Kolumne

[Dana 123]

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Daš sve, dobiješ ništa

U političkoj teoriji to se zove „trampa idiota". Ono kad daš sve da bi dobio ništa. U političkoj praksi to je ono kad se srpska vlast odrekne države zarad statusa evropskog kandidata, a onda dobije samo još jednu šarenu lažu. Čist, bre, idiotluk! Čist dokaz da se vladajuća, dosistička politika svodi na životnu strategiju muve bez glave

Finalna potvrda teze o pogubnosti drugosrbijanskog političkog koncepta koji je svojim bezalternativnim evropejstvom doveo Srbiju u realpolitički ćorsokak iz koga se i ne nazire izlaz.Odluka Saveta Evropske unije da za mart 2012. odloži razmatranje kandidature Srbije najrečitije govori šta evropska politička kasta zapravo misli o srpskim vladarima. Pošto vidi da Beograd već sada pristaje skoro na sve, a dobro zna da će u izbornoj godini tadićevci zbog EU biti spremni da preprodaju i rođenu majku, netom krunisana gospodarica Evrope Angela Merkel odlučila je da u naredna tri meseca oposli sa Srbijom sve ono što je još letos isplanirala.

Živi bili, pa videli, odmah tamo posle Nove godine pred Borisa Tadića biće postavljeni novi, još konkretniji i još bezobzirniji „kosovski uslovi". Prethodno je uklonio barikade i ritualno se odrekao sunarodnika sa severa Kosmeta, a do marta će Tadić morati potpuno da demontira „srpske paralelne institucije" i pozove Srbe da se integrišu u sistem Tačijeve kvazidržave! Merkelova i njeni briselski šturbanfireri procenjuju, naime, da posle sledećih izbora u beogradskim vladajućim kabinetima neće više sedeti njima tako odani podanici, pa će od Borisa ultimativno tražiti da izvrši političko samoubistvo zarad viših ciljeva. Naravno, to bi samoubistvo, uz pomoć nemačkog medijskog monopola u Srbiji, bilo prikazano kao nova sjajna pobeda na našem evropskom putu...

Ipak, treba biti ili Nataša B. Odalović ili Žika Obretković, pa poverovati da će samoubijeni Voljeni Vođa, sa sve statusom kandidata i novim lažnim obećanjima evropskih milijardi, pobediti na sledećim izborima. Ali, ima li Boris Tadić uopšte više ikakvog izbora? Nema! Danas, nema. Ali, juče je imao. Juče je, odmah po dobijanju briselskog svilenog gajtana, mogao i morao da sazove vanrednu konferenciju za štampu, objavi da Srbija do daljeg zamrzava besmislene evropske integracije i raspiše izbore. Tako bi još i imao šanse. Ovako, može samo da bira kako će se ubiti.

A mi? Šta će biti sa nama? Nama neka je bog u pomoć...

izvor

[Lillith 346]

šegačenje na temu "poskapasmo radeci, trebaju nam praznici (neradni dani).."

DATUM DATUMA

Datum u kom se izborimo za datum početka pregovora o datumu pristupanja Evropskoj uniji, ovako višestroko tautologiziran, datumnik je vredan svih pošasti.

IZVINJDAN

Delili bi se kuponi za izvinjenje, s ciljem da najteže izgovorljiva srpska reč premosti artikulacionu blokadu, uz popuste za one koji čin kane obaviti klečeći. Izvinimo se kolegi što mu ženu nagovorismo na testiranje rastegljivosti usmina, sudskom pozivaru koji se, uzaludno zvoneći, naslušao našeg mjaukanja, mesnoj bogomolji s koje skinusmo bakarni krov, komšiji s čije intrnet aparature valjamo pornografski materijal, deci, obuhvaćenoj amnestirovkom, što ih zaboravismo vaspitati.

PRAZNIK HIPOHONDARA I SAMOUBICA

Nema potcenjenijih i sindikarno bednije organizovanih grupacija. Hipohondri su oči, uši i stetoskopi čovečanstva. Gladni dijagnoze i pažnje, doprinose ne samo razvoju psihijatrije, nego i ostalih grana medicine. Žele da, makar crkli, dokažu da su u pravu. Doktori, žrtve Hipokratove kletve, njihovi su prirodni neprijatelji, pošto ih više zanima šta pacijent nosi u ukrasnoj, nego u žučnoj kesi. Kao optički čitač brisa materice, EKG-a i reumatskih faktora, hipohondar je rođen da (pre nego trijumfalno zakovrne) podigne nivo zdravstvene prevencije.

