Carske privilegije Srbima u Habsburškoj monarhiji

[Turkmenbashi 937]

http://www.sanu.ac.rs/Arhivi/SremskiKarlovci.pdf

Izmenjeno February 16, 2012 od strane člana Turkmenbashi

[Turkmenbashi 937]

Следећи текст преузет са: http://www.scribd.com/doc/58738422/Scribd-Privilegije

Српске привилегије 1690 - 1727.

Током Бечког рата (1683-1699) дошло је до миграционог покрета Срба услед велике турске војне офанзиве из 1690. године, што је довело до великих демографских промена на српском етничком простору. Требало би истаћи да сеоба која се одвијала током овог рата није ни једини ни највећи миграциони покрет поменутог периода. Превазиђено је мишљење заступљено у нашој историографији да су Срби дошли на простор данашње Војводине током тзв. ,,Велике сеобе“. Срби су на том простору били још у XV веку.

Током 1689. године хабзбуршка војска је прешла Саву и Дунав на територију данашње Србије и кренула у офанзиву. Војци су се придружили српски устаници који се дижу против Турака. У Цариграду је на положај великог везира дошао способан и енергичан Мустафа Ћуприлић који склапа савез са кримским Татарима и већ исте године организује контранапад, што доводи до повлачења хабзбуршке војске, као и дела српског становништва пред налетима и пустошењима Татара. Повлачење становништва које је уследило је заправо био покушај да се спаси живот, те није било речи о организованој сеоби предвођеном патријархом Арсенијем III Црнојевићем. Када је становништво дошло до Београда, јуна 1690. године одржан је сабор, на којем су представници српске елите, предвођени патријархом Арсенијем Црнојевићем, изнели цару Леополду I своје молбе и жеље. Цар је затражено прихватио, па је српском становништву на простору Хабзбуршке монархије 21. августа 1690. године издата прва привилегија.[1]

Ова сеоба оправдава епитет ,, Велика “ управо због привилегија које је цар Леополд издао Србима у Хабзбуршкој монархији.

---

[1] Привилегија представља правни акт који издаје сам владар. Она важи за живота тог владара који ју је издао, а након његове смрти привилегија се мора потврдити од стране његовог наследника.

Прва привилегија цара Леополда I

На основу молби са сабора у Београду израђена је прва привилегија коју је цар Леополд I донео 21. августа 1690. године. Наиме, цар је одобрио све што је затражено. Овим актом је православном српском становништву у свим областима Хабзбуршке монархије и тамо ,,где их фактично има“[1] дато право да могу слободног исповедања своје вере.

Следећа тачка у привилегији даје могућност Србима у Хабзбуршкој монархији право да сами себи изаберу архиепископа на народноцрквеном сабору, којем је призната духовна власт над православним становништвом и црквом, као и право да он сам поставља епископе. Ово је на неки начин била права привилегија коју је српска црква имала у Хабзбуршкој монархији. Наиме, у римокатоличкој цркви у Угарској је краљ постављао епископе а папа потврђивао, док је у аустријским земљама папа постављао епископе, а цар потврђивао. Такође је дато право да ,, где буде нужно, цркве сопственом влашћу зидати“.[2] Ово право српска црква није имала под Турцима.

Значајно је и да је свештенству и цркви гарантовано ослобођење од пореских обавеза према држави и квартира, укључујући и десетину према римокатоличкој цркви, што је још једна разлика положаја српске цркве у Хабзбуршкој монархији и српске цркве под Турцима. Под Хабзбурговцима српска црква није плаћала ништа, док је под Турцима плаћала кесим и пешкеш. Такође, одређено је да се све цркве на територији коју би Хабзбурговци повратили од Турака, предају у српске руке.

Последња ставка дозвољава српском архиепископу и епископима да могу слободно обилазити манастире и православно становништво.

---

[1] Ј. Радоњић, М. Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954, 91.

[2] Исто, 92.

Y�lg :J �pM ze=1 width="33%">[1] Привилегија представља правни акт који издаје сам владар. Она важи за живота тог владара који ју је издао, а након његове смрти привилегија се мора потврдити од стране његовог наследника.

