Fotografija

[Turkmenbashi 937]

Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму,...) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу,...). Истим називом се означава техничка делатност и уметничка дисциплина.

Слика1. Најстарија позната фотографија природе, настала на лиму превученом слојем асфалтне смоле Нисефора Нијепса из 1826

Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Области стварања у фотографији:

Уметничка фотографија (највиши степен стварања у области фотографије),

Научна фотографија (научне анализе, форензика,...),

Комерцијална фотографија (фотожурнализам, мода, индустрија, маркетинг, фото радње,...),

Аматерска фотографија (хоби)

Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе па надаље, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Њом су се служили, у сличне, цртачке сврхе, и пионири фотографије: Ниепс, Дагер и Талбот. Они су познавали принципе преношења светлосног одраза из природе на одређену подлогу, али је сваки на свој начин настојао да тај светлосни одраз фиксира и сачува заувек. Предисторија фотографије је, у највећој мери, збир опита урађених у намери да се пронађе одговарајуће хемијско средство које би се усталило као најпрактичнији и најбољи начин стварања фотографије.

Слика 2. Једна од првих фотографија на којој се види људско биће: Париски Boulevard du Temple Луја Дагера из 1838. или 1839.

Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак - са којим је претходно склопио уговор о усавршавању - уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талботипија. Талбот је у камеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1851. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истмен, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер, 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.

Сажети поглед на технички развој фотографије у првој половини 20. века

1906. Wratten and Wainwrught Ltd – комерцијална производња панхроматских плоча.

1907. Браћа Лимијер – изнете на тржиште аутохром-плоче за фотографију у боји.

1910. Е. Голдберг – сензитометријски клин. Начин испитивања фото-материјала с обзиром на осетљивост емулзије.

1911. Арнолд Генте, амерички фотограф, први фотографисао сунчев залазак и дугу на аутохром-плочама.

1912. Фридрих Декел – конструисао затварач типа Compur.

1919. Х. Ф. Фармер развио тробојни карбо-процес.

1920. Х. Липо-Крамер – десензибилизовање фото-осетљивог слоја.

1923. Прво преношење фотографије жичаним путем (телефото).

1924. Увођење малоформатне камере Ermanox за снимање при расположивој светлости.

1924. Леополд Годовски и Леополд Ман патентовали двослојни филм у боји.

1925. Оскар Барнак – изнета на тржиште камера Leica за филм од 35 mm, производње Ernest Leitz Veclar, Немачка.

1925. Патентована магнезијумска флеш-расвета.

1928. Francke & Heidecke – конструкција двооке рефлексне камере Rolleiflex. Наредне године камера изнета на тржиште.

1928. Eastman Kodak Company – произведен филм у боји за кинематографске камере од 16 mm.

1929. Ј. Остермајер – вакуумска блескалица (vacublitz).

1932. Уведена фотоелектрична ћелија за мерење светлости.

1933. Основан фотосајам у Берлину под називом Die Kamera.

1935. М. Лапорте – електронска блескалица.

1935. Л. Ман и Л. Годовски – трослојни филм у боји за добијање дијапозитива, Kodachrome.

1936. Компоненте за боју у емулзији за филм у боји, Agfacolor процес.

1936. Ј. Стронг – уношење антирефлексног слоја на површинама стакала објектива.

1939. Agfacolor, позитив процес.

1939. Уведен систем стробоскопске флеш-расвете.

1939. Харолд Е. Едгертон – електронска флеш лампа (блескалица).

1942. Ј. Д. Кендал – уведена развијачка супстанца фенидон.

1944. Уведен Kodacolor негатив филм.

1947. Е. Х. Ланд – изнет на тржиште процес Полароид.

1948. Прва Никон-камера формата 35 mm представљена у Јапану.

1948. Ансел Адамс – представио свој зонски систем за тоналну контролу путем прецизног одређивања експозиције у складу са техником развијања филма.

1949. Општа употреба ацетатне сигурносне филмске траке за подлогу кино-филма.

1950. Одржан први фото-кино сајам (Фотокина) у Келну.