Slična je sudbina i samoubica, koji su zaslužili da put boljeg sveta odu s verom u ljude. Dvanaest meseci pate da muke prekrtate, pa nek bar ovog dana dobiju sekundante koji će im već jednom napuniti pištolj kako treba, pravovremeno dodati brijač vena, podesiti hoklicu u odgovarajućem ekvinociju s omčom.

ceo teht

[ako_odem 666]

Jedina kolumna koju redovno čitam. Peca je naJ.

Size, bosonoga kontesa pesme i sete

Petar Popović | 20. 12. 2011. - 02:00h |

Ta priča stari u oku sunca. Korto Malteze, siroče Huga Prata, setni Odisej bez konačne adrese, putnik zagonetnog puta i tragač za legendama, jednom se tražeći mesto gde peva Inta, ptica koja je postojala pre potopa, zaustavio u Mindelu na Sao Vinsenteu, najmanjem velikom gradu na zemlji, i luci mornara slupane prošlosti.

Na vulkansku suzu, to ostrvce u uglu, a možda i nasred pupka sveta, stiže se direktno iz rajske razglednice. U baru ”Deža Vu”, ukletoj kolevci kratkih ljubavi, nasred ulice Lisabon, ispod same duge, tango se igra nos o nos, a iz tamne kože Kreolaca razliva umor i pijanstvo. Tu, baš tu čuo je bosonogu kontesu. Muzika i ples su savršena smeša u noći pristaništa. I tmina je zbunjena šarmantnim plačom gitare, jecajem violine i melanholijom harmonike i zadivljujućim glasom sa malenog podijuma.

Cigara u uglu usta, čaša konjaka u ruci, a tuga u pesmi. U rupi gde sunce ne dopire poraze broje kurve, gusari, čarobnjaci i duhovi pobegli sa potonulih lađa. U zadimljenom baru smenjuju se zlatna i srebrna tuga dok napolju čudne niti tkaju svoju mrežu povezujući zvezde na nebu kako bi mornarima na okeanu otkrile rutu od Afrike ka Americi.

To Cezarija Ejvora, zvana Size, sredinom pedesetih, oblinama koje sapinje crvena svila i glasom ogrebanim cigarama i pićem što žeže, oguglalim probisvetima istinom pesme otima greh iz lomnih duša. Plače sodade (zbogom) za one koji isplovljavaju i peva (regresso) dobrodošlicu pristiglima ”mornom” složenim zvukom nostalgije. To je mešanje niza uticaja koje vetrovi, pomorci i muzičari raznose duž 10 vulkanskih tačaka zvanih Zelenortska ostrva.

Po stare dane, izašla je iz barova ustajalog vonja i preko Portugala pošla ka svetu. Uverila se da ga ”niotkuda” darom i bosonoga može pregaziti i razgaliti. Bregović mi je pričao kako je u pariski studio na njegov poziv ušla tromog koraka bez cipela, zatražila čašu konjaka, tekst pesme i poželela da čuje muziku. Kad je matrica nestala u tišini, iskapila je čašu do dna i iz prve otpevala što se tražilo. Jednom, zauvek. Ausencia. Taj valcer umočen u tango, i bezbožnička harmonika a onda glas za otapanje duše, što pregažen i poražen krvari: Kad bih imala krila da preletim toliku distancu do tebe, i ponovo vidim svetlost, odsudnost više ne bi postojala. Od aristokratkinje barskih scena do Gremi nagrade u svega 15 godina međunarodne karijere. Evora sa pravom se smatra jednim od najvećih svetskih predstavnica neumrlog zvuka bivših portugalskih kolonija.

Ima tome dve godine. Na scenu Sava centra izašla je umornog hoda ne obazirući se na ovacije. Svesna koliko njena muzika podrazumeva fuziju bluza, džeza i latino fjake, ni brazilska ni afrička ni evropska, neobjašnjiva a svima bliska, stara i bolna uhvatila je mikrofon. I pevala. Sebi i nama rasparala srce. Osećala se usamljeno, kao luna na nebu. Znajući da je mesečina slepa, sebe je pesmom oslobađala od mentalnog ropstva iz periferijskog sirotišta detinjstva. Evora je ovog maja prekinula svetsku turneju i ubrzo objavila kako je operisala srce i da su joj lekari zabranili nastupe. U septembru je tužna proglasila povlačenje. ”Nema u meni snage, energije. Oprostite mi, moram da se odmorim.”

