Fjodor Mihailovič Dostojevski

[GlorijaTreca 602]

Фёдор Миха́йлович Достое́вский

Biografija

Godine 1821. rođen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se 30. prosinca 1821. godine u Moskvi, kao drugo od sedmero djece siromašne obitelji. Otac Mihail Andrejevič Dostojevski bio je bivši vojni liječnik, a u vrijeme Fjodorova rođenja obitelj je živjela u skučenu stanu na posjedu bolnice u kojoj je otac radio brinući se za gradsku sirotinju. Tu je mladi Fjodor Mihajlovič upoznao scene siromaštva i bijede koje su kasnije obogatile njegov rad. Otac Mihail Andrejevič bio je krut čovjek, dok je majka Marija Fjodorovna bila kultivirana i nježna žena. Svoje djetinjstvo Dostojevski je opisao kao djetinjstvo bez radosti.

1828. – Mihail Andrejevič Dostojevski postaje plemić.

Otac je Fjodora Mihajloviča 1828. postao plemić i obitelj se preselila na seosko imanje u Darovoje. Fjodor Mihajlovič školovao se u jednome moskovskome internatu sve do smrti njegove majke.

1837. – Dostojevskomu umire majka.

1837. godine umrla je Marija Fjodorovna. Fjodora Mihajloviča otac je prisilio da zajedno s bratom Mihailom pohađa vojnu inženjersku akademiju u Petrogradu omalovažavajući i ignorirajući pri tome književne sklonosti braće. Otac im je namijenio unosan posao vojnih inženjera. Mladi Fjodor Mihajlovič, dječak bez ikakvih sklonosti za vojno građevinstvo, patio je pod vojnom strogoćom i dosadnim školovanjem, a spas je pronalazio u ljubavi prema književnosti.

1839. – Dostojevskomu umire otac.

1839. godine ubijen je Mihail Andrejevič Dostojevski. Nikad potvrđene glasine govorile su da ga je ubio jedan od kmetova s njegova imanja, a mnogi smatraju da je taj događaj potaknuo jak osjećaj krivnje kod mladoga Fjodora koji je često tijekom mladosti priželjkivao smrt strogoga oca te da je, dapače, taj osjećaj krivnje uzrok kasnijim piščevim epileptičnim napadima.

1843. – Fjodor Mihajlovič završava školu i nalazi zaposlenje.

Pisac je 1843. godine završio školu i stekao čin oficira te počeo raditi kao crtač nacrta u petrogradskome tehničkome uredu, a u duši se osjećao pjesnikom.

1844. – Dostojevski započinje život slobodnoga pisca.

Iskoristivši svoje skromno nasljedstvo, on se 1844. povukao s toga posla te upustio u karijeru slobodnoga književnika odabravši život pun financijskih briga. Iste je godine anoinimno objavio prijevod Balzakova romana Eugeine Grandet i napisao svoj prvi roman Bijedni ljudi. Nakon što je pročitao roman u jednoj noći, literarni kritičar Njekrasov proglasio je Dostojevskoga novim Gogoljem. Bjelinski, najistaknutiji kritičar toga doba, dijelio je Njekrasovljevo stajalište i proglasio Bijedne ljude prvim ruskim socijalnim romanom.

1846. – Objavljuje roman Bijedni ljudi.

Pohvale Bjelinskoga bile su utjeha mladomu piscu 1846. godine kad je objavljen njegov prvi roman čija prodaja nije odgovarala očitoj veličini piščeva talenta. Mladi je Dostojevski bio sramežljiv, tašt, vrlo siguran u svoj talent i nagao, raspaljiva temperamenta. Takvo je stajalište, unatoč njegovim simpatijama prema siromašnima i liberalnim idejama, udaljio mnoge koji su ga do jučer podržavali.

1847. – Objavljuje priču Gazdarica.

Tijekom nekoliko idućih godina Dostojevski je napisao nekoliko romana i kratkih priča koje slikaju umobolnost, moralno propadanje i sadrže fantastične elemente. To tematsko i stilsko odstupanje udaljilo je mnoge kojima se sviđala zaokupljenost socijalnom tematikom u njegovu prvome romanu.