Фотографија крајем 20. века

Фотографија је прешла уско професионалне границе а индустрија је производила све једноставније форме камера, доступних свима. Крајем двадесетог века доживела је још једну револуцију увођењем дигиталне фотографије. Покренула се читава легија фотографа, не само професионалних него и аматера, пред чијим објективима све има вредност: и облачак поврх Ајфелове куле, и камена пећина у Кападокији, и маварски споменик у Андалузији, и капљице росе на листу – било где у свету. Фотографија – чудесни, иако у бити документарни феномен, ушла је и у породицу уметности као артефакт sui generis, да би, у оквиру неоавангардних стремљења и разуђених ауторских интересовања, постала инструмент различитих типова и модела уметничке праксе. Слика у сребру, наизглед једноставна, мукотрпно је рађана, и исто тако стасавала. Допринела је науци, открила невидљиво, приближила далеке народе и омогућила поглед на скривене кутке човечанства. Тај непрекидни ход у свет иконосфере више ништа није могло зауставити. (Г. Мал.)

[Turkmenbashi 937]

Фотографија у Србији

Фотографија у Србији. Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.

19. век

Раздобље дагеротипије

Прву фотографску технику дагеротипију, то јест фотографију на металу, у Србији је први применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. научио поступак код проналазача Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио: најпре је начинио свој "Аутопортрет" (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила. Брзој популаризацији дагеротипије највише су допринели путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.

Талботипија

После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Живећи и радећи у Бечу Анастас Јовановић је прихватио тај поступак 1844. и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.

Слика 1. Георгије Кнежевић, Мајка и ћерка, око 1865. Архив ГМ, Боград

Отварање сталних атељеа

Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. У Београду 1861. почиње са радом фотограф Флоријан Гантенбајн. Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима.

Слика 2. 50 година Таковског устанка

Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине. Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863); Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”. Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу. Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића. Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”. Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.

И. В. Громан

Изузетне документарне фотографије остварио је и недовољно познати фотограф за кога се претпоставља да се звао И. В. Громан. Није поуздано утврђено да ли је био у ратном саставу јединица генерала Черњајева у Српско-турском рату, 1876, или се као цивилни фотограф придружио руским добровољцима. Под називом “Призори из Србије”, поред сцена са бојишта или у позадини, исти фотограф је забележио и пределе кроз које је прошао, а оставио је и драгоцену серију ентеријерних призора и фотографија београдских улица. Лазар Лецтер из Ниша снимао је изградњу пруге Ниш-Пирот и пределе у околини. У последњој деценији века Д(имитрије?). Крстовић је снимио откривање споменика кнеза Михаила (1882). а В(аса?) Даниловић долазак румунског краља Карола у Београд (1884).

Милан Јовановић

Од средине шесте деценије па до краја 19. века судбина српске фотографије готово да је искључиво у рукама професионалаца. Драгоцен допринос сагледавању урбаног језгра Београда дао је Милан Јовановић, син вршачког фотографа Стевана Јовановића и брат сликара, академског реалисте Паје Јовановића. Између 1890-1914, он је сукцесивно снимао варошке махале и дорћолске авлије, београдске тргове, улице и вртове, екстеријере и ентеријере двора Обреновића. Те фотографије је Јовановић производио у облику оригиналних фотографских разгледница (штампане поштанске карте са фотографијом, у форми какву познајемо, постоје од 1896). Он је спретно комбиновао знања стечена на школовању у Бечу, Минхену, Паризу и Трсту, која је обогатио сопственим искуством и развијеним осећањем за ликовност. Његове фотографије познатих личности – Милована Глишића, Тодора Стефановића Виловског, Ане Лозанић, Јована Дучића, Боре Станковића, Веле Нигринове, чича-Илије Станојевића и других – одликују се снажно израженом карактеризацијом лика, а по модалитетима ликовног израза унеле су нови дух у српску фотографију.

