Turkmenbashi 937 Napisano May 24, 2011 Autor Prijavi Share Napisano May 24, 2011 Уз Новака Ђоковића, ветар у леђа целој нацији последњих недеља дају и успеси студената Универзитета у Београду. Свака част овим младим паметним главама, „Политика” о њима редовно извештава, али они су „кап у мору” коју ће политичари искористити за сликање и приче „о Србији као земљи младих Ајнштајна”. Сити обећања и гладни рада и бољих услова, они ће када у њих не буду уперена светла телевизијских камера највероватније завршити на неком престижном светском институту или у компанији. Образовање је „последња рупа на свирали”, народски речено, иако су чак и најосновнији статистички подаци такви да звоно на узбуну треба да звони 24 часа у Скупштини Србије. Обећавано је свашта, а када је требало одрешити кесу, аргумент је био да је приоритет нешто друго. Један од највећих ауторитета у образовању др Иван Ивић чак тврди да је 51 одсто наше нације функционално неписмено док истовремено развијене европске земље имају као свој приоритетан циљ 40 одсто високообразованог становништва. Ево још мало статистике: – иако је основна школа већ више од пола века обавезна за све становнике у Србији, ипак око 1,5 милиона грађана нема основно образовање, а још толико није успело да добије диплому средње школе – Србија има од 6,5 до 12 одсто високообразованих (зависи да ли се рачунају и дипломе виших школа) – око пет одсто деце никада не крене у први разред, а од пет до осам одсто ђака не упише средњу школу – 80 одсто првака каже да воли школу, а исто толико осмака да је мрзи – према последњим ПИСА резултатима, 34 одсто петнаестогодишњака је функционално неписмено – Србија по одливу мозгова заузима 136. место од 139. земаља света, у рангу је са Свазилендом, Лесотом и Киргизијом. Са оваквом статистиком нећемо нигде стићи, чак и под претпоставком да ће већина ових података бити нешто боља после новог пописа становништва. Наравно да није реално да Србија скочи са тих шест до 12 одсто на магичних 40 високообразованих нити да то значи да је потребно да се штанцују дипломе. За почетак, подизање образовног нивоа нације мора да се сврста на листу државних приоритета, да се заврши стратегија образовања и да се паре уместо на израду разних сајтова усмере на дефицитарне и школе и факултете будућности, на оне који желе да уче и на оне које не бисмо смели да пустимо да оду. Шта год урадили, битно је да се постави неки циљ, који ће обавезати врх земље без обзира на то ко добије мандат на изборима. Крајње је време да се омиљена фраза „да је будућност у школским клупама” докаже и на делу. Јер господо политичари, професори, предузетници... на тржишту радне снаге за 10 или 20 година, с Финцима и Кинезима, који тренутно остварују најбоље образовне резултате, бориће се и ваша деца и ваши унуци. Покушајте тада да им објасните зашто се за науку 2010. године издвајало 0,3 одсто бруто друштвеног производа, колико је држава трошила и на 250 посланика у Скупштини Србије. Сандра Гуцијан објављено: 24.05.2011. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano June 8, 2011 Autor Prijavi Share Napisano June 8, 2011 Рушење Либије Да ли НАТО бесомучно и даноноћно бомбардујући Либију прекомерно користи силу? Да. Да ли се НАТО у грађанском рату у Либији ставио на страну једних, а против других? Да. Да ли НАТО у Либији спасава цивиле? Не. Ниједан ратни брод НАТО-а, у водама Либије, не спасава бројне избеглице који чамцима, бродићима и разним импровизованим средствима покушавају да побегну из зоне сукоба. По подацима Међународног црвеног крста у водама Средоземља умрло је на стотине људи. Како је то могуће ако је мисија НАТО-а спасавање цивила? Је ли спасавање цивила гађање војних, или цивилних објеката по Триполију при чему гину и цивили? Можете ли спасавати једне цивиле тако што убијате друге цивиле? Је ли употреба борбених хеликоптера „апач”, заправо, копнена интервенција НАТО-а у Либији? Јесте, јер „апачи” су у саставу британских копнених снага, нема их ни у ваздухопловству ни у морнарици и они су и предвиђени за копнено ратовање. Јесу ли британски специјалци у редовима побуњеника у Либији једна врста копнене интервенције? Да. Хоће ли НАТО гађати зграду државне телевизије у Триполију, ако је већ није гађао? Хоће. Да ли је све ово што се догађа у Либији одавно изашло из текста и контекста резолуције УН о Либији, је ли та резолуција злоупотребљена? Да. На делу је дакле рушење режима пуковника Гадафија и убијање свих оних који њега подржавају. Наравно да он није неки демократски лидер, али нека ми неко покаже демократског лидера у арапском свету. Је ли његов режим чинио злочине? Да. Јесу ли либијски побуњеници чинили злочине? „Хуман рајтс” каже да. Проблем је што Гадафи има и контролише најбољу нафту у свету, најбољу воду у Африци и највеће светске залихе фосфата неопходне у производњи хране. Све што се збива у Либији заправо је детаљно написано у новој стратешкој концепцији НАТО-а, усвојеној на самиту алијансе 25. априла 1999. године у Вашингтону. Наиме, у време када је Југославија бомбардована, Савет НАТО-а је на прослави 50 година постојања алијансе зацртао шире поље свог деловања у новом међународном окружењу. То „шире поље” изгледа овако. Прво, донесе се одлука да се подрже „опозициони покрети”, којима се затим пружа помоћ у успостављању ирегуларних војних снага. Са порастом унутрашње конфронтације, односно побуне доноси се резолуција о „зони забрањеног лета”, проглашава се „мировна мисија” НАТО-а са циљем заштите цивила, људских права, или спречавања хуманитарне катастрофе. Под плаштом миротворних циљева, а међународна заједница још увек није дефинисала миротворство као начин решавања унутрашњих сукоба, долази до отворене оружане интервенције у земљама где режим није по вољи оних који изводе ту оружану интервенцију. Успут и око Либије, Бан Ки Мун ће опет бити изабран за генералног секретара УН, Путин и Медведев нису више у љубави, а Кинезе интересује само Тајван... Мирослав Лазански објављено: 09.06.2011. Adrijan 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano June 10, 2011 Prijavi Share Napisano June 10, 2011 Ljuba briljira.. Djevojka iz moga kraja Ako naša braća žele da ih u haškim ćelijama pregledaju naši lekari, to ima da se desi u što kraćem roku, ali zašto bi se na tome stalo? Zašto Vlada ne pošalje vrhunske kuvare da barem godinu dana osuđenici jedu domaću hranu? Zašto se „Žikina šarenica“ ne snima barem trired godišnje u zatvorskoj kantini? Možda bi specijalni umetnički penzioneri pristali da besplatno pevaju našima, ili bi država mogla i to debelo da plati? Ono što se nekoć govorilo o sportistima i kulturnoumetničkim društvima, da su ambasadori naše kulture, sada važi za haške zatočenike – to su ambasadori naše kulture i Vlada im to od srca priznaje, čim razmatra mogućnost da im tamo šalje domaće doktore! U nekoliko navrata osećao sam da predsednik Tadić više voli stanovnike Republike Srpske nego mene, damo dva miliona evra da se na Palama napravi škola zvana „Srbija“, a ovde imamo škole u kojima ne radi grejanje, ministarstvo inostranih poslova ima novaca da u Parizu slavi rođendan Novaka Đokovića, ovde rođendan slavi svak o svom trošku, elita se raspojasala i drži da vrhunskim sportistima pripada vrhunska torta i vatromet na račun onih koji nikad neće videti Pariz! Ako naši vrhunski lekari gore od želje da shodno teoriji krvi i tla isceljuju posrnule našijence – nemam ništa protiv, neka sami sebi plate put i smeštaj, neka koriste dane od godišnjeg odmora, neka sami kamče od upravnika zatvora da im tamo dopusti tu patronažnu praksu. Ali ako država bude platila put i dala dnevnice ijednom lekaru spaliću javno zdravstvenu knjižicu, mi smo onda svi pacijenti drugog reda samo poradi toga što se nismo bavili etničkim čišćenjem! Šta bi meni Ministarstvo odgovorilo kad bih izrazio želju da mi plati tri meseca oporavka u mom starom kraju, na Karpatima i na Kavkazu, odakle su moji preci lakomisleno sišli u Panonsku niziju punu komaraca, kumrija i žaba koje krekeću cele bogovetne noći? bigrancer 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Adrijan 3662 Napisano June 14, 2011 Prijavi Share Napisano June 14, 2011 Otvoreno pismo papi Benediktu XVI. Objavljeno: June 13th, 2011 Dragi Papa! Ne bih Vas gnjavila da nisam dobila otkaz. Bilo je ovako. U petak u 21.30 zazvonio mi je mobitel. Urednik Nacionala. ?! Smrzla sam se. Znala sam što me čeka ali zašto ovaj put? Nije bio precizan, rekao je da mi se zahvaljuje na suradnji, da je većinski vlasnik Nacionala gospodin Harald von Seefried “konzervativan”, nešto o “vrijeđanju vjerskih osjećaja” ili tome slično, njemu je žao, pa me lijepo pozdravio. Danas je ponedjeljak. Tri dana i tri noći ne spavam, ne jedem, vrtim u glavi svoje tekstove, a onda skužim, gospodin Harald von Seefried je gospodar moga života vrlo kratko…Jes! Zadnji tekst. Tu leži problem. Vi ne čitate Nacional zato moram citirati samu sebe. “Papa je samo čelnik zločinačke organizacije koja dvije tisuće godina ubija, krade, siluje i budalama koje sve to plaćaju obećaje carstvo nebesko.” I još sam dodala da bi Vas trebalo strpati u Haag. Doduše, za Index sam bila preciznija, rekla sam da biste tamo trebali odsjesti u lošijoj ćeliji od one u kojoj je Mladić jer su i Vaši zločini veći. Mislila sam na zapovjednu odgovornost, nisam čula da ste nekoga osobno ubili, opljačkali hrvatski budžet ili silovali dječačića u Bostonu. To su činili i čine Vaši dečki. Di sam pogrišila? Da li Katolička crkva krade, vara, laže, manipulira, obmanjuje… Imate milijune koje ne namjeravate udijeliti sirotinji kojoj obećajete plaću, socijalno i zdravstveno tek kad krepa od gladi. Sveti Oče, na nogama nosite crvene prada cipele kakve sam i ja namjeravala sebi kupiti ako poživim i ostanem raditi u Nacionalu. A vidite me danas! I mene cipele na nebu čekaju. Sveti Oče, što je moj grijeh moj preveliki grijeh? Sjetite se koliko su Vaši velečasni diljem svijeta potucali nevine dječice, koliko je ljudi pobijeno u križarskim ratovima, koliko su neke pape imale dječurlije… A naši popovi, to možda ne znate, u ovoj sirotoj zemlji u kojoj stotine tisuća ljudi ostaje bez posla, grade dvere od oniksa, na Trsatu ne izdaju račun kad prodaju gipsanu Majku Božju… Da tako nešto učini ženica koja radi u trafici držala bi glavu u kontejneru čitav dan a ne samo kad odradi smjenu. A to što sam napisala da biste morali u Haag, ako mislite da sam pretjerala sjetite se da ste Vi osobno, Vaša Milosti, tako pišu svi svjetski mediji, štitili pedofile u svojim redovima, selili ih iz župe u župu kao da silovanje djece nije zločin, po meni za u Haag, nego otkačeni način opuštanja neprihvatljiv zlobnim nevjernicima. Sveti Oče! Ovo me ne može opravdati ali ću Vam ipak napisati. Najprije je moja izjava glede Vaše Svetosti izašla na Indexu. Nećete vjerovati, 841 ljudi je napisalo da im se moje teze sviđaju. Provjerila sam. Nitko od njih nije dobio otkaz. Mislite da je to fer? Doduše, jedno dvije stotine ljudi je u komentarima napisalo da sam kurvetina, da me treba j….., spaliti, raskomadati, ali to su katolici pa im opraštam. I na mom fejsu su me mnogi pohvalili. Ne, nemam ja toliko rodbine. Vaša Čistosti! Ovako bez posla, osjećam se k’o peder na Splitskoj rivi. U pooomooooć! Čitam ovih dana kako ste jednu ciganku koju je Berlusconi namjeravao potjerati u p….m……., neka Vam prevedu, pogladili po licu pa je zato Berlusconi neće dati umlatiti. Suze su mi na oči došle. Zato Vam, Vaša Premilosti, i pišem. Moj gospodar Harald von Seefried, naši mediji pišu, “po nacionalnosti Nijemac”, kao da je to bitno, dao mi je otkaz čim je postao vlasnik Nacionala i moje sudbine. Ja Vas molim da Vi, naravno uz Božju pomoć, učinite nešto da mi gore spomenuti gospodin istom brzinom i plati ono što mi je ostao dužan. Nadam se da ne očekujem previše od Vas, Sveti Oče. Hvaljen Isus i Marija, Vedrana Rudan P.S. Duguju mi 11.000 kuna. Sporni članak: Papa, pivo, pička Objavljeno: June 11th, 2011 Mi Hrvaaaaati smo dobar narod. Samo smo se nekoliko tjedana valjali ulicama i urlikali tražeći pravdu. Vlast, znajući s kim ima posla, rekla je policiji da ne izvlači pendrek jer će se bukači ugasiti i bez pomoći sa strane. I bi tako. O čemu govore Hrvati dok piju kavu po deset kuna, što izgovaraju u mikrofon mladoj novinarki na cesti? Godinama ponavljaju isto: radimo a ne dobivamo plaću. Bolesni smo a ne možemo dočekati operaciju ili pregled. Djeca su nam diplomirala ali ne dobivaju posao. Hulahopke za bebu staru tri mjeseca koštaju pedeset kuna. Dječje cipelice tristo kuna. Izlet u London na koga po preporuci razrednika odlaze srednjoškolci, ne, nije to maturalno putovanje, samo skok do Londona na nekoliko dana, tri tisuće kuna. Nitko od roditelja ne pita zašto djeca moraju u London, koliku proviziju diže profesor… Mnogi stari Hrvati imaju stare roditelje, nepokretne i teško bolesne. Starački domovi pucaju po šavovima, ako i uhvatiš krevet cijene se kreću od pet do dvanaest tisuća kuna. Djeca boravak starcima u domu plaćaju u zlatu a vlasnik doma osoblje ne plaća mjesecima. Medicinske sestre, čistačice, terapeuti, da bi riječ rekli. Čemu se nadaju svi ti hrvatski glupani i glupače? Da će im lova kad-tad sjesti na račun? U Hrvatskoj? Odnosi sa bankama posebna su priča. Te nam institucije obučene u mramor, kamen i željezo preko svih medija nude tisuću mogućnosti kako izaći iz dužničkog pakla u kome ne bismo bili da nismo s njima imali posla. Ali, kad uđeš u banku zatražiti pomoć čuješ sasvim drugu priču. Ne, ne može odgoda iako ste izgubili posao, ne, ne možete godinu dana plaćati samo kamatu dok malo dođete k sebi zbog skoka švicarca, mi