Млађег на капели гробља на Зејтинлику)

Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови Војислава Илића Млађег:

Благо потомству што за

њима жали

Јер они беху понос своме

роду

Благо и њима јер су славно

пали

За Отаџбину, Краља и Слободу

Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Натписи су уоквирени орнаментиком у стилу моравске школе. На великом столу у средини крипте смештени су поклони појединаца и установа, међу којима се издвајају фотографије погинулих, грумени земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара, ... У посебно израђеној стакленој урни (коју је специјално радила Српска фабрика стакла из Параћина) налази се земља узета испод споменика Незнаном јунаку на Авали коју су донели чланови удружења носилаца Албанске споменице. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту чија маса прелази 200 kg.

Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту су смештени, у каменом грчком крсту, стихови Војислава Илића Млађег:

Испред врата домовинских

У победном своме ходу

Изгибоше исполински

За јединство и слободу,

Њина дела славиће се

До последњих судњих дана,

Слава јату бесмртника!

Мир пепелу великана!

Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Гробни мир крпите тек с` времена на време ремете звуци песме „Тамо далеко“, како је то рекао Војин Ђорђевић:

„Нигде прикладније није нашла своје место ова наша изгнаничка песма туге и чежње, као овде у костурници на Зејтинлику.“

Први чувар гробља био је Саво Михаиловић који је био на челу групе која је била задужена за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику.

Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику.

Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђурин син и Савин унук, који живи у чуварској кућици са женом и ћерком.

Српско гробље представља централни део комплекса на Зејтинлику. У његовом центру је капела испод које се налази костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника. Поред тога ту су и две заједничке гробнице:

78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта

217 непознатих српских ратника - заробљеника пренетих из Цариграда

У склопу српског гробља налази се тзв. Партизанско гробље на коме је сахрањено 126 интернираца и заробљених партизана који су изгубили животе у нацистичким логорима Павлоу Мела и Харменкај у Солуну током Другог светског рата.

На француском гробљу се налази капела у готском стилу око које су сахрањени француски ратници засебним гробовима под каменим латинским крстовима. На њему се налазе три споменика:

Централни са натписом броја сахрањених

Велики камени крст са натписом: „Источна армија својим мртвима“

Споменик палим авијатичарима

Италијански војници сахрањени су у засебне гробове под једнаким латинским крстовима, али га красе и споменици које су својим најмилијм подигли њихови најближи. Као и француско гробље и италијанско има своју капелу.

Над енглеским гробљем доминира споменик, карактеристичан за енглеска војна гробља широм света, иза кога се налазе парцеле у којима су сахрањени борци. Изнад сваког сахрањеног су засађене руже и налази се надгробна плоча (као и на осталим енглеским војним гробљима широм света), за разлику од осталих гробаља на Зејтинлику којима су плоче у облику крста.

Једини крст налази се на надгробном споменику Катарине Харлеј који су подигли српски официри Допунске команде у знак захвалности за све што је током рата учинила за српски народ. Она је током рата била шеф једне од енглеских санитетских мисија(попут оних које је покренула Елси Инглис), а погинула је у Битољу 1917. године пружајући помоћ током једног од бомбардовања града. На њеном гробу је записано:

Катарина Мери Харлеј, рођена 3. маја 1853. године, умрла у Битољу 7. марта 1917 - жртви светског рата, племенитој Енглескињи, великој добротворки српског народа.

Велика жено,

На твоме гробу уместо цвећа

Српска захвалност вечно ће цвати

За твоја дела и твоје име

Поколења ће далека знати.

Руско гробље је уређено у оквиру српског гробља (налази се иза Партизанског гробља) и на њему су сахрањени погинули припадници Руског добровољачког одреда који се борио на Солунском фронту. На њему је својевремено постојала и дрвена капелица, која је уклоњена приликом преуређења гробља.