1849. – Počinje izlaziti kao serija nov veliki roman Njetočka Njezvanova.

1849. - Fjodor Mihalovič uhićen zbog revolucionarnoga djelovanja i osuđen na smrt te potom pomilovan na desetogodišnju robiju.

U vrijeme bujanja revolucionarnih ideja u Rusiji, Dostojevski se kretao u tajnome društvu mladih ljudi koji su prihvatili socijalističke teorije Saint- Simon i Furijea i sastajali su se u kući činovnika Ministarstva vanjskih poslova Mihajla Petraševskoga. Fjodor Mihajlovič je otvoreno izražavao oduševljenje furijerizmom gledajući u njemu ponajprije ljubav prema čovječanstvu, no nikada nije težio nasilnomu prevratu i prelasku vlasti u ruke nove napredne društvene klase. Nakon europske političke oluje 1848. koja je snažno odjeknula u Rusiji, uznemirena vlast poduzela drastične mjere. Tako je počelo i praćenje djelatnosti petraševaca. Nakon čitanja pisma Bjelinskoga Gogolju na jednom od sastanaka kod Petraševskoga, car Nikola I. daje uhititi “pristalice komunizma i novih ideja”. Dana 23. travnja 1849. Dostojevski je uhićen i zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi. Nakon istrage i suđenja petraševci su osuđeni na smrt. Vodeći računa o mladosti osuđenih, njihovu kajanju i nepostojanju štetnih posljedica njihova djelovanja, car Nikola I. poništio je smrtnu kaznu, ali je naredio da se pomilovanje osuđenicima pročita tek nakon što im se pročita prvobitna smrtna presuda. Osuđenike su odveli na mjesto određeno za izvršenje kazne, svezali su im oči, svukli ih do košulja i zavezali za stupove. Sve je bilo spremno za izvršenje smrtne kazne strijeljanjem i tek prije posljednje komande “pali” pročitali su im pomilovanje i smanjenje kazne. Taj dan je ostavio dubok ožljak u duši Dostojevskoga. Šok uzrokovan tim događajem otjerao je dva osuđenika u ludilo.

1850. – Pisac odlazi na prinudni rad u Omsk, sibirski radni kamp.

Umjesto smrtne presude, Dostojevski je lišen svih imovinskih prava i 1850. godine prognan na prinudni rad u Omsk, sibirski radni kamp gdje je proveo četiri godine u društvu ubojica i lopova. Tamo je upoznao siromašne i pogažene ljude koje će kasnije opisati u Zapisima iz mrtvog doma (1862) i koji kasnije izrastaju u velike likove njegovih romana. U to vrijeme Dostojevski je počeo dobivati epileptične napade. Tijekom robije Fjodor Mihalovič je podvrgnuo ponovnomu promišljanju vlastite ideje i zanose i radikalno ih promijenio. Učinilo mu se da su ga kozmopolitske socijalističke ideje udaljile od naroda, da su one neruske. Religiozne predodžbe podjarmljenoga seljaštva i pravoslavlje koje ono ispovijeda otvarali su dojučerašnjemu furijeristu jedini put narodnim korijenima. Dostojevski se okrenuo nacionalizmu i pravoslavlju, konzervativnim uvjerenjima koja je izražavao ostatak svojega književnoga stvaralaštva. Idućih je šest godina proveo kao vojnik kažnjenik u 7. sibirskom bataljonu regularne vojske u dalekoj stepskoj guberniji, u Semipalatinsku.

1857. – Upoznaje svoju prvu ženu.

U Semipalatinsku 1857. godine Dostojevski je upoznao Mariju Dimitrijevnu Isajevu, čudljivu i nesretno udanu ženu koja patila od tuberkuloze. Nakon smrti njezina muža, Fjodor Mihajlovič oženio se njome i oni su živjeli u teškome i mučnome braku. Unatoč velikoj privrženosti Mariji Dimitrijevnoj, Dostojevski je često odlazio u naručje drugih žena.

