Rim na tlu današnje Srbije

[Turkmenbashi 937]

Ромулијана

Гамзиград је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине [1].

Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи.

Први опис и стручну оцену Гамзиграда - Ромулиане дао је барон Хердер, саксонски рударски поглавар, у путопису "Рударски пут по Србији", 1845. године. После барона Хердера, за Гамзиград се заинтересовао аустријски археолог и путописац Феликс Каниц, који 1860. године обилази ове остатке и оставља нам цртеже зида и околине. Касније о Гамзиграду пишу М. Милићевић (1876.), Ј. Драгашевић (1877.), В. Карић (1887.), Ј. Мишковић (1887.), М. Валтровић (1890.) и С. Мачај (1892.), да би се почетком XX века интересовање за овај јединствени споменик античке цивилизације потпуно угасило. Тек после Другог светског рата обновљено је интересовање за Гамзиград.

Већ 1950. године архитекта Ђурђе Бошковић израдио је нову основу гамзиградских бедема, назначио положај најзначајнијих грађевина унутар њих и истакао потребу да се овај важан касноантички споменик заштити и истражи.

Археолошка истраживања, започета 1953. године, показала су да у оквиру гамзиградских бедема постоји неколико палата и храмова, који најречитије говоре о значају и намени Гамзиграда. Од 1970. године Гамзиград се све чешће помиње као палата неке истакнуте личности римског царства из 3. века, или чак као палата једног цара из тог периода и упоређује са царским палатама у Сплиту, Солуну, Малој Азији и на Сицилији.

Међутим, надостатак писаних споменика онемогућило је да се ближе одреди време настанка насеља, као и да се сазна име императора и антички назив насеља. Све дилеме биле су разрешене открићем натписа, 23. јуна 1984. године. На фрагменту архиволте исклесан је натпис Felix Romuliana (Срећна Ромулиана), назив резиденције римског цара Гаја Галерија Валерија Максимијана (293. - 311. н. е.).

На основу археолошких налазишта Гамзиград се сагледава у шест периода:

као праисторијско насеље из II и I миленијума п. н. е.;

као римско пољско насеље (villa rustica) из II века н. е.;

као римски дворац с краја III и почетка IV века;

као црквено добро из IV и V века;

као рановизантијско насеље V - VII века;

као средњовековни град (XI век) и

као привремено склониште у време турских освајања у XIV и XV веку.

Трагови боравка првих становника Гамзиграда откривени су северно од бедема као и унутар насеља у насутој земљи. Од налаза имамо: камене секире из периода III миленијума п. н. е. (млађе камено доба и почетак неолита), затим уломке грнчарије из позног бронзаног доба (друга половина II миленијума п. н. е.), уломке грнчарије и бронзаног накита из периода старијег гвозденог доба. У V и IV веку п. н. е. Трибали оснивају своје насеље унутар гамзиградског бедема, које није дуготрајно, тако да је Гамзиград током IV века п. н. е. напуштен.

Како на подручју Црне Реке (Црног Тимока) нису откривени археолошки споменици из последњих столећа старе ере, неизвесно је које су становништво Римљани затекли у овој области. Могуће је да су овде, уз проређене и ослабљене трибалске заједнице живеле и групе Меза и Скордиска.

Почетком 3. века наше ере у јужном делу Гамзиграда саграђено је велико пољско имање (villa rustica), а на оближњим површинама су нађени остаци напуштених зграда за које се сматра да су служиле за чување пољопривредних производа и стада (оставе и штале).

Крајем 3. и почетком 4. века, на простору око 6.5 ha, са димензијама 240x190 m, изграђене су две готово паралелне фортификације и уграђене унутар њих: палате, храмови, грађевине за смештај војске и гостију, магацини и остале грађевине. Средином 4. века Гамзиград је опустео, да би после 380. године поново оживео. У 5. веку Гамзиград је страдао у нередима изазваним најездом Хуна 441. године. Убрзо после тих нереда је обновљен, али скромно, без значајнијих градитељсних подухвата. Интензивна изградња настаје половином 6. века. Зграде подигнуте у овом периоду попаљене су и порушене најездом Авара, који су 585/6. године освојили градове у приобалној Дакији. Око 615. године Гамзиград је напуштен, да би тек после 971. године или у првој деценији 11. века, после освајања од стране Византије, 1002. године, био поново насељен. Гамзиград је коначно напуштен у другој половини 11. века и више није никад обновљен. Из раздобља 14. и 15. века имамо неколико налаза на основу којих можемо претпоставити да су рушевине Гамзиграда у време турских освајања послужиле као привремено склониште.

Откривањем натписа FELIX ROMULIANA, 1984. године, коначно је разрешена загонетка Гамзиграда. За правом истином о Гамзиграду трагало се близу 150 година. Садржај натписа је целовит назив места које се помиње у два историјска извора, у делу непознатог писца из око 360. године, у Епитомама Аурелија Виктора, и у Прокопијевом панегиричком спису "О грађевинама" (De aedificiis), насталом између 553. и 555. године. У Епитомама садржан је податак да је римски император Галерије рођен у Приобалској Дакији, где је и сахрањен, и то у месту Ромулиануму, које је назвао по имену мајке Ромуле. У Прокопијевом делу, међу кастелима које је Јустинијан обновио у области града Акве, помиње се и Ромулиана. То значи да је назив места у коме је рођен и сахрањен Галерије посведочен у три облика, и то као Феликс Ромулиана (на натпису из 306. - 311. године), као Ромулианум (око 360. године) и као Ромулиана (око 555. године).

Више података о Галеријевој градитељској делатности даје Лактанције у спису "О смрти прогониоца". Описујући сложене прилике у Царству у 306. години Лактанције саопштава да је Галерије већ тада одлучио да 312. године, пошто прослави двадесетогодишњицу владавине, уступи власт Лицинију, Северу, Максимину и Кандидијану, и да од тада живи у безбедности и миру, у заклону неосвојивих зидина. Одлука коју је донео подразумева почетак изградње резиденције 306. године и одређује 312. годину као термин окончања те изградње.

Галерије је рођен негде око 250. године, од мајке варварке која је 245. године, испред налета Карпа, побегла са леве обале Дунава у Приобалну Дакију и удала се за чувара стоке, због чега је касније Галерије добио надимак Арментарије (лат. armentarius, Говедар), надимак који га је пратио и када је постао император. Истакавши се као храбар војник у Аурелијановим и Пробовим јединицама, Галерије је био запажен од Диоклецијана, који га је усинио и прогласио за цезара, а касније му дао за жену своју кћерку Валерију. Када су 305. године, после повлачења с власти Диоклецијана и Максимијана, Галерије и Констанције I Хлор постали августи, требало је да заједно владају двадесет година, после чега би, по Диоклецијановом политичком програму успостављања тетрархије (четворовлашћа), уступили титулу и власт цезарима, Северу и Максимину. Међутим 306. године Констанције Хлор изненада умире у Британији и Галерије постаје први поглавар Римске Империје.

Као што је поменуто, Галерије је намеравао да, после повлачења са власти, у завичају проведе "мирну старост", али је 311. године, на путу за Софију, умро. Према Лактанцију, Галеријево тело, унакажено тешком болешћу, спаљено је у Софији, док Аурелије Виктор тврди да је Галерије сахрањен у Ромулијани. На основу овог другог податка, претпостављало се да је император сахрањен у храму - маузолеју у централном делу насеља, али се приликом археолошких истраживања није наишло на трагове укопа. Данас је извесно да су Галерије и његова мајка Ромула сахрањени у близини Ромулијане, на локалитету "Магура". Овде су откривене две зидане гробнице, богато украшене архитектонском пластиком, и две хумке са ломачама на којима је извршено спаљивање и апотеоза императора и његове мајке.

[Turkmenbashi 937]

Трајанова табла

Трајанова табла (лат. Tabula Traiana) је латински натпис посвећен римском цару Трајану, урезан на исклесаној стени која се налази изнад ђердапске клисуре. Ова табла је део ансамбла римских споменика на такозваном римском путу којем припадају и остаци моста којег је Трајан саградио преко Дунава. Налази се у Националном парку Ђердап код Кладова у Србији.

Ови споменици потичу из времена Трајанове експедиције против Дачана северно од Дунава, 100—103. За овај подухват саградио је војни пут од Београда који иде ивицама планина на десној обали Ђердапа све до равнијег дела где је инжињер Аполодор из Дамаска саградио мост преко Дунава. Ти подухвати су овековечени на сценама приказаним на доњем делу Трајановог стуба у Риму. Мост је био дрвена коаструкција на зиданим стубовима, што је била типична технологија тог времена. Трајан је такође регулисао део тока Дунава који је због брзака до тада сматран немогућим за пловидбу.

Изградњом хидроелектране Ђердап (1963—1972) потопљен је римски пут. Одлучено је да се Трајанова табла исече и постави 21,5 метара више, тако да буде видљива са реке.

Споменик се састоји из велике вертикалне табле исклесане у камену. Њена дужина је 3,20 метара, а ширина 1,80 метара. Украшена је са два делфина, шестолатичним ружама и орлом раширених крила.