20. век

Рађање фотографа аматера

Током последње деценије 19. века ситуација се знатно променила. Све је више оних које не задовољава статичност и униформност атељејске фотографије, па се више окушавају љубитељи фотографији који у том медију наслућују нове могућности изражавања. После 1891. органовано фото-аматерство прераста у светски покрет за подстицање уметничких настојања у фотографији. То кретање имало је одјека и у српском културном простору. Истина, први фотоматери су се јавили већ средином осме деценије 19. века: урбаниста Емилијан Јосимовић, дипломата Михаило Ристић, лекар др Војислав Суботић, књижевник Бранислав Нушић... Године 1901. београдски аматери покренули су Прву изложбу аматерске фотографије у Србији, а убрзо затим основали и први фото клуб. Упоредо, појавили су се први теоријски написи о фотографији као уметности. Такви чланци јављају се и у београдском часопису Фотографски преглед, који је почео да излази 1911. године.

Балкански и Први светски рат

Фотографи су забележили ратна збивања, најпре у балканским ратовима, па у Првом светском рату, нарочито повлачење српске војске кроз Албанију. Истакнути фотографи су Риста Марјановић, Самсон Чернов, Владимир Бецић, Драгиша Стојадиновић и Риста Шуковић.

Фотографија после 1918

После 1918. новински фотографи углавном су таворили по новинским редакцијама, усмерени на појединачне снимке, јер су листови били недовољно заинтересовани за фоторепортажу. Ипак, унеколико су се наметнула три имена: Владимир Бенчић, Светозар Грдијан и, најистакнутија личност међу њима, Александар Аца Симић. Креативна, тзв. уметничка фотографија се развијала сопственим путевима, што се јасно показало на Првој југословенској изложби фотографије у Београду 1935. У развитку српске уметничке фотографије посебно су биле успешне тридесете године 20. века, а Београд је у то време постао главно жариште фотографске делатности. Али фотоаматерска повезаност је и даље била недовољна, све је ослоњено на ентузијазам појединаца. Први српски фото клуб, основан почетком века, угашен је, а готово три деценије касније, 1928, покренут је Београдски фото клуб (БФК), за шта је највеће заслуге имао Александар Костић, лекар и ратни фотограф, који је, такође, био и основач Фото-службе на Медицинском факултету у Београду. Тако се, поред напора српских астронома и правника који су то урадили раније, успоставило још једно од језгара научне фотографије у Србији. У истом језгру покренуто је и писање фотографске литературе (истакнути писац је Александар Шафрански). У Белој Цркви и Вршцу су основани фото клубови, за шта је највећу заслугу имао свештеник Милорад Радовић, који је 1930. године у Вршцу покренуо и часопис Југословенска фотографија. Око 1933-те основана је Фото-секција Српског планинарског друштва. Током тридесетих година приређено је неколико фотографских изложаба, а поједини аутори с успехом су излагали фотографска дела и изван своје средине. Српски аутори се у то време опредељују између реалистичке, па чак и социјално-критичке фотографије (нпр. Ратко Стефановић) и пикторијализма (нпр. Војислав Јовановић), да би се после тога почели занимати за село, фолклорне мотиве и типичне српске пределе (Станоје Бојовић), уз повремене повратке романтичарским темама и импресионистичком начину изражавања. Посредством Бранибора Дебељковића и Војислава Маринковића, који су пред рат постали чланови Фото клуба “Загреб”, ширени су пикторијални утицаји прекосавских фотографских искустава и на друге српске фотографе аматере. Та два истакнута српска аутора, потпомогнута са још неким истомишљеницима, основали су у децембру 1939. нову организацију – Клуб фото аматера "Београд" (КФАБ), једно од најзначајнијих језгара савремене српске фотографије.

Под немачком окупацијом

У Другом светском рату поједини фотографи стварају вредна фотографска дела (Жорж Скригин, Павле Бојчевић, Саво Оровић), Данило Гаговић, и др.

Слика 3. Жорж Скригин, Мајка Кнежпољка, 1944.