Potkraj 50-ih godina stvara dvije pripovijetke – Ujkin san i Selo Stepančikovo koje kritika nije prihvatila.

1859. – Dostojevski je pušten iz kažnjeničke vojske.

50-ih godina istječe politička kazna petraševcima. U ožujku 1859. godine Dostojevskomu je dopušteno podnijeti ostavku te dobiva pravo živjeti bilo gdje u Rusiji, osim u prijestolnici, i objavljivati.

1860. – S bratom Mihailom izdaje časopis Vrijeme.

1860. godine braća Mihail i Fjodor Mihajlovič Dostojevski počeli su izdavati časopis Vrijeme. Povratak Dostojevskoga u književnost poslije desetogodišnjega progonstva bio je istodobno i njegov povratak temama i tipovima iz slavnoga vremena njegovih književnih početaka, socijalnoj uznemirenosti i humanističkoj zabrinutosti.

1861. – U časopisu Vrijeme izlazi roman Poniženi i uvrijeđeni.

1862. – U časopisu Vrijeme izlazi roman Zapisi iz mrtvog doma.

1862. – Dostojevski putuje u Europu.

1862. godine Fjodor Mihajlovič otputovao je u Europu o čemu je maštao od mladosti. Na putu, na kojemu je proveo oko dva i pol mjeseca, njega nisu zanimali znameniti povijesni spomenici, već ljudska masa, stanovnici i ulični život, a zapise s puta Feljton za jedno ljeto i Zimske bilješke o ljetnim utiscima objavio je u časopisima. Drugi je put Dostojevski otputovao u Europu iste godine za spisateljicom Apolinariom Suslov s kojom je imao ljubavnu vezu i na tom se putu žestoko odao svojemu poroku - kockanju.

1863. – Carskom naredbom obustavljeno je izlaženje časopsa Vrijeme.

Povodom ustanka u Poljskoj časopis je objavio članak filozofa i književnoga kritičara Strahova koji je izazvao zabranu daljnjega izlaženja časopisa.

1864. – Izlazi nov časopis braće Dostojevski Epoha. Piscu umiru žena i brat.

1864. godine počinje izlaziti novi časopis braće Dostojevski Epoha koji, nažalost, nije nastavio uspjeh Vremena. U prvom je broju Epohe započelo objavljivanje Zapisa iz podzemlja. Časopis je jedva izdržao prvu godinu izlaženja i onda se ugasio. Iste su godine Fjodoru Mihajloviču umrli žena i brat Mihail. Nakon bratove smrti Dostojevski se sve više zaduživao.

1866. – Zbog nagomilanih dugova Dostojevski pristaje na nepovoljan ugovor s izdavačem. Upoznaje svoju drugu suprugu Anu Grigorijevnu.

Te su godine piščevi dugovi narasli i on je primio ponudu od izdavača da će isplatiti njegove dugove ukoliko Dostojevski napiše novi roman u mjesec dana. Pisac je prihvatio ponudu i nastao je roman Kockar. U samo 26 dana napisao je roman diktirajući ga mladoj stenografkinji Ani Grigorijevnoj Snjitkini.

1867. – Ana Grigorijevna Snjitkina i Fjodor Mihajlovič Dostojevski su se vjenčali. Pisac objavljuje roman Zločin i Kazna.

Tijekom učestalih sastanaka procvjetala je ljubav i dotadašnji suradnici vjenčali su se 1867. godine. Mlada supruga osigurala mu je financijsku i emocionalnu stabilnost i rodila mu četvero djece, iako nije uspjela obuzdati njegovu sklonost kockanju. Malo prije vjenčanja Dostojevski je uzburkao intelektualne krugove diljem Rusije i Europe svojim najpopularnijim romanom Zločin i kazna. Nažalost, financijski uspjeh romana nije bio dovoljan da spasi Dostojevskoga od vjerovnika i zajedno s obitelji bježi u Europu.

1868. – 1871. – Dostojevski treći put putuje Europom.