zaista želimo pomoći štedišama koje su u frci osim ako te štediše nisu, poput vas, iznimka. Ogorčena stranka u tim trenucima urlajući spominje teve emisiju “Potrošački kod”, jedini as koga sirotinja izvlači iz rukava. Novinari te emisije bore se poput lavova za pravdu i istinu i trebali bi biti pravi strah i trepet za sve hrvatske lopine. Ipak, banke se previše ne uzbuđuju. Sve hrvatske televizije žive od njihovih reklama. Što preostaje Hrvatima? Neki se hvataju pištolja, krenu u banku u kojoj nemaju kredit pa ukradenim novcem plate dug u onoj u kojoj imaju. Drugi prodaju gram marihuane i dobiju pravo na dvogodišnu besplatnu hranu i krov nad glavom. Uz puni pansion Hrvatu ili Hrvatici osiguran je i liječnik do koga može u zatvoru doći brže nego na slobodi, psiholog, psihijatar a, ako ti se smiluju bivši pajdaši i zatvorski čuvari, bez veće frke možeš i do droge. Koliko tema za hrvatske medije. Novinarima nikad nije bilo lakše. Još pred samo nekoliko godina morali su ispod omiljenih mostova danima čekati da neko siroče skoči u hladnu vodu da bi skončalo. Već idućeg jutra fotografija bi mu osvanula na naslovnici majčinog omiljenog lista. Danas se sve promijenilo nagore. Drastično. Toliko se ljudi ubija, svaki je most omiljeni most, novinari ne stižu snimiti sve utopljenike, one koji su si uvalili zlatni šut ili cijev pištolja u usta. A ljudi koji su nekad s velikim užitkom u crnim kronikama gledali mrtvace na obali rijeke danas ne čitaju ni novine koje im se besplatno nude u kafiću. Znaju da već za koji tjedan u njima može osvanuti fotografija njihovog mokrog leša. Ako, poput mene, žive u Primorju ili u blizini duboke rijeke. Naravno da često na dalekoj pučini plutaju i novinarska tijela. Plaće su sve manje za stalno zaposlene, oni koji imaju ugovor povremeno dobiju pola od onoga što su ugovorili, a novinarima honorarcima sasvim je normalno da rade poput stoke a ne dobiju ni lipe. I oni šute. Raspadaju se redakcije, ostaju novine koje ne liče ni na što, tiraži padaju jer vlasnici misle da novini ne trebaju novinari nego samo oglašivači. A oglašivačima trebaju novine koje neće pisati kako varaju radnike, koliko zarađuju na lihvarskim kamatama, u kakvoj su sprezi sa političarima i sudstvom. Ovom bi zemljom vladalo totalno beznađe da nam nije došao papa. Država se smilovala, odriješila praznu kesu i iz nje izvukla četrdesetak milijuna kuna. Previše je ali ljude veseli. Neke. Ne vole baš svi gospodina u dizajnerskoj odori optočenoj zlatom. I nije im se svidio doček. Mladi su bili odjeveni u dresove na kojima je pisalo Benedikt XVI, mahali su šalovima i drali se kao da su na utakmici Hrvatski dragovoljac – Cibalija. Neki, očito drogirani pop, dirigirao je nekom očito napušenom zboru. Svi su mrdali tijelima i kesili se ali to nimalo nije ličilo na ono što crnci rade u svojoj crkvi kad su posebno nadahnuti iako je organizatoru vjerojatno to bilo na umu. Zašto nam to rade? Papa je samo čelnik zločinačke organizacije koja dvije tisuće godina ubija, krade, siluje i budalama koje sve to plaćaju obećaje carstvo nebesko. Da smo bili pametni mogli smo ga u nedjelju locirati, uhititi i transferirao u Hag. Bijedne smo kukavice. Svojim gospodarima stalno poručujemo kako nas ne mogu toliko mučiti koliko mi možemo izdržati. Ili se varam? Možda svi oko mene uživaju u svojim životima upravo onakvima kakvi jesu? U ulici u kojoj živim naletjela sam na tri jumbo plakata, stoje jedan pokraj drugoga. Na jednome je Papa, na drugome se cere dečki sa pivom u ruci, na trećem je gola cura. To je odgovor? Hrvatima za sreću trebaju samo tri p? Papa, pivo, pička. Objavljeno 7.6.2011. u Nacionalu. Turkmenbashi 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano June 22, 2011 Prijavi Share Napisano June 22, 2011 petak, 17 jun 2011 11:30 KOLUMNA_bata-nedeljkov Kada je pre nekoliko dana Ministar za zdravlje "iz dubokih ličnih razloga" podneo ostavku Premijeru činilo se da je sve po redu i u skladu sa Ustavom. Premijer je taj koji Narodnoj skupštini predlaže kandidate za članove Vlade, kao što predlaže i njihovo razrešenje. U ovom slučaju, Ministar je podneo ostavku, te bi Narodna skupština trebalo, jedino, da konstatuje tu činjenicu. Međutim, nije se mastilo na ostavci još ni osušilo, već je potpredsednica G17 plus, Suzana Grubješić, izjavila da će Predsedništvo te stranke tokom ove sedmice "odlučiti ko će biti naslednik Tomice Milosavljevića na mestu ministra zdravlja". U kakvoj mi to državi živimo? Odavno je već poznato da su "institucije našeg sistema" pod velikim uticajem političkih stranaka. Na njihov uticaj nisu imuni ni sudstvo, ni državna administracija, ni policija, niti bilo koja druga institucija u javnom sektoru. U Srbiji se stranke pojavljuju kao direktni učesnici vlasti, a institucije sistema im služe samo kao paravan. Čemu onda Ustav, ako je stranka već objavila da će ona odlučiti ko je naslednik Ministra? Po Ustavu bi Premijer trebalo da razmisli, konsultuje koncept politike koju Vlada vodi, sasluša predloge, odvaga ih u skladu sa svojim kriterijumima, te predloži kandidata Skupštini koja bi trebalo onda da izabere ministra. G 17 je odlučio i šlus! Stvar je otišla predaleko. Stranke raspolažu mandatima poslanika, bez obzira na inicijalnu volju birača. Još uvek se ne znaju putevi finansiranja stranaka, mada je opštepoznata stvar da većini njih pare daju tajkuni i na taj način u organima vlasti posredno utiču na donošenje važnih odluka. I jedno i drugo bi uskoro, prema najavama, trebalo da bude regulisano zakonom. Što se podele uticajnih funkcionerskih mesta tiče poznato je, takođe, da su stranke između sebe podelile sva javna preduzeća, ustanove i državne firme. To podrazumeva da, kao i u slučaju navedenog Ministra, umesto jednog dođe drugi funkcioner, ali opet iz istog političkog okruženja, pa sve tako dok je i ta stranka na vlasti. Što se Kikinde tiče, stvar je još upadljivija, jer se u malom mestu većina međusobno poznaje. Neki od poslednjih konkursa za radna mesta direktora u kikindskim ustanovama i javnim preduzećima su ličila na sprdnju - formalno postavljeni konkursi, bez pravog uvida u kvalitete kandidata i objektivnog upoređenja njihovih programa rada i sl. Unapred se znalo ko će biti imenovan, naravno, zato što ispunjava osnovni uslov - pripadnost nekoj od stranaka iz vladajuće koalicije. Primer kako stranke razumeju svoje mesto i ulogu u političkom sistemu Srbije je kad predsednik čelne stranke u vladajućoj kikindskoj koaliciji da intervju, recimo i ovim novinama, pri tome se postavljajući kao da je on glava cele opštine. Nema tu mesta ni za predsednika opštine, ni Opštinsko veće, niti bilo kog iz tih struktura, a o mišljenju struke i da ne govorimo. On ima svojstva svih njih. Pa, neka ga neko ne posluša... Bivši predsednik opštine, sada državni sekretar, pre neki dan je predsedniku opštine uručio rešenje kojim je kikindskoj opštini dopalo milionče-dva od igara na sreću, kako Zakon, inače, određuje. Uručuje on taj papir pred kamerama, uporno se rukuje sa Predsednikom, ne sklanja širok osmeh i zuri u kameru da dooobro svi vidimo kako je dao pare. Skoro, pa kao donaciju iz svog džepa. "Srbiji treba preokret, a ne prosta promena vlasti. .. Srbija se guši zato što stoji u mestu, propada zato što vodeće stranke misle samo na sebe i svoje rejtinge, tempiraju vreme izbora gledajući isključivo stranački interes, a društvo se pred tim povlači…. Ako želimo da budemo lideri preokreta, onda nemamo prava da budemo sebični kao druge stranke.… Međupartijska podmetanja u vlasti i opoziciji su ubile energiju u srpskom društvu… " itd. Reči izgovorene na poslednjoj sednici Glavnog odbora LDP, kanda, su nešto novo. Pa, ko razume. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
kompaj 257 Napisano June 26, 2011 Prijavi Share Napisano June 26, 2011 Miloš Vasić O diplomatiji Čujem da je došlo do prepiske između LDP i Ambasade Rusije u Beogradu. LDP je, koliko sam shvatio, imao izvesne primedbe na spisak zvanica za diplomatski prijem povodom dana državnosti Rusije, kada je došlo do onog nezapamćenog skandala. Ambasada je odgovorila da se to njih u LDP ne tiče, da će zvati koga hoće, da se neće pravdati zbog toga i uostalom mogu da im pljunu pod prozor, pa da se klizaju. Zaista, građani diplomati su u pravu: oni stvarno mogu da zivkaju na prijeme i koktele koga hoće, pa i za kriminal pravosnažno osuđena lica, kao i lica kojima se upravo sudi za ne baš bezazlena krivična dela. To je njihovo pravo, kažu, pa su ga i iskoristili. Pravo je gostiju i države kod koje je dato diplomatsko predstavništvo akreditovano da imaju o tome svoje mišljenje i da se shodno njemu ponašaju. To je sad već politika; i to ona politika koju u ovom slučaju - na našu žalost i još više sramotu - nismo videli. Evo kako. Njegova Ekscelencija, ambasador Aleksandar Vasiljevič (o, komedijanta slučaja!), građanin Konuzin, izvoleo je pozvati na svoj zvanični prijem - između ostalih veličina, predstavnika svih staleža, Države i Crkve - i udovicu Ražnatović, Svetlanu, „Zezu Nazionale“ (na italijanskom), kao i „vojvodu“ Vučinić Sinišu (videti krim-evidenciju za detalje). Toliko sam razabrao iz internetskih izdanja dnevnih listova, jer sam se našao van domovine tada. Podatak koji sam grozničavo počeo da tražim nisam našao. Naime, hteo sam znati je li se i ko demonstrativno okrenuo i još demonstrativnije napustio svečani događaj. Izgleda da nije niko; čak ni građanin Čedomir Jovanović, koji je posle umeo da stavlja primedbe, što na televiziji, što u saopštenjima stranke LDP. E, to je već indikativno i bezbednosno interesantno. Diplomatija je - to sam uspeo da naučim za sve ove godine - zanat dozlaboga istančan i složen, pa zato postoje diplomatske akademije, pa i instant-kursevi za novopostavljene ambasadore i slične šarže koje se imenuju po političkoj liniji. Da ljudi nauče s koje strane je nož, a s koje viljuška; da se ne useknjuju pod sto; da ne prde u društvu; da ne piju onu vodu s limunom za pranje ruku posle škampa; da ne žderu kavijar supenom kašikom (to mogu samo članovi Prezidijuma Politbiroa, ali ne i kandidati) i već to. Da kažu „izvolite“, „hvala“, „nemam komentar“ i razumete već. Diplomate od karijere, kako se to zove, završavaju te svoje škole mnogo temeljitije od ovih politički imenovanih. Njegova Ekscelencija Aleksandr Vasiljevič Konuzin, diplomata je od karijere, dakle neko kroz službu šlifovan i - očekivalo bi se - vičan diplomatskim finesama. U te finese nikako ne spada pozivanje na zvanični prijem lica koja prolaze kroz pravosudnu i kriminalističku evidenciju po očigledno nečasnim osnovama. Diplomatski rečeno, to je bio ne „faux pas“, što je već nedopustivi greh u diplomatiji, nego je bio prvorazredni skandal. To se - jednostavno - ne radi i tačka. Pa kako se to onda desilo? Aleksandr Vasiljevič namerno je hteo da ponizi domaćine iz Srbije - i to mu je uspelo. To nije njegova krivica - mada je to bio njegov rizik - nego je to krivica naša. Mi smo se dali poniziti, na šta je Ekscelencija i računala - s pravom, kako vidimo. Nije njima to prvi put. Upoznao sam jednom kod zajedničkih poznanika lice po imenu Dziza, Oleg Aleksandrovič, savetnik u Ambasadi Rusije: taj se odmah pohvalio da je najbolji prijatelj sa Šešeljevim radikalima Nikolićem i Vučićem i na glavu nam se popeo hvaleći ih; čak se posle pojavljivao na njihovim stranačkim pres-konferencijama, za istim stolom; čujem da i dalje zuji okolo, mada je u penziji; ali, za takve penzije nema... Ovakav nivo arogancije nisu postigli ni Brežnjevljevi čuveni ambasadori, dakle. Da je za Titova života neki sovjetski ambasador na isti prijem pozvao njega, Tita i, recimo, Vladu Dapčevića - leteo bi kući prvim avionom sutradan; Tito se naravno ne bi ni pojavio, niti bilo ko iz vlasti. To se, dakle, ne radi. Ovi naši političari i uglednici, „tout Belgrade“ i prateći sastav, međutim, dopustili su sebi da se nađu u istoj prostoriji sa jednom Cecom Ražnatović i jednim Sinišom Vučinićem, na osnovi ravnopravnoj, je li. Bila je to jasna poruka Njegove Ekscelencije: dogmizali ste mi pred noge, pa i po tu cenu da gledate Cecu i „vojvodu“ kao sebi ravne. To je, kao što smo rekli, Konuzinovo pravo - ali i rizik. Šta sam ja očekivao? Ja sam - i ne samo ja - očekivao da se, kao prvi, Nosilac Narodnog Suvereniteta i Predsednik Republike Srbije Boris Tadić namršti, odbije da se rukuje sa Konuzinom i demonstrativno se udalji sa lica mesta. Očekivao sam da njegov svetli primer slede svi državni službenici, ali i svi ljudi od moralnog integriteta. Očekivao sam da Tadić sutradan uloži protestnu notu Ruskoj Federaciji i da naše Ministarstvo inostranih poslova građanina Konuzina, Aleksandra Vasiljeviča, proglasi za „personu non grata“ i savetuje ga da Srbiju napusti u roku od, hajde, 48 sati, zbog ponašanja nespojivog sa diplomatskim statusom u smislu odgovarajućih međunarodnih konvencija. Ništa se od toga nije desilo. Njegova Ekscelencija uspela je da ponizi državu Srbiju, njene najviše predstavnike i ono što se - u nedostatku boljeg - naziva njenom „elitom“. Nije on za to kriv; oni su krivi, a mene je sramota zbog njih. Izvor:''Danas'' Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano June 27, 2011 Prijavi Share Napisano June 27, 2011 Iznuđeni nacionalizam jun 9, 2011 at 23:17 Piše Milovan Danojlić Moj nacionalizam je, tako reći isključivo, u funkciji otpora nasilju što ga vodeća sila sveta vrši nad mnogim zemljama i narodima. Koliko srpski, toliko sam i irački, avganistanski, persijski, venecuelanski, kubanski i libijski nacionalista Videh, u nekim novinama, da me jedan kolega, onako uzgred, nazva nacionalistom. U