Трећа привилегије цара Леополда I из 1695. године

Цар Леополд је Србима у Хабзбуршкој монархији издао још две привилегије: 1691. и 1695. године. Трећа привилегија је значајнија, јер је дала правни основ за утемељење српске цркве на тлу Хабзбуршке монархије. Патријарх Арсеније Црнојевић је затражио од цара да се Србима потврди садржај претходних привилегија. Цар Леополд је изашао у сусрет овим молбама и 4.марта 1695. године донео нову привилегију која је значајна јер је учињен преседан: потврђено је право архиепископа да сам поставља православне епископе. Овом привилегијом владар је озаконио постављање седам епископа и њихових епископија од стране Арсенија Црнојевића.

Питање црквене десетине је још једна битна ставка ове привилегије. Српско становништво је првом привилегијом било ослобођено давања десетине римокатоличкој цркви, али се сада та десетина плаћала српској цркви. Приметно је да српска црква у Хабзбуршкој монархији није имала никакве фискалне обавезе, чак је сада добила право убирања црквене десетине. Пошто је патријарх Арсеније Црнојевић тешко могао да узима десетину која је припала цркви, јер је српско становништво било доста раштркано, долази до договора између српске цркве и хабзбуршких власти, по коме је Дворска комора сакупљала црквену десетину уместо патријарха који би на име те десетине добио новчану накнаду у износу од 3.000 форинти.

Прва потврда привилегија из 1706. године

Проблем са привилегијама је то што важе док владар то жели или док је он жив. Када владар умре, његов наследник на престолу је морао да потврди раније додељене привилегије како би оне опет заживеле.

То је дошло до изражаја када је цара Леополда I наследио син Јосиф I. Српске привилегије су биле угрожене и било је неопходно да их прихвати нови l�S- :J �pM ='font-family:"Arial","sans-serif"; mso-ansi-language:SR-CYR'>Такође, одређено је да се све цркве на територији коју би Хабзбурговци повратили од Турака, предају у српске руке.

Последња ставка дозвољава српском архиепископу и епископима да могу слободно обилазити манастире и православно становништво.

---

[1] Ј. Радоњић, М. Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954, 91.

[2] Исто, 92.

Y�lg :J �pM ze=1 width="33%">[1] Привилегија представља правни акт који издаје сам владар. Она важи за живота тог владара који ју је издао, а након његове смрти привилегија се мора потврдити од стране његовог наследника.

[Turkmenbashi 937]

цар. То је уједно време великих спољашњих и унутрашњих борби у Хабзбуршкој монархији, што је умногоме олакшало потврђивање привилегија.

У то време се у Европи водио рат за шпанско наслеђе (1701-1713) за који су биле потребне бројне војне снаге. Уз то, у самој Угаској је дошло до анти-хабзбуршког устанка под вођством Ференца Ракоција (1703-1711), кога су у великој мери подржавали непријатељи царства, пре свега француски краљ Луј XIV. Дакле, пошто је царска војска тих година била заузета борбама по Европи, терет сукобљавања са Ракоцијевим куруцима пао је на крајишнике (пре свега потиске, подунавске и поморишке крајине). Због овакве ситуације цару је било потребно да Срби буду на његовој страни, што се могло обезбедити потврђивањем привилегија које је издао његов отац.

Предводници српског клера, патријарх Арсеније и епископ Исаија Ђаковић, схватају да је повољан тренутак за захтевање потврђивања права српског становништва у Хабзбуршкој монархији, па су упутили молбу цару Јосифу I која стиже до Леополда Колонића, члана Дворске коморе и примаса краљевине Угарске, који је анализирао привилегије и потом дао своје мишљење цару Јосифу I о томе шта би требало потврдити, а шта одбити.

На почетку свог извештаја Леополд Колонић каже да није добро допустити постојање верски одвојене групе становништва.

Србима је потврђено да могу слободно да живе по обредима грчке цркве и прописима старог календара. Дозвољава им се и избор архиепископа и епископа српске народности и језика на народноцрквеном сабору. Међутим, Леополд Колонић сматра да владар не поставља само архиепископе, еипископе и свештенике латинског, него и грчког обреда. Колонић чак коментарише да српски народ ни под Турцима није имао право избора свог патријарха, већ су га Турци постављали.

У Колонићевом извештају постоји занимљива молба која се односи на добијање посебне српске територије у Хабзбуршкој монархији. Наиме, још 1694. године дошло је до одржавања једног српског сабора у Баји где су захтевали посебну територију у Хабзбуршкој монархији на којој би се окупили. Ова молба је потврђена, али никад није заживела. Леополд Колонић признаје да је то пресељење обећао још цар Леополд I, али сматра да српски народ никако не би требало удружити на једном простору, јер у том случају не би могли да их ваљано контролишу нити спрече евентуалне побуне. Евидентно је да Леополд Колонић није имао повољно мишљење о потврђивању привилегија, и такав став је приметан кроз цео његов извештај. Међутим, упркос неповољном мишљењу угарског примаса, цар Јосиф I је септембра 1706.године потврдио Србима привилегије добијене од претходног цара.