Treći put Dostojevski je otišao u Europu s mladom suprugom. Nastavio je kockati i dugovi su ponovo narasli pa je založio obiteljski imetak i molio suradnike novac. Iako se već ranije odrekao zapadnjačkih ideala, Dostojevskijev četverogodišnji boravak u Europi do kraja je srušio njegove iluzije podarivši mu stvarno iskustvo koje je poduprlo njegov prijašnji prijezir prema ideološkoj orijentaciji Europe. Požudno je pratio aktualna događanja i vijesti iz Rusije te ih iskoristio kako bi opisao “bolest” zapadnjačkih ideja koje šire zarazu među ruskom mladeži u svojemu idućemu romanu Bjesovi objavljenomu 1872.

1867. – Dostojevski prisustvuje političkomu kongresu europskih revolucionara.

Tijekom boravka u Ženevi prisustvovao je političkomu kongresu svjetskoga značaja na kojemu je vidio i slušao nosioce suvremenoga europskoga socijalizma. Ondje je imao priliku čuti Bakunjinov govor i ta su iskustva značajna za njegovo kasnije pisanje. U inozemstvu je napisao Idiota.

1868. – Rodilo se prvo dijete, kći Sonja.

1969. - Dostojevski dobiva drugo dijete, kćer Ljubu.

1871. – Ani Grigorijevnoj i Fjodoru Mihajloviču rodio se sin Fjodor.

1868. godine u Ženevi na svijet je došla Sonječka i umrla kao dojenče staro tri mjeseca. Ubrzo nakon povratka u Petrograd 1871. obitelj se preselila u iznajmljenu kuću koju konačno kupuju nekoliko godina kasnije.

1873. – Dostojevski počinje uređivati časopis Građanin.

Dostojevski preuzima uredništvo konzervativnoga, desno orijentiranoga časopisa Građanin zbog čega doživljava grube napade lijevo orijentiranog tiska. U Građaninu je stvorio nov oblik publicistike – piščevo mišljenje o temama dana. Tako je nastao Piščev dnevnik.

1873. – Objavljuje priču Bobok.

Oštrom satiričnom pričom Bobok započeo je ciklus izvanrednih kasnih novela (Krotka, San smiješnog čovjeka, Dječak na jelku kod Krista).

1874. – Prestaje uređivati časopis Građanin.

Fjodor Mihajlovič odstupa s uredničkoga mjesta Građanina koje je iscrplo njegovu kreativnost i nije mu ostavljao vremena za pisanje romana.

1875. – Počinje izlaziti roman Mladić. Obitelj dobiva četvrto dijete, Aljošu.

1875. godine kao serija u časopisu počinje izlaziti roman Mladić s podnaslovom Zapisi mladog čovjeka.

Iste je godine rođen je najmlađi sin obitelji Dostojevski, Aljoša. U proljeće 1878. trogodišnji Aljoša umire od epileptičnoga napada. Fjodor Mihajlovič je bio strahovito pogođen sinovljevom smrću i ta se osobna tragedija odražava u romanu Braća Karamazovi koji će pisati od 1878 do 1880. godine.

1875. – Fjodor Mihajlovič započinje s objavljivanjem vlastitih samostalnih novina Dnevnik pisca.

1875. Dostojevski je započeo eksperiment postavši jedinim autorom vlastitih novina Dnevnik pisca u kojima je objavljivao vlastite kratke priče, autobiografske eseje i analize važnih trenutnih događanja. Novine su bile vrlo čitane i financijski unosne do 1877. godine. Pisac obustavlja rad na Dnevniku 1878. kako bi radio na velikom romanu Braća Karamazovi.

1875. – Dostojevski je izabran za dopisnoga člana Akademije znanosti u Odsjek ruskog jezika i književnosti.

1879. – Počinje objavljivanje romana Braća Karamazovi.

Roman Braća Karamazovi isprva je objavljivan kao serijska publikacija od 1879. godine.

1880. – Dostojevski je održao govor povodom otkrivanja spomenika Puškinu.

1880. godine zbiva se veliki književno–društveni događaj - otkrivanje spomnika Puškinu u Moskvi. Tim je povodom Fjodor Mihajlovič održao čuven i uspješan govor. Njime je Fjodor Mihajlovič Dostojevski oduševio svoje suvremenike posljednji put. Doživio je oduševljeno priznanje, velik utjecaj i slavu u svojemu narodu.