prvi mah to uzeh kao neodmerenu pohvalu, ali mi istog časa prođe kroz glavu i suprotna mogućnost. Ta je reč, u bivšem režimu, izgubila značenje ljubavi prema svome rodu; i ondašnji internacionalisti, i današnji mondijalisti je, iz sličnih razloga, izjednačavaju sa šovinizmom i fašizmom ili, u boljem slučaju, sa teškom duhovnom zaostalošću. Što god ko pod tom kvalifikacijom razumevao, moram reći da je zaslužujem samo delimično i uslovno. Moj nacionalizam je, tako reći isključivo, u funkciji otpora nasilju što ga vodeća sila sveta vrši nad mnogim zemljama i narodima. Koliko srpski, toliko sam i irački, avganistanski, persijski, venecuelanski, kubanski i libijski nacionalista. Sve su te zemlje žrtve istog zla. Dakako, nasilje koje mi trpimo od početka devedesetih jače i neposrednije doživljavam nego ono u Iraku, ali se pobrojane, i mnoge druge zemlje, zajedno sa nama kuvaju u istom sosu. Laži i falsifikati, kojima se svetski žandar služi, izazivaju neodoljivo gnušanje. Nije mi toliko do rodoljublja koliko do očuvanja zdrave pameti i negovanja duševne higijene. Ishod mog opiranja prilično je mršav, a da sam legao na rudu ili ćutao, bilo bi još gore. U opredeljivanju između jakih i slabih, porobljivača i porobljenih, bogatih i siromašnih, nikad se nisam dvoumio. Pljačkaš, na čijem smo se udaru našli, izaziva duboki otpor već i zbog svog cinizma i arogancije. On ne pravi razliku između istine i laži; dobra mu je i istina ako se dade upotrebiti s dobitkom. Sve mašući jevanđeljem ljudskih prava o nasrtaju na hotelsku sobaricu govori kao o zločinu planetarnih razmera, i to u času kad avioni njegove koalicije ubijaju decu čija je jedina krivica što im je pukovnik Gadafi deda. Pre napada na nesrećni Irak u toj je zemlji broj nepismenih bio blizu nule; posle njegove humanističke intervencije gotovo polovina iračkog življa se vratila u analfabetski raj. General Mladić je, pored ostalog, optužen i zbog kršenja običaja rata. Biće da viteška merila ratovanja posebno poštuju heroji koji sa bezbedne visine od 10.000 metara bacaju bombe sa oslabljenim uranijumom na balkanska i avganistanska sela. Kršenje ljudskih prava vrlo je vidljivo u našem podneblju, ali ne i u Emiratima, gde se preljubnice javno kamenuju: na berzi duhovnih i civilizacijskih vrednosti, za koje se Zapad danas bori, nafta je važnija od ličnih i seksualnih sloboda.. Nagodbama sa istinom i moralnim normama nema kraja: bezočno se laže kad god se ukaže potreba, a istina se priznaje naknadno, pošto se završe poslovi. Lagalo se u Račku i na Markalama, u Iraku i Avganistanu; laže se i u ovom trenutku, u Libiji. Planetarni lešinar izbegava sukobe sa dobro naoružanima i jakima, njemu godi natrulo i usmrđeno meso. Sredstva obaveštavanja su pod njegovim strogim nadzorom, lukavijem i efikasnijem nego u klasičnim diktatorskim režimima. Cilj najnovijih krstaških pohoda je brisanje nacionalnih granica i lokalnih posebnosti zarad obezbeđivanja slobodnog protoka robe i kapitala: dijagnoze iz „Komunističkog manifesta“ razvoj tehnoloških sredstava potvrđuje u novom, još ubedljivijem svetlu. Zakoni koji se poslušno i bez razmišljanja izglasavaju u Skupštini, neće olakšati naš ulazak u Evropu; oni su potrebni bržem prodoru strane robe i kapitala na naš životni prostor, sa malom ili nikakvom korišću za nas. Ta težnja je, godine 1848, bila inherentna pobedonosnom nastupanju onovremene nove klase: „Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle“, zapisano je u „Manifestu“. Danas je ta potreba, zbog unutrašnje krize poretka, prešla u dogmatsku opsesiju, u ideološki terorizam. Liberalnom kapitalizmu su trn u oku čak i francuski, odnosno švedski model socijalne države… Što se tiče naše žalosne zemlje, mi smo gospodarima sveta potrebni kao kupci ili jeftina radna snaga. U ovome o čemu govorim nema ničega novog, kazaljke kompasa su fiksirane pre mnogo vekova. Mi, međutim, nismo imali iskustava sa kolonijalizmom i kapitalističkom proždrljivošću, sa društvenom atmosferom u kojoj se sve davi „u ledenoj vodi sebičnog računa“. Iskusili smo razne oblike okupacija, a pre svega turski feudalizam, ljudskiji po meri svoje reakcionarnosti i nerazvijenosti. Prvi put se suočavamo sa neokolonijalističkom ofanzivom koja se neće zaustaviti dok ne proguta sve kutke globusa ako, u međuvremenu, ne skonča kao žrtva sopstvene alavosti. Pitam se, da li su naši mondijalisti svesni kakvom božanstvu služe? Meni, nastanjenom u tihoj atlantskoj zavetrini, gde me niko ne zna, i gde, po primeru domorodaca, izbegavam uobičajene i prirodne međuljudske veze oči su se otvorile agresijom iz proleća i leta 1999. godine. Našao sam se pred jednostavnim izborom : sa napadačima ili sa napadnutima. Stati na stranu agresora bilo je ravno neoprostivoj podlosti i duhovnom samoubistvu. Nisam, tada, postao ni rodoljub, ni nacionalista: sloboda biranja nije mi bila dana. Bio sam primoran na vernost zemlji koja je prolazila kroz tešku duhovnu, političku, moralnu i demografsku krizu, na solidarisanje sa nečim što se ne može voleti u prijatnom značenju te reči. Osuđen sam na sudbinu svog naroda, na njegov jezik, istorijsko znanje i iskustvo. Osudu ne nosim pasivno, niti prihvatam sve što od naroda i njegovih vođa dolazi. Ljubav? Ni sebe ne volim u svim okolnostima, tek bez sebe i bez otadžbine nemam kud. Od nje očekujem da poštuje moju slobodu: ništa više, i ništa manje od toga. Inače, otadžbini je svakako lakše bez mene, nego meni bez nje. Iz grmena velikoga… Tvorac je nekim narodima podario veličinu da bi služili čovečanstvu, a ne da bi ga pokoravali. Pripadnost malom narodu je, takođe, časna sudbina, a darovi sudbine se ne odbijaju. Na zarancima Srednjeg veka, i u poslednjih dvesta godina, pokazali smo da smo kadri prema našim potrebama i mogućnostima držati svetsku meru, što nije za potcenjivanje. Jaki i bogati nam nikad ne mogu postati prijatelji. Držeći mudro rastojanje i ne gajeći štetne zablude, moguće je i od neprijatelja dosta primiti i naučiti. Naš je nacionalizam laka žrtva zluradih uopštavanja. Rodoljublje balkanskih naroda i inače je zadržalo pravac uzet u 19. veku. Osećanje kolektivne ugroženosti prizemljuje mišljenje, uprošćava izražajna sredstva. Glavnina novije patriotske poezije je sumnjive vrednosti. Rodoljubivoj poeziji pisanoj u godinama francuskog Pokreta otpora (Aragon, Elijar i drugovi) Benžamen Pere (1899-1959) posvetio je pamflet pod naslovom „Beščašće pesnika“. Suštinski patriotizam pesme je u moći jačanja i pročišćavanja maternjeg jezika, a ne u prigodnoj i prilagođenoj tematici. Da, nacija je istorijska pojava, nastala u osvitu moderne epohe; što se u svetu rodi, mora kad-tad umreti. Postoje prirodne, i postoje nasilne smrti. Srbi su, kroz Jugoslaviju, pokušali da prevaziđu srpstvo i srbovanje, da iziđu iz sebe, iz svoje prošlosti. Poduhvat je propao: propala je naša zamisao realnog internacionalizovanja. Probudili smo se okruženi mržnjom i zlom, bez ratnih saveznika s kojima smo – da strašne li iluzije! – bili utvrdili večno pobratimstvo. Devetnaesti vek se u nama okončao krajem dvadesetog. Seljaštvo, kao sloj neposredno vezan za zemlju, hranilac i branilac države, čuvar vere i jezika, izgubilo je odlučujuću društvenu ulogu. Pitanje je da li će se, kada, i kako, obnoviti nekadašnja zdrava osnova. Obnova u uslovima demografske katastrofe ide sporo i haotično. Rano je, ipak, za umiranje. A ni trenutak nije pogodan: previše je onih koji bi se radovali. U jednu reč: nacionalista sam po izrazito klasnom refleksu. Pisac pokorenog i obespravljenog naroda, odupirem se porobljivačima. U nekom boljem, istinski slobodnom svetu bio bih, besumnje, internacionalista… List "Pečat" Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano July 8, 2011 Prijavi Share Napisano July 8, 2011 DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA! Novak i dosisti Kad nema hleba, daj Srbima igara. I kolača, onih medijskih, što šarenijih i što lepše upakovanih. I Srbi će, bar na neko vreme, zaboraviti na hleb. To je mehanizam vladanja koji su dosisti u protekloj deceniji doveli bukvalno do savršenstva. I zato nikoga ne bi trebalo da čudi to što su režimobranitelji i Novakov istorijski trijumf iskoristili u svrhu masovnog hipnotisanja Srbije. Novak Đoković, neupitni svetski šampion, sportista kakvog Srbija nikada nije imala, tako je ni kriv ni dužan postao merna jedinica pokvarenosti polit-medijskih kontrolora Srbije. Na Đokovićevom se primeru, naime, na najtačniji mogući način može iščitati dokle su spremni da idu vladajući beogradski kevići samo da bi sačuvali svoje fotelje. Na Novakovom se slučaju ponajbolje vidi šta nas sve čeka u finišu predizborne kampanje. O čemu vam ja to govorim? Pa, o tome da su vladari Srbije podvig Novaka Đokovića besramno obalavili, sve se nadajući da će se ovim povodom ogrebati za još poneki rejting poen. O tome da je neupućeni gledalac ili čitalac lako mogao pomisliti da Vimbldon nije osvojio neki tamo Nole, nego Boris, Vuk, Ivica i Slavica. Govorim o tome da se strogo kontrolisani srpski mediji u postvimbldonskoj nedelji skoro da nisu bavili ničim drugim osim spinovanjem u pokušaju da Novaka Đokovića prikažu maltene kao visokog funkcionera dosističkog režima. „Novaka niko ne sme da uvaljuje u srpsku politikantsku kaljugu. Niko, a ponajmanje vlast" Pa smo tako saznali da bi Voljeni Vođa svoj presto odmah ustupio Noletu i nikako ne nekom gorem od njega (kuku, crni Tomislave...), ali i da je Vuk Jeremić kao predsednik Unije teniskih profesionalaca Srbije dao nemerljiv doprinos usponu srpskog tenisa (Vuče, a šta si ti? Teniser? Profesionalac? Unioniosta? Ili samo tetki nosiš lek?!). Saznali smo i da se na dočeku Novaka ispred Skupštine okupilo više od 120.000 ljudi (iste te novine tvrdile su posle opozicionih mitinga da se na tom mestu ne može sabiti više od 30.000 duša?!), ali i da analitičari smatraju da bi Novak bio idealan srpski politički lider, samo da najpre ova dosistička garnitura oposli bar još jedno dva mandata... Konačno, kao vrhunac medijske bajke, čitali smo da će Novak sve da nas spase tako što će u Srbiju dovesti belosvetske biznismene da investiraju milijarde. Naravno, uz svaku priču o „Noletovim milionerima" obavezno je objaviti fotku prepodobnog Jeremića da, jelte, ne bi bilo neke zabune, da se slučajno ne bi zaboravilo na nemerljiv doprinos dosističke vlasti privrednom razvoju Srbije... Razumemo se. Novaku svaka čast. Hvala mu, gde čuo i gde ne čuo. Na njegov uspeh ne sme, bre, da padne ni najmanja senka. Ali, baš zbog toga, Novaka niko ne sme da uvaljuje u smrdljivu srpsku politikantsku kaljugu. Niko, a ponajmanje vlast! press Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
kompaj 257 Napisano July 17, 2011 Prijavi Share Napisano July 17, 2011 Kad zaboraviš juli Vuk Perišić 17.07.2011. Jugoslavenski prostor je stoljećima bio duboka provincija. Slabo naseljena i besputna periferija dvaju carstava. Sve je ovdje kasnilo, od željezničkih pruga do književnih trendova. Iza te tvrdnje ne stoje ni prezir ni samosažaljenje. Jednostavno je tako. Usput rečeno, nije (bilo) nepopravljivo. Ipak, postojao je jedan trenutak, zapravo jedan mjesec, u kojem je nekolicina ovdašnjih ljudi hrabro odlučila da bude dio svijeta. Odluka Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije iz jula 1941. nije bila samo odluka o podizanju ustanka nego i radikalni raskid s provincijalizmom. Bio je to najznačajniji pothvat koji je ikada pokrenut na jugoslavenskom prostoru: nikada toliko pojedinaca, organiziranih u jednu discipliniranu grupu, nije odlučilo poduzeti nešto toliko važno i toliko ambiciozno. Nikada nijedan jugoslavenski ili južnoslavenski pothvat nije stajao u tolikom skladu s akutnim potrebama svijeta, civilizacije i ljudskog roda. Jesu li jugoslavenski komunisti – dok je Britanija gorjela pod bombama Luftwaffe i dok su se sovjetski frontovi raspadali – krenuli u svoju historijsku avanturu samo zato da bi došli na vlast? Svakako da im je to bio krajni cilj, ali u julu 1941. nisu imali vremena da razmišljaju o Dedinju, Brionima, srebrnim muštiklama i svilenim kravatama. Tada su još uvijek bili samo hrabri. Bilo ih je tek nekoliko hiljada usred očajne i uplašene Evrope. Preuzeli su ogroman rizik kada su svoju sudbinu vezali uz sudbinu antifašizma i to u trenutku kada se činilo da je fašizam nepobjediv. Opredijelili su se za čovječanstvo kojem je prijetilo uništenje. Bili su dio svijeta. S druge strane, njihovi lokalni protivnici su u tom svjetskom ratu vidjeli samo priliku za postizanje svojih, koliko zločinačkih toliko i slijepo provincijalnih ciljeva. Nacionalističkom ekskluzivizmu pridružila se homogena falanga ološa, dok su komunisti u svoj pokret uspjeli privući i tako nespojive karaktere kakvi su bili, primjerice, Edvard Kocbek, Vitomil Zupan, Josip Vidmar, Vladimir Nazor, Svetozar Rittig, Koča Popović, Ivan Ribar, Savo Orović, Dimitar Vlahov... Ustašama je Hitler iz pukih praktičnih i tehničkih razloga ponudio privid nezavisne države. Zasigurno su ustaše bili uvjereni da su lukavo iskoristili velikog Führera. U Drugom svjetskom ratu vidjeli su samo sporednu epizodu, etapu u realizaciji svoje nadvremene državotvorne opsesije: Fiat Croatia pereat mundus![1] Pođimo od pretpostavke da četnička strategija čekanja pravog trenutka za borbu protiv okupatora i pokušaja da se tim čekanjem civilno stanovništvo poštedi represalija nije bila nerazumna. Dozvolimo i mogućnost da je četnička suradnja s okupatorom bila samo taktičko lukavstvo. Uzalud. Četnici su u Drugom svjetskom ratu vidjeli priliku za obračun s nesrpskim nacijama. Taj eklatantno fašistički motiv svakoj raspravi o četničkom antifašizmu oduzima smisao. Iza toga nije stajao samo zločinački instinkt nego i beslovesni politički kretenizam koga je skrivanje iza legitimiteta okupirane države i njene vlade u egzilu samo višestruko naglašavalo. Na stanovit način je i kvislinška kolaboracija Milana Nedića i Dimitrija Ljotića bila demonološki dosljednija, u njenom moralnom ludilu bilo je više metode negoli u samozvanoj Jugoslavenskoj vojsci u Otadžbini koja je ubijala jugoslavenske državljane samo zato jer su Hrvati, Bošnjaci ili Albanci. Uostalom, čak je i sâm Danko Popović u Knjizi o Milutinu lijepo rekao da su četnici gola govna bili?