Тежња патријарха Арсенија III за добијање феудалног поседа

Патријарх Арсеније Црнојевић је још крајем XVII века покушавао да од хабзбуршке владе добије земљишни посед којим би он располагао. Први успех је уследио 1694. године када је Арсенију додељен замак Сирач. Међутим, овај посед није дуго остао у патријарховим рукама, јер му је он одузет и замењен за замак Сечуј, али како је неко други од раније полагао права на тај посед, и он му је одузет и предат мађарској породици.

Након што је краљевина Угарска током Бечког рата повратила одређене територије, требало је да угарски краљ Леополд I на том простору успостави стање какво је било пре доласка Турака. Многобројни угарски племићи су долазили код владара са различитим повељама по којима су полагали право на неке поседе које су имали пре освајања Турака. Уз то благајна је била празна, па се дешавало да су појединци позајмљивали владару новац који он није могао да врати, па им је уместо новца давао феудални посед. Другим речима, владар је у том тренутку имао потешкоћа при проналаску адекватног поседа за Арсенија Црнојевића.

Процес око добијања земљишног поседа је трајао дуго. Када се појавио законити наследник феудалног поседа Сечуј Арсеније Црнојевић је тврдио да је он оштећен јер је уложио доста својих средстава у изградњу и сређивање тог феудалног поседа, и стога је тражи да се обештети. Осим тога, патријарху већ неколико година није исплаћен новац на име десетине у износу од 3.000 форинти, јер држава није имала одакле да му исплати. Двору свакако није одговарало да га превише љути, јер су преко њега имали утицај на српски народ. Стога, 1706. године поменути примас Угарске Леополд Колонић, саветује цара Јосифа I да патријарху да посед који би био еквивалент за раније додељен Сечуј и да би било добро да му се исплати заостали новац. Тако је цар Јосиф I на крају доделио патријарху Арсенију Црнојевићу посед Даљ са околним селима, а и новац на име накнаде за раније додељени посед Сечуј.

Овај посед , који је патријарху додељен на коришћење само до тренутка када му се исплате сва дуговања, касније ће постати власништво Карловачке митрополије.

Крушедолски сабор и стварање Карловачке митрополије

Још један важан преседан који ће довести до учвршћивања положаја српског становништва у Хабзбуршкој монархији и стварања Карловачке митрополије јесте избор новог архиепископа након смрти патријарха Арсенија Црнојевића 1706.године. Нови архиепископ ће бити изабран на Крушедолском сабору 1708. године.

Почетак стварања Карловачке митрополије налазимо у привилегији коју је издао цар Леополд I 1695. године, када је владар озаконио постојање седам епископија на територији Хабзбуршке монархије и потврдио њихове епископе које је поставио патријарх Арсеније III. Међутим, до почетка 1706. године, поред патријарха, остала су још четири епископа. Један од преосталих епископа је требало да буде изабран за новог српског архиепископа.

На сабору је требало решити неколико важних питања: избор новог архиепископа, питање статуса нове црквене области, као и њен канонски однос према патријаршији у Пећи, тј. да ли ће нова црквена организација остати у саставу патријаршије у Пећи или ће постати независна од ње. Наиме, још 1691.

[Turkmenbashi 937]

године Турци су за патријарха у Пећи поставили Калиника I. Постојала су три могућа решења: да Карловачка митрополија буде аутокефална, што би одговарало Бечу, али би за стварање нове аутокефалне црквене области била потребна потврда од источних патријарха који на ово не би пристали; друго решење, оно што је српско становништво прижељкивало, било је да Карловачка митрополија уђе у састав патријаршије у Пећи. Међутим, ово није одговарало владару. Требало је наћи треће, компромисно решење које би задовољило све стране. Свака српска енклава је одређивала представнике на предстојећем сабору и према броју становника би из одређених региона долазило мање или више посланика, с тим да су хабзбуршке власти сада тежиле да сузе привилегије тиме што би оне сада важиле само за Србе који су током Бечког рата дошли на тај простор, док би Срби из Војне крајине били изузети. Овај проблем важења привилегија у Војној крајини, пре свега у Лици и Карловачком генералату, решиће владика личко – крбавски Атанасије Љубојевић.