Табла је заштићена каменом надстрешницом која носи натпис исклесан у новије доба: TABULA TRAIANA.

Натпис има 6 редова:

Латински текст

IMP CAESAR DIVI NERVAE F

NERVA TRAIANVS AUG GERM

PONTIF MAXIMVS TRIB POT IIII

PATER PATRIAE COS III

MONTIBVS EXCISI. ANCO..BVS

SVBLATIS VIA. .E.

што је скараћена верзија текста

Imp(erator) Caesar divi Nervae f(ilius)

Nerva Traianus Aug(ustus) Germ(anicus)

pontif(ex) maximus trib(unicia) pot(estate) IIII

pater patriae co(n)s(ul) III

montibus excisi anco[ni]bus

sublats via[m r]e[fecit]

Превод:

Император цезар, син божанског Нерве,

Нерва Трајан Август, победник над Германима,

велики понтиф, четврти пут постављен за трибуна,

отац домовине, конзул по трећи пут,

планине је исклесао и поставио греде

од којих је направљен овај пут.

[Turkmenbashi 937]

Сирмијум

Сирмијум (лат. Sirmium) (данашња Сремска Митровица), био је антички град и један од четири престонице Римског царства. Сирмијум је никао на ушћу Босута у Саву, на јужним обронцима Фрушке горе, у 1. веку. Претпоставља се да су га основали Илири. Захваљујући реци и пловидби, град се брзо развијао и растао. Седам владара Римског царства рођена су у Сирмијуму и његовој околини: Трајан Деције, Аурелијан, Проб, Максимијан, Хостилијан, Констанције II и Грацијан. Град је био седиште провинције Доња Панонија, повремена царска резиденција, епископски центар и моћни логор легионара који су бранили царство од упада варварских племена. То је било у периоду од 1. до 4. века нове ере. Сирмијум је постао престоница Римског царства 1. марта 293. године за време владавине, Галерија. Град је био престоница неколико деценија. У 4. веку помиње се као најлепши и најбогатији град Илирика. Од 4. до 6. века напредак Сирмијума су прекинули, тада чести, напади Варвара: Готи, Хуни, Гепиди ... Завршни ударац задали су Авари,505. године, после чијег је разорног напада становништво побегло, а град запаљен. У средњем веку када је обновљен био је познат као град св. Димитрија по чему је и добио име.

Археолошка истраживања открила су велики део старог насеља. Град је био простран, окружен бедемима и рововима унутар којих се налазила царска палата. Истраживања спроведена од средине 20. века открила су делове хиподрома, више луксузних кућа и вила украшених фрескама и мозаицима. Видљиви су остаци јавних купатила, некрополе, хореума, трговачих и занатских центара. Данас се антички остаци налазе испод савременог града и само су делимично презентовани, колико то допушта простор археолошких ископина, које се налазе између зграда. Фреске и скулптуре које су пронађене на 74 локалитета у Сирмијуму, доказују да су их радили прворазредни уметници и декоратери.

На локалитету Глац недалеко од Сремске Митровице налази се још неископана палата императора Максимијана Херкулија подигнута на месту где су му родитељи радили као надничари на имању једног римског колона. Приликом изградње Хируршког блока, пронађено је монументално Јупитерово светилиште са преко осамдесет жртвеника, што је друго по величини у Европи. Остаци Царске палате су 2008. године заштићени "ламинарним шатором". На површини од 2.500 квадрата је изложено 250 квадрата подних мозаика, на многим местима мозици су у три слоја, што говори о обнављању царске палате са сменом владара.

Сирмијум је имао два моста са којима је била премошћена река Сава, на то указују историјски извори. Моста Ад Басанте (према Босни) се налазио на траси нешто северније од старог понтонског моста у Сремској Митровици. Аретемидин мост се налазио у близини данашњег пешачког моста који спаја центар Сремске и Мачванске Митровице, на том мосту су због приповедања хришћанства погубљени 304. године и први епископ Сирмијума Иринеј, и његов ђакон Димитрије са многим сирмијумским мученицима. После 313. године Сирмијум постаје важан хришћански центар. До сада је откривено осам ранохришћанских храмова, од којих су најпозантији они посвећени Св. Иринеју, Св. Димитрију и Св. Синеноту.

-1-

[Turkmenbashi 937]

На почетку седамдесетих година 20. века група археолога и ентузијаста, спонзорисаних од владе САД, понудила је општинским властима Сремске Митровице, да у потпуности саграде нови и савремени град, али на другој локацији, да би заузврат добили дозволу за ископавања Сирмијума у целини. Општинска управа, под снажним притиском органа југословенске федерације, захтев није ни разматрала.

За време ископавања темеља за нову сремскомитровачку робну кућу током лета 1972. године, један радник је, на око 2m дубине ископа, случајно својим ашовом пробио зазидани кожни замотуљак из кога су испала тачно 33 златна римска новчића, вероватно део заборављеног и скривеног блага једне богате сирмијумске породице. 4 пронађена новчића искована за време владавине Констанција II сматрају се најрепрезентативнијим примерцима касноримског доба (4. век) и непроцењиве су вредности. Радник чији је ашов изнео на светлост дана једно од највећих археолошких открића на нашим просторима никада није награђен. Иронично, млади радник, средњошколац, који је хонорарно радио на ископу током распуста, звао се Златенко.

Испод данашње Сремске Митровице, некада античког Сирмијума, налази се једини неископани римски хиподром на свету, саграђен почетком 4. века царским указом цара Константина, или цара Лицинија. Огромна грађевина дужине око 450-500m и ширине 150m налази се у остацима око 4m испод нивоа данашње Митровице и простире у широком простору од тзв. јалијских бара на југоистоку до зграде данашњег СУП-а на северозападу, тангирајући простор Царске палате за коју је била функционално везана. Сирмијумски хиподром сматра се највећом (!) грађевином римске античке архитектуре ван Италије. Постојање овакве структуре (тачније високих трибина хиподрома) утицало је на формирање занимљиве теренске слике тог дела града која подсећа на дугачку ”долину”, где је најнижа тачка данашња Масарикова улица, а затим се терен ”пење” у правцу југа (пут према Сави) и севера (пут према градској Гимназији). Оно што је једино сигурно, сваки покушај ископавања целине, или дела хиподрома за последицу би имао рушење постојећих градских структура, где су неке старе и по 100 и више година и сматрају се заштићеним објектима културе.

Тачно на месту некадашњег сирмијумског Артемидиног моста где су у време прогона хришћана вршена погубљења ”сирмијумских светих мученика”, 1993. године подигнут је најдужи висећи пешачки мост у Европи.[1][2] По једном од погубљених мученика, Св. Иринеју, мост добија име.

Најпознатији историчар 4. века, Амијан Марцелин, назвао је Сирмијум "славном и многољудном мајком градова".

У периоду Римског царства у Сирмијуму и околини рођено је десет римских императора, а осморица других су боравили у њему у току своје владавине (од неколико месеци до више година) због владарских обавеза, или планирања и вођења војних похода. Најмање два императора умрла су у граду од последица заразе кугом.

Сирмијум је један од ретких градова, осим самог Рима, у којем су регрутовани припадници елитне преторијанске гарде.

У времену кулминације моћи града (4. век) Сирмијум је у једном тренутку имао и преко 100.000 становника, што би у данашњем времену одговарало статусу и значају Лондона.

Најстарија откривена хришћанска црква у нашој земљи (данас конзервирана у остацима) налази се у некадашњем Сирмијуму.

У време највећег успона Сирмијума, постојао је савршен систем водовода (10m високи аквадукти) који је град снабдевао пијаћом водом са фрушкогорских извора. Акведукт се од извора Врањаш, у подножју Фрушке горе, до Сирмијума простирао у дужини од око 14 километара. Траса и остаци акведукта прате данас централну осу града, тј. улице Фрушкогорску и Краља Петра I. Пад терена према Сави омогућио је и несметан ток канализације према реци. Канали за одвођење такође су били веома успешно решени, по узору на велике градове, Рим пре свих. Остаци аквадукта били су очувани све до 1908. године, када је градски магистрат донео одлуку да се поруше, а материјал угради у пут за Манђелос. Том приликом је чувени митровачки учитељ и археолог Игњат Јунг, из протеста, напустио град и породицу и нестао у непознатом правцу, а судбина му се ни данас не зна.

Топографија Сирмијума умногоме се разликовала у односу на данашњу Сремске Митровице. Данашњи град има више узвишења него римски (као последица наслага земље током векова) и другачије водотокове фрушкогорских потока који се уливају у Саву. Сирмијум је био град малих бара и језера, временом исушених. Једна од најизраженијих промена је, по овдашњим археолозима, промена тока Саве, која је у римско доба у току код Сирмијума стварала две речне аде данас делове сремског, односно мачванског копна.