[Turkmenbashi 937]

Зебрњак

Спомен-костурница на брду Зебрњаку је било монументално и тријумфално спомен обележје подигнуто у славу и част погинулим српским војницима током Кумановске битке у Првом балканском рату 1912. године. Српска војска је победила турску војску и тиме означила почетак ослобођења Југоисточне Европе од Османског царства. Спомен-обележје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана.

Споменик је подигнут 1937. године на локалитету самог бојишта — брду Зебрњак код Куманова у тада Вардарској бановини у Краљевини Југославији, а данас Републици Македонији. У спомен-костурници, почивају посмртни остаци 678 погинулих српских војника погинулих у Кумановској бици. Данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор Македоније порушио током Другог светског рата.

Последњих година Зебрњак је постао место окупљања српске заједнице из Републике Македоније. За санацију овог споменика из буџета Републике Србије одвојено је 70 милиона динара 2012. године.

Још 1922. године група српских ратних ветерана формирала је одбор са циљем подизања споменика ратницима палим 23. и 24. октобра 1912. године у Кумановској бици.

Споменик су свечано осветили митрополит скопски Јосиф, епископ нишки Јован и и епископ рашко-призренски Серафим 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу српске победе. Изграђен је на брду Зебрњак, највишој тачки кумановског војишта. Приликом освећења у костурницу су положени посмртни остаци око четири стотине страдалих припадника српске војске који су до тада били чувани у оближњем средњовековном манастиру Светог Ђорђа, задужбини српског краља Стефана Уроша II Милутина, у Старом Нагоричину (Македонија).

Споменик на Зебрњаку грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије, већ и читавог Балканског полуострва. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале. На свим плановима споменика уочљив је вертикализам у структури грађевине. Дефинитиван пројекат представља спој масивног подножја у облику тврђаве, витког стабла са јајастом ``капом“ на врху које се не сужава нагоре и новог елемента - троугаоне основе. Таквом основом аутор је, без икакве сумње, остварио изражени скулпторални ефекат у укупном изгледу витке, али снажне грађевине. Тај врхунски спор архитектуре и скулптуре без узора у нашој архитектури представља ремек-дело Момира Коруновића.

У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих српских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије.

Фреско-декорацију у капели и костурници израдио је угледни српски сликар тога времена Живорад Настасијевић који је са Коруновићем сарађивао и раније, приликом подизања споменика српским ратницима страдалим у бици на Дрини ујесен 1914. године који се налази на локалитету Мачков камен на планини Јагодњи код Крупња.

Споменик на брду Зебрњак код Куманова порушиле су бугарске снаге на самом почетку Другог светског рата. Стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд 1985. године реализовали су пројекат заштите објекта на Зебрњаку у затеченом стању. Министарство рада и социјалне политике и Амбасада Републике Србије у Републици Македонији предузели су почетне кораке у заштити овог изузетног споменика културе тиме што су обезбедиле сталног чувара.

Оригиналне скице Споменика на брду Зебрњак чувају се у породичној заоставштини потомака Момира Коруновића.

[Turkmenbashi 937]

Српско војничко гробље у Јиндриховицама

Спомен-костурница Јиндриховице (Маузолеј) (чеш. Jindřichovice) и српско војничко гробље, је место мучења и страдања српских заробљеника за време Првог светског рата, за време Аустроугарске. Налази се у данашњој Чешкој Републици близу границе са Немачком, у малом месту Јиндриховице удаљеном око 25 километара од чувене бање Карлове Вари и у близини некадашњег логора Јиндриховице.

Српко војничко гробље у Јиндриховицама је, после Зејтинлика у Солуну, највеће српско војничко гробље.

