Omiljeni citati

[Mia 6,075]

''Daj ljudima takmičenja u kojima će pobediti ako znaju tekstove popularnijih pesama ili glavne gradove država ili koliko je kukuruza uzgajeno u Ajovi prošle godine. Natrpaj ih nezapaljivim podacima, zaguši ih, do đavola, s toliko ''činjenica'' da se osete prepunjeni, ali pri tom apsolutno `briljantni` poznavaoci informacija. Onda će smatrati da razmišljaju, imaće UTISAK kretanja, a neće se pomerati. I biće srećni, jer se činjenice tog tipa ne menjaju. Nemoj da im daješ ništa klizavo, kao što su filozofija ili sociologija, da time povezuju stvari. Na tom putu leži melanholija. Svako ko ume da rastavi TV zid i ponovo ga sastavi, a danas većina ljudi to ume, srećniji je od čoveka koji pokušava da proračuna, izmeri i poravna svemir, koji ne može da se izmeri i poravna a da se čovek ne oseti kao usamljena životinja. Veruj mi, pokušavao sam; nek ide do đavola. Stoga ovamo s klubovima i zabavama, akrobatima i mađioničarima, pustolovima, mlaznim automobilima, helikopterskim motociklima, seksom i heroinom, svime što se radi po automatskom refleksu. Ako je drama loša, ako film ne govori ništa, ako je komad plitak, ubodi me termenom, glasno. Pomisliću da reagujem na komad, a zapravo je u pitanju samo taktilna reakcija na vibraciju. Ali briga me. Samo mi je bitna dobra zabava''. 

R. Bredberi
 

[Morpheus 5,112]

"Zapazio sam da, kad god je za obavljanje nekog zadatka dovoljna jedna osoba... taj zadatak će mnogo lošije obaviti dve osobe, dok će ga tri ili više osoba obaviti jedva ili nikako." - Džordž Vašington

[Mia 6,075]

"Vi nju niste nikada dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i paradoksalno, beksrajno dobro, istinski plemenito - vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti."

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

[Smucalica 5,972]

Gubitak je iskustvo koje te vodi do novog puta, do nove prilike da sve sagledaš na drugačiji način. Poraz ne označava kraj svega, nego samo kraj određenog načina mišljenja. Padneš li jednom, ustani drugi put. To je glavno životno pravilo. 

Kader Abdolah

Beležnica mog oca

[Smucalica 5,972]

''Očajnički mi je potrebno da o nečemu sanjam. Jer ako ne sanjaš, nikud nećeš stići.''

F. Moća

[Smucalica 5,972]

Suštinski važna odlika bola jeste da je neprevodiv. Možemo videti da neko ima bolove, i možemo ga razumeti da ga boli, ali je jaz između pojma o bolu i samog bola toliko veliki da ga ni najsnažnije saosećanje ne može premostiti; tuđ bol uvek nam je stran. To znači da je čovek koji ima bolove uvek sam. Ali bol nije neprevodiv samo za druge već i za čoveka samog, jer čim bol prođe, u nama se otvara isti jaz: sećamo se da je bolelo, i možemo sebi da kažemo da je bol poput mraka u koji smo potonuli, i tako ga možemo obuhvatiti mišlju, ali misli postoje u zasebnom svetu, gde je sve lako i nematerijalno, jer čim se bol vrati i ponovo ga osetimo, misli se smaknu kao zastor i vraćamo se na ono pravo: o ne, ovako je bilo.

 

Karl Ove Knausgor

[Smucalica 5,972]

Roditelji daju život detetu, dete daje nadu roditeljima. To je transakcija. 

Da li zvuči kao teret?

Nije tako. Nada je bezuslovna.

A ja sam sentimentalan. Ali kako da pišem o ovome, tako malom i tako velikom, tako prostom i tako složenom, tako trivijalnom i tako... pa, svetom?

Sentimentalno je druga reč za osećajno. Ali šta su osećanja? Šta to osećamo kad osećamo? Sentimentalnim nazivamo nešto što preteruje sa osećanjima, što ih rasipa. Da li je onda trezvenost nešto najviše?

 

Karl Ove Knausgor

[Smucalica 5,972]

Pitao sam ga čiji bog stanuje u njegovoj crkvi, a on je odgovorio: ''Pravoslavni, sine.'' Od dede Adolfa sam već ranije čuo da u našoj sinagogi stanuje jevrejski bog, koga zovu Jahve, samo što se to ime ne sme glasno izgovoriti. Pitao sam ga zašto, a deda je odbrusio: ''Đavo će ga znati.'' Najviše sam voleo da idem sa baka Laurom u evangelističku crkvu, ''u šreh vizavi'' pozorišnog zdanja (tako je govorio deda Adolf). Prirodno, i nju sam upitao čiji bog stanuje u toj crkvici. Ona je rekla: ''Ne pita se čiji bog, jer je samo jedan Bog.'' Rekoh: ''Ja sam dosad izbrojao tri: katolički, jevrejski i pravoslavni.''

Baka se nasmejala: ''O, ne, mein Schatz, to je isti Bog, samo ga svaka vera sebi vuče. Svako ga svojata, ali on je jedini.'' 

To mi se veoma dopalo. I evangelistička crkva mi se dopadala. Iznad njenog portala bile su ispisane zagonetne reči: SEMPER IDEM. ''Šta znače reči ispisane iznad portala?'', upitah baku. ''Znače UVEK ISTO.'' ''Šta je uvek isto?'', pitam dalje.''Zlo je uvek isto'', kaže baka, prekrstivši se. ''Zašto je zlo uvek isto?'' Baka se ponovo preksti, pa tek onda odgovori: ''Zato što ljudi više ne veruju ni u Boga ni u božju pravdu. Više ne veruju da se dobro uzvraća dobrim, a zlo- teškom kaznom.''

Jednom me je odvela pred pastora, koga je oslovljavala sa ''prečasni oče'', da mu predstavi svog unuka. Pastor me pomilovao, rekavši uzvišenim glasom:''Govori uvek istinu, sine, ne čini zla dela, budi razuman, strpljivo podnosi teret.''

 

Đorđe Lebović