1887. године биле су познате и сачуване само три златне и једна сребрна полуга са ковничком ознаком града Рима. Али поменуте године дошло је до великог открића у месту Буџе код Брашова у Румунији. Том приликом пронађено је чак 15 златних полуга са ковничким ознакама Сирмијума. Тежина полуга се кретала од 327 до 524 грама, а данас се исте чувају у трезорима музеја у Лондону, Паризу, Бечу, Будимпешти и Напуљу, где су доспеле трговином антиквитетима. Све полуге су биле обележене са три печата: један је садржавао имена функционера ковнице и контролора чистоће злата, други је био грб града Сирмијума (богиња Фортуна са ознаком СИРМ), а на трећем су била попрсја тројице царева: Грацијана, Валентинијана II и Теодосија I Великог. Сирмијумске полуге одају нам и количину злата која је прошла кроз сирмијумску ковницу, основану још у време Марка Аурелија, јер је пронађен калуп за реверс његовог денара. Између 320. и 326. године, у време Константиновог управљања царством из Сирмијума, у градској ковници кован је само златни новац, и то у две официне. Једна официна је имала 56 ковничких места, значи у Сирмијуму је у том тренутку било 112 ковничара. По рачуницама стручњака, један ковничар је могао дневно да искује 1800 комада новца, што говори да је сирмијумска ковница избацивала 201.600 примерака златних солида. Помножено са 6 година рада, даје цифру од 441.504.000 солида који су били тешки у просеку око 5 грама. Из поменуте рачунице произилази да је у Сирмијуму, за ковање новца, утрошено више од 2.207 тона злата. И овај податак иде у прилог јединствености Сирмијума на нашим просторима, а и податку да је појединим императорима било важније да освоје Сирмијум и ту добију поверење грађана и војске, него да то ураде у Риму. Нажалост, податак о количини искованог злата у сирмијумским ковницама, највише је привлачио тзв. ”дивље копаче” и трговце на црном тржишту, који су последњих деценија 20. века начинили огромну и неповратну, културну и материјалну, штету не само Сирмијуму (Сремској Митровици), већ и целокупној културној баштини Србије.

Римски цар-филозоф Марко Аурелије умро је у Сирмијуму 180. године од куге, а не као што се у филмовима и добром делу историјске литературе наводи у Виндобони (данашњи Беч).[3][4][5]Као доказ за ту тврдњу узимају се списи римског писца Херодијана, који помиње да је цар живео у Сирмијуму за време припреме војних похода, као и да је у граду неко време (170-174) боравила и царица Галерија Фаустина са кћерком. Херодијан изричито наводи да је цар Марко Аурелије умро у Сирмијуму од куге 180. године, где је и спаљен, а пепео му је пренесен у Рим. У Сирмијуму је Марко Аурелије примио и владара номадског народа Јаха, Бакадаспеса, који је дошао да моли за мир, али га је цар одбио. Податак о боравку Марка Аурелија у граду налази се и у делу Филострата, у опису пута Херода Атика. Филострат је навео да је град служио као полазна тачка и главни штаб у рату против Германа. Ове тврдње поткрепљује чињеница да је у тренутку смрти цар водио рат против германског племена Маркомани, а које је тада насељавало територију данашње Бачке. Спис који је саставио Филострат веома је значајан и као најстарији писани помен Царске палате у Сирмијуму, што не значи да она и пре тога није постојала, јер је и цар Трајан зиму 100/ 101 године засигурно провео у градској палати. Источно од Сирмијума, на потесу Цреповац, пронађена су два римска миљоказа, један из 161. године и други из 198. године. Оба обележавају растојање до Сирмијума од три римске миље. На првом миљоказу помињу се императори Марко Аурелије и Луције Вер. На том локалитету је био стациониран највећи део римске војске коју је Марко Аурелије окупио за рат против Маркомана, док је сам цар био смештен у сирмијумској градској палати. За Виндобону нема ни један историјски доказ, осим проналаска Аурелијевих списа, мада су делови истих списа (неке врсте дневника филозофских размишљања) пронађени и у другим местима. Иако историчари једногласно напомињу да је те списе (Самоме себи, у оригиналу Ta eis heauton) Аурелије и писао у Сирмијуму, филмски режисери су до данас остали неумољиви. На душу им се ставља и проглашавање његовог сина Комода за зликовца, иако је био миљеник народа и владао чак 13 година.

[Turkmenbashi 937]

Виминацијум

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 километара од Пожаревца. Римски војни логор и град настао је у I и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије (Moesie Superior), која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.

Под Хадријаном стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу. За владавине Гордијана Трећег постаје колонија римских грађана и добија право ковање локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу. Виминацијум имао је више десетина хиљада становника, док је логор око кога је настао град имао чак 6.000 војника.

Био је седиште епископа у 4. веку, а касније добије статус митрополије. Први митрополит Виминацијум који се помиње је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана I (527.--565.) када и митрополија у Вимиинацијуму. Се доласком Словена на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, а и пећи за печење опеке. Пронађене су терме, које су биле главно састајалиште Римљана. Ископано је шест базена, понегде се назиру и осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. У средишту терми биле су просторије за масажу. Купатило је било парно: топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница. Вода је стизала са извора, у слободном паду, акведуктом истраженим у дужини од десет километара. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге. Могуће је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две фрескама осликане гробнице потичу из доба паганства, закључује се по декорацији флором и фауном живих боја. Трећа гробница украшена је ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, Фреско-сликарство је, уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Откривена је Северна капија утвђења, а потојале су још три, што указује на моћни систем. Пронађено је и мноштво новчића. Највише ипак, у гробницама у које су полагане са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима - да Херону плате превоз на онај свет.

У 19. веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

[Turkmenbashi 937]

20080830-P1040689 by Aleksandar, on Flickr

Philippus II, dupondio (o AE22), Viminacium (247-249 d.C.), Boyd collection by berardengo, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Царичин Град

Царичин Град (Justiniana Prima), се налази на 7 km од Лебана, a 30km од Лесковца, археолошки локалитет из 6. века, једног од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости Балкана. Подигао га је велики византијски Цар Јустинијан I (527-565) према многим изворима у знак захвалности крају у коме се родио.

1 Episkopalbasilika

2 Atrium und Brunnen der Episkopalbasilika

3 Baptisterium

4 "Consignatorium"

5 Straße der Akropolis

6 "Episkopalpalast"

7 Tor der Akropolis

8 Kreisförmiger Platz

9 Nordstraße der Oberstadt

10 Südstraße der Oberstadt

11 Weststraße der Oberstadt

12 Oststraße der Oberstadt

13 Osttor dern Oberstadt

14 Gebäude im Nordwesten des Kreisplatzes

15 Gebäude im Nordosten des Kreisplatzes

16 Gebäude im Südwesten des Kreisplatzes

17 Gebäude im Südosten des Kreisplatzes

18 Kirche mit Krypta

19 Gebäude and der Südstraße der Oberstadt

20 Südtor der Oberstadt

21 Kreuzförmige Kirche

22 Kirche am Fuße der Akropolis

23 "Urbane Villa"

24 Turm d'angle im Südwesten der Oberstadt (Reservoir)

26 Zisterne der Unterstadt

27 Doppelkirche

28 Kirche "à transept"

33 Therme

41 Quadratischer Turm der Mauern der Unterstadt

Царичин Град лежи на благим падинама које се спуштају од планине Радан ка лесковачкој котлини. Само налазиште простире се на платоу од 42.000m².

Први опис рушевина дао Мита Ракић 1880. године у листу Отаџбина.

Истраживања на археолошком локалитету Царичин Град започета су 1912. године, али су убрзо заустављена услед ратова. Настављена су 1936. године под покровитељством Српске краљевске академије и Универзитета у Београду, а прекинута су 1940. година. Истраживања су затим обновљена 1947. године и трајала су до 1970. године, а потом настављена 1975. године а истраживањима су се придружили француски археолози.

Први истраживач града био је Владимир Петковић, открићем величине града, остацима мозаика, мноштвом архитектонске пластике, изнео је прве хипотезе да се ради о Јустинијани Прими.

Град је био важан црквени, административни и војни центар, седиште новоосноване архиепископије Justiniane Prime која је имала јурисдикцију над северним Илириком чиме је право Солуна ограничено на јужне делове провинције.

Био је окружен бедемима, а поред спољних утврђења откривени су и унутрашњи бедеми који град деле на три дела: Горњи, Средњи и Доњи. На најузвишенијем месту у граду саграђен је Акропољ - седиште црквене управе, окружен снажним бедемима, у средишњем делу истиче се централни кружни трг где се одвијао јавни живот града.

Градске улице су поплочане правоугаоним кречњачким плочама, уоквирене покривеним тремовима са стубовима на којима се ослањају лукови аркада. На Акропољу се налази комплекс епископске палате (имала је подно грејање које се загревало топлим ваздухом - хипокауст), велика катедрална црква са три апсиде, атријумом и крстионицом, који спада у ред најмонументалнијих споменика византијске архитектуре на балканском полуострву. У стамбеном делу града, близу трга - форума, откопана је тробродна базилика са криптом, пронађени су фрагменти подног мозаика и фресака. Југоисточно од форума била је трећа црква, крстообразна базилика са атријумом. У предграђу је откопана двојна базилика и јужно од ње пета базилика, тробродна са траксептом, нартексом и атријумом, изван градских зидина нађена је шеста црква, триконхос са отвореним нартексом и атријумом, све ове цркве подигнуте су у VI веку.