[2] Drugi svjetski rat nije razotkrio samo zločinačku narav jugoslavenskih nacionalizama, nego i njihove neizrecivo uske obzore i njihovu nesposobnost poimanja svijeta i stvarnosti. Draža Mihajlović je okupio svojih tristotinjak istomišljenika i po jednog Hrvata i Slovenca u selu Ba da bi na Svetosavskom kongresu raspravljao o budućnosti jedne multietničke i multikonfesionalne države. Mape Stevana Moljevića po kojima Srbija graniči sa Slovenijom da i ne spominjemo. Iako su do samoga kraja ostali saveznici Trećeg Reicha, ustaše vijest o padu Berlina i o kapitulaciji Njemačke nisu doživjeli kao kraj najvećeg rata u historiji nego kao kraj njihove krvoločne tvorevine koja je Hrvatskoj otela ime. Svaki prosječni narkoman bi se sa zanimanjem zapitao na čemu su ti ljudi bili? Šta bi radili da su pobedili? – upitat će se (opet) jedan od likova Knjige o Milutinu.[3] To je pitanje toliko važno i toliko zastrašujuće da ga ni Danko Popović nije mogao izbjeći i to u onom istom romanu koji je sredinom osamdesetih godina doživljen kao magna carta srpskog nacionalizma. I dok su bili na vlasti jugoslavenski komunisti su težili uključivanju u svjetske tokove. Konačno, bili su sljedbenici ideologije koja je imala planetarne ambicije i koja je bila, barem nominalno, internacionalistička.[4] Isprva i nakratko bili su dio sovjetskog bloka. Kasnije je njihova liberalna frakcija težila povezivanju s Evropom i Zapadom. Ako i prihvatimo (sumnjivu) tezu da je nesvrstanost udaljila Jugoslaviju od Evrope, valja priznati da ju je približila svijetu. Nesvrstanost je bila svojevrsna kozmopolitska kritika evrocentrizma, neusporedivo kreativnija od suvremenih antievropskih nacionalističkih bjesova. Zar Indija i Egipat nisu dva drevna civilizacijska žarišta? Jedna od važnih kulturoloških posljedica nesvrstanosti bilo je i otvaranje Jugoslavije prema ljudima različitih rasa. Nije slučajno da se kasnije kritike nesvrstanosti nisu suzdržavale od rasističkih ispada. Nije ovo nikakav komunistički ili prokomunistički pledoaje. Nakon dvadeset godina antikomunističke histerije nastupilo je vrijeme za smirenu analizu historijskih i civilizacijskih zasluga jugoslavenskih komunista, pa i za valorizaciju njihovog pothvata iz jula 1941., pothvata koji će, čini se, sačuvati svoju moralnu vrijednost i nakon četrdeset i pet godina dosadne glorifikacije i nakon dvadeset godina nervozne negacije. Komunistički zločini i moralni sunovrati su općepoznati, ali u odnosu na kvantitetu i kvalitetu, a napose u odnosu na motive nacionalističkih zločina, komunističko nasljeđe ostaje moralno superiorno. Nacionalisti nisu otežali historijsku valorizaciju komunističke epohe zato što su je negirali, nego zato što se, obasjana crnom svjetlošću nacionalizma, ta epoha doima boljom no što zaslužuje. Iza odricanja od jugoslavenskog antifašističkog nasljeđa nisu stajali samo notorni ideološki motivi.[5] To je odricanje bilo dio šireg procesa provincijalizacije novih nacionalističkih država i njihovog odvajanja od civilizacijskih tokova što je impliciralo i poruku da su srpstvo i hrvatstvo važniji od pobjede u Drugom svjetskom ratu pa i od svih čovječanskih vrijednosti, odnosno da je nacija stekla status božanstva. (Usput rečeno, kler nije imao ništa protiv te očite blasfemije, zapravo šizme, kojom su se nacionalisti provincijalizirali i u odnosu na svoje matične konfesije). Historijski revizionizam samo je još jedan u nizu dokaza da jugoslavenski nacionalizmi ne priznaju ni jednu političku, historijsku i etičku referentnu točku koja se nalazi izvan njihovog zatvorenog i začaranog kruga. Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti, nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči. U svijetu vide publiku čija je jedina svrha da im se bezrezervno divi ili da svojim neprijateljstvom potkrjepljuje poslovičnu mantru o mučeništvu i neshvaćenosti. Provincijalizacija je za nacionaliste i taktičko sredstvo i strateški cilj. Bez nje nacionalistički zamašnjak nije moguće pokrenuti niti je bez nje u nacionalizmu moguće trajati. Nacionalist je inverzni Robinson. On ne čezne za spasenjem s otoka nego čezne za pustim otokom gdje ga univerzalne vrijednosti neće ometati u sakaćenju Vrline. Ponekad taj pusti otok ima oblik pivskog sanduka ispred seoskog dućana, ponekad gluhe noći u kojoj se nepoželjni izvode na stratište, ponekad svečane sjednice akademije nauka, no to su općepoznate nijanse. Za nacionaliste svijet je samo lobby u kojem će naivnim lukavštinama iskamčiti neku privremenu propagandnu korist. Oni u svijetu ne vide cjelovitu domovinu čovječanstva nego neprijateljsku silu koja zbog svojih mračnih zavjereničkih interesa odbija priznati da Kosovo pripada Srbiji i da Hrvatska ne pripada Balkanu. Svijetu je dopušteno da postoji samo ako se objavljuje u obliku Alaina Finkielkrauta ili Petera Handkea, mada Finkielkraut i Handke nisu učinili ništa drugo nego su sami, za svoj vlastiti račun, počinili intelektualno i moralno samoubojstvo. Pojam provincijalizma izgubio je svoje nekadašnje značenje. Provincijalizam danas više nije nesavladiva zla kob. Postao je pitanje izbora. On je nepristajanje na svijet. On je rat protivostatka svijeta. Nije on žaba koja je digla nogu da se potkuje. Ta je težnja hrabra i poetska u svojoj drskosti. Takva žaba teži nečem drugačijem i boljem. Nacionalizam je, pak, ona vrst žabe koju ne zanimaju potkove nego isključivo suverenost njenog lopoča na kojem samozadovoljno pluta kroz baruštinu. Dok pritiske Evropske Unije i Sjedinjenih Država i haaško sudovanje doživljavaju kao uvredljivi nasrtaj na ono što nazivaju dostojanstvom i dok održavaju svoj moralni i intelektualni solipsizam, nacionalisti ipak na jednom području ljudskog djelovanja pristaju na svjetski teatar i na univerzalno vrednovanje. Sport je nesumnjivo njihova najveća i najvažnija utjeha. To je i jedino područje na kojem su postigli izvjesne uspjehe. Simbolički, sport je nastavak rata drugim sredstvima. Sport dakle ne implicira prihvaćanje svijeta i prihvaćenje sebe kao dijela svijeta. Sport je borba u kojoj se svijet pobjeđuje. Samo u sportu jugoslavenski nacionalizmi mogu nadigrati i pokoriti svijet. Jasno, ratnički simbolizam sporta oni shvaćaju – bolje rečeno osjećaju – doslovno. Kao što je Volkswagen Golf poor man's Porsche, tako je i sport small country's war. Otud i oni histerični dočeci sportaša koji tako upadljivo nalikuju na trijumfe i apoteoze rimskih vojskovođa. Za nacionaliste sport nije igra nego ozbiljna stvar i strateški nacionalni interes. On odaje njihovu podsvjesnu slutnju da je otpor svijetu uzaludan, ali i da je moguć jedino u djelatnosti koja prikladno imitira rat. Utoliko je svaki sportski uspjeh samo još jedno čarobno ogledalce iz koga se nacionalistima njihova vlastita nemoć ceri u lice. Peščanik.net, 17.07.2011. [1] Ovu parafrazu izreke Fiat iustitia pereat mundus (Neka se vrši pravda makar propao svijet) prvi je upotrijebio Slobodan Šnajder u Hrvatskom Faustu. [2] Danko Popović, Knjiga o Milutinu, Deseto izdanje, NIRO Književne novine, Beograd 1986., str. 135. [3] Isto. Pitanje postavlja ga Pavle, neposredno nakon Milutinove tirade o četnicima koji su čestite ljude kinjili, a bogme i klali. [4] Komunizam ipak nije jamstvo protiv nacionalističkog autizma i izolacionizma što zorno dokazuju primjeri Hoxhe, Ceauşescua, sjevernokorejske porodice Kim i – konačno – Slobodana Miloševića. [5] Nacionalisti se odriču i jugoslavenskog antistaljinističkog nasljeđa. Hrvatska nacionalistička publicistika ignorira raskid Tita i Staljina u želji da Jugoslaviju oslika kao totalitarnu tvorevinu koja je do samog kraja bila dio sovjetskog bloka. Informbiroom se bavi samo za potrebe stvaranja mita o Andriji Hebrangu pri čemu ga ne prikazuje kao sovjetskog čovjeka nego kao žrtvu borbe za (vječno ugrožena) hrvatska prava u demonskom Beogradu. Srpski nacionalisti u sukobu s Informbiroom vide neoprostivu izdaju Majke Rusije za račun dekadentnog Zapada, a u Golom otoku stratište namijenjeno isključivo Srbima. Riječ je, dakako, o ciničnoj zloupotrebi tragične sudbine Andrije Hebranga i svih žrtava Golog otoka. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
kompaj 257 Napisano July 24, 2011 Prijavi Share Napisano July 24, 2011 Procedura i zašto je važna Miloš Vasić Dobro, ispratili smo i Hadžića. Eto ga tamo. Tokom cele te furtutme, donekle zbrzane (što je razumljivo: dosta više i njih!), neke stvari su promakle u letnjoj šemi. Na primer: Svetlani, udovici Ražnatović i njenom zetu, onom Ocokoljiću, zakazano suđenje u predmetu za nasilničko ponašanje odloženo je čak za 24. novembar. Razlog: nije joj bio uručen poziv! Kažu u sudu da su triput probali, ali da poštara niko nije zarezivao, a sudskog pozivara još manje; ako sam dobro razumeo, neki bezvrati ćelavi grmalj rekao je „Š‘a je? Briši!“ Kako je moguće da lice na izdržavanju kazne kućnog zatvora pod elektronskim nadzorom ne primi sudski poziv? Da je gđa Ražnatović bila u ženskom zatvoru u Zabeli, sudski bi poziv stigao na upravnikov sto, upravnik bi izdao potrebna naređenja i gđa Ražnatović bi u marici stigla na sud u naznačeno vreme; nikakav problem - procedura je jasna. I meni su na suđenje za klevetu dovodili privatnu tužilju u lisicama. Pošto me je to nešto kopkalo - ja, naime, nikada nisam izbegavao sudske pozive! - pozvao sam dobre ljude u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija da mi objasne kako je to moguće. Dobri ljudi ljubazno su objasnili da je to pitanje za sud, a ne za njih. Oni imaju proceduru za te stvari, ali ih niko nije zamolio za pomoć. Da, znali su da je to suđenje bilo zakazano i bili su spremni; nadležna načelnica blagovremeno je obavestila svog šefa da će toga dana biti potrebno isključiti sistem elektronskog nadzora, dok udovica Ražnatović ode na sud i natrag. Jednostavno. Što se uručenja poziva tiče, dobri ljudi kažu da ni to ne bi bio problem: svako lice u kućnom zatvoru ili pritvoru, sa tim elektronskim ćereslom na nozi, ima poverenika Uprave koji ga (nju) duži i proverava po potrebi. Taj poverenik može da uđe u kuću u svako doba, pa i da - ako treba - uruči poziv ili dovede sudskog pozivara da ga on uruči. Da je sudski pozivar s vrata kuće „arkanovke“ tamo u Sokobanjskoj ili Ljutice Bogdana pozvao sudiju i objasnio problem; da je sudija pozvala Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija i rekla im šta treba - poverenik bi bio poslat i poziv uredno uručen. To što je taj Ocokoljić, Lidijin muž i Cecin suoptuženi, bio u inostranstvu, ne bi promenilo ništa na stvari: svi svedoci, oštećeni i postupajući tužilac bili su tu u tom trenutku; Ocokoljić uvek može da iznese svoju odbranu u nastavku rasprave. Sud je, međutim, odložio raspravu; valjda dok se Ocokoljić smiluje da se vrati iz inostranstva - ako se odluči... Šta se, dakle, desilo? Desilo se da udovica Ražnatović, „Zeza Nazionale“, direktno zeza sud u zdrav mozak, a sud to trpi. Zašto? Pa valjda zato što je to ipak Ceca s kojom se đuska po mitinzima gde „skupštine i vlade spremaju napade na strane ambasade“ (hvala, Sars!). Onda je u Zrenjaninu, vršeći službu, poginuo onaj policajac Aleksandar Rkman. Ministar Dačić prvo je upitao porodicu je li dobila koji telegram saučešća od političara i funkcionera; nije. Onda je Boris Tadić poslao telegram i pustio odgovarajuće zvuke. Pa je Dačić zatražio strože kazne itd. Nikakve strože kazne neće sprečiti ovakve događaje; sprečiće ih nešto drugo: pridržavanje procedura. Taj ubica Petrović imao je 30 godina i dve osude za ubistvo (o ostalom i da ne govorimo: narkotici, iznude, nasilničko ponašanje itd.); odakle on uopšte na slobodi? Da je bio u zatvoru ili u zatvorenoj instituciji na lečenju, Aleksandar Rkman bio bi danas živ i zdrav. O tome niko ne govori. A sada nešto sasvim drugačije, više s komične strane. Stranka poznata ranije kao „SePeO“ izdala je užasnuto saopštenje povodom činjenice da su na mestu koje su oni donekle naprečac proglasili grobom „đenerala Draže“ do sada iskopane samo - životinjske kosti. A oni, jadni, već zakucali krst i naslagali vence i cveće... I to je pitanje procedure: brzina je šejtanovo sredstvo, kažu arapski mudraci; tu valja sačekati činjenice, a te činjenice dolaze sa mesta krajnje stručnog i nadležnog - od antropologa-forenzičara. Oni, ljudi, ne tvrde da taj njihov „đeneral“ tamo nije zakopan; oni ga samo još nisu iskopali, a kada će - ne znaju; takav im je posao. To su ljudi ozbiljni i nema šanse da kravlje kosti proglase „đeneralovim“, ne bi li se Vuk, Dana, Čotrić i Jugović utešili - kad su se već zatrčali u nevreme. Kaže SePeO da su tu nađeni i ostaci lule, lisica i ne znam već čega što „životinje ne koriste“. To nije dokaz da je reč o „komunističkoj ujdurmi Titovih udbaša“; ti predmeti mogli su tamo dospeti na razne načine, a ne zna se, niti se može znati, ni da li su „đeneralovi“. Trebalo je, dakle, sačekati da Slobodan „Bili Piton“ Homen i onaj njihov Srećković iskopaju sve što se iskopati dade, da to antropološki forenzičari analiziraju, pa da nalaze bioloških tragova ljudske DNK uporede već sa čime imaju - ako imaju, to jest. E, onda mogu da zakucavaju krstače, da slažu vence, da traže „Dražindan“ za državni praznik i da planiraju podizanje svoje kuće cveća i monumentalnih spomen-obeležja. Tek kad dobiju nesporne naučne činjenice iz kompetentnih naučnih izvora. To je procedura. Izvor: Danas Adrijan 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