У Јиндриховицама је за време Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске, Логор Јиндриховице кроз који је прошло око 40.000 заробљеника. Робијали су Италијани, Руси, Литванци, Румуни, а највише је било заробљених Срба, како војника, тако и цивилног народа, који је аустроугарска војска купила у походу по Србији и железницом доводила у логор. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја. Логораши су били принуђени да у тешким условима раде, градили су резервоар за воду у логору, радили у каменолому, правили путеве и мостове, градили хемијску фабрику у Соколовцу, граду удаљеном око 30 км у који су одлазили и враћали се пешице сваког дана. Логор је био посебан, јер нико од логораша није био убијен, али су услови у логору били тешки, хладноћа и зараза су харали, дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у којој су полагана тела умрлих свих узраста од деце до стараца.

По завршетку рата, Томаш Герик Масарик, тадашњи председник Чехословачке, који је био велики пријатељ краља Александра, поклонио је југословенској држави територију где су страдали логораши да би саградили спомен-костурницу. У Маузолеју (спомен-костурници), који је подигнут 1931. године, смештени су посмртни остаци 7100 српских заробљеника и 189 руских војника.

Земни остаци српских и руских ратника који су умрли у овом логору налазе се у капели у исто толико дрвених ковчежића који су нумерисани бројевима. Њих је сакупио и сместио у крипти костурнице свештеник и потом чувар овог светог места Миливој Црвчанин, који је, заједно са тадашњим чешким конзулом у Краљевини Југославији Владимиром Хребиком учествовао „трудом и средствима“ у подизању овог меморијалног здања, како пише на мермерној плочи која је постављена о десетогодишњици владавине краља Александра Карађорђевића.

Спомен костурница је подигнута по пројекту архитекте професора инжењера Владимира Брандта, док је спомен капела у унутрашњости костурнице дело архитекте Јосефа Косталка. Овај споменик српском страдању у аустроугарском логору налази се у парку, на брегу изнад места Јиндриховице, који је данас запуштен, а и костурница није у најбољем стању, пошто прокишњава.

На око 5 км од Маузолеја у једној шуми се налази и војничко гробље са око 1600 српских гробова, које је пре више од једне деценије сасвим случајно открио наш земљак Дејан Ранђеловић из Тимочке крајине, који са породицом живи у Карловим Варима. Ранђеловић објашњава : “– Берући печурке у тој шуми, наишао сам на камен, сав зарастао у траву, на коме је, на српском језику, јасно писало: Овде почива Глишовић из Чачка!”

До Другог светског рата о спомен обележју је бринула влада краљевине Југославије, последњу Литургију пре дуже паузе је служио Владика Нишки Доситеј, кога су усташе убиле у Јасеновцу. 1994. је југословенска амбасада у Прагу, уз ангажовање и господина Дејана Ранђеловића, покренута је иницијатива о реконструкцији, али нажалост до данашњих дана се није одмакло у обнови Маузолеја и српског гробља. Последњих година, делегација наше Амбасаде полаже сваке године венац, и служи се литургија.

2009. године на Видовданском комеморативном скупу у Јиндриховицама, поред поменутог казивања српског амбасадора у Прагу Владимира Вереша, бројним присутним српским и руским грађанима и свештеницима, након литургије, коју је водио уз асистенцију српско-православног свештеника у Чешкој Срђана Јаблановића, обратио се архиепископ Чешких земаља и Словачке, владика Христифор. Иначе, архиепископ Христифор посетио је низ српских манастира на Косову и Метохији у време њиховог највећег разарања, и касније је у Чешкој сведочио о страдању . 2010. године на Видовдан , поред присуства српског Амбасадора и челника руског конзулата у карловим Варима, Богослужбу су водили српски и руски црквени великодостојници, архимандрит Сергеј игуман Онуфрије и прашки парох протојереј Срђан Јаблановић. Пред великим бројем наших и руских грађана, на литургији је певао новосадски мушки хор „Академац“.

Велика је несебичност и упорност господина Ранђеловића који је годинама финансирао и одржавао споменички комплекс у складу са својим могућностима. Ранђеловић је и председник православне омладине у Чешкој, која је више пута чистила и одржавала спомен-костурницу Јандриховице. На иницијативу неколико Срба основано је удружење „Видовдан“ које има за циљ обнављање и одржавање српских гробаља на територији Чешке. Потребно је решавање проблема у вези Српског гробља удаљеног 5 км од Маузолеја , односно решавање имовинских проблема, као и градња цркве(која је постојала) или манастира , и обнова и оживљавање целог споменичког комплекса који је од изузетног значаја.