Споменици црквене и световне архитектуре по својој урбанистичкој поставци, по скупоценим мозаичким подовима и разноврсном декоративном пластиком у потпуности одговарају Прокопијевом опису Justiniane Prime.

[Turkmenbashi 937]

Медијана

Медијана (лат. Mediana) је археолошки локалитет у источном делу данашњег Ниша покрај пута за Нишку Бању. Током Римског царства је било луксузно предграђе касноантичког града и војног логора Наис, где је поред реке Нишаве и термалних извора био саграђен велелепни царски летњиковац, са пратећим вилама и другим објектима. Константин Велики и други римски цареви који су долазили у Наис, одседали су у Медијани. Медијана обухвата луксузно царско имање са великом економијом које је подигнуто почетком IV века за владавине Константина Великог. Царска вила (вила са перистилом) од 6.000 квадратних метара, са раскошним мозаицима и лепим фрескама, украшеним стубовима, са термама и житницама, системом водоснабдевања (акведукт и водоторањ) простирала се на око 40 хектара уређених паркова и шума. У медијани су пронађени многи римски предмети, од керамике и метала, као и декоративних од мермера. У једној просторији откривена је 1972. године група оштећених статуа. На њима су представљени Аскелепије, Хигија, Дионис, Херкул и Сатир. Крајем 4. века Медијана је страдала у пожару.

Наис и Медијана су потпуно уништени у време хунске најезде 441. године. Почетком 8. века, у време продора Словена и Авара, царски град и летњиковац за сва времена су опустели.

[Turkmenbashi 937]

Artifacts at Felix Romuliana (LI) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (VII) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XIX) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XXXV) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XXXVIII) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (VI) by isawnyu, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Artifacts at Felix Romuliana (XXIX) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XLV) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XLVII) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XXXI) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (XXVI) by isawnyu, on Flickr

Artifacts at Felix Romuliana (LIX) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (VII) by isawnyu, on Flickr

The Fortifications at Felix Romuliana (II) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (XXXII) by isawnyu, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

The Palace at Felix Romuliana (XXIX) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (II) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (VI) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (XIII) by isawnyu, on Flickr

The Palace at Felix Romuliana (XIX) by isawnyu, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Uzdižući svoj zavičaj do najviših nivoa, rimski vladari iza sebe ostavili su Sirmijum, Singidunum, Viminacijum, Feliks Romulijanu, Naisus, Medijanu, Justinijanu Primu, Ulpijanu i druge antičke gradove na tlu Srbije čija arhitektura predstavlja krunu rimskog graditeljstva. Ako tome dodamo i podatak da je čak 18 rimskih imperatora rođeno na tlu Srbije, nema sumnje da je reč o prostoru impresivnih tragova rimske imperije.

Činjenica da je sa teritorije današnje Srbije potekla petina od ukupnog broja svih imperatora predstavlja ogroman potencijal za stvaranje srpskog turističkog brenda. To je ujedno i najveći broj rimskih careva koji su rođeni van Italije (Nemačka je imala samo jednog, a Španija dva rimska cara), zbog čega je arheolog i direktor Viminacijuma dr Miomir Korać osmislio projekat "Putevima rimskih imperatora" namenjen ekonomskoj održivosti kulturne baštine naše zemlje.

- Sve gradove, postojbine rimskih imperatora, povezali smo u jednu rutu dugu više od šest stotina kilometara, koja povezuje desetak najvećih antičkih lokaliteta sa naše teritorije. Ostaci Viminacijuma smatraju se jednim od najvažnijih arheoloških lokaliteta u jugoistočnoj Evropi, Sirmijum je bio jedan od četiri najveća rimska grada, Naisus je iznedrio Konstantina Velikog, koji je svetu doneo hrišćanstvo, nalazište Gamzigrad Feliks Romulijana predstavlja krunu rimske dvorske arhitekture, a u blizini Kladova nalazi se Dijana, jedno od najvećih i najočuvanijih rimskih utvrđenja na Dunavu. Tu su i Trajanova tabla u blizini Kladova, Caričin grad kod Leskovca... Ako tome dodamo da je u razvoju rimske imperije veliku ulogu imala i reka Dunav, duž čije obale su se gradile veće i manje pogranične tvrđave i gradovi, čiji ostaci spadaju među važne lokalitete na ovim prostorima, sve su to razlozi koji potvrđuju da će ovaj prostor i projekat "Putevi rimskih imperatora" u narednih nekoliko godina predstavljati turistički bum - kaže Korać koji tvrdi da ovih 18 rimskih imperatora u osnovi pokazuje da nam je genetski kod dobar.

Vlada Srbije bi uskoro trebalo da usvoji master plan "Put rimskih careva", koji podrazumeva izgradnju parkinga i prilaza pored ostataka rimskih gradova i utvrđenja, postavljanje putokaza, vajanje bista 17 rimskih imperatora, postavljanje lifta do Trajanove table, izgradnje laserskog Trajanovog mosta, pripremanje specijalnog rimskog menija, pravljenje suvenira, izgradnju rimskih pansiona... Tako će turisti imati jedinstvenu priliku da se voze rimskim dvokolicama, piju rimsko vino, obuku rimsku togu i da se u potpunosti vrate u istoriju rimske imperije, ali sve to na tlu Srbiji.

- U planu je da duž cele rute, u potpuno prirodnom ambijentu, napravimo stotinu pansiona u rimskom stilu, gde bi bilo zaposleno lokalno stanovništvo. Turisti bi onda mogli da krenu u obilazak na razne načine - automobilom, biciklom, pešice. U pansionima bi se spremala lokalna jela, a svaki lokalitet bi trebalo da bude opremljen parkingom, toaletima, zanimljivim postavkama, sa prodavnicama suvenira - objašnjava Korać.

Iako je nesumnjiva vrednost rimskog nasleđa u Srbiji, dr Miomir Korać kaže da je ono tek delimično istraženo. Prethodnih godina malo je ulagano u njegovu zaštitu, tako da je sa pojedinih lokaliteta izneto neprocenjivo blago.

- Konačno se stalo na put tome. Na Viminacijumu su postavljene video kamera, na drugim lokalitetima izborili smo se za bežični internet na kojim su postavljene i kamere. Ipak, smatram da je najbolja zaštita ostataka kulturne baštine ako ona zaživi, ako u njima imate organizovan čitav niz događaja koji će oživeti ove lokacije - tvrdi dr Korać.

Viminacijum i na biciklističkoj ruti

Arheolozi iznose i podatak da je Srbija kičma biciklističke rute od Atlantika do Crnog mora, kroz koju prođe 270.000 biciklista. Viminacijum je već dobio oznaku D 210, što znači da je 210. tačka na ovom putu i to svakako treba iskoristiti u promociju ovog lokaliteta.

- Najbitnije je da lokaliteti ne budu usamljena mesta, već žarišta oko kojih se dešavaju najvažniji događaji. Na Viminacijumu se trenutno radi amfiteatar koji je imao 12.000 mesta, veći i od "Beogradske arene". Na ovom mestu je planirano održavanje Mediteranskih pozorišnih antičkih igara sa 3.500 učesnika i to već 2011. godine. To je put da kulturna baština zaživi - kaže direktor Viminacijuma dr Miomir Korać.

Imperatori iz Srbije

Jedan je zapamćen kao najveći progonitelj hrišćanstva, a drugi ga je proglasio zvaničnom religijom. Zajedničko im je da su obojica rođena na tlu današnje Srbije. Reč je o cezaru i avgustu Galeriju, rođenom u Gamzigradu iznad Zaječara, i Nišliji Konstantinu I zvanom Veliki. Pored njih na području današnje Srbije rođeni su i Konstancije Hlor, Licinije, Vetranion, Trajan Decije, Aurelijan, Probus, Maksimiljan Herkulije, Konstancije II, Gracijan, Jovijan, Hostilijan, Maksimin Daja, Konstancije III, Klaudije II Gotski, Flavije Sever i Justinijan.

blic

[Turkmenbashi 937]

The Palace at Felix Romuliana (XVII) by isawnyu, on Flickr

The Fortifications at Felix Romuliana (XV) by isawnyu, on Flickr

The Fortifications at Felix Romuliana (XVII) by isawnyu, on Flickr

The Baths at Felix Romuliana (IX) by isawnyu, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Таурунум

Таурунум је римско насеље у провинцији Доња Панонија (лат. Panonia Inferior), које се налазило на територији данашњег Земуна, тачније на Гардошком брегу, а обухватало је тврђаву, цивилно насеље (у почетку лат. canabae) и некрополу. Развило се на старијем келтском утврђењу током 1. и трајало до 4. века. Чинио га је кастел дунавске флоте, као и цивилно насеље. Од остатака материјалне културе откривени су остаци фортификације, гробна архитектура и епиграфски споменици, рељефи, оставе новца и сл

[Turkmenbashi 937]

Улпијана

Улпијана (лат. Ulpiana) или Јустинијана Секунда (лат. Iustiana Secunda) је била римски и рановизантијски град у провинцији Горњој Мезији. Њени остаци се простиру на површини од 70 хектара на простору између Приштине, Грачанице и Липљана, на свега 1km од манастира Грачаница. Археолошка истраживања локалитета започета 1954. године[1] и даље трају, а најзначајнији досадашњи налази су[2]:

мермерна женска глава

накит из тзв. Готског гроба

позлаћене крстасте фибуле

Улпијана се налази под заштитом државе Србије као археолошко налазиште од изузетног значаја[3], али је њен статус крајње нејасан, како услед саме политичке ситуације у јужној српској покрајини, тако и услед чињенице да су приватна лица власници земљишта на коме налазе њени остаци[4].