bigrancer 640 Napisano July 25, 2011 Prijavi Share Napisano July 25, 2011 Back to bright U vreme kada se Ejmi Vajnhaus rodila - 1983 - ja sam već polako prestajao da pratim novotarije u muzici, a dr Drinkman mi je snimao kasete sa pedesetak numera koje sam odabrao da povremeno slušam. Pa sam na kraju i to batalio. Ako negde kod nekoga nešto čujem - čuo sam. Ako ne - nikom ništa. Još i bolje. Ali veze sa strastima iz mladosti nikada se sasvim ne prekidaju. Nije da baš ništa nisam znao o zbivanjima na „stejdžu“, ali sam nekako više voleo da čitam magazin Uncut koji je objavljivao tematske brojeve o velikim bendovima i zanimljive intervjue sa uncle-Kithom. Kada sam prvi put čuo za Ejmi Vajnhaus mislio sam, grešna mi duša, da se tu radi o još jednoj iz serije engleskih Lejdi Gaga i Maja Marijana, a onda naleteh na neki video klip na internetu, pa čisto iz radoznalosti kliknuh, ko velim - daj da vidim o čemu peva ova natapirana. Kad ono - međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj - u muzičkom i svakom drugom smislu - nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo. Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija. Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo. Svetislav Basara Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano July 30, 2011 Autor Prijavi Share Napisano July 30, 2011 Извините, драги Срби И после свега тога, ми у Србији и даље очекујемо разјашњења ставова Запада око Косова, очекујемо да нам објасне све око тих административних прелаза? Из књиге Карла Крауса знамо да су неки на Западу некада узвикивали „Србија мора умрети“. Данас, из понашања Запада у вези са Косовом, испада да неки на Западу Србе још увек сматрају варварима, заосталим народом, са ножем међу зубима. Ту слику, наравно, стално подгревају наши хулигани са фантомкама, који пале административне прелазе за Србе, а граничне прелазе за Албанце. Што, логично, и није европски, јер европски је било срушити Берлински зид и све граничне прелазе између две немачке државе. Будући да су се ти прелази налазили између два дела немачког народа. Јариње и Брњак се очито не налазе између два дела српског народа, па су прелази логични, бодљикава жица такође, и проглашена је још и војна зона на тим прелазима. Нема мајци шале, Кфор ће одмах да пуца бојевом муницијом на сваког ко је против границе у овом делу Балкана. А Европа и границе, ма то је нешто друго. Зато је и заменик начелника Генералштаба наше војске хитно позвао заменика команданта Кфора да дође у Ниш, и тамо га упозорио да војска Србије неће скрштених руку посматрати евентуално ново насиље над Србима на северу јужне српске покрајине. Браво, генерале Бјелица, тако се то ради. А не као наше политичке странке, које од питања ко је иницијатор и ко ће све дати потписе за ванредну седницу због најновијих догађаја на Косову у ствари исмевају парламент. Да ми и наша власт мислимо најозбиљније, сведочи и увежбавање наших војника у Украјини, где управо ових дана у оквиру програма Партнерства за мир НАТО-а једна јединица војске Србије проиграва сценарио мировних мисија. У Африци. У међувремену, амерички амбасадори у Приштини и Београду различито тумаче јесу ли специјалци Приштине кренули на север Косова са знањем Вашингтона, Кфора, Еулекса, УН – или нису. Баш као што се у време бомбардовања СР Југославије 1999. Ричард Холбрук пожалио једном руском дипломати: „Говорио сам ја Мадлени да није требало да цели врх српске власти оптужимо за ратне злочине, са киме сада да водимо преговоре.“ Рус је, као наивно, упитао: „Зар их није оптужио трибунал у Хагу?“ Холбрук је намрштено одмахнуо: „Уозбиљите се, човече“. Не знам ко све треба у Србији коначно да се уозбиљи око Косова, но – да ме дежурни политичари, министри и атлантисти не би одмах прогласили за „паликућу“ – цитираћу само неколико изјава, које можда објашњавају сву нашу „неинформисаност“, гурање главе у песак, незнање, или можда чак и химеру. Дванаестог јануара 1999. немачко министарство иностраних послова дало је следеће мишљење Административном суду у Триру: „Експлицитно политичко прогањање албанског становништва не може бити утврђено на Косову, акције српских снага безбедности нису уперене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ против војних противника и њихових стварних или наводних присталица.“ У интервјуу римској „Републици“, под насловом „Не, независном Косову“, у јуну 1999. Марти Ахтисари каже да ,,основа свега, а самим тим и основа мира, јесте предуслов да Косово остане део Савезне Републике Југославије и Србије“. У јуну 2000. године спољнополитички одбор Доњег дома енглеског парламента закључио је да је интервенција НАТО-а на Косову била незаконита на темељу међународног права, али оправдана са моралне тачке гледишта. Чак и у ери новог империјализма ово је запањујући закључак. Том Кенигс, један од заменика Михаела Штајнера, специјалног представника генералног секретара УН на Косову, каже за лондонски „Фајненшел тајмс“ у децембру 2003. „да су УН дошле на Косово да спрече рат, створе стабилну тржишну привреду, успоставе демократију и државу, и то је све“. Аутор тог текста, Џон Лојд, пише да је НАТО стигао на Косово да би га ослободио од „крвожедне српске војске“. И после свега тога, ми у Србији и даље очекујемо разјашњења ставова Запада око Косова, очекујемо да нам објасне све око тих административних прелаза? Који су за Французе, Американце, Британце и остале, не административни прелази, већ прави међудржавни прелази. И то нам западњаци отворено поручују, док се ми позивамо на Резолуцију 1244 УН и дипломатију. Колико год нам то звучало непријатно, досадашња стратегија УН на Косову је пропала, мултиетничко друштво на Косову је илузија. Запад је свесно игнорисао разорну снагу питања статуса јужне српске покрајине, а Србију и даље понижавају, без обзира на демократске промене. Зашто? Немам јасан одговор на ту дилему, можда је има власт? Мирослав Лазански објављено: 30.07.2011 http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Izvinite-dragi-Srbi.sr.html Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano July 30, 2011 Autor Prijavi Share Napisano July 30, 2011 Берлин на северу Косова Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању. Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову Ако амерички војници из састава Кфора ускоро не одблокирају административне прелазе Брњак и Јариње за несметан пролазак камиона с робом, Срби на северу Косова доћи ће у ситуацију као грађани Берлина некада када су Совјети у време Хладног рата блокирали град. Па је онда дошло до убрзане градње Берлинског зида, тог симбола подељене Европе, симбола гвоздене завесе на Старом континенту. И тада је Европа Берлински зид назвала антицивилизацијским потезом, актом варваризма, стаљинизма и недемократије. Преко Берлинског зида бежали су грађани ДДР-а у Западни Берлин , тамо су граничари ДДР-а пуцали у грађане ДДР-а у бегу. Тада је Винстон Черчил назвао Берлински зид највећом срамотом модерне Европе. И тада су Американци организовали ваздушни мост и непрекидно авионима снабдевали Берлин свим стварима потребним за живот. Наравно, наша авијација не може да лети изнад Косова, штавише већ годинама нам Американци не дозвољавају да вратимо обичан цивилни радар на нашу територију на Копаонику ради боље контроле цивилног ваздушног саобраћаја, а да нико у Београду то питање не постави у оштријој и озбиљнијој форми. Вашингтон се вероватно прибојава да би тај радар могао да обавља и задатке за нашу војску, можда у функцији њеног повратка на Косово, а све у складу с Кумановским споразумом. Потпуно непотребан страх Вашингтона због сиротог радара на Копаонику јер ми повратак наше војске и полиције, до 1.000 људи, никада озбиљно нисмо ни затражили. Дакле, нас сада највероватније највише интересује ко је Хашиму Тачију пришапнуо формулу „Just do it“, („Само напред“). Формулу по којој се на просторима бивше Југославије заправо све решавало и још решава. При чему Запад, односно Вашингтон, позива и упозорава све стране да се не прибегава употреби силе, али употребу силе једне стране аминује, а другу осуђује. Сценарио као и почетком распада СФРЈ 1991. године када је Стејт департменет непрестано слао поруке да се Југославија не сме силом сачувати. Али нису рекли да ли се може силом и разбити. Не треба сада губити време на нијансама је ли екселенција Ворлик била против упада специјалаца Приштине на север, а екселенција Дел за упад. Односно, ко је од њих знао, а ко није знао. Какве то везе има са суштином проблема и једна и друга екселенција јасно нам понављају да је за САД питање статуса Косова решена и готова ствар о којој се неће више расправљати. Јесмо ли ми глуви? И зашто онда Тачи не би покренуо те своје специјалце на север? Када Вашингтон и најважније земље Запада сматрају да је север део суверене територије државе Косово. Шта смо ми конкретно предузели да покушамо да предочимо Вашингтону како су Срби стратешки важнији за САД од Албанаца с Косова, па и од саме Албаније. Да је територија Србије, у сваком погледу, за САД важнија од територије Косова. Без обзира на „Бондстл“. Не знам за те покушаје, барем их не зна шира јавност ако их је и било. Знам за килаво постављено питање Међународном суду правде у Хагу, питање не о сецесији, већ о акту једнострано проглашене независности Косова, после чега је и уследио нокаут одговор. Па је онда дошла она мучна седница парламента где ми је дошло да заплачем када сам видео да државни врх говори о тешком тренутку по нас. Сада опет седница парламента, једни се смеју, други чачкају нос, већина једва чека да збрише на одмор. А 400 километара јужније народ спава на барикадама. Не треба се бавити америчком администрацијом на тај начин, тражити пукотине у њиховим ставовима јер тих пукотина једноставно нема. Наиме, америчка администрација још је у свом средњем естаблишменту препуна кадрова из времена Била Клинтона. Човек који јавно тврди да орални секс није секс бомбардовао је Србе. Државна секретарка, која је у предизборној кампањи лагала да је својевремено у Тузли била изложена ватри српских снајпериста, па када јој је тв снимком доказано да то није истина, скрушено изјавила да то и није тако важно, дакле од ње нема помоћи за Србе на Косову. Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању, Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову. Треба пронаћи нове модалитете борбе за спас онога што се на Косову још може и спасти. Ако се ствари на прелазима Јариње и Брњак не врате у пређашње стање, онда се је тешко отети утиску да је досадашња наша политика на Косову била неуспешна. Жарко бих волео да ме догађаји демантују. Истовремено с дипломатском борбом за Косово, и посебно око севера Косова, на делу је невиђена пљачка ресурса јужне српске покрајине. Чак се и Џорџ Сорош укључио у игру око косовских резерви угља. Лист „Њујорк тајмс“ је 8. јула 1998, значи годину дана пре рата, констатовао да је рударско-топионички базен „Трепча“, заправо, највреднији комад земље на Балкану, вредан најмање пет милијарди долара, да је „Трепча“ највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет у свету. Већина производно-прерађивачких погона „Трепче“ налази се у местима где живе Срби, па је још 25. јуна 1999. године Бернар Кушнер објавио указ „да управа над српском и југословенском својином на Косову прелази на Унмик“, што је било у супротности с тада само 16 дана старом Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, у којој је подвучено „да НАТО и Кфор неће повређивати територијалну целовитост Југославије и да признају Косово као њен саставни део“. Шта смо ми тада урадили после тог указа Бернара Кушнера? Ништа. У „Трепчу“ су улагана средства и паре свих бивших југорепублика, наравно највише Србије, а сада ће то све лепо узети за јефтине паре богати појединци за Запада. Када се погледају распореди националних контингената јединица Кфора, онда се види да њихове локације нису случајне. Потпуно се поклапају са економским интересима великих компаније из њихових држава. Французи су на северу Косова, а француски инжењери проучавају у „Трепчи“ могућност улагања у обојену металургију. Британске фирме заинтересоване су за електроенергетска предузећа у Обилићу, Италијани у свом сектору разматрају како оживети некадашњу фирму „Застава-Ивеко“, Немци на подручју Суве Реке настоје да што више повежу локалну фирму „Валкан-Белт“ са „Џерман континенталом“. Сектори су, дакле, унапред стриктно подељени према економским интересима, а у контексту стратегије „откупити, или уништити“. Класичан пример из уџбеника политичке економије неоимперијалистичких монопола. Не знам где је у свему томе српски сектор. Знам само да када сам 1986. године био у Берлину, обилазећи Берлински зид, снимио сам графит неког Југовића. Нацртано знате већ шта, а испод тога великим словима: „Ј… зид“. Издржаће Срби. Мирослав Лазански објављено: 31.07.2011 http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Berlin-na-severu-Kosova.sr.html Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano August 13, 2011 Prijavi Share Napisano August 13, 2011 Srbija, raj za kriminalce Siroti mali milionerčići Piše: Ljiljana Jokić Kaspar Najbolje je kod kuće: Svetlana Ražnatović u ekstazi zbog