U subotu na beskraju zapadno od Afrike nije bilo zvezda. Size je verovala u ljubav tokom ličnih brodoloma i zato zaspala setnija od svake svoje pesme. Zanemelo je nešto veliko poviše ostrva Sen Visente. Žal kao poslednja neispijena čaša konjaka. Sezarija Ejvora nije samo sudbina. To je lament nad civilizacijom koja isčezava. Korto Malteze na bulevar bez povratka polaže smaragd ukraden iz ”morne” koja neće da umre ni stane.

[Adrijan 3662]

Nije kolumna, al' ne nađoh povoljnije mesto.

Dušan Kovačević "Klaustrofobična komedija"

"MILICIONER: Šta radiš to, Savo?

SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.

MILICIONER: Držiš svinje?

SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se.

MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Savo?

SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.

MILICIONER: Puno ih je.

SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše.

...

MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš djubre, pa se baš obradovao što te vidim.

SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?

MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da predješ da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tudje djubre.

SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je djubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci djubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.

MILICIONER: Djubre?

SAVA: Bilo djubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije djubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo djubre.

MILICIONER: Da... svega ima.

SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede djubre u zaglavljenom lifrtu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti djubreta."

[Turkmenbashi 937]

Поздрав Србима из Хага

„Када знамо да су злочин починили Срби, ми кажемо били су то Срби. Када не знамо ко је починио злочин, кажемо били су то Срби. Када знамо да га дефинитивно нису починили Срби, ми кажемо не знамо чије је то дело”.

Ово је изјава високог представника НАТО-а за лист „Питсбург њу газет”, у пролеће 1999. године. Ово све објашњава, и Готовину и Маркача, и одлуке Хашког трибунала, и међународно право које се данас састоји од знакова питања. Амерички главни тужилац у Нирнбершким процесима за ратне злочине Роберт Џексон био је препоштен за данашње услове, када је 20. новембра 1945. године изјавио: „Не смемо никада да заборавимо да ће истом мером којом ми меримо оптужене, историја сутра мерити нас”.

Дакле, Стипе Месић је био у праву када је, у предвечерје распада Југославије, упозорио Србе из Хрватске да ће их Београд инструментализовати и онда „пустити низ воду”. Случај Анте Готовине још је један шамар Србији послат из Хага. Или се варам, није то добила Србија, већ само Срби из Хрватске. Или су овом најновијом пресудом, заправо, сви Срби дефинитивно означени као „лоши момци”?

Испада управо тако, Хаг је правно озаконио западну пропагандну и медијску слику о недавним ратовима на Балкану. Сви други су били жртве, само су Срби били агресори. Шта смо ми као држава Србија на том плану учинили после 5. октобра 2000. године? Осим самобичевања, практично ништа. Изручили смо у Хаг све што је и мало мирисало на злочин, па чак и неке ситне продаваче паприка, купуса и лука, два брата са једне пијаце који рат никада нису ни видели. После кажу, била грешка, заменили смо их са неким другим. Наши су се политичари напросто утркивали са што масовнијим испорукама Србаља у Хаг, све не би ли се додворили великом брату. Ако, ако, треба Сулејману послати харач. Харач рајо, харач.

Наши су тужиоци отварали флаше вискија са хашком трибуналском екипом, лепе су се платице делиле и још ће боље бити пензијице на том основу. Наши су политичари у јавним наступима изручене и оптужене Србе називали ратним злочинцима, иако још нису били правоснажно осуђени. Наш безалтернативни пут у демократску Европу ишао је преко Хага. И још иде, нека се за Хаг спреме јатаци генерала Младића, Пера, Мика, Јова, Жика. Ако, тако и треба безалтернативној Србији. Осим тога, у Хагу су још и генерали Перишић, Павковић и Лазаревић. Ко о њима брине у Србији? Држава? За шта је крив генерал Перишић у контексту ослобађајуће пресуде хрватским генералима?