Не зна се са сигурношћу када је основана Улпијана, али је то највероватније било током владавине цара (Марка Улпија Нерве) Трајана (98—117). Већ средином II века је добила статус муниципијума, а у III веку се у њој налазио римски прокуратор. Ранохришћански свеци Флор и Лавр, били су каменоресци из Улпијане, који су према хришћанском предању, због своје вере бачени у бунар. Касније је град постао седиште епископа који се помињу на саборима у Сердици (Сердички) 343. године (Македоније) и Цариграду (V васељенски) 553. године (Павле). Иако је град био опасан бедемима широким и по три метра, ојачаним кулама у облику потковице смештеним на раздаљинама од по тридесетак метара, Готи су га опустошили 471. године. Пола века касније, Улпијана је 518. године сравњена са земљом у великом земљотресу. Град је након тога обновио византијски цар Јустинијан I (527—565), по коме је град и назван Јустинијана Секунда, за разлику од Јустинијане Приме, код данашњег Лебана.

Систематска археолошка истраживања Улпијане започета су 1954. године и обухватају атаре села[1]:

-Грачаница

-Лапље Село

-Сушице

-Ливађе

а на самом налазишту је утврђено постојање шест слојева[4]. Међу откривеним грађевинама се издваја она у којој је пронађен велики мермерни саркофаг, док је стара Липљанска црква подигнута у XIII веку на темељима цркве из Јустинијановог доба. Поред остатака грађевина, пронађен је и већи број керамичких и стаклених предмета, затим накит, оруђе и оружје[2], али и предмети и из познијих епоха, попут делова словенске грнчарије[1].

[Turkmenbashi 937]

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

Kosovo - Ulpiana by AMWRanes, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Ремезијана

Ремезијана је археолошки локалитет који се налази у месту Бела Паланка (општина Бела Паланка).

Припада категорији споменика културе од великог значаја, који је уписан у централни регистар 1988. године. Локални регистар води Завод за заштиту споменика културе Ниш. Ремезијана је била седиште епископије (седиште епископа Никите) у 4. веку.

Локација и историјат ископавања

Локалитет се налази на ужем градском подручју Беле Паланке, на траси античког пута Naissus—Serdica, на око 35 km од првог и на око 106 km од другог центра. Бедеми и унутрашњост утврђења делимично су истражени. Некрополе су идентификоване на основу случајних налаза. Крајем 19. и почетком 20. века обављени су мањи аматерски археолошки радови.

Прва ископавања започела су 1956. године, током савремених грађевинских радова и са прекидима трају до данас. Откривени објекти су конзервирани.

Утврђење

На Ремезијани је отркивено правоугаоно утврђење из римског и рановизантијског периода и полигоналне куле. Вероватно је насеље формирано рано, на шта указују епиграфски налази. Статус града Ремесијана добија у време Трајана. Откривени су и остаци базилике, на чијем се западном делу налазила полукружна апсида. У околини базилике откривени су остаци античких грађевина.

Изван бедема налазила се тробродна базилика са баптистеријумом, вила и некропола.

Некрополе

Старија некропола налазила се северно од града. Северна некропола се налази у близини насеља Дол, на десној обали Нишаве, где су као случајни налази пронађени зидани гробови и гробнице са сводом. Гробница са нишом, лучним сводом и улазом на источној страни откривена је 1923. године. Један део налаза, које су налазачи задржали, успео је да откупи Народни музеј у Београду и то два медаљона са камејама, златну минђушу са плавим каменом, шест чланака златног ланца, новац Максимијана Херкулија, два стаклена, земљани суд и сребрну копчу. Две јужне некрополе датују се у крај 5. века.

Камеје

Најзначајнији су налази камеја у златним оквирима са орнаментом у облику палмете. Камеје су направљене од двослојног камена, сивоплавог ахата и беличастог опала. Приказан је женски лик, фине линије профила, са великим очима и косом очешљаном у ниску пунђу. Према фризури закључује се да је у питању мода из антонинског периода или из периода кћерке Максимијана Херкулија, Константинове жена Фаусте, на шта указује бронзани медаљон из Сирмијума. Према овом приказу жене између двадесет и тридесет година и фризури камеје могу да се датују око 320. године, када је према портретима на новцу, Фауста приказивана са оваквом пунђом. Судећи по овом накиту особа која је сахрањена у гробници била је високо на друштвеној лествици.

Прстен са натписом fidem constantino

Златни прстен са натписом fidem constantino пронађен је на овом локалитету под непознатим околностима. Прстење овог типа је вероватно додељено после Константиновог заузимања Наиса и освајања Сердике. Анализа овог „прстења оданости Константину“ датује накит у период од 315. до 317, или 319. године. Претпоставља се да је прстен могао да добије истакнути царски службеник који је највероватније био становник Ремизијане.

[Turkmenbashi 937]

Gamzigrad 2002 1 by Pray4Serbia, on Flickr

Gamzigrad 2002 3 by Pray4Serbia, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Viminacijum, grad koji su voleli rimski carevi

IZVOR: NOVI MAGAZIN | DRAGAN JANJIĆ

Jedan od najvećih i najočuvanijih gradova Rimskog carstva Viminacijum, nalazi se u srcu Srbije na čijoj je teritoriji rođena petina svih rimskih imperatora. Arheološki park Viminacijum posetiocima sada delimično pruža ugođaj prošlog vremena, a u narednim decenijama treba da ga oživi.

Na teritoriji Srbije rođeno je 18 rimskih imperatora, petina od ukupnog broja imperatora koji su vladali Rimom. Na teritoriji Španije su, na primer, rođena dvojica, a na teritoriji Nemačke jedan. Ovaj podatak pokazuje koliku je važnost od sredine trećeg do kraja četvrtog veka za Rimsko carstvo imalo područje na kojem se danas nalazi Srbija. Sa njega su se ka Rimu kretali budući lideri kako bi zaustavili propadanje imperije koja je polako tonula u dekadenciju. Jedan od njih, imperator Konstantin, rođen u Nišu, napravio je civilizacijski pomak donevši 313. godine Milanski edikt kojim su Hrišćani priznati za ravnopravne građane Rimskog carstva.

Devetnaest vekova kasnije stvari su bitno drugačije. Na ove prostore dolaze svetski i regionalni lideri pokušavajući da na njima uspostave stabilnost. Poslednji takav skup održan je u Viminacijumu.

Šefovi država jugoistočne Evrope okupili su se na UNESKO-vom samitu “Savremena umetnost i pomirenje u jugoistočnoj Evropi”.

Znatiželjno su sišli u podzemni svet tog rimskog grada kako bi uz neuobičajene perspektive, odnosno odozdo, pogledali ostatke rimskog blaga u nekropolama.

U tunelima iskopanim ispod grobnica mogli su da vide njihovu unutrašnjost, oslikanu freskama za koje arheolozi tvrde da su među najlepšim i najbolje očuvanim delima te vrste.

Svidelo im se, a ljudi koji brinu o arheološkom lokalitetu Viminacijum veruju da će to pozitivno delovati na brigu o kulturnoj baštini na ovim prostorima.

METROPOLA STAROG CARSTVA

Viminacijum je u vreme procvata bio jedan od najvećih rimskih gradova na Balkanu. Imao je između 35 i 48 hiljada stanovnika, što ga je prema današnjim merilima činilo gradom veličine Beograda. Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije boravio u Viminacijumu. Bio je glavno uporište prema Trakiji i Dakiji, iz koga je operacije protiv Dačana vodio i car Trajan. U više navrata u Viminacijumu je boravio i car Konstantin, a Filip Arajebljanin je tu kovao srebrni i zlatni novac.

Zlatni i srebrni rimski novac se na Balkanu kovao još samo u današnjem Sisku (Siscia).

Grad vrba Viminacijum osnovan je u prvim decenijama prvog veka nove ere. U početku su tu najverovatnije boravile 4. Flavija i 7. Klaudija legija, da bi 86. godine ostala samo potonja. Grad se razvijao do najezde Huna predvođenih Atilom. Oni su ga 441. godine uništili i posle toga nikada nije bio obnovljen u celini.