pravedne presude Najbolje je kod kuće: Svetlana Ražnatović u ekstazi zbog pravedne presude U Srbiji će, po svemu sudeći, uskoro biti dovoljno da lopovi priznaju krađu, pa da im ona bude oproštena. Ukradeš tako desetak miliona evra, a kad te uhvate kažeš: gospodo, taka i taka stvar, priznajem, krao sam, ali ću vratiti deset, dvadeset posto, koliko već treba da namirim „pravdu“, a platiću i narukvicu. Tu će se javni tužilac sažaliti (nad gomilom para), a ako je lopov kojim slučajem samohrani otac, ili samohrana majka-lopovkinja (jer ko će o siročićima, malim milionerčićima brinuti ako ostanu sami kod kuće) i prihvatiće Svakom normalnom građaninu Srbije je sve jasnije da mu je po pitanju života sudbina dodelila brlog, u kome ako ima sreće može uživati u plodovima ličnog lopovluka, bezakonja, privilegovanim državnim kreditima, sopstvenom siledžijskom ponašanju i svakom zulumu koji učini! Nema suda i sudije, a bogami ni nedela zbog kojeg će odgovarati, ako ga kojim slučajem vlast podržava. Ako spada u privilegovane može da krade, bije ljude i pljačka državnu imovinu. Ako nema sreće, pa spada u nebitne, lako će zbog kakvog mizernog duga platiti debelu kaznu. Ako je novinar pa izrekne, ili napiše nedopadljivu istinu za nekoga ko ima moć i vlast, nema mu spasa. Ako nije na vreme platio porez jer mu država nije platila ono što mu duguje, platiće desetostruko. Može izgubiti sve i ne može imati ništa, u slučaju da nije povezan sa ljudima na vlasti. Danas se bez veza ne mogu ostvariti ni elementarne potrebe, uknjižiti imovina, izvaditi kršetnica, rešiti kakav adiministrativni problem, a kamoli dobiti posao i napredovati u životu. U suprotnom se može biti kriminalac i raditi protiv zakona, a da ti ne fali ni dlaka sa glave. Za to je sve više zaslužno i naše pravosuđe koje je postalo mizerna sluškinja politike i političara. Sudstvo u Srbiji je pokazalo da je instrument u rukama nedozrele vlasti, jer je prestalo da se bavi svojom osnovnom delatnošću. Doduše, radi se na sitnim lopovlucima, porodičnim ubistvima i imovinskim parnicama, sudi se džeparošima, proneverama i zloupotrebama u privatnim firmama. Silne afere i pljačke državne imovine o kojima su pisali mediji, nisu ni do danas procesuirane. Sud valjda nije imao vremena, bavio se reformama. Dobili smo mnoštvo novih, evropskih zakona. Ali nema tog pravila i zakona koji se u Srbiji ne može zloupotrebiti. Uopšte me ne iznenađuje nagodba sa pevačicom, opštenardnom zvezdom i miljenicom mnogih političara, Cecom Ražnatović. Država je prihvatila da dobije trećinu ukradenih para od dotične i da joj se skine sa vrata. Zna se da je Ceca uzela mnogo više od onoga za šta tužilaštvo ima dokaza. Svi su jedva čekali da se problem reši i kao da je svima laknulo što je gospođa Ražnatović pristala da da pare. Usput su svi neverovatno ponosni i oduševljeni zbog njenog priznanja krivice, jer ko prizna pola mu se prašta, kaže narodna poslovica. U ovom slučaju je to mnogo više od pola, ali koga je briga. Ako se sud pridržava narodnih poslovica umesto zakona, nije zgoreg pomenuti poslovicu „para vrti gde burgija neće“, a para nikad dosta! U Srbiji će, po svemu sudeći, uskoro biti dovoljno da lopovi priznaju krađu, pa da im ona bude oproštena. Ukradeš tako desetak miliona evra, a kad te uhvate kažeš: gospodo, taka i taka stvar, priznajem, krao sam, ali ću vratiti deset, dvadeset posto, koliko već treba da namirim „pravdu“, a platiću i narukvicu. Tu će se javni tužilac sažaliti (nad gomilom para), a ako je lopov kojim slučajem samohrani otac, ili samohrana majka-lopovkinja (jer ko će o siročićima, malim milionerčićima brinuti ako ostanu sami kod kuće) i prihvatiće. A velika je žrtva sedeti ispred TV, ako si navikao da se muvaš po svetu i putuješ tamo gde već putuju oni koji imaju milione. Iako je država navodno zadovoljna kaznom od milion i po evra, koju će Ceca platiti, ostalo je do kraja nejasno zbog čega je pevačica „osuđena“ na narukvicu? Da li zbog utaje poreza, ili pronevere, tj. zlopupotrebe položaja? Tomo Zorić, portparol tužilaštva i kako lično tvrdi, nekadašnji student generacije (zadužen za sva pitanja novinara u čitavoj Srbiji), nije bio jasan, ili jeste samo se ja ustežem da napišem. Poslednjih desetak godina pisanja kolumne i ličnog iskustva sa sudom i sudijama, znam kako se i kome sudi u Srbiji. Nikada korumpiranim političarima i sudijama koje su zloputrebile položaj. Nema konkretnih dokaza za njihove brljotine, samo jasnih rezultata „rada“. Očito je da postoje mračne sprege i zloupotrebe, a samo licemeri i lažovi mogu da tvrde suprotno. Dokaz za to su i neke presude siledžijama i lopužama u poslednjih godinu dana. Kriminalcima i siledžijama dodeljuju se do apsurda blage kazne. Samo u slučaju ako neko napadne vlast, mora da fasuje. Siledžija koji je ošamario političara Velimira Ilića dobio je dve godine zatvora, a siledžija Savatović i njegovi pajtosi koji su napali novinara na službenom zadatku i pri tome mu naneli teške telesne povrede, uslovne kazne i osmomesečni kućni pritvor! Čemu zakon i zakonska odluka da je napad na novinara - napad na službeno lice? Advokat odbrane je nezadovoljan, žaliće se na presudu jer tvdi da dečko nije kriv i pored snimka na kome se vidi sva mržnja na iskeženom licu, dok nogom udara novinara! To što smo videli udarac nogom na snimku nije bila stvarnost, to je bio crtani film! Ne znam šta kaže Ministarstvo pravde na ovu presudu, ni ko je mladi, privilegovani siledžija Savatović, osim što je pokazao da je ljubitelj Radovana Karadžića, zbog čijeg je hapšenja protestvovao. Posle ove presude i suđenja koje je predugo trajalo, moj zaključak je da su svi koji su na strani ratnog zločinca Karadžića, veoma važni ljudi u Srbiji, čak toliko da mogu da zaštite razuzdanog siledžiju! Novinari su potrošna roba i ne mogu po važnosti konkurisati ratnim zločincima, njihovim simpatizerima i jatacima. Portparol tužilaštva Zorić u slučaju Ražnatovićke reče da nije ugrožen državni interes jer je suma „utajenog poreza“ legla u državnu kasu. Shvatam važnost državnih interesa, ali ne shvatam koji je bio državni interes da država plati milion dolara odštete prebijenom američkom studentu i tim novcem zaštiti i spase robije izvesnog siledžiju Miladina Kovačevića? I to nije bilo dovoljno, već je umesto da odsluži kaznu u našem zatvoru, dobio kućni pritvor. Ko je i šta je Srbiji Miladin da mu država pokloni tolike pare? Koliko je odbijeno stipendija talentovanoj deci, dok je država uplaćivala milion dolara siledžiji? Ko je fudbalski huligan Uroš kome je za napad na policajca na dužnosti smanjena kazna na pola? Smešno je uopšte razgovarati na temu kakve poruke šalje država ovakvim presudama gde se „u ime naroda“ štite ološ, lopuže i kriminalci. Sve dok kao građani ne dobijemo objašnjenje za neke bolesne pojave i primere bezakonja u društvu, Srbija će biti brlog u kome najbolje žive barabe i pokvarenjaci. To što je u ime države bivši ministar finasija Mlađan Dinkić dao jeftin i privilegovan kredit svom prijatelju i njegovoj privatnoj firmi Stubovi kulture je sasvim normalno. Neće valjda dati pare nekom koga ne poznaje?! Pa zato je bio ministar da deli pare kome hoće. Korisnik kredita Peđa Marković nije kriv, on je tu da se na svim državnim svečanostima, dok sluša himnu Bože pravde, drži za srce (levi džep) i zaklinje onima koji ga plaćaju. Sve isto, samo nema Karića. izvor Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano October 6, 2011 Autor Prijavi Share Napisano October 6, 2011 МОМЕ НАРОДУ Четвртак, 29 Септембар 2011 18:42 | КАКО СМО УБИЛИ СРБИЈУ Дух, живот, држава, заједница, поезија, закони могу бити резултати заједничког живота народа, од тих резултата живе потомци, непрекидно их изнова стварају тиме што њима живе – Бела Хамваш Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашем роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена када се наше кости у прах обрате – Доситеј Обрадовић Колико год то многима звучало чудно одувек сам био легалиста и етатиста. Пола свог живота сам провео у борби против самовоље државне власти, све време сањајући да ћемо једнога дана добити државу која ће бити права заједница. Државу којој бисмо сви одано служили, без задњих мисли и преиспитивања. Државу којој ћемо спремно предати део своје слободе и индивидуалности, а за узврат од ње добити бригу и сигурност. Која ће бити много више од химне и заставе, која ће хранити и бранити своје грађане, учити нас да се међусобно поштујемо и помажемо. Државу која ће испуњавати своја обећања и обавезе из уговора потписаног са сопственим народом. Државу која ће бирати најбоље и најпоштеније, уместо што узима глупе, себичне и послушне. Ону која у службу позива Доситеја и Томаса Мора, не одбија Теслу, не гони Иљина, не убија Лорку и Сократа. Ми такву државу, на жалост, немамо. Вероватно је нисмо ни заслужили. Увек смо били склони да пратимо људе и градимо њихове култове, а да запостављамо сопствену заједницу – нашу Србију. При том смо успели да помешамо све могуће појмове. За нас су народ, земља, држава и политика једно те исто. Ми поистовећујемо политичке партије са земљом у којој смо се родили. Зато је стално псујемо и напуштамо. Зато многи од нас олако пристају да за новац раде против своје земље. Своју патриотску потребу задовољавамо по кафанама и славећи победе омиљених спортиста. Мислимо да се љубав према отаџбини доказује махањем заставе, подизањем три прста и громогласним узвикивањем «Србија!». Онда се опет враћамо својим себичним животима и потребама, настављамо да варамо и лажемо једни друге, хватамо се за гушу због најмањих ситница и покушавамо да све време остваримо личну корист. Зовемо себе патриотама, Србима, верницима, православцима, а немамо чиме то да поткрепимо. Злоупотребљавамо православље. Позивамо Бога у помоћ кад год нам је тешко, па му окренемо леђа чим нам мало крене. Своју веру доказујемо тако што славимо славу и користимо у говору изјаве као што су «даће Бог», «Боже помози», «Бог ти помогао», «Боже Господе». Постимо телом, а грешимо душом. Позивамо се на Свето писмо, а да му нисмо ни корице отворили. Бранимо српске светиње на Интернету, који је постао сурогат за неше животе. Виртуелно се дружимо и подржавамо, док на улици склањамо погледе. Ми смо починили најтежи злочин према својој земљи. Убили смо је. Можемо да се вадимо да је то убиство заправо несрећан случај, али смо је ипак убили. Својим немаром и себичлуком смо је убили, јер јој нисмо пружили помоћ када јој је била најпотребнија. Побегли смо са лица места да би склонили своје осетљиве носиће од смрада њене лешине. Нисмо је чак ни честито сахранили, јер би тиме морали да признамо да смо је ми убили. То би нам онда одузело право да се и даље пијани бусамо у груди и ричемо «Живела Србија!», упирући прст у неког другог кривца. Овако бачена у јарак, Србија је остављена на милост и немилост разним стрвинарима - црвима који ће јој изјести утробу и вранама које ће јој попити очи. Када сврше свој стрвинарски посао, они ће њено трупло напунити ништавилом. Препарираће је шаблоном, техником, брзим протоком информација и лажима које ће потећи уместо њеног крвотока. То онда више није ни држава, а далеко од тога да је заједница. То је зомби-држава чију је душу запосела зла магија крупног капитала и себичних интереса. Она тежи да се придружи осталим зомбијима у подземном свету, који нам се лажно представља као заједница. У том подземном свету и ми смо само мртваци, прикопчани у програм који симулира живот. Живимо као у Хакслијевом «Врлом новом свету» - дубоко подељени у касте, испраних мозгова и ослобођени од емоција. Узимамо нашу дозу «соме» - бесомучно гомилајући разне непотребне ствари, мењајући људску слободу за слободу тржишта, сводећи своје животне одлуке на избор робе у хипер-маркетима. Ми смо само једно од многих племена на чије обале су се искрцали конквистадори. Осетили смо моћ њихових мускета, али и сјај дарова које су нам донели. На крају нас нису покорили својим оружјем, већ ђинђувама и украсима које смо поносно окачили о своје вратове. Постали смо зависни од њиховог сјаја и пристали да се добровољно покоримо, како бисмо добили још мало поклона. Навукли смо се на бели шенген, Интернет, Холивуд, концерте, кабловску телевизију, таблоиде, фаст фуд ресторане и прогутали причу да свако од нас може да постигне све у животу, само ако се довољно фокусира. Да свако може једног дана да поседује јахту, вози «Ферарија», општи са манекенкама, дружи се са «селебрети» личностима...