Неопходно је ангажовање и помоћ Републике Србије и наше Амбасаде у Прагу, ради решавања нагомиланих проблема и обнове овог изузетног споменичког комплекса , великог српског стратишта.

[Turkmenbashi 937]

Večna straža kraj Bizerte

Milivoje J. Stanojević iz sela Dobrnja, srez mlavski, okrug požarevački, imao je samo dvadeset godina kada je umro hiljadu i više kilometara daleko od rodnog kraja i svoje zemlje. Samo tih nekoliko reči, uz godinu rođenja - 1888, i preciznije zabeleženi datum smrti - 29. 10. 1918, na ispucalom mermeru vremenom načetog postamenta, jedini je trag mladog života zgaslog u tuđini da tu večno i ostane.

Desetak spomenika, sličnih ovom, okružuju spomen-kosturnicu u sredini, a sve ih odvaja metalna ograda od ostatka, prilično zapuštenog, francuskog katoličkog groblja u predgrađu tuniskog grada Bizerte. Na betonskim stubovima kapije, sa jedne strane na francuskom, sa druge na srpskom jeziku, natpisi: Srpsko vojničko groblje. Večna kuća 833 srpska ratnika koji su od decembra 1915. do avgusta 1919. godine, ophrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću, umirali po vojnim bolnicama severnog Tunisa nakon albanske golgote.

Ovo je samo jedno od 24 srpska vojnička groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka gde je lečeno preko 41.000 naših vojnika koji su ovamo prebacivani savezničkim brodovima, a 3.005 njih je ovde ostavilo svoje živote.

Dole u luci Bizerte francuski admiral Emil Geprat postrojavao je svoje vojnike da bi odali čast pristiglim srpskim mučenicima koje je, zapravo, spasao ultimatum Francuskoj i Engleskoj ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova da će Rusija, ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, sklopiti separatni mir sa Nemačkom.

Ceh te, njima teško razumljive igre velikih sila, hirovite istorije i zle sudbine plaćali su srpski mladići čija imena, ispisana francuskim pravopisom, blede na mermernim tablama prikovanim na zidove kosturnice u Bizerti: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch...

Mladi čuvar, Tunišanin Hakil Usleti, kojeg naša država plaća da održava groblje, na svoj način popravlja slova koja vremenom otpadnu. Unutar kosturnice, pomen Skopske pešadijske podoficirske škole svojim umrlim drugovima u Severnoj Africi, zahvalnost palim ratnicima domovine FNR Jugoslavije, nekoliko venaca koje donosi osoblje naše ambasade u Tunisu i Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1920. I sveće na prozoru da ih namernici zapale za pokoj duše poginulih vojnika, ali ne pretrže se čuvar Hakil otvarajući kapiju srpskog vojničkog groblja. Kaže, kao da se on u naše ime izvinjava, da retko ko svraća. Ne pridikujemo nikom, ali dovoljno bi bilo da jedan odsto od dvadesetak hiljada Srba koji godišnje posete tuniska letovališta napravi i izlet do Bizerte. Ili do petnaestak kilometara udaljenog gradića Menzel Burgiba gde se nalazi još jedno srpsko vojničko groblje.