Car Justinijan obnovio je u 6. veku malo vojno utvrđenje, ali je stanovništvo već uveliko bilo raseljeno

Za arheologe ostaje tajna zašto je Viminacijum jedini pogranični rimski grad koji nije nastavio da živi i posle razaranja, ali činjenica da od 6. veka nije nikla nijedna kućica istovremeno je blagodet jer pruža ogromne mogućnosti za istraživanja. Posetioci danas mogu da vide severnu kapiju vojnog logora, terme, paleohrišćanski objekat gde su se sahranjivali i skupljali prvi hrišćani, carski mauzolej i akvadukt.

Od ove godine moći će da vide i amfiteatar, koji je po površini veći od današnje Beogradske arene. Arheolozi su do sada istražili 14.000 grobova i u njima našli više od 40.000 predmeta, od čega 700 od zlata. To je najveći broj istraženih grobova u arheološkoj istoriji i teško da će ikada biti dostignut jer su sve druge velike rimske nekropole ispod savremenih gradova.

Pravi posao, međutim, tek predstoji jer je do sada otkopano samo nekoliko procenata ovog lokaliteta. Za arheologe ima posla još 300 godina, kaže direktor Arheološkog parka Viminacijum dr Miomir Korać.

Mona Liza antike

Freske kakve se mogu videti u Viminacijumu nemaju ni Pariz, ni London, ni Minhen, ni Beč. U Viminacijumu je pre 1700 godina živeo anonimni slikar koji je očigledno bio genije. Radio je slike za unutrašnjost grobova, svestan da će ih videti samo naručioci, ali je na njima probio standarde svoga vremena.

Svakako je najvažnija mlada žena koju zovu Mona Liza antike. Ona je po dimenzijama ista kao i ona kasnija Da Vinčijeva, ima pogled u stranu, ruku savijenu u laktu i obučena je u skupocenu brokatnu tkaninu sa zlatnim nitima. Na freskama u katakombama Italije i drugih delova carstva obično su crteži sa skraćenim figurama, a ne umetnička dela, kakvo je ovo.

Mamutica

Posebna atrakcija u Viminacijumu jeste otkriće mamutice stare više od milion godina. Veoma su retki primerci mamuta očuvanog u celini, pa se otkriće smatra izuzetnim. Konzervirana je, zaštićena konstrukcijom i opremljena rampom sa koje je posetioci mogu posmatrati.

Miomir Korać: Kulturna baština je mrtva ako posetioci ne mogu da je dožive

Lokalitet Viminacijum uređen je tako da posetioci za nekoliko sati boravka dožive duh antičke svakodnevice, vide kako su se Rimljani kupali, kako su jeli, kako su sahranjivani. Mogu da se provozaju dvokolicama, kao što su to radili i rimski građani, da vide kako je voda preko akvadukta dugog 10 kilometara dolazila u javne česme, hramove, terme, da vide kako su se hranili, kaže za Novi magazin naučni savetnik Arheološkog instituta SANU dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.

Mnogi Vam prigovaraju da od istraživanja baštine pravite turistički biznis.

U svim deklaracijama UNESKO kaže da je, osim očuvanja i konzervacije spomenika, jedno od važnih mesta - doživljaj posetilaca. Time je UNESKO jasno stavio do znanja da svi objekti kulturne baštine treba da budu otvoreni za javnost i da posetioci kroz njih treba da dožive prošlo vreme. Spomenici nisu samo spomenici, već su i deo naše svakodnevice i time smo se rukovodili kad smo sređivali Viminacijum kao arheološki park.

Viminacijum ne radi samo 1. januara. Stalno su tamo istraživači i studenti. Imamo 20 zaposlenih ljudi iz okolnih mesta. Za njihove plate potrebno nam je 1,5 miliona dinara. Novac za plate zaposlenih na samom lokalitetu zarađujemo od ulaznica i prodaje suvenira, kao i od pružanja geofizičkih usluga. U arheološkom timu Viminacijuma je nekoliko najboljih geofizičara u ovom delu Evrope. Oni su u stanju da uz pomoć instrumenata “vide” objekte u zemlji i pružaju usluge u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Kataru, Turskoj, Češkoj i još nekim zemljama.

Kod nas stalno radi 24 istraživača, 7 doktora nauka, isto toliko doktoranata i desetak magistranata. Sarađujemo i sa više univerziteta iz Evrope, poput Minhena s kojim radimo stroncijum analize kako bismo utvrdili odakle je koji žitelj Viminacijuma došao. Sarađujemo sa univerzitetima u Bolonji i Ankoni.

Šta Viminacijum danas nudi posetiocima?

Mi smo za šest godina podigli Arheološki park i do sada smo uspeli da otkrijemo nekoliko krupnih objekata - severnu kapiju vojnog logora, terme, akvadukt, carski mauzolej. U protekle dve i po godine radimo na istraživanju jedinog rimskog amfiteatra na prostoru srednje Evrope. Amfiteatar je dimenzija 135x128 metara, za deset metara je veći od beogradske Arene.

Mogao je da primi oko 10.000 gledalaca, gotovo trećinu stanovništva tadašnjeg Viminacijuma. Desetine i desetine hiljada kubika zemlje iskopano je i izvezeno sa prostora amfiteatra.

Kritičari u prvi plan stavljaju profit.

Mogao bih da im kažem da izađu na nacionalne sajtove za nauku SAD ili Japana, gde će videti da se samo deset do dvadeset odsto projekata finansira, a da nije profitabilno. Ili da se mnogi ugledni matematičari u SAD bave primenjenom matematikom na berzi i pitam ih da li to znači da su oni manje matematičari od onih koji se bave samo teorijom? Sigurno ne.

Sa svojom ekipom mogu mirne duše da otvorim tri ili četiri sonde godišnje na lokalitetu i da se bavim samo teorijom na četvrtom spratu Akademije nauka. Ali, znam kakav zlatan rudnik ovaj lokalitet poseduje i to sebi ne smem da dozvolim zbog toga što sanjam dan kada će 4.000 ljudi iz Braničevskog okruga živeti od Viminacijuma.

Ubeđen sam da će za desetak, petnaest godina Viminacijum izgledati kao Erport siti i da ćemo pojedinim danima istaći tablu da ne možemo da prihvatimo sve koji tog dana dođu. Najverovatnije ćemo ove godine otvoriti i poseban zanatski centar iz rimskog perioda, gde će posetioci imati priliku da vide kako su Rimljani pravili opeku i keramiku. Sve, dakle, ide ka ekonomskoj održivosti. Vaši planovi tiču se i drugih rimskih lokaliteta.

Najprirodnije je da se svi lokaliteti na području Srbije na kojima su rođeni rimski imperatori povežu u jednu celinu i napravi turistička ruta „Itinerarijum Romanum Serbiae“ ili „Putevima rimskim imperatora“. Dužina ove rute je više od 600 kilometara i proteže se od Vojvodine do juga Srbije, od Sirmijuma (Sremske Mitrovice) do Caričinog grada Justinijane prime kod Lebana. Kako povezati sve te lokalitete i kako obezbediti infrastrukturu koja sada praktično ne postoji? Ur

adio sam jednu studiju koja treba da standardizuje sve te objekte i stvori uslove za prihvat turista i uputio je Evropskoj investicionoj banci (EIB). Osnovni uslovi su da lokaliteti budu otvoreni cele godine, da imaju nekoliko pokrivenih objekata, da ne zavise od vremenskih uslova, da imaju komorne sanitarne čvorove, suvenirnicu, prostor za prihvat turista, kao i vodiča sa besprekornim znanjem bar jednog svetskog jezika. Ova ruta može u prvim koracima da bude atraktivna za više od 300.000 turista i pruža mogućnost da se zaradi 300 miliona evra na godišnjem nivou. Projekat ima podršku Vlade i ja se nadam da ćemo u narednih nekoliko meseci dobiti pozitivan odgovor od EIB.

Ruta mora da bude standardizovana i završena najkasnije do 2012. kako bismo spremni dočekali veliku proslavu Milanskog edikta koja je planirana za 2013. godinu. Jedno od centralnih mesta biće i Niš. Kada svetske oči budu uperene u Niš, rodno mesto cara Konstantina, prirodno je da uredimo to naše dvorište u dužini od 600 kilometara i pozovemo turiste iz sveta da ga obiđu i da mu se dive.

A putevi?

Putna infrastruktura nije sjajna, ali nije ona najbitnija u celoj stvari. Turisti će nam oprostiti rupe na putu i lošu signalizaciju, ali nam neće oprostiti ako dođu na lokalitet i naiđu na zatvorena vrata, ako nemaju sanitarni čvor, ako nemaju suvenirnicu iz koje će poneti makar magnet. A mi ćemo, svakako, biti osiromašeni ako ne popiju kafu i kiselu vodu.

Na kakvim podacima i iskustvima bazirate procenu da bi ideja o putevima rimskih careva mogla da se realizuje?