28. siječnja 1881. – Fjodor Mihajlovič Dostojevski umire.

Potkraj 1879. godine liječnik M. N. Snjitkin pregledao je na molbu Ane Grigorijevne Fjodora Mihajloviča. Ustvrdio je da je bolest napredovala i Dostojevski umire početkom 1881. godine od uznapredovaloga emfizema pluća. Više od 50.000 ljudi pohodilo je njegov sprovod pa je tako taj dan postao neslužbenim državnim praznikom.

Alica Mladić

[Saška 8]

Iznad svega, ne lažite sebe. Čovek koji laže sebe i sluša svoju laž, dolazi do tačke kada ne može da razlikuje istinu ni u sebi ni okolo sebe i na taj način gubi samopoštovanje i poštovanje prema drugima. A bez poštovanja on prestaje i da voli.

"Braća Karamazovi"

[GlorijaTreca 602]

FMD "Idiot"

"... U stvari, nema ničeg neprijatnijeg nego biti na primer bogat, iz bolje porodice, lepe spoljašnosti, dosta obrazovan, inteligentan, čak dobar i istovremeno nemati nikakav talenat, ničeg originalnog, čak nikakve nastranosti, nemati ni jedne svoje ideje, nego biti potpuno "kao svi".

Bogatstvo je tu ali nije Rotšildovo; ime je čisto ali se nikada ničim nije odlikovalo; spoljašnost pristojna ali ništa ne izražava; obrazovanje solidno ali ne znaš na šta da ga upotrebiš; tu je inteligencija ali bez svojih ideja; i srce je tu ali bez velikodušnosti, itd. itd. u svakom pogledu."

(Prekucala iz knjige GT)

Ovaj odlomak mi je naročit.

[GlorijaTreca 602]

U kući mrtvih zajedno sa kriminalcima

Kada je Fjodor Dostojevski 30. oktobra 1851. godine napunio 30 godina, već skoro dve godine nosio je na svakoj nozi po pet kilograma težak lanac.

Okovan lancima proveo je još dve godine u Sibiru gde su bili prognani politički zatvorenici. Po izalsku iz zatvora Dostojevski ga je opisao svom dve godine starijem bratu Mihailu kao mesto gde nije mogao da bude ni trenutku sam, već je mora da živi u pretrpanom prostoru sa zločincima: "Ovaj zatvor, nakon četiri godine provedene u njemu sa najgorim kriminalcima vidim kao staru, drvenu, oronulu kuću koju je trebalo već davno srušiti i u kojoj je leti vrućina, a zimi hladno. Grede su trule, pod je pokriven prljavštinom, krov prokišnjava i kroz celu baraku duva promaja. Zatvorenici su smešteni kao haringe u buretu. U predvorju se nalazilo bure za vršenje nužde, smrad je bio neopisiv, zatvorenici su smrdeli kao svinje, bili su puni buva i vaški."

Dostojevski je pre hapšenja već bio poznat pisac. Uhvaćen je zajedno sa grupom koja je spremala obaranje vlade. U noj su bili studenti, profesori, oficiri i gradjani srednje klase. Dostojevski je optužen da je na sastancima čitao pismo "puno uvredljivih izraza na račun religije i države" čime je počinio zločin šireći štetne ideje protiv religije i raspirivanja mržnje prema vladajućioj klasi.

Dvadesetsedmogodišnji pisac piše u svoju odbranu: "Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje budjena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?... Vi nas optužujete, a vi ste nam dali pravo na obrazovanje kroz koje smo razvili žedj za znanjem, kulturom. Da li nam se sudi zato što smo se interesovali šta se dogadja na zapadu, diskutovali o politici, čitali savremenu literaturu..."

U aprilu 1849. Dostojevski je uhapšen sa celom grupom. Osam meseci kasnije, jednog decembarskog jutra, u sedam sati, svi su izvedeni iz svojih ćelija da bi im se pročitala presuda. Bili su iznenadjeni kakva je to presuda bez sudjenja. Svi su verovali da će ih osloboditi jer oni su na sastancima samo diskutovali o raznim temama.