Владар је као свог изасланика на предстојећем сабору у Крушедолу послао Христифора Игњата са одређеним упутствима који би требало да штите царске интересе. Њему је наложено да би предстојећем сабору требало да присуствују три сталежа (црквени, војни и грађански). Срби су имали црквени сталеж, односно свештенство; официри крајине би били племићи, док би се од кнезова бирали грађани. Можемо уочити тежњу владара да наметне тројну кандидатуру међу епископима, између којих ће сам цар изабрати новог архиепископа. Ако ово не прође, Христифору Игњату је наложено да постави Исаију Ђаковића за новог архиепископа ако је одговарајуће опште расположење. Он је био кандидат двора за новог српског архиепископа. Даље се Христифору Игњату налаже да не дозволи везу између српске цркве у Угарској и патријаршије у Пећи, али ако је баш приморан, онда да те везе буду само духовне, не и световне.

Такође, владар је очекивао да питање важења привилегија у Карловачком генералату може бити проблематично, па је стога своме изасланику наложио да, ако је могуће, избегне ово питање.

У извештају Христифора Игњата стоји да је он крајем 1707. године у селу близу Петроварадина срео остарелог владику Лике и Крбаве, Атанасија Љубојевића који му је казао да му је Исаија Ђаковић рекао да може да дође на предстојећи сабор, и ако овај није имао права да присуствује. Тиме су сви Срби у Хабзбуршкој монархији добили право да учествују у изборима митрополита.

Сабор је коначно почео 18. јануара 1708. године. На њему су требала бити изабрана тројица кандидата између којих би се коцком одредио један, који би постао нови митрополит. Међутим, Христифор Игњат је успео да убеди посланике да у кандидатуру не уђу тројица, већ двојица епископа које је он предложио (Исаија Ђаковић и Стеван Метохијац). Исто тако је убедио окупљене да митрополита не бирају коцком, већ једногласно. За новог митрополита је изабран Исаија Ђаковић, који је уживао највеће поверење бечког двора.

Решено је и питање канонског односа нове црквене области у Угарској и патријаршије у Пећи. Одлучено је да ће нова црквена област бити аутнономна митрополија, која ће само у духовним стварима зависити од патријарха у Пећи, док ће у световним стварима бити одвојена од Пећи. Овакво стање је остало све до 1766. године, када је укинута патријаршија у Пећи.

Београдска митрополија

Након стварања Краљевине Србије и Темишварског Баната 1718. године, на овом простору створена је и посебна црквена организација у чијем саставу су биле четири епископије: Београдска, Ваљевска, Вршачка и Темишварска. Ове четири епископије које су издвојене из турске државе, а самим тим и из састава патријаршије у Пећи, организоване су као посебна аутономна митрополија. Цар Карло VI је 10. септембра 1718. године поставио Мојсија Петровића за београдског митрополита и признао аутономност новостворене београдске митрополије.

Сада су Срби на простору Хабзбуршке монархије имали две аутономне црквене области : Карловачку и Београдску митрополију. Српски народ је тежио уједињењу ових митрополија. Први корак ка том циљу био је избор београдског митрополита Мојсија Петровића за помоћника оболелом карловачком митрополиту Вићентију Поповићу. Након његове смрти на сабору у Карловцима 1726. године за новог карловачког митрополита изабран је Мојсије Петровић. Међутим, цар није желео да допусти да дође до сједињавања ове две митрополије, већ је дошло до компромисног решења. Владар је признао Мојсија Петровића за карловачког митрополита, али не и београдског, већ га је поставио само за администратора београдске митрополије. На овом положају Мојсије Петровић је остао све до смрти 1730. године. Након тога цар је желео да искористи прилику и наметне избор два митрополита – једног београдског, а другог карловачког митрополита. Међутим, 1731. године догодило се оно што владар није желео, а то је био избор Вићентија Јовановића за карловачко – београдског митрополита. Ово стање су хабзбуршке власти признале, и овако ће остати све до 1739. године када је престала да постоји Краљевина Србија, а самим тим и Београдска митрополија

.

Привилегије у београдској митрополији

Положај новостворене београдске митрополије регулисан је Деклараторијом из 1727. године у девет тачака коју је донео двор у Бечу.