U Nemačkoj je 400.000 ljudi spremno da vidi nove prostore iz rimskog perioda. Izradili su studiju prema kojoj treba da se uloži 80 miliona evra u mestu Elingen, između Štutgarta i Minhena. To će biti neka vrsta Diznilenda iz rimskog doba, sa svim “adrenalinskim sadržajima” i komforom za savremenog čoveka. Prijatno smo bili iznenađeni kad smo dobili najavu da će sledećeg meseca kod nas doći ljudi koji projektuju taj veliki Limes park. Dolaze u Viminacijum da vide naša iskustva iz Arheološkog parka, a posebno naučnoistraživački centar Viminacijuma „Domus Scientiarum Viminacium“. U centru, osim naučnoistraživačkog dela, ima i 138 ležajeva za posetioce koji će u njemu boraviti. To je prvo “arheološko odmaralište” u svetu u kojem postoji i termalni deo, kao u doba Rima. Radovi na centru su još u toku. U taj objekat hoćemo da dovedemo američku i evropsku klijentelu trećeg doba, ljubitelje arheologije. Njihov boravak od dve nedelje treba da košta između osam i 12 hiljada dolara. Prošle godine smo započeli razgovore sa američkim organizacijama koje se bave dovođenjem ovakve klijentele. Planirano je da prvi gosti u Viminacijum stignu sredinom 2012. godine. Objekat je, inače, u stilu rimske vile sa pet atrijuma, bibliotekom, konferencijskom salom, sa galerijom-trpezarijom u kojoj se nalazi triclinium, rimska trpezarija u obliku ćiriličnog slova p u kojoj se jede u poluležećem položaju.

Trajanov most

U gradnji Trajanovog mosta učestvovale su legije stacionirane u Gornjoj Meziji. Naša ideja je da napravimo repliku nekoliko prvih stubova tog mosta i da instaliramo hologram, kako bi posetioci mogli da uživaju. Most je bio apsolutno najveći most tog vremena, dugačak kilometar, sa 50 stubova. S naše strane vidljivi su ostaci tri stuba. Ideja je i da i Trajanovu tablu učinimo vidljivom i dostupnom sa kopna.

Kompromis sa elektroprivredom

Viminacijum je tik uz kopove TE Kostolac, a i sam antički grad leži na nalazištima uglja. Arheolozi su zbog toga u stalnoj trci sa vremenom, kako bi otkopali što više objekata pre nego što do njih dođu bageri termoelektrane. Sa energetičarima je napravljen dogovor i postignut kompromis tako što su zonu zaštite pomerili za 120 metara da se proizvodnja uglja poveća na 12 miliona tona, što je preduslov za puštanje u rad trećeg bloka TE Kostolac. To je zdrav kompromis elektroprivrede i arheologije koje podjednako treba da se razvijaju. Izgubićemo deo objekata, ali ćemo značajan deo zadržati. Posle 30, 40 godina, kada nestane uglja, sa dimnjaka će biti divan pogled na antički park.

Viminacijum se prostirao na 450 hektara i za trećinu je bio veći od Pompeje. Pompeju je 2010. posetilo 11 miliona ljudi i svaki je ulaznicu platio 12 evra. Antički grad je u oranici i ispod nje vri od još neistraženih hramova, foruma, tuatara, hipodroma. Arheolozi priželjkuju da nađu i carsku palatu, kovnicu novca i druge objekte U Viminacijumu je pronađen jedan od najlepših i najočuvanijih Hristovih monograma. To je monogram kakav je car Konstantin video u snu pre odsudne bitke sa Meksencijem kod Milvijskog mosta, posle koje je zavladao celim Rimom. Hrišćanski pisac iz 4. veka Laktancije zapisao je da su se caru na nebu ukazala grčka slova x (hi) i р (ro), što je skraćenica od grčke reči Hristos.

http://www.b92.net/putovanja/destinacije/evropa.php?yyyy=2011&mm=09&dd=26&nav_category=823&nav_id=544751

[Turkmenbashi 937]

Praesidium Pompei

Praesidium Pompei је један од старо римских урбаних центара које се налазило у области данашњег централног Поморавља. На овом подручју важне центре чинили су још и Наис, Praesidium Dasmini и Horreum Margi. Ова четири насеља налазила су се на главним комуникацијама од Подунавља преко централног Балкана. Сматра се да се насеље Praesidium Pompei развијало у периоду од 1. века, до средине 5. века, када је највероватно уништено током најезде Хуна [1]. Остаци насеља данас се налазе испод савремених насеља Ћићина и Рутевац, што отежава археолошко истраживање.

Praesidium Pompei био је централно место у Алексиначкој долини, која је током Антике била богата сировинама, пре свега житом и рудом гвожћа. Овде су откривени виле рустике и насеља типа pagus или vikus. На локалитету Друговац - Црнокалачка бара откривени су Митрина икона, остава новца и фибуле. У селу Честа откривена је остава са 337 комада сребрног новца из римског периода, а поред насеља Моравац пронађена је средњовековна некропола.

Антички итинерери (Tabula Peutengeriana, itinerarijum Antonini Augusti,Hierosalymitanum) помињу на овом подручју римско насеље Praesidium или mansio Pompei.

На основу милијације и археолошких налаза сматра се да је ово насеље било на локалитету Зиндан, јужно од цркве Свете Марије у атару Ћићина у Алексиначкој долини.

Према налазу епиграфског споменика припадника кохорте Аурелија Дарданца и војне опреме и крстастих фибула претпоставља се војни значај локалитета. Значајни налази су делови појасне војне опреме, попут дводелне копче са покрентим бубрежастим оковом украшеним на проламање са низом малих кружница, једноделне појасне копче са пређицом у облику трапеза увучених страница, копче које су биле део коњске опреме, окови у облику пропелера и бронзани језичасти привесци.

[Turkmenbashi 937]

Тврђава Диана

Диана је стари утврђени град на обали Дунава. Налази се у Караташу, испод саме ХЕ Ђердап I. Утврда је подигнута као једна од база за Дачке ратове и обезбеђивање пловидбе Дунавом. Данас има остатака утврђења, а унутар самог локалитета се спроводе археолошка истраживања. Диана је Археолошко налазиште од изузетног значаја, и као такво под заштитом Републике Србије.[2]

Утврда је подигнута крајем I века, за владавине цара Трајана, током његових припрема за освајање Дакије (тзв. Дачки ратови). Поред тога тврђава је обезбеђивала канале којима је омогућена пловидба Дунавом, јер су обилазили катаракте. Своју прву обнову је доживела у III веку, док је почетком IV века добила два нова бедема који су се спуштали до Дунава.

Готи су је приликом свог похода на Балкан делимично спалили 378. године, након чега је обновљена као једна од заштитних царских утврда на Дунаву од упада варвара. Међутим Хуни је 443. године поново уништавају. У склопу великих освајања и обезбеђења простора Византије која су подузета за владавине Јустинијана, Диана је поново обновљена почетком VI века. Свој коначни слом тврђава је доживела 596. године током Словенско-аварске провале на Балканско полуострво.

Тврђава има основу заобљеног правоугаоника у коме су јужна и северна страна краће и са кулама постављеним у његовама темена. Поседовала је четири капије (на свакој страни по једну) ојачане полукружним кулама, осим капије на северној страни (окренутој ка Дунаву), коју су чувале две обичне тростране квадратне куле. Поред кула у склопу капија и оних у теменима основе бедеми су били ојачани са по две куле на јужној и северној односно са по три куле на источној и западној страни утврђења. Куле у теменима јужне стране као и полукружне куле у склопу јужне капије биле су нешто веће и тврђе од оних на северној страни јер је са копнене стране Диани претила највећа опасност.

Правоугаона основа је почетком IV века проширена са додатна два бедема који су се спуштали ка Дунаву и на чијим су се крајевима налазила по једна кула. Први бедем се из северозападног темена настављао као продужетак западног бедема право ка Дунаву (попут проширења у Кладову (Фетисламу)), док се други из североисточног темена пружао ка североистоку.

Археолошка открића у Диани

Током археолошких истраживања локалитета, поред остатака утврде откривени су и остаци неколико зграда у њеној унутрашњости.

-Вишебродна грађевина са апсидом која је имала подно грејање

-Хореум

-Принципијум, датиран у период I-II века

-Војне бараке, датиране у период III-IV века

-Лалрина односно канализациони одвод, датиран у период I-II века

-Капија првобитног каструма

Током истраживања у спољњем делу тврђаве ка Дунаву (између два додатна бедема) откривени су и остаци гробнице.

[Turkmenbashi 937]

Трајанов мост

Трајанов мост је био монументална грађевина на реци Дунав у делу где протиче кроз Ђердапску клисуру и спајао је Горњу Мезију и Дакију (данашњу Србију и Румунију) за време Римског царства. Мост је изграђен по наредби римског цара Марка Улпије Нерва Трајана. Мост је свечано отворен 105. године на Дунаву, током Другог похода римског цара Трајана на Дачане. Дужина моста је била 1.097,5 метара и око 1.000 година је важио за најдужи мост икада саграђен у свету, налазио се у близини данашњег села Костол код Кладова са српске стране и Турн Северина са румунске стране. Мост је пројектовао највећи архитекта тога доба Аполодор из Дамаска. Археолошки остаци Трајановог моста и римског насеља Понтес се налазе неких пет километара од Кладова, источно од села Костол. Мост спада у ред најзначајних дела римског грађевинарства.