После 1945

Прве изложбе фотографија у послератном раздобљу организоване су 1948. године, а фото-аматери се окупљају око организације Народна техника која је доприносила како подизању техничке културе у народу тако и међусобном упознавању и зближавању стваралаца и фото-група из свих крајева земље. Исте године основан је Републички одбор Србије за фотоаматерство, затим покренут у Београду часопис Фотографија (каснији назив је Фото-кино ревија), замишљен као гласило свих југословенских фотографских друштава. Српски фотограф-аматер Аркадије Столипин (након окупације живео у Швајцарској) уз помоћ Бранибора Дебељковића покренуо иницијативу да Југославија, преко своје фото-организације, приступи групи десет земаља које су 1950. основале Међународни савез фотографске уметности FIAP. Осврти и студије о фотографији излазе у листовима, стручним публикацијама и часописима (Београдски објектив, Култура, Уметност, Ликовни живот)... Београдско издавачко предузеће "Техничка књига" покренуло је издавање фотографске литературе, а истакнути писци били су Живојин Јеремић и Видоје Мојсиловић.

Најистакнутијим афирмисаним фото-аматерима омогућено је приступање чланству уметничког удружења УЛУС и стицање статуса слободног уметника. Уз аматере, који су несумњиво били водећа покретачка снага, и неки професионални фотографи давали су допринос развитку и афирмацији српске фотографије. Тематике фотографских дела су различите, аутори су навише обузети проблемима актуелног живота (Дебељковић, Маринковић, Милош Павловић), развојем фотожурнализма (Томислав Петернек), експерименталним преокупацијама (Миодраг Ђорђевић, Александар Саша Павловић, Стефан Богдановић), издавањем фотомонографија (Иво Етеровић, Бранислав Стругар, Драгољуб Замуровић), портретном фотографијом (Драгиша Радуловић, Александар Долгиј, Драган С. Танасијевић) и др.

Фотографије у штампи

Упоредо, у новинској фотографији остваривани су све виши домети кроз рад фоторепортера различитих генерација – Живорада Вучића, Николе Девића, Николе Павићевића Стенлија, Добривоја Урошевића, Стевана и Ане Лазукић, Зорана Секуловића, Милета Јелисијевића... Сврставајући се повремено у уже тематске оквире, истицали су се у спортској фотографији Никола Бибић, Милорад Мицко Бугарчић, Доброслав Поповић Синга, Момчило Мома Вучићевић, Волтер Јадрешин, Жика Милутиновић, Александар Аца Војновић и Миодраг Миле Стефановић.

Фотографија као примењена уметност

У облицима фотографије као примењене уметности истакао се запаженим портретима јавних личности, или обликовањем разних издања Драгољуб Кажић, у апликовању експерименталне фотографије у боји у графички дизајн Секула Меденица, Душан Кнежевић и Стефан Богдановић, у фотографијама моде и савременог одевања Србољуб Вранић, Велисав Томовић и Владимир Бачлија, и други.

Облици деловања на крају 20. века

Многи облици фотографског деловања у Србији после Другог светског рата, укључујући ту не само оснивање клубова, збирки, галерија, покретање изложаба, издавачке делатности, писања фотографске литературе, него и иницирање популарних трибина, предавања, курсева или анимације фотографског живота успостављени су највише заслугом Живојина Јеремића и Стевана Ристића (Фото савез Југославије, Салон фотографије), Драгољуба Кажића (Факултет примењених уметности), Генадија Муравјова и Драгољуба Тошића (Фото-кино савез Србије), Николе Радошевића (УСУФ и Галерија фотографије), Ђорђа Букилице (Фото клуб “Београд”), Горана Малића (Национални центар за фотографију), Предрага Милосављевића (Фото-служба "Политике"), и др. Последња деценија 20. века бележи сасвим различите облике изражавања у новинској, примењеној, уметничкој фотографији или фотографији као медију уметника, и ни број аутора није мали. Богатство ових садржаја огледа се највише у Београду, али се често веома значајне акције (изложбе, групне и самосталне, или ауторске фото-монографије), остварују и у Новом Саду (изложбена галерија "Златно око", касније Галерија Фото. кино и видео-савеза Војводине), Крагујевцу (Народни музеј), Ваљеву (Фото клуб), Чачку (Салон фотографије), и другде, где је активност у фотографији нарочито порасла током последње две деценије 20. века.