Tamo nas dočekuje Vagdija Hamdi koja je zajedno sa sinom Mažubom nasledila posao čuvara našeg groblja od pokojnog supruga. I sudeći po onome što smo zatekli, svoju dužnost valjano obavljaju. Za razliku od zapuštenog katoličkog groblja u sklopu kojeg su sahranjeni i srpski vojnici i u kome je, uz porodične grobnice, zaboravu prepušten i veliki spomenik na kome piše "Francais et Serbes morts pour la patrie" ("Francuzi i Srbi poginuli za otadžbinu") - srpsko groblje izgleda besprekorno. Između dugačkih nizova krstova koje tvore metalne sablje pobodene u zemlju uredno pokošena trava, cveće na platou gde su jarboli sa zastavama i postolje sa pomenom "Slava palim srpskim vojnicima za slobodu 1914-1918", potkresani borovi u čijoj hladovini počivaju 1.722 ratnika. Njihova imena, sa godinom smrti i nazivom jedinice kojoj su pripadali, ugravirana su na sablje krstove. Leže rezervisti Prvog, Drugog, Trećeg, Osamnaestog pešadijskog puka Joakim Radosavljević, Živan Božičić, Svetomir Trifunović, Dušan Jocić..., evo i kaplara Milorada Ristića, kapetana 10. pešadijskog puka Miluna Ilića... Prećutkujemo da smo, u međuvremenu, rezerviste ukinuli, da smo vodili i izgubili neke glupe ratove i da nam se vojska, kako to stručnjaci objašnjavaju, profesionalizuje. Da ne ljutimo seni ratnika, a slutimo i njihov odgovor: našu otadžbinu nikad nisu branili profesionalci nego narod. Za tu tvrdnju oni su mrtvi i istinski svedoci.

Od Alžira do Rusije

Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u zemlji i inostranstvu, a najviše u Evropi i Severnoj Africi, nalazi se više od šest hiljada srpskih vojničkih grobalja.

Kosti srpskih ratnika leže od Makedonije, Grčke, Albanije, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Italije, Austrije, Nemačke, Francuske, preko Belgije, Češke, Slovačke, zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, pa sve do Tunisa, Alžira, Egipta...

Groblje američkih i francuskih vojnika

U gradu Tunisu, u blizini drevne Kartagine, nalazi se američko vojničko groblje na kojem su sahranjeni vojnici stradali u bitkama Drugog svetskog rata koje su vođene na području Severne Afrike. Ogroman kompleks, osim beskrajnog niza belih krstova, sadrži veliki Zid sećanja sa imenima stradalih vojnika, spomenik sa posvetom da nikad neće biti zaboravljeni i mozaik koji prikazuje dejstva saveznika u borbi protiv nacističke Nemačke.

Nedaleko, na brdu Gamar, nalazi se i francusko vojničko groblje.

izvor

[Turkmenbashi 937]

Кајмакчалан

Спомен капела палим борцима на врху Кајмакчалана

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе са 2.521 m надморске висине, на граници Републике Македоније према Грчкој (Мариово). Сачињен је од гнајса и гранита, а познат је као поприште најжешћих борби на Солунском фронту током Првог свјетског рата 1918. године. На њему је подигнута спомен капела где се налази и урна, у којој је (било)[1] сахрањено срце доктора Арчибалда Рајса. Уз цркву стоји и костурница у којој се налазе остаци палих бораца.

Звоно код капеле

Костурница

Урна Арчибалда Рајса

Учесници битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена.

Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу. Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије.

Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успотаве додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство. Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.

Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије године дана раније.

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра, тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.

Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала је 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

''Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.''

— Посвета Александра Карађорђевића на спомен капели

Осматрачница која се налазила на Кајмакчланку је пренета у Београд. После пробоја јужног фронта и муњевитог продора српске војске у Србију уз садејство са француском коњицом и бриљантног повраћаја окупираних територија, српска врховна команда је одлучила да се врх Кајмакчалана тј. осматрачница пренесе у Србију.

Осматрачница је, воловским колима, по тредиционално лошим путевима, превежена и поново реконструисана у парку у околини двора тј. у данашњем Пионирском парку. Налази се, у најстрожем центру Београда, преко пута Савезне Скупштине, дијагонално од „камене зграде“ тј. зграде у којој су Пошта, Телеком и Народна банка Србије.

На овом, данас споменику, се налазе имена свих кључних генерала српске војске, који су командовали у Првом светском рату.