Napolju su ih čekala vozila sa zaledjenim prozorima. Nisu smeli da izgrebu led da bi videli kuda ih vode. Posle duge vošnje izveli su iz iz vozila. Videli su da se nalaze na gubilištu. Počeli su da im čitaju presude. Posle čitanja svakog imena sledila je rečenica: "Osudjuje se na smrt streljanjem". I tako dvadeset puta. "Nije moguće da će nas pogubiti", šapnuo je Dostojevski svom susedu. Doveli su sveštenika da osudjenike na smrt pričesti. Samo je jedan od njih to prihvatio. Medjutim, svi su poljubili ponudjeni krst. Tada su prva tri osudjenika vezali za stub. Ispred svakog je stajao vod za izvršenje presude. Dostojevski je bio šesti. Mnogo godina kasnije pisao je Dostojevski o tim trenucima:

"Sve moje nade srušene su i ja sam očekivao da za pet minuta budem streljan... Skinuli su sve sa nas i umotali nas u pokrove i tako su nas držali skoro dvadeset minuta na hladnoći od minus dvadeset i dva stepena... Ne sećam se da sam osećao hladnoću..."

Dok se Dostojevski još opraštao od zatvorenika pored sebe, zatvorenicima vezanim za stub prišli su vojnici, odrešili ih i poveli prema ostalim zatvorenicima. Jedan oficir pročitao im je odluku da su pomilovani i da im je presuda preinačena u zatvorsku kaznu. Nekoliko dana kasnije Dostojevski je pisao svom bratu: "Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklonilo nam je život. Sada počinje izdržavanje kazne... Osudjen sam na četiri godine prinudnog rada. Na Badnje veče će nas sprovesti u Sibir. Nadam se da neću morati peške, možda ćemo jahati. Nadam se da ću jahati."

Kasnije se ispostavilo da smrtna presuda nije ni postojala. Sve je izvedeno da se zatvorenicima ulije strah i pokaže koliko su mali i nemoćni. Tih dvadeset minuta na gubilištu za Dostojevskog su postali centralna tema njegovog književnog dela. Stalno se vraćao na temu smrtne presude:

"Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da sve to podnese i ne poludi? Ko može tome da se ruga?... Čovek koji je osudjen na smrt, pa potom oslobodjen, izmučen u isčekivanju smrti.. Takav čovek može o tome da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne bi trebalo tako postupati."

Posle četiri godine provedene u strogom zatvoru koji je Dostojevski nazvao "Kuća mrtvih", morao je da izdrži još četiri godine nešto blaže kazne u vojnoj službi u Sibiru. Iz Sibira je pisao svom bratu o ostalim zatvorenicima koji nisu bili politički osudjenici: "Oni su brutalni, besni, ogorčeni ljudi. Njihova mržnja prema onima koji pripadaju plemstvu je ogromna i sve što je vezano za plemstvo za njih predstavlja smrtnog neprijatelja. Najradije bi nas prožderali kada bi mogli. Možeš da zamisliš koja opasnost lebdi nad nama jer smo primorani da živimo, jedemo i spavamo sa njima. Nemamo nikave mogućnosti da se žalimo na svakodnevne nepravde koje nam čine. Sto pedeset otpadnika nas progoni, njima to predstavlja zabavu i način da utroše vreme. Jedina naša odbrana je ravnodušnost i moralna mudrost, što ih ponekad navede da ustuknu i da nas poštuju."

Dostojevskog ovo užasno vreme nije oslabilo iako je u zatvoru počeo da pati od epilepsije koja ga je pratila do kraja života. Imao je 32 godine kada je pisao svom bratu: "Želeo bih da ti naglasim kao što sam ti već piaso, da su za četiri godine moja duša, moja vera, moje srce doživeli ogromne promene... Sada imam takve želje i nade o kojima u neko drugo vreme nisam ni sanja..."