[Turkmenbashi 937]

Жозеф Нисефор Нијепс

Жозеф Нисефор Нијепс (фр. Joseph Nicéphore Niépce; 7. март 1765 — 5. јул 1833) био је француски хемичар аматер и пионир фотографије. Усавршавајући литографију од 1813. до 1820, први у свету успео да фиксира слику добијену у мрачној комори помоћу плоче прекривене на светлост осетљивим слојем асфалтног лака.

Жозеф Нисефор Нијепс родио се 7. марта 1765. године у Шалон сир Саону у Француској. Није знао да наслика слике које су настале помоћу камере опскуре како је то било популарно међу сликарима из његовог доба и трудио се да овакове слике учини трајним. Експериментисао је са литографијом и то га је довело до тога да се трудио да слике које су добијене помоћу ове камере учини трајним. Нијепс је такође експериментисао са сребрним бромидом али се на крају одлучио за експериментисање са смолом (јудејски битумен) коју је код својих првих експеримената растварао у лавандином уљу и тим раствором прекривао плочицу од цинка коју је касније оставио у камери опскури. После 8 часова експонирања ју је извадио и помоћу лавандиног уља одстранио неекспониране делове смоле.

Почео је експериментисање са стварањем слике које су му после одређеног времена увек избледиле. Прву сталну фотографију је израдио вероватно 1824. године. Најстарија његова позната фотографија која је била стална створена је 1826. године или 1827. године (према различитим изворима). Он је свој процес назвао хелиографија.

Око 1826. године он је створио прву фотографију која је сачувана у свету. Ова фотографија је била створена помоћу камере опскуре време екпозиције у трајању од 8 часова. Сунце је за то доба прелазило пут од истока на запад и осветлило је обе стране надворија.

Како није поседовао цртачки таленат Нијепсе је одлучио да развије фотохемијски поступак којим би преносио бакрорезе на литографски камен. Знао је да одређена врста асфалта тзв. јудејски битумен стврдне под утицајем светлости. Тај афвалт је отопио у лавандулином уљу који је користио за фирнисе и њиме премазао комад цинковог лима. На премазану површину је положио цртеж који је претходно науљио и учинио га провидним и пустио да сунце делује на лим. Асфалт се под утицајем светлости стврднуо а затим је испрао плочу уљем. Оне делове који су одговарали црним је очистио до глатког метала а затим нагризао киселином. Тај поступак је назвао „хелиогравура“ Једну од асфалтних плоча учврстио је у камери опскури и лећу је управио у двориште и оставио читав дан. На слици се након испирања могла препознати слика дворишта. Експериментисао је и са бакарним плочана премазаних са сребром.

Од 1829. године је почео да ради на усавршевању свога проналазка и почео је сарадњу са Лујем Дагером. Партнерство је трајало све до његове смрти. Дагер је даље радио на пројекту и свој процес је назвао дагеротипија. Много година Нијепс није имао никаква признања за дело и проналазак који је у ствари он учинио. Његов син се борио да би се изборио за признање дела свога оца али његово име није никада било тако славно као Дагера.

2002. године је нађена најстарија фотографија коју је створио Нијепс у збирци француског скупљача и утврђено је да потиче из 1825. године што значи да је старија од снимка надворија и била је то слика гравуре где младић води коња у шталу и ова фотографија је затим била продата на аукцији за 450.000 евра.

[Turkmenbashi 937]

Дагеротипија

A photograph of a daguerreotype of Edgar Allan Poe 1848, first published 1880.

Taken by S.W. Hartshorn, Providence, Rhode Island, on November 9th, 1848

Photograph taken in 1904 by C.T. Tatman.

From LoC "Famous People" collection [1], Library of Congress, Prints and Photographs Division, Reproduction Number: LC-USZ62-10610

Note: The LOC image is from a copy of a copy; the original has been missing since 1860; see Michael J. Deas, The Portraits and Photographs of Edgar Allan Poe University Press of Virginia, 1988, p. 40.

Дагеротипија је једна од првих врста слике у историји фотографије. Развио ју је Луј Дагер, по коме и носи име.