Треба сада бити објективан и честитати држави Хрватској како се борила за све своје оптужене генерале и политичаре. Свим средствима, од медија до државне помоћи у новцу, плаћеним адвокатима, достављеним документима одбрани оптужених до лобирања и директних политичких интервенција у корист својих хашких притвореника. Колико је само ТВ емисија било на ХРТ-у у корист оптужених хрватских генерала, како се држава Хрватска поставила према свом „кадру” у Хагу. Билборди подршке, свете мисе по црквама, демонстрације у знак подршке, блокаде путева у знак подршке, јасно и одлучно изречени ставови челних људи Хрватске.

Не улазим у причу ко је крив, а ко није, за мене је званично и формално свако невин док правоснажно није осуђен да је крив. Хрватска је успела да са себе скине оптужбе за „удружени злочиначки подухват” у егзодусу Срба из Крајине 1995. године. Хрватски генерали су ослобођени, Хрватска сада пуним једрима може у ЕУ. Срби из САД сада немају ни теоретске шансе да добију спор против америчке компаније МПРИ, која је војно обучавала хрватску војску у припремама за операцију „Олуја”. Јер, Хаг каже да су Срби 1995. сами себе протерали. Петицију у знак подршке генералу Готовини још је 2003. године потписало 500 угледних јавних личности Хрватске.

Шта при томе мислим о Хашком трибуналу? У правном смислу све најгоре, јер то је, пре свега, политички суд, који покушава да буде и суд историје. Међународно је право у рушевинама, оно више и не постоји. Трибунал, који сам ствара, пише и законе и поступак, па их онда још током суђења мења и прилагођава. Трибунал, који већ пуних десет година држи Војислава Шешеља у притвору. Хашки трибунал је правно гледајући гори од инквизиције. То је правни бастард, то је правно чудовиште, очит доказ да су војна моћ и право данас изједначени. Прецизније, да је војна моћ изнад сваког права. Сила утврђује право. Постоји један хегемон који се намеће као тутор општих интереса у чијем је контексту Хашки трибунал само нормативни цинизам.

„Срби нису једини кривци за све и време је да се одбаци унилатерална визија рата у Југославији”, поручио је са страница француског листа „Либерасион” аустријски књижевник Петер Хандке 2006. године. Нешто раније челни људи Народног позоришта у Београду скинули су са репертоара једну Хандкеову драму, јер је писац изјавио „да је почетак Хашког трибунала лажан, да је разлог његовог формирања лажан, да му је порекло лажно и да ће све остати лаж”. У Београду, они исти људи који су читали Дантеа и били васпитани на грађанским врлинама укинуше једног писца 2006. године. Да су то знали Срби из Крајине можда би 1991. године рађе гледали казалиште него касније позориште...

Мирослав Лазански

објављено: 17.11.2012.

[Turkmenbashi 937]

Споменик

Влада Србије је пропустила да домаћој и светској јавности каже колико су и под каквим околностима грађана Србије убили криминалци из ОВПМБ

Албанске вође у Прешеву и Бујановцу су већ дванаест година камен у туђој руци. Уверен сам да живот Албанаца у Србији није увек био добар, да су им права била кршена и да им је било тешко. Ипак, они никада, ни у време рата из 1998. и 1999. године, нису доживели прогон какав су Срби искусили после окупације НАТО-а и успоставе косовске албанске државе. Чак ни пре стотину година, Албанцима из Прешева и Бујановца права нису систематски укинута као што је то случај са хиљадама албанских Срба – при том не мислим само на време Зогуове монархије, фашистичке Велике Албаније или Хоџиног стаљинистичког острва, већ и на садашњост када малобројни неасимиловани Срби у Републици Албанији немају ни део оних права која уживају Албанци у јужној Србији.

Колико год да је током трајања Милошевићевог режима Албанцима Прешева и Бујановца могло бити тешко, чињеница је да су се они на устанак већих размера подигли тек 2000. године. Како је могуће да им је била тежа власт Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице него Слободана Милошевића и Војислава Шешеља? Ту појаву је тешко објаснити, осим наравно ако нисте амерички или немачки политичар или из тих и савезничких држава финансирани припадник (не)зависног и (не)владиног сектора у Београду. Можда су, међутим, исправна она тумачења према којима је побуна терористичке и криминалне формације такозване ОВПМБ, своју политичку позадину имала у жељи албанског националног покрета да демократизација Србије не угрози пројекат стварања „етнички чистог” независног Косова, а криминалну у чињеници да је променама у Београду започет процес укидања демилитаризоване зоне уз Косово која је више штитила шверцере дроге и разбојнике него тамошњи народ.