Imao je 37 godina kada mu je car odobrio da se vrati u San Petersburg. Ostalo mu je još 22 godine života da napiše čitav niz velikih romana kao što su: Zapisi iz mrtvog doma (1861/62), Zločin i kazna (1868.), Demoni (1871/72), Mladić (1878.), Idiot (1868.) i Braća Karamazovi (1879)

____________________

Prekucala iz knjige g3: DREISSIGER autora Gerharda Prause (Gerhard Prauze)

[GlorijaTreca 602]

Христос је важнији и од истине

Упоредо с „горњом” Србијом,

која тако жури да живи животом политичке нације,

постоји и она народна Србија

која једино Русе сматра својим избавиоцима,

својом браћом – говорио је Ф. М. Достојевски

Међу документима у књижевној заоставштини Фјодора Михајловича Достојевског (1821–1881), једног од највећих светских писаца, нађена је забелешка: „Написати књигу о Исусу Христу”. Забелешка је настала по завршетку романа „Браћа Карамазови”, дакле пред саму смрт славног писца. Не зна се тачно какву је књигу Достојевски имао на уму: да ли наставак романа „Браћа Карамазови” или посебно дело о Исусу Христу. Тајну је писац однео у гроб.

Протођакон Љубомир Ранковић приредио је књигу „Достојевски – Књига о Исусу Христу” (издавач „Глас цркве” из Шапца), у коју је сабрао мисли Ф. М. Достојевског о Исусу Христу, пажљивим ишчитавањем свих његових дела. Достојевски, каже Ранковић, напустио је овај наш свет, а није знао да је „Књигу о Исусу Христу”, своје највеће животно дело, већ написао. Шта је друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, пита Ранковић, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о господу Исусу Христу, сину Божјем, и сину човечјем? Може се слободно рећи да је дело Ф. М. Достојевског, у последњих 130 година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија. То дело је, збиља, својеврсно чудо над чудима, у чијој основи је Христос, и његове две највеће заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњем.

Нема сумње, каже Ранковић, литература Ф. М. Достојевског је „врх над врховима” светског књижевног и уметничког стваралаштва. Она се својим горњим слојевима додирује и укршта са вечном књигом живота – Библијом. У обе кључа и тутњи „вулкан проклетих питања”, севају муње и грме громови „вечних тема”, али се увек, на крају, као ехо и одговор, утеха и награда, јавља шум лаког поветарца Духа светога и тихи глас „небеског родитеља”. Управо зато, приређивач је одлучио да уз цитате из дела Достојевског, паралелно, да и карактеристичне изводе из Библије. Верује да је књига „Достојевски – Књига о Исусу Христу” – драгоцени „јеванђељски бисер”.

– Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа – писао је Ф. М. Достојевски.

Достојевског је мучио и појам бесконачности: реални (створени) свет је коначан, непредметни свет је бесконачан. Ако би се спојиле (паралелне) линије свршено би било са законом овог света. Али, оне се у бесконачности састају и бесконачност, несумњиво, постоји. Јер, ако нема бесконачности, онда нема ни света коначног – и он је у том случају незамислив. А ако постоји бесконачност, онда постоји и Бог, и други свет, по другим законима, него што су ови у реалном (стварном) свету.

Између источног питања и православља стављао је знак једнакости: Источно питање јесте, у суштини, решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам, који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власи, и од којег је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма и атеизма у Европи, и природно тај исти католицизам је родио и социјализам у Европи. Јер, социјализам има за циљ да одреди судбину човечанства, али не по Христу, него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи, као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме Католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у светлости своје чистоте једино у православљу.

Бавио се и односима Србије и Русије: Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија. Али, упоредо с том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.

Достојевски, забележио је Јован Скерлић, опор је, тежак, нескладан, али и врло дубок, и врло јак писац. Он је уметник, не формом коју презире, но оним обиљем и богатством идеја које нехотично излазе из његових романа. А Исидора Секулић је једноставно рекла: „Достојевски је врх над врховима, сур, самотан, тужан, али врх.” Уверавамо се у ове оцене и читањем књиге „Достојевски – Књига о Исусу Христу”.

З. Радисављевић

Извор: Политика