Матица српска

[Turkmenbashi 937]

Матица српска је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, основана у Пешти 4/16. фебруара 1826. године. Потреба националне хомогенизације, просвећивања, као и издавања српских књига, били су основни разлози за формирање оваквог Друштва. Непосредни повод за оснивање Матице српске представљала је потреба за преузимањем Сербске летописи (каснијег Летописа Матице српске), тада јединог српског гласила, коме је претило гашење.

Оснивачи Матице српске били су пештански Срби Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и Јован Хаџић. Први председник Матице српске био је правник и књижевник Јован Хаџић, а први формално изабрани секретар правник и новинар Теодор Павловић.

Матица српска од оснивања представља установу свесрпског, саборног карактера. По узору на њу, удруживаће се касније и други словенски народи у своје Матице, преузимајући од ње име, а у великој мери и програм (Матица чешка-1831; Матица илирска-1842; Матица лужичкосрпска-1847, итд.).

Матица српска има значајну улогу и у оснивању неких других установа српске културе, као што је на пример први национални професионални стални театар — Српско народно позориште. Своју делатност развијала је махом захваљујући добротворима, међу којима је најзначајнији Сава Текелија (1761-1842), који је сву своју имовину тестаментом завештао својој задужбини Текелијануму и Матици српској.

Седиште Матице српске се налазило у Пешти до 1864. године, када је пресељена у Нови Сад. У данашњем седишту, задужбини Марије Трандафил из 1912. године, у Улици Матице српске 1 у Новом Саду, Матица српска се налази од 1927. године.

Након пресељења из Пеште у Нови Сад, изразито се разгранава Матичина просветитељска и издавачка делатност, штампа се значајна серија „Књиге за народ“, множе се стипендијске задужбине и легати, расписују књижевни конкурси, разгранава издавачка делатност, а све јаче постаје и прожимање са културом у слободној Србији.

Иако је Први светски рат значајно осиромашио Матицу српску, у међуратном периоду она добија на научној снази својих сарадника. У Матици српској тада објављују Јован Цвијић, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Алекса Ивић, Јован Ердељановић и др. У току Другог светског рата, Матица српска се није јавно оглашавала, а након рата јој је одузета готово сва имовина.

У послератном периоду она наставља да се развија превасходно у значајну научну установу, да би данас имала

преко 3000 сарадника,

стотињак научних пројеката,

9 научних часописа и

7 научних одељења

(Одељење за књижевност и језик,

Одељење за друштвене науке,

Одељење за природне науке,

Одељење за ликовне уметности,

Одељење за сценске уметности и музику,

Лексикографско и

Рукописно одељење).

Радом на капиталним националним пројектима, какви су

Српски биографски речник,

Српска енциклопедија,

Лексикон писаца Југославије, итд.

Матица српска је постала и средиште српске лексикографије. Поред тога, из Матице су се развиле и три значајне установе —

Библиотека Матице српске,

Галерија Матице српске (основана 1847[1]) и

Издавачки центар Матице српске.

Статус ове институције, регулисан је посебним Законом о Матици српској.

Председништво Матице српске изабрано на Скупштини 15. маја 2004. са мандатом од четири године чинили су председник проф. др Божидар Ковачек, потпредседници Миро Вуксановић, академик Димитрије Стефановић и проф. др Драгослав Херцег, и секретар Павле Станојевић. Председништво изабрано 2008. године чине председник академик Чедомир Попов, потпредседници проф др Славко Гордић, академик Димитрије Стефановић и проф. др Слободан Ђурчић, генерални секретар је проф др Душан Николић.

Председници Матице Српске

Јован Хаџић / Милош Светић (1799-1869)

Михаило Јовановић (? -1851)

Сава Текелија (1761-1842)

Платон Атанацковић (1788-1867)

Павле Трифунац (1796-1882)

Павле Којић (1800-1879)

Стеван Брановачки (1804-1880)

Јован Суботић (1817-1886)

Стеван Павловић (1829-1908)

Ђорђе Натошевић (1821-1887)

Лаза Станојевић (1834-1915)

Милош Димитријевић (1824-1896)

Антоније Хаџић (1831-1917)

Гедеон Дунђерски (1875-1939)

Радивоје Врховац (1863-1946)

Васа Стајић (1878-1947)

Александар Моч (1883-1952)

Милан Петровић (1879-1952)

Вељко Петровић (1884-1967)

Радомир Радујков (1913-1982)

Младен Лесковац (1904-1990)

Миливој Николајевић (1912-1988)

Живан Милисавац (1915-1997)

Бошко Петровић (1915-2001)

Божидар Ковачек (1930-2007)

Чедомир Попов (1936-2012)

Драган Станић (1956)

Секретари су били: др Никола Милутиновић (1932-1941), др Душан Попов (1979-1991).