Ова техника је развијена након првих слика Нисефора Нијепса и била је у употреби око 20 година, од 1839., до око 1860.

Код дагеротипије нема негатива, слика се прави директно на посребреној плочи (дагеротипији) када се ова у мраку изложи јодној пари. Тада на њеној површини настаје светлосно осетљиви сребров-јодид. Плоча се даље осветљује у камери званој камера опскура. Након чега на њој настаје латентна слика, још увек невидљива. Тада се плоча изложи пари живог сребра и фиксира у растопини сумпоровог-диоксида ().

Таква слика била је врло осетљива, па се премазивала златом и хлором ради заштите и бољег контраста.

Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.

Прву дагеротипију у Србији је направио пионир и први српски фотограф Димитрије Новаковић 1840. Технику је усвојио за време боравка у Паризу, 1839., од самог инвентора - Луја Дагера. Наводно је 1841. Анастас Јовановић сликао кнеза Михајла, али дагеротипија није успела. Убрзо су се у Србији појавили и страни дагеротиписти.

[Turkmenbashi 937]

Kalotipija

Kalotipija, prva fotografija izrađena pomoću negativa se odlikovala toplinom tonova i mekoćom, linije su bile oštre, detalji su se po malo rasplinjavali.

Dok je dobar deo fotografa 19. veka radio dagerotipijom jedan deo je prednost davao kalotipiji. Kalotipije su slične crtežima ugljenom, pa su ih neki umetnici svesno koristili zbog tog efekta. Pronalazač ovog postupka bio je William Henry Fox.

Mokra ploča

Neki od najlepših portreta ikada snimljeni su kolodijskim pločama. U studijskim uslovima, mokra ploča je mogla napraviti fotografije sa dosta detalja, teksture i senki kao sa najsavremenijim filmovima. Kod ove metode je postojao negativ što je omogućilo izradu neograničenog broja kopija.

Mokra ploča, Teodor Ruzvelt:

[Turkmenbashi 937]

Ambrotipija

Ambrotipija predstavlja negativ na mokroj ploči čija je poleđina prevučena tamnom tkaninom. Fotografi su primetili da se negativ kada se okrene strana sa emulzijom prema gore pojavljuje ispred tamne strane kao pozitiv.

Ferotipija

Još jeftiniji i brži postupak od ambrotipije, pojavljuje se isto kao negativ na mokroj ploči sa tamnom pozadinom sa tom razlikom da se umesto staklene ploče kao pozadina koristio sloj kolodijuma na tankom limu premazanim crnim lakom.

Ferotipija oko 1870:

[Turkmenbashi 937]

Cijanotipija

Cijanotipija je fotografski proces koji daje sliku cijan plave boje.Proces je bio popularan u inženjerskim krugovima do sredine 20. stoljeća. Jeftin i jednostavan, postupak je omogućavao jednostavno umnožavanje i kopiranje velikih tehničkih nacrta. Proces je bio baziran na dvije kemikalije - amonijevom feri citratu i kalijevom fericijanidu.

Platinotipija

Platinotipija je fotografski postupak,koji je 1873. otkrio te 1878. patentirao William Willis.Postupak je bio omiljena tehnika piktorijalista između 1880. i 1914.godine.

Postupak je zasnovan na Herschelovom otkriću svjetloosjetljivosti platina klorida,1832. godine. Za izradu je korišten papir natopljen oksalnom kiselinom, željeznim(III)kloridom i platina kloridom, te potom osušen. Takopripremljen papir zatim je osvijetljen pod negativom. Rezultat je slabo vidljiva slika, koja po uronjavanju u otopinu kalijevog oksalata (koji još sadrži i malu količininu soli platine), postaje normalno vidljiva. Slijedi još ispiranje vodom, te močenje u otopini kalijevog karbonata i kalijevog oksalata te na kraju sušenje. Postupak daje slike izrazite trajnosti. Zbog skupoće platine često su umjesto nje rabljene soli paladija.

platinotipija, Coming Home from the Marshes, Peter Henry Emerson: