Jump to content

[NAVIJAČI] Crvena Zvezda na nebu sja...


Recommended Posts

Kutak za navijače Crvene Zvezde... crveno-beli svet.

Počnimo radosnom vešću:

Stadion: Zete u Golubovcima

Gledalaca: 4500

Sudija: Nikola Dabanović (Podgorica)

CRVENA ZVEZDA: Stamenković, Tošić, Adi, Reljić, Ninkov, Isah, Milovanović, Koroman, Evandro, Vešović i Kaluđerović.

Igrali su još i Bajković, Ignjatijević, Lazović, Binić, Đorđević, Kadu, Perović, Jevtić, Mijailović, D. Srnić.

ZETA: Brnović, Radulović, Matić, Boljević, Kaluđerović, Zlatičanin, Lađić, Peličić, Petrović, Burzanović i Korać.

Crvena zvezda je uigravanje pred prolećnu polusezonu počela u Golubovcima, pred krcatim stadionom Zete, u duelu sa nekadašnjim prvoligašem državne zajednice Srbije i Crne Gore. Robert Prosinečki, shodno očekivanjima, izveo je najboljih 11 na početku, ukazujući šansu novajliji Evandru od prvog minuta. Brazilac je, iako još uvek ne potpuno spreman, pokazao da ima kvalitet i da “zna lopte”. Nekoliko dobrih asistencija, dva proturanja kroz noge i pokušaj šuta sa oko dvadeset metara bili su učinak Evandra Goebela. I ostatak ekipe koja je počela utakmicu dao je maksimum u ovom trenutku, s obzirom da su pripreme tek počele i da su noge teške.

Treba napomenuti da je golman Stamenković odlično reagovao u 13. i 20. minutu, prilikom šuteva Koraća i Burzanovića. Crvena zvezda je igrala sa samo jednim klasičnim napadačem - Kaluđerovićem, ali evidentno je bilo da Prosinečki želi izuzetno ofanzivnu Zvezdu s obzirom da su u završnici akcija uvek učestvovali i Vešović i Koroman i Evandro i Kaluđerović.

Već posle 10 minuta drugog poluremena, Zvezda je povela golom Darka Lazovića. Igrao se 56. minut, Jevtić je posle jednog skraćenog kornera Zete poveo kontru, i na 20 metara od gola asistirao Lazoviću koji je sa desne strane ušao u šesnaesterac i pogodio suprotan ugao mreže domaćina. U 61. minutu, Zvezda je mogla i do drugog gola, ali šut Perovića sa ivice kaznenog prostora odlazi preko prečke.

Od tog trenutka, fudbaleri Zete zaigrali su mnogo angažovanije, ne želeći da izgube utakmicu, pa je u određenim trenucima duel ličio na pravi prvenstveni. Mnogo borbenosti, želje, trčanja na ove strane. Domaćin je najbolju šansu imao u 83. minutu kada je centarfor Škuletić izašao sam pred Bajkovića, ali ga je golman Zvezde omeo taman toliko da Tošić maltene sa linije izbaci loptu. Isti igrač imao je zicer i u 87. minutu, ali je Bajković bio bolji u duelu “jedan na jedan”.

Konačan rezultat utakmice, postavio je Nikola Ignjatijević u 90. minutu. Bio je to korner za Crvenu zvezdu sa desne strane, lopta je upućena na suprotni ugao šesnaesterca, najpre je jednom odskočila, a zatim je Ignjatijević “hvata” iz prve i iz polu-voleja pogađa suprotni rogalj gola za konačnih 2:0.

Treba istaći veliku želju naših fudbalera koji očigledno imaju motiv da se dokažu novom treneru. Posebno borbeno i kvalitetno u drugom poluvremenu odigrao je mladi Srđan Mijailović, ali i svi ostali zaslužuju pohvale s obzirom da se radi o tek prvoj utakmici na pripremama i da rezultat apsolutno nije u prvom planu.

Crvena zvezda sledeći meč igra 23. januara u Nikšiću protiv Sutjeske. Domaćini već sad najavljuju pun stadion.

:uzbud:

Link to post
Share on other sites
  • Replies 91
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Kao jedan!

PRESTRAVLJENA: Navijači Zvezde šokirali sestru Čarsla Dženkisa! Pogledajte njenu reakciju...   Ona je bukvalno bila pestravljena i začuđena. Kao da joj ništa nije bilo jasno.     Košarkaška publika u

Kutak za navijače Crvene Zvezde... crveno-beli svet. Počnimo radosnom vešću: Stadion: Zete u Golubovcima Gledalaca: 4500 Sudija: Nikola Dabanović (Podgorica) &#13

Posted Images

Mladići borovi,devojke jele,

bore se pošteno

za crveno bele

Hej,hej,hej,hej,hej,

Crvena zvezda na nebu sja,hej

Crvenu Zvezdu volim i ja

Crvena Zvezda to naš je tim

Hej Zvezda crvena,crvena

Hej,Zvezda,hej

Hej Zvezda crvena,crvena

Hej,Zvezda,hej

Na Balkanu ima grad

po imenu Beograd

Tu igraju majstori

fudbaleri Zvezdini

Tu igraju majstoti

fudbaleri Zvezdini

Čuj nas Zvezdo,čuj nas ti

mi ćemo te bodriti

pesmom srcu najdražom,

šampionskom,Zvezdinom

pesmom srcu najdražom,

šampionskom,Zvezdinom.

I kada ne budeš prva ti

i kada se čuju zvižduci

i tada,Crvena Zvezdo znaj

da te volim ja.

Avanti popolo, a la riscosa

la Stella Rosa,la Stella Rosa

la Stella Rosa la triumphera,

la Stella Rosa la triumphera

la Stella Rosa la triumphera

la Stella Rosa la triumphera,

e viva Stella Rosa,viva Serbia!

Link to post
Share on other sites

Историја фудбалског клуба Црвена звезда представља велику причу о успесима који се ређају више од шест деценија. Звезда је у свакој држави у којој је играла била најтрофејнији клуб, било да су у питању титуле (стигли смо до 25), купови (22) или дупле круне (10). Паралелно са великим успесима наш клуб је привлачио неутралне посматраче атрактивном игром. Тако је Звезда брзо постала најпопуларнији клуб у Србији и тадашњој Југославији, а подршка сто хиљада људи на Маракани била је сасвим обичан призор током 60-их, 70-их и 80-их. Прича о оснивању Црвене звезде добро је позната. Фебруара 1945. године, док је Други светски рат још трајао, група омладинаца, чланова Уједињеог савеза антифашистичке омладине Србије, одлучила је да покрене процес нормализације у сфери спорта. Они су основали Омладинско фискултурно друштво, које ће четвртог марта прерасти у Црвену звезду. Име је Звезда добила после дуге расправе, а дали су га заједнички први потпредседници Спортског друштва Зоран Жујовић и Слободан Ћосић. Тог дана Звезда је одиграла први фудбалски меч, који је завршен победом над екипом Првог батаљона Друге бригаде КНОЈ-а од 3:0 (2:0).

Пет дана касније званично је оформљена фудбалска секција, на чијем челу је био Коста Томашевић, а први економ је био Предраг Џајић. Њих двојица су част Звезде бранили и на терену – Томашевић је био први центарфор и стрелац првог гола у историји клуба, а Ђајић играо је на средини терена. Звезда је добила стадион предратног ФК Југославија (који је током рата играо под именом СК 1913, а расформиран је управо због тих наступа у доба окупације), који је тада носио име „Авала“.

Звезда је у првој послератној сезони, 1946. године, освојила наслов шампиона Србије и квалификовала се за шампионат Југославије. У прве четири сезоне наш клуб није успео да освоји ниједну титулу, али је већ од 1948. до 1950. остварио хет-трик победа у купу, победама у финалима над Партизаном, земунским Нашим крилима и Динамом.

Прва титула изборена је на спектакуларан начин. Три кола пре краја загребачки Динамо имао је пет бодова више у лиги, у којој је победа доносила два бода. Ипак, Загрепчани су затим поражени од Сарајева, па је Звезда добила међусобни дуел ривала за титулу и у последње коло ушла са минусом од једног бода. БСК је са Динамом одиграо 2:2, а одлука је пала дан касније, 4. новембра, у утакмици са Партизаном. Вечити ривал је раније те сезоне добио дерби убедљиво (6:1), али је Звезда овог пута стигла до потребних 2:0 и захваљујући бољем гол-количнику (за само 0,0018) постала први пут шампион државе.

Link to post
Share on other sites

Звезда ће титулу освојити и 1953. године, али ће праве промене уследити на средини те деценије, када је оформљена стабилна клупска структура, са Душаном Благојевићем на месту председника, Слободаном Ћосићем као генералним сектретаром и великим Ацом Обрадовићем, познатим под надимком „Доктор О“, на месту техничког директора клуба.

Они су створили простор за генерацију која ће пет година у потпуности доминирати југословенским фудбалом и оставити печат и на европској сцени. То је тим, у којем су наступали Беара, Дурковић, Станковић, Поповић, Митић, Костић, Шекуларац... Ти фудбалери чија имена се још памте, а упознао их је цео свет, освојиће четири титуле шампиона Југославије и два купа, не оставши ниједном без трофеја у тих пет сезона.

Звездина игра била је брза и нападачка, што је клубу донело велику популарност у земљи и свету. Паралелно са успесима на терену, Обрадовић је оформио основу стручног рада на којој ће се базирати каснији велики успеси нашег клуба. Доктор О је имао изузетан дар за препознавање талената, па је на завршетку каријере у стручни штаб пребацио Митића, Станковића, Топлака, који ће са великим успехом радити у фудбалу деценијама.

Крај педесетих био је прво доба доминације неког од клубова у југословенском фудбалу, али је почетак следеће деценије центар збивања пренео на другу страну Топчидерског брда. У следећих седам сезона Звезда ће освојити само једну титулу (што ће се поновити тек деведесетих) и само један куп, оствариће најслабији пласман у историји (седмо место, 1963. године) и чак четири пута завршиће изван прве тројке на табели (пре и после тога само још седам пута је Звезда била испод трећег места у 54 сезоне фудбала у ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србији).

Већ тада било је јасно да је Звезда далеко најпопуларнији клуб у земљи, а навијачима су неуспеси тешко падали, па се дешавало и да упадну на терен и спале комплетне голове. У сезони 1962/63 наш клуб је поставио и негативни рекорд са само 21 датим голом, дупло мање од, рецимо, пет места слабије пласиране Војводине.

Ипак, на другој страни Звезда се развијала и постављала последње основе за велики успон који следи – од краја 1959. године почела је изградња новог стадиона на месту већ застареле Авале. У наредне четири године Звезда је као домаћин играла на стадиона Партизана и ОФК Београда (што донекле и објашњава лоше резултате), а нови објекат отворен је првог септембра 1963. у мечу са Ријеком.

Прва сезона на свом стадиону, који је могао да прими невероватних сто хиљада људи, прослављена је дуплом круном, којом је са клупе испраћен Миша Павић, освајач пет трофеја претходне деценије и дотадашњи рекордер са седам узастопних сезона на клупи клуба.

Кључни моменат догодио се у лето 1966. године, када је на клупу Звезде сео Миљан Миљанић. Миљанић ће пуних осам година предводити клуб који је за то време израстао у правог европског великана. До тада југословенски фудбал прошао је кроз уводну фазу испитивања и петогодишње доминације Звезде и Партизана. У преосталих 25 година заједничке државе Звезда ће бити константа, а смењиваће се ривали.

Link to post
Share on other sites

Миљанић и Звездина распуцана деца (1966-1974)

Миљан Миљанић је у Звезди био као фудбалер још током славних 50-их, али је тек доласком на место првог тренера у лето 1966. године пронашао право место за себе и клуб. Миљанић је био предводник нове оријентације у клубу – ослањања на сопствене снаге. У првој сезони он је извршио потпуну смену генерација и освојио пето место, баш као и претходне године. А после тога почели су успеси.

Генерација коју је предводио Драган Џајић, званично најбољи играч у историји ове земље (у избору Фудбалског савеза уприличеном поводом 50-годишњице УЕФА) и свакако једно од најбољих левих крила у историји света, оставиће дубок траг и направити велику разлику у односу на све највеће ривале. Први пут Звезда ће везати три шампионске титуле (два пута дупла круна), а свако дете у Југославији знаће имена Дујковића, Ђорића, Дојчиновског, Кленковског, Карасија, Аћимовића, Лазаревића, Кривокуће, Остојића... Посебно је вредан податак да је већина поменутих фудбалера на Маракану стигла веома рано и прошла кроз многе селекције у омладинској школи клуба.

Звезда је у том периоду учврстила име и на европском нивоу, успостављајући стандарде које је мали број клубова са истока могао да прати. Управо је концентрација на Куп шампиона 1971. године утицала на то да у лиги буде остварен други најлошији пласман икад – шесто место – а утисак је поправио трофеј у купу. Миљанић ће са екипом освојити још једну титулу, 1973. године, а тада ће се већ у екипи наћи и нека нова имена, Владимир и Огњен Петровић, Богићевић, Филиповић, Кери... Многи од њих повешће Звезду крајем осме деценије у нову еру великих успеха.

Осим што је својим навијачима донела много радости, Звезда је у тој ери била клуб који се гледао са уживањем: за осам Миљанићевих година седам пута је била најефикаснији клуб у лиги (1972. Вележ дао гол више), а у последње две сезоне остављала је прве ривале најпре за 12, па за 18 погодака.

Зец и Станковић, одржавање доминације

Како то обично бива, одлазак великог тренера за собом вуче резултатски пад, па су две сезоне после Миљанићевог прошле без много успеха за Звезду. Тек ће долазак Гојка Зеца 1976. донети стабилност и већ следећег маја на Маракани се славила дванаеста титула. Била је то увод у еру Бранка Станковића, која ће потрајати четири године, донети Звезди три трофеја и прво велико европско финале.

После Џајићевог одласка у Бастију екипу је предводила четврта Звездина звезда Владимир Петровић Пижон, а једнаку популарност имали су Душан Савић и Србољуб Стаменковић, касније велика звезда фудбала у САД. Прва сезона Гојка Зеца била је права демонстрација силе – титула је освојена са девет бодова предности, што је до тада највећа разлика у историји лиге, а стрелци, предвођени Филиповићем, тресли су мреже ривала 67 пута (први пратилац на тој листи Борац дао 53 гола).

Следеће сезоне Звезда је освојила друго место и створила себи услове за сјајан наступ у Купу УЕФА у сезони 1978/1979. Прву титулу Станковић као тренер (као играч првак је био четири пута) осваја 1980. године, када Звезди измиче дупла круна, а годину дана касније Звезда је поново шампион.

Једанаестогодишњи период без освојеног купа, далеко најдужи у историји, окончан је у пролеће 1982. године, када је у два класика (2:2 у Загребу и 4:2 у Београду) надмашен нови шампион, загребачки Динамо. До тада се догодила прва промена тренера током сезоне још од педесетих, Остојић је заменио Станковића. У екипу се 1983. враћа Гојко Зец, који затиче само једног играча из шампионске екипе коју је водио 1977. године – Милоша Шестића. Зец понавља успех из претходног мандата, освајајући титулу одмах по доласку. И баш као те сезоне, куп је завршио у Сплиту, а Звезда ће трофеј у најмасовнијем такмичењу освојити 1985, поново у дуелу са Динамом.

Шестић је, посебно после одласка Петровића и Савића током сезоне 1982/1983 постао лидер нове генерације, у којој су играли Ивковић, Елзнер, браћа Ђуровски, Мусемић, Јањанин, Мркела. Крај ере Гојка Зеца коинцидирао је са највећим скандалом у историји југословенског фудбала, "случајем Шајбер", који је утицао да у две сезоне земља има по два првака. Наш клуб је најпре изгубио, а затим освојио титулу 1986. године, пре него што ће му она за зеленим столом бити одузета.

Link to post
Share on other sites

Шампион Европе и света

У лето 1986. године догодиле су се велике промене у нашем клубу. Управа на чијем челу су били Драган Џајић и Владимир Цветковић почела је да гради тим који ће моћи да конкурише најјачим европским тимовима. Тог лета на клупу је доведен Велибор Васовић, први Србин који је подигао пехар Купа шампиона, а екипа је појачана низом играча, међу којима се издвајају Драган Стојковић и Бора Цветковић.

У првој сезони, започетој са казненим бодовима, Звезда се концентрисала на Куп шампиона, где је остварила добре резултате. Већ у лето 1987. године направљен је петогодишњи план у којем је зацртано освајање Купа шампиона. Историја је показала да су све намере остварене.

Од клупског рођендана 1987. године, када је на Маракани побеђен мадридски Реал, до марта 1992. године Звезда је живела кроз најлепши период у својој историји. У пет сезона припале су нам четири титуле (1989. трофеј је однела Војводина са Шестићем, Михајловићем, тренером Љупком Петровићем и директором Косановићем), 1990. са чак 11, а годину дана касније са осам бодова предности у односу на прве ривале (оба пута Динамо). У све четири сезоне у којима је освојена титула Звезда је играла и финала купа, али је трофеј освојила само 1990. године.

Чињеница да су Звезду у пет славних година водила чак петорица тренера (Васовић, Станковић, Шекуларац, Љ. Петровић и Поповић) делује чудно, али истовремено потврђује да су и у управи и на терену "црвено-бели" били страховито јаки. У лето 1987. дошли су Бинић и Просинечки, затим редом Шабанаџовић, Панчев, Савићевић, Белодедић и Михајловић. Истовремено је добро функционисала омладинска школа, која је клубу дала Стојановића и Југовића.

На самом почетку деведесетих Звезда једноставно није имала конкуренцију у домаћим такмичењима, а у Европи је имала статус великана. Иако би трансфери бар неких играча неминовно уследили, рат на Балкану, распад Југославије и санкције Уједињених нација убрзали су процес, који ће само тринаест месеци после Барија Звезду практично оставити без комплетне шампионске генерације.

Мрачне деведесете

На самом почетку 1992. године наш клуб је био на врхунцу славе – шампион Европе и света, ослабљен одласком неколицине чланова шампионске генерације из Барија, али још увек са пристојним шансама да у Лондону брани трофеј у Купу шампиона. У домаћем такмичењу највећи ривал Динамо напустио је лигу, баш као и остали клубови из Хрватске и Словеније, а шампионат у скраћеној Југославији игран је на ивици регуларности, јер је у априлу избио рат у Босни и Херцеговини. Звезда је одбранила титулу и други пут остварила шампионски хет-трик (први пут од Миљанићеве ере), али су се већ у финалу купа, када је трофеј освојио Партизан, видели знаци тешких дана који су следили нашем клубу.

Између маја 1992. и маја 2000. године на Маракани је прослављена само једна титула – двадесети пехар у наше витрине стигао је 1995. године, а донела га је још једна сјајна генерација, у којој су наступали Милојевић, Стојковски, Ђоровић, Стефановић, Сакић, Живковић, Крупниковић, Ковачевић, Петковић... На путу ка титули добијен је и стоти дерби (2:1), а на клупи је поново седео Љупко Петровић.

Ипак, био је то кратак предах у веома неуспешној деценији. Лига тадашње СР Југославије није личила на спортско такмичење каквом смо присуствовали пре распада земље, а у новим чудним оклностима наш клуб се тешко сналазио. Имала је Звезда често далеко најбољи тим у земљи, али то једноставно није било довољно. Како су се деведесете ближиле крају, нерегуларности су се приближавале кулминацији, а у шампионату 1997/98 титулу је освојио дебитант у лиги Обилић. Следећи шампионат није ни окончан због НАТО агресије, а Звезда је завршила на трећем месту, што је једини пласман испод друге позиције за наш клуб у последњих 20 година.

У седам сезона Звезда је освојила једну титулу и чак пет купова, уз некоилико блиставих европских наступа. За већину клубова то је по свим стандардима успешан период, али су прохтеви Звездине армије навијача другачији. Доба задовољства за њих тек ће се вратити.

Link to post
Share on other sites
  • 1 month later...
  • 1 month later...

Bogdan Tirnanić o Zvezdi

Istorijski gledano, Crvena zvezda je fenomen jer je bila druga; postojala je jedna vrsta sapuna, jedan trolejbus (marka „ansaldo“), jedan jedini način kupovine cica (na tačkice), jedan strogi ujka iz daleka, i – dva fudbalska kluba na Topčiderskom brdu. Lako je razumljivo zašto je te daleke 1946. godine klub beogradskih studenata privukao sve one kojima je iznad svega bilo do mogućnosti izbora. Među takvima našlo se i mnogo finog sveta, bivših trgovaca brašnom i bankarskih službenika, malih Mikica iz propalih rentijerskih porodica, bledunjavih senjačkih gospođica kojima je trošno igralište sa drvenim tribinama u Ljutice Bogdana, nekada vlasništvo Jugoslavije, odjednom postalo simbol predratne elegancije, trag šarma prohujalih vremena, onoga što je bilo pre nego što je podignut kameni, sivi stadion Partizana (koji, istini za volju, nikada nije bio njegov). Ako ne možeš da slaviš krsnu slavu, navijaj za Crvenu zvezdu.

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha. Probisveti iz Savamale, Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, oni sa Bulbudera i Dorćolci, za koje je tramvajska karta bila misaona imenica, ringišpili domovi kulture, a ’leb i mas’ osnovna ishrana, doneli su na Topčidersko brdo svoje prkosno nepriznavanje svakog autoriteta, svega što je iznad mere čovekove i što se postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti. Dušanovačke devojčice udavale su se, međutim, tih godina isključivo za navijače Crvene zvezde jer su oni bili glavni u kraju: nosili su uske pantalone zvane frula i, nehajno naslonjeni na banderu, pljuvali u dalj, sladeći se ukradenim voćem sa Kalenić pijace.

Njihova Crvena zvezda bila je predodređena da izraste u pokret oko koga će se, suprotno tajnom društvu „Crvena zvezda“ iz velikih kafana, okupljati svi ljudi slobodnog duha. Beograd je preko Crvene zvezde ponudio svima neke od svojih najboljih osobina: svoju nonšalanciju, svoj urođeni prkos, svoju duhovitost koja će sve dati na kalambur, za vic čija se poenta može meriti i godinama. Od svih fudbalskih afera koje su zabeležene u poslednjih nekoliko decenija, a takvih ima na kilograme, jedino su one vezane za Crvenu zvezdu i – posebno – doktora O, koji je odrastao u dvorištu kafane Šumadija, u Nebojšinoj ulici na dnu Neimara, imale nekog šarma, ludosti: prodati autobus za Bearu, kidnapovati Ostojića – toga se trebalo setiti. A setiti se pravog štosa bilo je oduvek glavni cilj velikih Zvezdinih igrača poput Šekularca.

I kao što Beograd nije regionalni grad, već gomila zgrada na vetrometini svetova, tako je i Crvena zvezda klub ličnog opredeljenja, pripadnosti jednom stanju duha koje je, baš zato što je beogradsko, univerzalno. Došljaci se još čestito ne popnu uz Balkansku, a već navijaju za Crvenu zvezdu. Zato je Crvena zvezda strah i trepet na svim terenima, čak i onda kada je sastavljena od jedanaest levih smetala ili kada u njoj igraju poglavito učenici u fudbalskoj privredi, smer dunster.Kada je ona protivnik, vi se ne borite protiv određene škole fudbala, već imate okršaj sa ovde pomenutim stanjem duha, duha koji ne miruje i koji će vas, date li mu povoda, smestiti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju.

Klub možete nekako i pobediti, ali izgledi svih partikularizma, nacionalizma, lokalnih zaslepljenosti, svih mračnih vladanja dušom, pa i onoga što je katkada mračno u samoj Crvenoj zvezdi, jedva da su vredni pomena kada se zna da za Zvezdu navijaju ljudi koji, na povike „cigani, cigani“, sledeće nedelje istaknu kilometarsku parolu: Cigani pozdravljaju svog šampiona.

Izvor: www.crvenazvezdafk.com

Link to post
Share on other sites

Srećan zbog sudara sa Prosinečkim

Izvor: B92, Sport, zurnal.rs | AG

Trener Crvene zvezde Robert Prosinečki nije imao dobru uvertiru pred nedelji duel sa Čukaričkim.

Prosinečki je službenim džipom ‘Hjundai Santa Fe’ svojom krivicom udario u ‘Pežo 206’, ali mu je vlasnik oprostio kada je video ko ga je udario.

“Sve je u redu Robi. Veliki sam navijač Zvezde, nema potrebe da plaćaš štetu, biće sve regulisano ukoliko pobedite Partizan u Humskoj i osvojite titulu”, rerkao je vlasnik Pežoa.

Prosinečki je ipak insistirao da plati, ostavio je vizit kartu vozaču Pežoa i rekao da mu se javi kad utvrdi visinu štete.

Izvor

.......

Sve sam gledao i prijateljske i reprize i ... samo jedno

tana nana ... Robert Prosinecki :kolce:

Link to post
Share on other sites
  • 1 month later...

FK Crvena zvezda poziva sve svoje navijače da se aktivno uključe u akciju „Tvoj Bari, tvoje slavlje“ koja se odnosi na proslavu 20 godina od osvajanja titule prvaka Evrope u Bariju 1991. godine. Najduhovitije, najbolje i najoriginalnije očekuju vredne nagrade za ono što će osmisliti i sprovesti 29. maja 2011. godine.

„Darko Pančev. Crvena zvezda je šampion Evrope. Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona...“ Legendarne rečenice Milojka Pantića svakog 29. maja zvone u našim ušima, teraju osmeh na lice i čine da se svaki Zvezdaš oseća ponosnim i bemsrtnim. Jer, pre 20 godina naš klub se upisao velikim slovima u istoriju evropskog fudbala, velikim slovima stoji CRVENA ZVEZDA na peharu Kupa šampiona, „klempavko“ je bogatiji za ime kluba koji svi volimo i za koji živimo...

Iz godine u godinu, zauvek, obeležava se i obeležavaće se dan kad je Zvezda postala „totalno drugačija od drugih“. Klub proslavi, dodeli plakete, igrači te generacije se sete najlepših i najtežih momenata, navijači, uz pivo, prepričaju klincima koji dolaze... Vreme je za planetarnu proslavu, vreme je da „gori“ svuda gde Zvezdaša ima... Vreme je za nešto posebno...

Hajde da ovog 29. maja 2011. godine, kad obeležavamo dve decenije, napravimo nešto drugačije, nešto nesvakidašnje, nešto Zvezdaški... Neka zna cela planeta da je „crveno slovo“ u kalendaru. Neka svaki Zvezdaš, gde god da je, zajedno sa drugovima, organizuje svoju proslavu 29. maja. Lokalnu. Osmislite akciju, napravite koreografiju, „zatvorite“ svoju ulicu na nekoliko minuta. Odigrajte fudbal između dve cigle u Zvezdinim dresovima, dodelite jedni drugima pehar KEŠ-a od kartona... Popalite alarme na kolima, napravite grb Zvezde od ljudskih tela... Neka klinci u vašoj porodici pevaju Zvezdine pesme... Otputujte u Bari, opet... Čitav taj dan provedite sa crveno-belim obeležjima (na poslu, u kolima, u gradskom prevozu, pozorištu, bioskopu...). Otiđite u lokalni kafić, nabavite DVD iz Barija, odgledajte utakmicu opet i navijajte kao da se sada igra... Neka orkestar na krovu vaše zgrade svira himnu Zvezde.

Napravite video, slike, sačuvajte svoju uspomenu... Gde god da ste. Melburn, Sidnej, Čikago, Toronto, Rio, Minhen, Štokholm, Rim, Madrid, Pariz, Beograd, Novi Sad, Niš, Užice... 29. maja 2011. godine budite svi u crveno-belom. To je Zvezdin dan, Zvezdin datum... Hajde da ga proslavimo kako umemo.

Potrebno je da svoje video snimke, slike i tekstove proslave pošaljete na e-mail proslava@crvenazvezdafk.com, do 15.juna 2011 godine. Komisija predvođena predsednikom Vladanom Lukićem odabraće najbolje i proglasiti pobednika do 1. jula 2011. godine.

Najbolji će dobiti sledeće nagrade:

1. Petorica organizatora (dogovorite se među sobom) putuju sa Zvezdom na prvo evropsko gostovanje o trošku kluba.

2. Petorica organizatora dobijaju originalne dresove FK Crvena zvezda.

3. Petorica organizatora dobijaju svaki po dve sezonske karte za severnu tribinu za sezonu 2011-2012.

I zapamtite – Nismo mi bili evropski šampioni, nego smo mi evropski šampioni - zauvek! Mi, Real, Bajern, Milan…To je naše društvo... (Ljuba Tadić).

Izvor: Zvanični sajt FK Crvena Zvezda

Link to post
Share on other sites
  • 4 months later...
  • 4 months later...
  • 2 months later...

"Početak velikog zvezdaškog sna"

IZVOR. B92, TANJUG | AG

FK Crvena zvezda i predstavnici kompanije "Nantong" iz Pekinga potpisali su Protokol o razumevanju i Memorandum o rekonstrukciji našeg najvećeg stadiona.

Rekonstrukcija stadiona trebalo bi da bude izvedena u tri faze, a ukupna vrednost investicije procenjuje sa na više od 450 miliona evra.

"Andaz kompanija je ponosna što može da podrži ovakav projekat u Beogradu, gradu prosperiteta i gradu budućnosti. Sve ćemo da uradimo u skladu sa evropskim standardima, a uključićemo i lokalne firme", rekla je predstavnica te kompanije Haijun Van.

Ugovor bi trebalo da bude finalizovan za tri meseca, a predviđeno je da radovi krenu početkom 2013. godine.

Nek' nam dugo poživi zvezdani grad!

Link to post
Share on other sites
  • 3 months later...

Posle odlaganja utakmice protiv Javora crveno-beli će u nedelju uveče dočekati Rad, a slučaj je hteo da upravo u tom meču bude obeležen veliki jubilej.

To će biti 2.000 utakmica Crvene zvezde u nacionalnom šampionatu.

U dosadašnjih 1.999 utakmica Crvena zvezda je ostvarila 1.179 pobeda, 453 remija i 367 poraza uz gol-razliku 3960:1602.

Link to post
Share on other sites
  • 4 months later...

Džajić: Moja noga ovde neće kročiti

IZVOR. B92

Posle sukoba sa Nebojšom Čovićem, predsednik fudbalskog kluba Crvena zvezda Dragan Džajić rekao je da njegova noga više neće kročiti na „Marakanu“.

Do sukoba Džajića i Čovića došlo je zbog ponašanja generalnog sekretara Miodraga Zečevića i plate Nikole Petkovića, saznaje B92.

Sukob koji se desio u sredu popodne nastao je oko Zečevićevih ingerencija, a jedan od razloga je Petkovićeva plata, pošto Čović nije hteo da pređe preko prvobitno dogovorenih uslova, dok je generalni sekretar ponudio igraču veću sumu.

Čović zbog štednje i principa nije hteo da odstupi od mesečne plate od 8.000 evra za Petkovića, saznaje B92. To je dovelo do Zečevićevih teških reči, izrečenih preko telefona Čoviću, koji se potom uputio ka stadionu.

... Džajić je uzeo svoje stvari i navodno rekao da njegova noga više nikada neće kročiti u klub, a isto je učinio Moma Gacić, njegov čovek od poverenja.

Uz svo dužno poštovanje Pravilniku, Zvezdi, Džaji i Čoviću, jedini komentar koji imam glasi: "E, jebiga!" :ljutko:

Link to post
Share on other sites
  • 5 weeks later...

Zašto da ne i Čoviću? Prihvatio se posla u Zvezdi kad su svi iz nje bežali i jedini jasno rekao koliko para duguju i košarkaški i fudbalski klub i kako ih namerava vratiti. Što se tiče njegovih ljudskih i moralnih kvaliteta, do sad sam čuo samo gomilu praznih naklapanja nepotkrepljenih bilo kakvim dokazima. Ako je makar i na par godina, meni je vrednije da vidim nervoznog Vujoševića kako se koprca nego sav novac i titule ovog sveta.

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.




×
×
  • Create New...