Ко би се сада одрекао тог сна? То је добро питање! У разговору је свако од нас «грађана», барем једном, споменуо како му је свега преко главе и како планира да се ускоро пресели на село и обрађује земљу. Колико има искрености у таквим изјавама, а колико је то заправо дечије заваравање и бежање од стварности? Ми смо попут детета којем је неко поклонио омиљену играчку. Сада замислите како би реаговало то дете кад би му неко одузео играчку. Плакало би и кукало док му она не би била враћена, или би на крају добило батине, па би му опет дали играчку када би се мало примирило и постало послушно. У нама куља бес и жеља за променама, али смо сувише лењи и себични да се одрекнемо својих новостечених навика. Због тога ће нас увек јахати, како они на власти, тако и они који су инсталирали власт. Јешћемо се и нервирати у себи и лечити фрустрације на породици, пријатељима или случајним пролазницима. Ми смо мртво ткиво. Аморфна маса бедника! Убице своје земље! И можемо да причамо до сутра о новим изборима и о новим људима и о новим геополитичким поделама, али то не мења чињеницу да смо постали нељуди. Да смо постали све оно што смо одувек презирали. Да смо се отућили једни од других и од своје земље. Да смо постали варвари који пљују на суштину и лочу примитивне садржаје из једне исте бачве. Док год смо такви варвари, овде нас ништа неће спасити. Неће ни Бог, јер смо њега првог протерали, али је он ту за нас ако се будемо искрено покајали. Ако поново постанемо људи, Господ ће нас видети као што је видео и народ Израиља. Ако се одрекнемо својих паганских богова које смо прихватили од конквистадора, можемо да очекујемо да ће нас поново огрејати Сунце. Ако поново будемо пронашли у себи и љубав за друге и заједно градили заједницу. Онда ће Господ уздићи Србију из мртвих. Та Србија ће постати и држава и заједница и наша кућа и склониште. Јер тада више нећемо бити убице него ћемо поново постати градитељи, нећемо се мерити новцем већ поштењем, нећемо отимати од своје земље него ћемо јој верно служити. Нећемо се водити филозофијом вилиног коњица и грабити све у тренутку, него ћемо себе даривати вечности у жељи да будућем роду оставимо земљу која није у рушевинама. Јер ако се не будемо освестили и променили, нећемо заслужити ништа више од овога што нам се тренутно дешава. Заувек ћемо носити Каинов знак на челу да смо убили Србију! Искрено ваш брат и саборац, Феђа Д. Димовић У Београду, четвртак 29.09.2011.год. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano October 8, 2011 Autor Prijavi Share Napisano October 8, 2011 Зa све је крив Звонко У реду, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака? Цела ствар ме мало подсећа на пар који је годинама живео у лошем браку: Едита Тахири и Борко Стефановић. Треба само анализирати погледе које они размењују. Већ неко време они се састају са адвокатом, Робертом Купером, да би се договорили о разводу и једино питање на које још треба наћи одговор гласи: када и како ћемо све то рећи деци. Заправо, детаљи развода се разрађују, али деци се све то још увек не саопштава. Деца су, наравно, Срби на северу Косова. Шире тумачење те бракоразводне парнице дозвољава и да смо, заправо, деца сви ми. У политичком смислу. Јер, ако је Косово по Уставу саставни део Србије, онда су сви Албанци са Косова наши држављани, онда Едита и Борко разговарају сами са собом. А када преговарате сами са собом онда никада не морате да попустите, тако да ваше јавно мњење никада и није изненађено. Но, ако Едита и Борко желе да буду што више одвојени, онда је потребно што више њихове међусобне сарадње, то је парадокс ове бракоразводне парнице, односно мира. Нови уступци, нови односи и нова политика. Али када све то рећи деци? Наиме, деца нападају војнике Кфора на административним прелазима? Јер су их на то нахушкали локални криминалци који на том простору шверцују нафту и све остало? Можда криминалци плаћају и народ да дежура на барикадама?Све је могуће, чак и очита и спинована замена теза. Шта је узрок, а шта су последице? Је ли по фамозном Бан Ки Муновом плану за Косово од шест тачака било предвиђено да на административним прелазима Јариње и Брњак нема цариника из Приштине? Јесте, то лепо пише у том документу на темељу којег је на Косово и стигао Еулекс. Да ли су Еулекс и Кфор, довозећи приштинске царинике хеликоптерима на те прелазе, срушили тај план? Јесу. Да ли је држава Србија у некој озбиљнијој форми поставила то питање Бан Ки Муну, који је аутор тог плана? Није. Зашто није? Зашто се о томе ћути? Бан Ки Мунов план од шест тачака за Косово међународни је документ, он треба да јача међународно право. Свако ко жели да води политику мира мора да јача међународно право, не сме да га слаби тиме што ћутке прелази преко његовог очитог кршења. „У рату на Косову, рату против Југославије 1999. године НАТО је одбацио све своје обавезе, наступио је насилно, без неопходног мандата УН, прекршио је међународно право”, изјавио је за лист „Ди велт” од 7. октобра 1999. године бивши немачки министар Оскар Лафонтен, који је поднео оставку 12 дана пре почетка бомбардовања Југославије. Роберт Шер у „Лос Анђелес тајмсу” од 17. јуна 1999. у тексту под насловом „Шта сад?” пише „да је у односу на захтеве из Рамбујеа НАТО по Кумановском споразуму одустао од захтева да своје трупе распореди по целој територији Југославије, да је пристао на примат УН при вођењу мисије на Косову, и да је НАТО пристао да суверенитет Србије неће бити доведен у питање каснијим референдумом о независности, како је то било предвиђено споразумом из Рамбујеа”. Шта смо после видели у пракси? Кршење међународног права од стране НАТО-а. Игнорисање тог кршења од стране УН. Што све показује како се као држава котирамо у хладној рачуници реалполитике. И сада одједном за све је крив неки Звонко Веселиновић, који је л’ те преко Јариња и Брњака шверцује нафту? Он је крив за експлозију насиља, за каменице по Кфоровим војницима, бојеву муницију коју је Кфор испалио на народ. Звонко је, како рече министарка правде госпођа Снежана Маловић, крив и „за нека кривична дела која погађају целокупно друштво и могу да утичу и на међународни положај наше земље”. У реду, нека држава ухапси тог Звонка, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака? Ко ће поднети пријаву против Бан Ки Муна што је дозволио да пропадне његов план, који смо и ми као држава потписали? Постоји кривично дело довођења у заблуду, Бан Ки Мун нас је свесно обмануо. Заправо је Бан Ки Мун обмануо и Звонка, јер је он ваљда помислио да и даље може преко Јариња са својом нафтом без царине. Е, не може,Звонко, не дају. И због Звонка је пропао Мунов план од шест тачака. Неким нашим политичарима није дуго требало да успоставе узрочно-последичну везу између Звонка и Муна, о чему се говорило на тајној седници Одбора за безбедност Скупштине Србије. Спин доктори су лепо изабрали ко ће да српској нацији објави епохално откриће, да открије државну тајну да је неко од народа на барикадама у гужвању украо неком америчком војнику пушку М-16. Јер то ће утицати на међународни положај наше земље, пошто дотична М-16 још није враћена. Једна пушка, мало каменица, и оде Косово? А државна тајна? „Как се земе”, рекли би Хрвати. У глобалном свету и у тржишној привреди, свака вредност може да се преобрати у робу, па чак и развод брака, односно мир на Косову. Наравно, под условом да је цена прихватљива и Едити и Борку. Мирослав Лазански http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Za-sve-je-kriv-Zvonko.sr.html Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano November 10, 2011 Prijavi Share Napisano November 10, 2011 Obećana zemlja ljubomir živkov Za nekoga u Aziji i Africi i mi smo beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Dajte vi nama azilante iz finih zemalja pa ćete videti kakvi smo mi domaćini! Dajte nam omladinu iz Skandinavije, sredovečne Nemice i Nemce nam dajte, željne rada, zlatnih ruku, sklonih disciplini, higijeni i štednji, dajte nam i starije azilante, ali imućnije recimo Kanađane, vaspitane da žive u mešovitoj sredini a koji će zahvaljujući penziji u dolarima moći da izgrade sebi lepu kuću, dajte nam Japance, simpatične starce koji se klanjaju svakom živom a koji bi besplatno plevili naše parkove jer vole da rade u vrtu, zahvalni što majka Zemlja miruje i što bi cunami morao da pređe preko republika koje su nas napustile i zadržavale se! Nego iz Azije i Afrike stižu slabo načitani primerci nama tuđih rasa, protiv kojih nemamo ništa kad ih gledamo u serijama, ali koje sasma drugi utisak ostavljaju kad ih gledamo izbliza. Izvestan imovinski i obrazovni cenzus dobro bi došao i nama ovde i svima koji te kakve god bile otadžbine lakomisleno i nezahvalno napuštaju: uči, sine, uči, da završiš makar srednju ili višu školu, ti ćeš predstavljati našu zemlju u srpskom kampu za azilante, uči, kćeri, uči, radi i šparaj, da u Srbiji kupiš makar garsonjeru, a ne da budeš teret našoj pravoslavnoj braći! San o Srbiji bio bi obol omladini da se drži knjige, po cenu da neki junoša i preči, sredovečniji građani siromašnih zemalja išli bi u narodne i radničke univerzitete, u večernje škole da savladaju ćirilicu i srpski bez muke, svi bi štedeli sa nakanom da u Srbiji otvore ma i najskromniju fabričicu te da tako zaposle domicilni živalj prepušten dokolici i igrama na sreću. Čak i oni koji ne bi uspeli da napuste svoju zemlju imali bi od toga napora vajde – podigli bi opšti nivo obrazovanosti što bi se u prvom narednom popisu stanovništva očitovalo! Eto. Za nekoga u Aziji i Africi i mi smo beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Sa koje imigranti mahom žele da putuju dalje, u još naprednija sazvežđa, ali mnogi ostanu ovde i zadaju mučke udarce našem banjskom turizmu! Slušao sam na radiju meštane Banje Koviljače koji u akšam više ne smeju da se prošetaju centrom grada, zbog mnoštva azilanata roditelji ne žele da šalju nejač u školu, upravitelj škole drži im stranu – dok se varoš ne kurtališe stranaca neka sve stane! Za tuđincima zažaliće samo oni koji im izdaju razne šupe, ambare, podrume i maltene trapove za krompir. Cena: tri evra! Moj podstanarski um sam automatski množi, ‘uh, devedeset evra mesečno’, zar onaj koji ostaje ceo mesec ili ako plati unapred nema popust?! Jok! Ne razmišlja se tako dugoročno, nego se živi od danas do sutra, tipično za nerazvijene civilizacije! Žitelji naprednih država znaju da će njihova govorancija na simpozijumu biti u hotelu tom i tom sa toliko i toliko konstantnih zvezdica u sali zvanoj tako i tako, 18. novembra 2014. u 4.10 PM! Ljudi od tri evra (ko će napisati srpsku "Operu za tri evra"?) onda te prostorije prenasele, što domaćinu dakako nije po volji, moj kokošinjac je za trideset kokošaka ili za bračni par, a ne za sedam azilanata! Potonji pa usled prenaseljenosti i nemanja mokrog čvora postaju nervozni, a po gradu najčešće idu po grupama usled čega se mi i naša čeljad kojoj eto uskraćujemo osnovnu naobrazbu i veronauku osećamo kao manjina u našoj rođenoj Banji! Pa dobro, šta da se radi? Šta bih uradio da sam visoki ili srednji komesar za izbeglice, šta da sam direktor škole? Nisam razumeo šta azilanti (mi ih barem ne zovemo lažnim, i nisu! nisu lažni ni oni koje Evropa vraća!) tačno čine usled čega osmoljetka mora privremeno da zamre. Kao direktor zahtevao bih od policije da pojačano nadzire grad, predložio bih da roditelji i staratelji prate decu kroz najopasnija područja a grad da se načička kamerama (policija obožava da snima vozače i da ih kažnjava za pogrešno prestrojavanje, prolazak na žuto ili za prebrzu vožnju, što pešaštvu i primernim vozačima donosi sigurnost, a policiji slatku zaradu; snimanje nasilnih azilanata ne bi donosilo toliki prihod, ali mora i MUP da učini neko dobro delo koje će mu Bog platiti), ne bih obradovao nastavnike i đake proglasom da se zbog brojnosti tuđinaca i njihovog pretećeg šetanja škola raspušta doklen izbeglice ne budu humano preseljene u druge banje i planinska odmarališta. Da sam pomenuti komesar (dugo sam mislio da to postoji samo u partizanima, nema veze), rekao bih: "Azilanata ima i keri na rep, u istočnoj Srbiji, od Banata pa do Trgovišta, ima praznih kuća tušta i tma, e, te tušte i tme ima Komesarijat da zakupi, otkupi, ah, što nisam partizanski komesar da te kuće kao pusti višak naprosto konfiskujem?!" Zvoni mi mobilni: "Ljubomire, vi ste? Viši komesar za izbeglice je ovde, evo o čemu se radi, vi imate nenastanjenu kuću za čije vam održavanje već ponestaje i novca, biste li je poklonili čestitoj porodici iz Azije koja bi iz zahvalnosti prema vama slavila Svetog Nikolu?... Alo, jeste tu?! Većina kućevlasnika tako reaguje, ne prebacujte to sebi, ako ste u hrišćanstvu tanki i ako vaš sitnosopstvenički gen još nije zamro, recite šta biste voleli za uzvrat!" A ja ti onda komesaru: "Pretpostavljam da bi Komesarijat za ovo nekad uzorno domaćinstvo, za kuću sa krasnom štalom, ambarima, oborima, šupama, smokvama i internetom platilo još manje nego neki pecaroš iz Beograda, evo ja vam nudim polovinu dvorišta, neka tu država sazida zgradu za desetoro beskućnika, ali neka dunđeri usput srede moj oronuli fajermaor i neka Republika Srbija plati da mi se iz letnje kujne izvuče vlaga. Ako imate možda neke avganistanske crnotravce neka u mom dvorištu od državnog materijala sami sazidaju kakvu im drago kuću i bogomolju, ne moraju da prime moju slavu, i neka moju kuću opravljaju kao da im je ostala od dede. Fair enough?" ... Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