Србија је прихватила да 2001. године решава ту терористичку и криминалну побуну мирно, уз посредовање држава заштитница албанског сепаратизма на Косову. Вероватно није било избора, али је тај тужни и понижавајући процес донео аболицију и апологију разним непријатељима, како Србије, тако и закона и правде. Прешево и Бујановац су неформално добили посебан статус и наравно велика издвајања из буџета. Када албански косовски дописник из Београда говори о лошем економском положају Албанаца у Прешеву и Бујановцу он не спомиње да је годишње за ове крајеве заједно издвајано прво 60 милиона, а касније око 40 милиона евра више него у суседне, подједнако сиромашне општине. Пошто се до скора дизала бука око 380 милиона евра које Србија улаже у макар формално петоструко бројније српско становништво са Косова, чуди да нико није приметио да је Србија повластила и Албанце или макар оне који о њима одлучују. При том су Албанци, иако их на југу Србије можда има једва око 60.000, међу мањинама којима је повлашћени праг изборног цензуса донео посланичко место у Народној скупштини Републике Србије.

Да ли је Србија икада за узврат добила коректан однос? Није. Из Прешева и Бујановца непрекидно добијамо сигнале да је политички статус овог краја отворен. Тамошње албанске вође су непрекидно у служби националистичких планова својих сународника са Косова и из Албаније. Некоректност је толика да је својевремени долазак албанског министра спољних послова у Прешево претворен у јавну увреду српске владе и Србије.

Тако се у Прешеву и Бујановцу смењују инциденти.

Рецимо, нелегалне и провокативне прославе дана заставе. За разлику од Албаније или албанских делова Косова, Србија се не противи истицању страних застава, али Албанци у Србији никада нису на законит начин регистровали своју народну заставу. Подсетимо да ни застава међународно признатог ентитета Републике Српске није истоветна застави државе Србије. Застава Србије на згради општине Прешево је при том намерно оскрнављена и изложена ради форме и као ругло.

Уследило је подизање споменика припадницима терористичке ОВПМБ. Ми чујемо безобразне и покварене предлоге дела невладиног сектора у Србији да се уклоне и спомен-обележја погинулим полицајцима и војницима на југу Србије, као и тврдње према којима припадници ОВПМБ имају право на споменик зато што су, забога, амнестирани. Влада Србије је пропустила да домаћој и светској јавности каже колико су и под каквим околностима грађана Србије убили криминалци из ОВПМБ и колико су сирочади оставили. Треба рећи и како су они погинули. Коначно, и припадници Хитлерове војске су већим делом амнестирани, па у Немачкој нема ниједног споменика са нацистичким кукастим крстом.

Влада Србије је предуго одлагала и понижавала нас. Пред њом је избор који може бити тежак само властољубивцима: могу то ругло да сруше, или да поднесу оставку или да угрозе Србију.

Напредни клуб

Чедомир Антић

објављено: 17.01.2013.

[Adrijan 3662]

Povodom smrti Miće Orlovića

Nasleđeno i stečeno

dušan radulović, radio beograd

Misliti da je govor(iti) nešto sasvim obično jer to može gotovo svako pogrešno je isto koliko i to da bi svako mogao da svira klavir samo kad bi vežbao.

Odavno smrt jednog novinara nije izazvala toliko reakcija kao odlazak Miće Orlovića. Izjave koje smo tim povodom čuli ili pročitali, ljúdi koji su ga voleli, saradnika, prijatelja iz branše i "običnih građana", sadržavale su žal za čovekom koji mnogima ostaje u najlepšem sećanju, majstorom svog posla koji je imao "ono nešto" što ga je razlikovalo od ostalih i činilo toliko popularnim dugi niz godina, do same smrti. Upravo o "tome nečemu" razgovarao sam sa drugarima u Radio Beogradu pošto smo čuli vest da je Mića umro.

"Setite se kako je izgledao dok je vodio kvizove. Delovao je kao da zna odgovore na sva pitanja, kao da mu cedulja sa odgovorima ne treba. Čuvao je iluziju da i gledalac to zna samo ne može da se seti baš u tom trenutku, a iluzije su nam trebale onda... a i sada nam trebaju", bilo je jedno od mišljenja.