Марко Улпије Нерва Трајан је рођен 53. године, умро 117, а на престо ступио 98. године као римски цар, наследник Нервин и припадник Антониске династије. Приликом преузимања власти Трајан је рекао:

„Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста“

Трајан је био први цар кога је усвојио претходни цар, а да са њим није био ни у каквом сродству. Такође је био други у низу петорице добрих царева (Нерва, Трајан, Хадријан, Антонин Пије и Марко Аурелије) који су наслеђивали један другога путем усвајања и током већег дела другог века обезбедили царству дугу хармонију и добру владу. Трајан је био први цар рођен у некој провинцији. Римски цар Трајан почетком другог века наредио је да се изгради пут кроз Ђердапску клисуру и мост до тада невиђених размера. Главни Трајанов циљ био је да премости Дунав и своје трупе пребаци на леву обалу реке, коју су контролисали Дачани. Мост је највероватније замислио сам Трајан, али је пројектовање и градњу поверио Аполодору из Дамаска, највећем архитекти тога доба.

Избор места за изградњу моста је био условљен природним карактеристикама Дунава на овим просторима. Корито реке је доста песковито. Дунав је на том делу био врло миран и малих дубина. Непосредна близина острва Шимијан пружала је могућност градитељима да се преграђивањем Дунава ток реке усмери најпре у један рукавац и на исушеном дну изграде стубови, а затим то исто учине са другим рукавцем. Анализом Прокопијевеог текста, а потом и топографским запажањем на терену показују да је Аполодор за време градње скренуо ток реке у рукавац који почиње код данашњег Фетислама - турске тврђаве западно од Кладова и опет се спаја са Дунавом испред Мале Врбице, низводно од моста. Тако је већина стубова грађена на сувом. Архитекта из Дамаска, Аполодор, је о градњи моста извештавао редовно у свом спису који је касније изгубљен, а податке о мосту, његовом изгледу и градњи записали су историчари Дион Касије и Полибије, као и песник из Византије Цецес. Мост је био изграђен од камена, дугачак 1.097,5 метара, са луковима високо изнад воде имао је 20 стубова и портале на приступу и на једној и на другој дунавској обали. Димензије стубова су око 18-19 пута 33-34 метара, а били су оријентисани дужином управно на ток реке с кљунастим додацима на предњој и задњој страни којима је умањивао притисак. Темељи стубова и портали били су веома тврдог цемента направљеног од шљунка утиснутог у малтер, изнад тога су постављени редови опеке, а стубови су имали језгро од малтера, оплаћеног тесаницама и опекама. Применом "роштиља" - попречно и уздужно постављеним дрвеним гредама које су пролазиле кроз језгро постигнута је већа чврстина Аполодорове грађевине. Трајанов мост је подигнут за невероватно кратко време, од 103. до 105. године. То је први мост икада подигнут на доњем Дунаву који је на том месту широк око 800 метара и око 1000 година је важио за најдужи мост икада саграђен и то у рекордном року с обзиром на тадашњу технологију градње. Изглед му је уклесан много година касније на Трајановом стубу у Риму. Након изградње Трајан је наредио да се у стену изнад пута уклеше натпис:

„Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Августус Германик, врховни свештеник, заступник народа по четврти пут, отац домовине, конзул по четврти пут, савладавши планинско и дунавско стење, саградио је овај пут.“

Мост је порушен по наређењу цара Аурелијана (270-275) кад су Римљани под навалом варварских племена морали да напусте тадашњу провинцију Дакију. Други извори говоре да је порушен 20 година након изгрдање по наређењу цара Хадријана (117-138) што је мање вероватно јер су Римљани још владали Дакијом, а неки, опет, верују да се распао много касније, под утицајем воде.

Двадесет стубова се још могло видети 1856. године, када је водостај Дунава био рекордно низак. Године 1906. Међународна комисија за Дунав је одлучила да уништи два стуба који су ометали навигацију. Остаци 16 стубова Трајановог моста су лоцирани 1932. године. Пола века касније археолози су успели да лоцирају њих 12, а четири је вероватно у међувремену однела вода. Остаци првих стубова на обе стране и данас се могу видети на обалама Дунава.

Током своје историје мост је неколико пута истраживан, али археолошки радови нису никада до краја спроведени. Последње истарживање, започела је археолог Гордана Каровић, која је средствима Министарства културе Републике Србије и српских предузећа регистрованих за подводна истраживања, у септембру 2003. године обавила припремна снимања корита Дунава у зони Трајановог моста. Та истраживања су донела велики број докумената добијених савременим методама и употребом сонара, електронским уређајима, као и роњењем и снимањем подводним камерама. Видео-снимања су дала одличне кадрове подводних остатака Трајановог моста на којима се, поред клесаних камених блокова, уочавају добро очуване дрвене талпе и шипови. На овим дрвеним остацима и након 1900 година проведених под водом, јасно уочавају годови. Мерењима је утврђено да је укупна дужина моста 1.097,5 метара, међуосовински размак 18 речних стубова приближно 55 метара, а ширина моста 14,5 метара.

Пројектом министарства културе Србије, предвиђено је да се на месту некадашњег монументалног здања направе ласери који ће својим сноповима исцртавати некадашњи изглед моста. Ласер би светлео ноћу, а када би га дотакао неки брод, илузија би нестала.

- - - Updated - - -

Лапидаријум у Нишкој тврђави

Лапидаријум у Нишкој тврђави отворен је 1980. године. Састоји се од 41 споменика из античког раздобља Ниша од I до VI века.

Споменици су учвршћени на три самостална постоља, која се пружају у облику благо повијених линија са кружним завршецима. Свако постоље је дужине од око 15 m и распоређена су у облику троугла. На два постоља причвршћено је по 12 споменика, а на трећем десет. Појединачно је постављено још пет камених саркофага и два споменика.

Збирка се састоји од више врста античких споменика: надгробних, заветних, грађевинских и две оштећене мермерне фигуре. Потичу са већег броја налазишта из околине Ниша. Највише их је из Нишке тврђаве и античког утврђења Равна код Књажевца. Појединачни су из Нишке Каменице, Јелашнице, Сврљига и Сврљишке Плужине, Пиротског Осмакова и других села. Са нишког терена потиче око 200 античких споменика са епиграфским записом. Очувано је свега шездесетак.

Велики је значај ових споменика за изучавање античке прошлости Ниша. Подаци са ових споменика, начин израде и изглед, доприносе проучавању састава становништва, војних формација у насељу, однос досељеника и домаћег становништва и сагледавању организације управе у граду. Значајни су и за обичаје, ношњу, верске и културне прилике, писменост као и уметнички ниво производње и вредност споменика домаћих мајстора. Ови споменици представљају јединствене изворе за проучавање прошлости Ниша из времена Римљана.

Лапидаријумска збирка камених споменика изложена је први пут у Тврђави 1887. године. То је била збирка римских споменика пронађених приликом регулационих радова у комплексу Тврђаве. Била је то прва јавна изложбена поставка музејских експоната у Нишу, организована само једну деценију по ослобођењу града од Турака. Налазила се на месту садашњег споменика ослободиоцима Ниша у облику пушчаног метка, у средишњем делу Тврђаве.

[Inkvizitor 82]

Ja mogu ponoviti samo tudje reci na ovoj temi.....Slusao sam vise predavanja i pricao sa dosta ljudi koji proucavaju ovu temu a pripadaju Neo Romantizmu...

Koliko sam upucen (izvinjavam se ako gresim ponavljam ono sto sam cuo na predavanjima) Srbija i Rimska drzava su jako povezani..... Rimljanima je trebalo stotinak godina da pokusaju pobediti Srpska plemena.... Posto im to nije proslo za rukom ucinili su to davsi im RIMSKO GRADJANSKO PRAVO..... To je za ono vreme bila naj veca privilegija.....

Dobivsi to Srbi su postali okosnica Rimske drzave..... Plinije je u svojim spisima zapisao spisak za mobilizaciju SRPSKIH plemena koje i danas postoje..... Takodje postoji sacuvan i platni spisak Rimske legije po prezimenima gde vidimo sastav te jednice, Srpska imena......

Jako brzo su Srbi preuzeli primat u Rimskoj vojsci i tako postali nosioci Rimskog Carstva.... 14-16 (zaboravih) Rimskih imperatora je sa ovih nasih Srpskih podrucja dok iz Galije samo 2.....

Postoji podatak jednog od imperatora da je uzeo SRBE preko Dunava da popuni sve legije Rimskog Carstva 350.000 ljudi.....

Rimljani su svoju zemlju podelili na oblasti (trakija, dakija, makedonija, galija, britanija....) i stanovnike tih podrucja su zvali po tim oblastima. Kazu oni i nacije i plemena koaj tu zive ali ih zovi po oblastima..... Primer, za Makedoniju su naveli 150 plemena i nacija koje tamo su zivele....

Prva Srpska drzava i nastaje na osnovama Rimskog Carstva.... (no da prekinem ovde da ne smaram previse....)