Овом Деклараторијом је одређено да српски народ у Краљевини Србији и Темишварском Банату може да користи стари календар, али у срединама где живе уз католике морају се прилагодити. У домаћој историографији стоји тумачење да су Срби морали да славе римокатоличке празнике, што је погрешно. Смисао ове одредбе јесте да православни становници мешовитих средина не ометају католике док они врше своје верске обреде на велике римокатоличке празнике. Циљ је пре свега одржавање јавног реда и мира у православно-католичким срединама.

Следећа значајна одредба је начин избора новог митрополита београдске митрополије, чиме је наметнута тројна кандидатура, тј. народноцрквени сабор предлаже три кандидата, од којих цар бира једног. Исто тако је требало да се поступа при избору нових епископа. За овако стање је заслужан Мојсије Петровић, јер је цена признавања њега за епископа била да прихвати ове услове. Овим није угрозио само београдску митрополију већ и карловачку. Наиме, ако се таква правила наметну у београдској митрополији, питање времена би било када ће то исто заживети и у карловачкој митрополији.

Даље, за изградњу нових цркава у краљевини Србији је било потребно одобрење државе. Како би се спречиле злоупотребе, држава је тражила да се достави план градње и информације да ли постоји услова за изградње новог верског објекта. Тек када се све то провери, добија се одобрење за изградњу цркве. Такође, из стратегијских разлога није била дозвољена градња на границама, јер је непријатељ могао искористити ове цркве као базу за даље напредовање.

У свим криминалним случајевима свештеницима се суди на световним судовима, с тим да се свештенику који је починио кривично дело најпре одузме његово црквено звање да би му се онда могло судити као световном лицу. Држава овим показује одређени обзир и поштовање према православној српској цркви. А за огрешење о канонско право јурисдикцију има и даље црква.[1]

Срби не могу претварати џамије у своје цркве без дозволе, већ да ,, кад се умножи број католика у Србији, таква милост падне удео њима.“[2] Дакле, видимо да је држава настојала да појача римокатолички елеменат на подручју краљевине Србије кроз ову одредбу деклараторије.

Држава је желела да спречи злоупотребе приликом црквених визитација, тако што су сад митрополит и епископи могли да врше визитације само уз дозволу генерала који им је додељивао чиновника који би их контролисао током тог пута.[3]

Следећа одредба се бави наследним правом- ко наслеђује имовину преминулог црквеног лица. Црква је хтела да митрополит све наследи, али то у Хабзбуршкој Монархији није био обичај, него се ово питање регулисало тако што се имовина покојника подели на три једнака дела, при чему један део припада митрополиту, други део цркви, а трећи држави. На крају, свештенство је као и у карловачкој митрополији ослобођено свих пореза и дажбина и црква је добијала

---

[1] Летопис матице српске, ур. А. Хаџић, н.д. 103 – 104.

[2] Исто, 104.

[3] Исто, 104.

новчану накнаду у име десетине. Наиме, митрополитови приходи су долазили од тзв. кнежевских дуката.[1]

Може се на основу реченог закључити да се у домаћој историографији налазе погрешна тумачења извора када је реч о положају Срба у Хабзбуршкој монархији.

Миграциони покрет српског становништва из 1690. године довео је до стварања посебне српске црквене организације на простору Хабзбуршке монархије. Статус те нове црквене организације одређен је привилегијама које је издао цар Леополд I. Потврђивање привилегија од стране наследника цара Леополда I је довело до тога да привилегије издате Србима постану традиција.

Извори

- С. Ћирковић, Сеобе српског народа у краљевину Угарску у XIV и XV веку, у: Сеобе српског народа од XIX до XX века, ур. Ранковић Д, Зборник радова посвећен тристагодишњици Велике сеобе Срба, Београд 1990, 31-40.

- К. Суботић, Уговори између Леополда I и српског народа, Летопис Матице српске 184 (1895), 8-9.

- Ј. Радонић и М. Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954, 91-92, 92-95, 125-150.

- Летопис Матице Српске, ур. А. Хаџић, Два прилога из г. 1727. за повесницу српског народа, Нови Сад 1880, 99-108.

---

[1] Летопис матице српске, ур. А. Хаџић, н.д. 105. ; цар Карло VI је митрополиту Петровићу дозволио да од сваког обер – кнеза узима по 2, а од сваког под кнеза по 1 дукат годишње на име десетине.

��, :J �pM ће само у духовним стварима зависити од патријарха у Пећи, док ће у световним стварима бити одвојена од Пећи. Овакво стање је остало све до 1766. године, када је укинута патријаршија у Пећи.

Izmenjeno February 16, 2012 od strane člana Turkmenbashi