kompaj 257 Napisano November 13, 2011 Prijavi Share Napisano November 13, 2011 Miloš Vasić Jazavac pred sudom Priznajem, kriv sam. Vojska o skraćenju, kurva o poštenju, baba o uštipcima, a Vasić o sudskim procesima protiv novinara. Molim: pre neki dan dobije Petar Luković dva sudska poziva. Jedan za istražnog sudiju po krivičnoj tužbi za uvredu i klevetu; drugi za glavnu raspravu u parnici (duševnih bolova za milion i po dinara) po istom delu. E, sad: tu je zanimljivo nekoliko stvari. Kao prvo, Pera Luković nije dobio svoj primerak privatnih tužbi - što bi morao po oba postupka. Morao je da potegne u pisarnicu Višeg suda i da se posvađa sa nekom gospođom koja mu je na kraju preko volje uručila tužbu. U parnici, naime, tuženi ima rok od mesec dana da na tužbu odgovori; to pravo ima svako osim Pere, očigledno. Nije to najgore, mada je ozbiljno kršenje postupka. Otvori Pera tužbu i ima šta da vidi: tuži ga lice mirskog imena Jelenko, a crkvenog Filaret i hoće milion i po za duševnu bolest, plus krivičnu sankciju za klevetu i uvredu, tešku robiju u okovima, valjda. Nije to mala stvar, ej: Pera šiče na sveca! Ne znam - i ne želim da znam - šta Pera o Filaretu misli, govori i piše; mogu da naslutim, znajući dramske persone, ali to je ovoga trenutka manje važno. Bilo je važno onda kada je Pera taj svoj sastav objavio prvo u splitskom „Feral Tribuneu“, pa je to preneo isto tako pokojni list „As“ ovde. To se desilo 2007. godine, molim da obratite pažnju. Tada je preosvećeni presavio tabak i tužio te novine, taj „As“ za klevetu i uvredu, ali je nadležni sud tad, 2007, dakle, tu tužbu odbacio. Ako su pravnici s kojima sam razgovarao u pravu, to je onda stvar presuđena (res iudicata, rekli bi palanački advokati) i gotovo. Obratite sada pažnju: em je presuđeno, em su preosvećenome istekli svi rokovi, objektivni i subjektivni, za podizanje privatnih tužbi za uvredu i klevetu, sve i da nije već presuđeno. Ne može se podneti tužba za uvredu i klevetu u petoj godini posle počinjenog dela. Upravo stoga bila je odbačena tužba generala u penziji Ace Tomića protiv iskreno vašeg: dokazali smo mu da je lagao kad je tvrdio da nije znao za nešto što sam ja objavio, nego da je, kao, saznao baš pred istek zakonskog roka za tužbu. Zastara je zastara, a propuštanje rokova je propuštanje rokova: kako za mene, tako i za Pahomija, na primer. Trebalo bi da bude i za Peru Lukovića. Ono što mi ne ide u glupu glavu jeste sledeće: sudija koji pogleda tužbu za dela uvrede, klevete i nanošenja duševnih bolova počinjena 2007. godine trebalo bi da tu tužbu zgužva i baci u koš, a svojoj zapisničarki da izdiktira rešenje o odbacivanju u dva-tri reda i tačka. Nekada su sudije to radile rutinski i normalno, bez obaziranja na - kako ono reče Rade Bulatović? - da, „društvene odnose“, je li. Ne bih se usudio, bez obzira na sve gore navedene procesne okolnosti, da prognoziram ishod Filaretovih tužbi protiv Pere Lukovića. Te navedene procesne okolnosti nekada ili na nekom drugom mestu bile bi dovoljne da se te tužbe odbace smesta i da Pera za njih nikada i ne dozna. Tako barem ja shvatam ulogu pravosuđa i posao sudije. Tu sada dolazimo do tih nesrećnih Bulatovićevih „društvenih odnosa“: pošto je preosvećeni Filaret ipak crkveni knez od neke težine (dovoljno je i što je vladika), njegove će se tužbe razmatrati iz druge, kako bismo rekli, optike, je li. Pošto je sveta matera Srpska pravoslavna crkva u ovoj sekularnoj, da ne kažemo laičkoj, državi postala politički činilac prvoga reda, o nežnim osećanjima njenih episkopa kakvi su Pahomije i Filaret treba voditi računa. Ne može sad tu neki Pera Luković da se izražava kako hoće - pa makar i 2007. godine; duševna bolest na koju se Filaret žali mora biti da je veoma ozbiljna, čim se on parniči opet i čim mu se tužbe ne odbacuju odmah iz razloga očiglednih. Iz čistog pasjaluka voleo bih da do tih suđenja dođe, pa da vidimo kako će preosvećeni dokazivati svoje duševne bolove: hoće li dovesti svoga duhovnika da te bolove potvrdi, ili će doneti uverenja od mirskog psihologa ili psihijatra? Taj Pera Luković mora da ga je ujeo za srce opasno i duboko, čim ga duša još boli, a duša jednog vladike ipak nije tek bilo kakva hrišćanska dušica. Vladika je to, ej! A o Crkvi, kako misli naša politička klasa, valja voditi računa: trebaće nam za izbore, misle oni, sve gledajući u Crkvu u Hrvata. To, međutim, nije isto: niti je bilo, niti jeste, niti će biti. Još za stare i trule Kraljevine Jugoslavije vlada je Crkvu držala na svom mestu. Kad su se vladike nešto kurobecale oko Konkordata i banovina, Milan Stojadinović, premijer, rekao im je jasno: dobri oci episkopi, skinite mantije i izađite na izbore, pa kad se prebrojite, onda mi se javite. Kako vidimo, Crkva u ovoj laičkoj državi od koje je, kao, odvojena, ima važniju političku ulogu nego ikada u državi Srbiji. To je rezultat fantastičnih predstava koju naši konzervativci imaju o nacionalnoj prošlosti, izmišljenih tradicija, kako bi rekao pametni čiča-Hobsbaum. Popovima to, naravno, savršeno odgovara: eto nama para, božjih džipova za Filareta, zastare procesa za Pahomija i ostalog. Sami su ih pustili u kuću, a sada se čude što su im se popeli na glavu. Tu je Pera Luković tek kolateralna šteta u grešnom odnosu Crkve i Države; siroče ostavljeno na sudskom pragu. P.S: Pitala me je jedna bezazlena dušica da šta ja imam protiv Crkve. Prve mangupske asocijacije u glavi bile su: DDT, beli luk, srebrni metak, ogledalo itd. Uzeo sam se u pamet i rekao: protiv crkve imam Jevanđelja. izvor:'Danas' Lillith 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano December 5, 2011 Prijavi Share Napisano December 5, 2011 Film "Parada" kao ideološka prostitucija Američki novi svjetski poredak općenito je popraćen ucjenama, ekonomskim sankcijama, demonizacijama, vojnim agresijama na one slabije, te osiromašenjem kulturnih, duhovnih i estetskih vrijednosti. Sve se to radi u ime humanizma koji obiluje hipokrizijom. U osiromašenje kulturnih vrijednosti koje je dio univerzalno sprovođenog SAD mentalnog genocida, spada i "gej film" Srđana Dragojevića "Parada", talentiranog režisera koji je, u ovom slučaju, prodao dušu đavolu "za šaku dolara". Ne bi bilo čudno kada bi ovaj film, prepun neukusa i apsurda, dobio i poneku prestižnu filmsku nagradu, a možda i sami Oskar. To bi se uklopilo u aktualno zapadno humanističko smeće koje obuhvaća i nakaradno prikazanu homoseksualnost, seksualnu orijentaciju koju nitko pametan ne spori kao činjenicu. A taj dio smeća, ta vulgarizacija čovjekove intime, sve više postaje dio postmoderne perverzne civilizacije holivudskog tipa prepune banalnih hepienda i srceparajuće melodramatike u vezi s novokomponiranim ljudskim pravima. Režiserska hipokrizija, vulgarnost i prostituiranost Rečeno je da je jedna od poruka ovog filma navodno obrana homoseksualnih sloboda. Na čelu te obrane staju zločinci iz svih krajeva ex-Jugoslavije. Oni koji su ubijali i klali narod ranih devedesetih, sada su se prostituiranim režiserovim "prosvjetljenjem" preobratili u nevine ovčice i anđele dobra koji su spremni da svoje zločinačke vještine upotrijebe protiv svih onih koji napadaju "najvrijedniju od svih sloboda": pravo na isticanje svog pederstva (pogrdan izraz kojeg obilato koristi režiser u simpatičnom značenju). U žiži filma je zaljubljeni homoseksualni par koji doživljava različite uvrijede od okoline, ali koji se ne stidi svojih posebnosti. Ovo dvoje zaljubljenih, zajedno s nekoliko drugih homoseksualaca, angažiraju više zločinaca koji će ih štititi od navodno profašističkih masa koji se agresivno postavljaju prema sodomijskim slobodama, posebno u vrijeme gej parada. Čitava stvar je u toj mjeri perverzna da okorjeli zločinci i sami pokazuju na kraju filma visok stupanj sklonosti ka homoseksualizmu, a možda bi i sami to postali da je film duže potrajao. Priča završava srceparajuće tragično, smrću jednog od homoseksualaca, a simbolički označava osudu bestijalnih, neljudskih heteroseksualaca prepunih predrasuda prema navodno normalnoj i plemenitoj homoseksualnoj posebnosti. Ceo tekst na Nova Srpska Politicka Misao Odgovor e novina na ovaj literarni uradak: KAD SE SETIM MOJE KOZE, EROTSKE ME MISLI VOZE :aham Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Adrijan 3662 Napisano December 6, 2011 Prijavi Share Napisano December 6, 2011 ... Odgovor e novina na ovaj literarni uradak: ... Ovaj "odgovor" je čisti fašizam. :pegla::pegla::pegla::pegla::pegla::pegla::pegla: Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Turkmenbashi 937 Napisano December 6, 2011 Autor Prijavi Share Napisano December 6, 2011 Ili idiotizam. Mis'im ovaj prvi tekst je njesra, ali ovaj drugi ga je dotukao iskustvom :) Adrijan 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Morpheus 5112 Napisano December 6, 2011 Prijavi Share Napisano December 6, 2011 Prvi tekst je ...prevazišao fašizam i otišao korak dalje, to verovatno nema naziv. Odgovor ima naziv, ali se plašim da ne budem preblag u izboru reči. Na jedno sranje odgovoreno drugim sranjem... Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano December 6, 2011 Prijavi Share Napisano December 6, 2011 Jest jest, otisao je i Pera u krajnost odavno. Mislim, nisam ni jedan ni drugi tekst postavola jer ga smatram relevantnim, vec onako kao nenormalnost i nenormalnost. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
bigrancer 640 Napisano December 6, 2011 Prijavi Share Napisano December 6, 2011 S obzirom na sve nenormalnosti sasvim je normalno da se postane nenormalan. Jedino je normalno da oni koji su normalni odlaze iz zemlje , normalno, da ne bi postali nenormalni. Kao Pera.:) Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
kompaj 257 Napisano December 8, 2011 Prijavi Share Napisano December 8, 2011 Muževnost na desnici miloš vasić Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu nešto tandrliče. Hajde da vidimo šta Čitam ovih dana da je novosadska policija uhvatila izvesnog pedofila koji da je uznemiravao dečicu oko Futoga, kako kažu. Takvih je vesti sve više, što ne znači da je sve više takvih bolesnika ili prestupnika – kako ko voli. Uvek ih je, nažalost, bilo, ali je srećom društvo postalo osetljivije (u novogovoru: senzitivirano; ili senzitivizovano?), pa se takve vesti plasiraju bez skanjeranja i prenemaganja. Bila bi to tek još jedna zabrinjavajuća vest (ali dobra za dečicu oko Futoga), da nije jednog detalja: dotični pedofil član je organizacije poznate kao Nacionalni stroj. Čovek ne može da se ne lecne malo: od pripadnika neonacističkih, klerofašističkih, ekstremno desnih i šovinističkih pokreta i grupa na prvi pogled ne očekuje se takva neka seksualna orijentacija koja odudara od njihove jasno izrečene ideologije. Desnica – pa i ova ekstremna neonacistička; naročito ona – diči se konzervativnošću, onime što oni vide kao moralnu ispravnost, prezirom prema "perverzijama" i "izopačenostima", naročito u stvarima seksualnim: setite se svih tih Gej parada i šta je sve bilo... Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu nešto tandrliče (što bi rekli Ličani). Hajde da vidimo šta. Ima tu više mogućih tumačenja. Neko će kazati da pedofilija nije deo političkih sklonosti i da "čadoljuba" (kako se to nekada zvalo) ima svuda podjednako. Verovatno, ali se ta žaljenja dostojna sklonost u drugačijim sredinama i ideologijama ne gleda sa baš tolikim mrštenjem kao na desnici. Naravno da niko normalan to ne odobrava, ali se od seksualnog čistunstva drugde ne pravi ideologija "narodnog zdravlja". Upravo se tom ideologijom "zdravlja" i "bele kuge" pravda nasilje nad gejovima i gejkama; iz te ideologije potiče užasavanje Crkve i "srpskih domaćina" nad homoseksualcima i predlozi da ih se – kao u Rajhu – pošalje "kroz odžak". A šta ćemo sa pedofilima? E, tu se i Crkva i "domaćini" ućute. Crkvi nije baš zgodno (de tu fabula naratur); "domaćini" kao da nisu ni primetili. Nešto se ne sećam da sam u neonacističkoj propagandi video stav o pedofiliji, ali ne hvatajte me za reč, nemam snage da je pratim. Dobro, kazaće još neko da im se "mangup uvukao u redove"; događa se. Da bismo i tu bili sigurni, treba videti koje su rase ili nacionalnosti ili veroispovesti bila ta dečica, žrtve neonacističkog pedofila. Na svu sreću, zakon štiti žrtvu i maloletnika, pa to nećemo doznati (osim ako neki tabloid ne objavi). Zamislimo, eto tako, da su ta deca bila Srpčad; šta će Nacionalni stroj preduzeti? A šta ako nisu? Ostavljam vašoj mašti na volju... Muževnost se na desnici vazda isticala kao vrlina svojstvena "patriotima" i "višim rasama" uopšte. Mi smo, svi smo, mužjaci, jebači, superpotentni testosteronski "alfa-mužjaci" (termin drag Saši Tijaniću) itd. To nipošto ne znači i da smo heteroseksualni, molim da primetite. Važan deo i avangarda Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) bili su SA (Sturmabteilungen; jurišni odredi). U čuvenoj "Noći dugih noževa" poklano im je vođstvo upravo pod izgovorom da su zastranili u homoseksualnost; izgovor nije bio baš skroz izmišljen. O slučajevima homoseksualnih silovanja u našim ratovima i da ne govorimo; onaj bečki profesor imao bi šta da kaže. S druge strane, homoseksualni imaginarijum sklon je vizijama i estetizaciji upravo nasilnih aspekata što nacizma, što drugih sličnih ideologija. Muževnost je, usudiću se da kažem, nešto drugo od nasilja i politike uopšte, pa i od ekstremne desnice koja pokušava da je usvoji kao zastavu. Muževnost je arhaična reč koja označava izvesnu zbirku vrlina: hrabrost, ispravnost, čast, poštenje, plemenitost. Hrabrost pre svega, u Konfučijevoj omiljenoj negativnoj definiciji: nedostatak hrabrosti je kad neko ne učini nešto što je ispravno učiniti (tako nekako); i obrnuto, dakle. To sa mudima, testosteronom i sličnim endokrinološkim kategorijama nema veze. U redu: pojam muževnosti zaostao nam je iz srednjeg veka, pristajem, ali zbog toga nije manje važan. On je uspomena i podsećanje da: slabijega ne treba tući; da ne treba silovati, jer nije lepo; da decu ne treba sablažnjavati, jer je to još ružnije; da nije lepo lagati; da su svi ljudi stvoreni isti; da se u tuđi privatni život ne treba mešati itd., možete već naslutiti. Poznajem homoseksualce koji su pristojni, hrabri i ispravni ljudi; neke od njih znam iz detinjstva i mladosti, ali me nikada nisu ni pipnuli, niti aludirali na tako nešto. A bili su i jesu nesumnjivo muževni ljudi, mada nekako nisu bili skloni ni Crkvi, niti desnici. Šta sad s tim nesrećnikom iz Nacionalnog stroja? Pravosuđe će ga već propustiti kroz žuljevite šake, to ide po sebi. Šta će Nacionalni stroj s njim? Isto što i Crkva sa Pahomijem, Ilarionom i inima? Ili će ga proglasiti za "alfa-mužjaka" koji u nešto udarati mora? Situacija zaista neprijatna i ja se tu ne bih mešao dalje. Izvor:'vreme' Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Preporučene poruke
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.