Odakle "to nešto" Mići Orloviću? Da li je reč samo o daru koji je nasledio, dobio rođenjem, lepa boja glasa, stas, šarm? Hm, razume se da je i to, ali...

Pogledajmo njegovu biografiju, to je veoma dobar metod da se pronađu makar naznake, ako ne i gotovi odgovori. Dakle, škola, fakultet, novinar-reporter, gluma, TV, voditelj, urednik, autor... Izdržao je i "ona vremena", radio, hm, ne baš ono što najbolje zna i voli, jer čistke mogu biti neizdrživo perfidne, ali bez trunke dvoumljenja da li je odabrao pravi stav. Sve to vreme, dok su se radio i TV stanice množile prostom deobom, slušao je, gledao ali i komentarisao...

"Došli smo u procep kada nam mladež govori jezikom koji ne razumem ili teško razumem. To je šteta. Bogatstvo, lepota i identitet jezika moraju da postoje. Narod opstaje na dobrom, pravom jeziku. Više nemamo ni melodiju ni ritam tog jezika. Mene to boli i kao profesionalca, ja se žderem u ovim godinama zbog toga" – rekao je pre četiri godine Orlović primajući prestižnu nagradu "Branislav Mane Šakić" koju najboljima u svom poslu dodeljuje Radio Smederevo.

Nesporni autoritet u svom poslu – pogodio je u centar! Da li je neko to čuo onako kako treba? Nažalost, tek poneko. Većina onih koji odlučuju ko će iza mikrofona ili pred kameru kao da ne daje za to pet para. Po tome koga slušamo i gledamo, mora da konkursi, ako uopšte postoje, liče na izbor za lokalnu mis u nekoj zabiti. Univerzalno opravdanje je – "To narod traži"! A šta dobija zauzvrat? Malo, vrlo malo. Jer, pravo pitanje je: šta svi time gubimo? Mnogo, veoma mnogo. Ako već nismo sve izgubili, onda je to samo pitanje vremena.

Trend koji je odavno započeo i dobio prefiks "turbo..." (dodajte po želji), izgleda da dobija novi zamah. Privatni fakulteti novinare štancuju kao na pokretnoj traci, po određenoj tarifi, razume se. Unosniji je to posao od trgovine narkoticima, sve legalno, diploma, zvanje... Vredi li takvo "obrazovanje" tih para? Iskustveno tvrdim – retko. Ni ono što su tamo "naučili", ni kitnjasti papir koji to "naučeno" dokazuje. Jednostavno pitanje: imaju li studenti na tim "visokim školama" predmete koji se bave jezikom, od akcenata, dikcije, kompozicije rečenice, do valera kakvi su, na primer – način govora u odnosu na karakter emisije? Nemaju, naravno da nemaju. Preovlađuje mišljenje da je dovoljno ono što su dobili rođenjem, lep izgled (ma šta to značilo i ma koji atributi lepote bili u prvom planu) ili prijatna boja glasa, kad je radio u pitanju. Pogledajte ponekad emisije koje su po konceptu slične onima koje je svojevremeno radio Mića Orlović. Čast retkim izuzecima, ali pogledajte i poslušajte današnje voditelje, uporedite... Razlike bih mogao da nabrajam nadugačko, a sličnost je samo jedna – iz svakog izbija ono što je tokom života stekao i povezao sa onim što je nasledio i dobio vaspitanjem. Lako je bilo Mići, on je imao šta sa čim, a većina ovih današnjih teško da može da spoji ništa sa ničim.

Sa dozom nostalgije sećam se vremena kada smo, i pored fakultetske diplome u džepu, počinjali stalni posao u novinarstvu cepanjem tikera (list hartije na kom su otkucane vesti) sa teleprintera, "prevođenjem" suvoparnog, birokratskog jezika i pravljenja vesti "koje će da razume i akademski građanin i moj deda u Prislonici", kako mi je govorio tadašnji urednik. Patetično? Ma nikako, naprotiv! I danas prevladava taj metod. Promenili su ga samo malkice – izbacili su iz pomenutog iskaza i "akademskog građanina" i "dedu iz Prislonice" i zamenili ih nekom drugom publikom, valjda oni znaju "šta narod voli"! Zamenili su srpski jezik govorom koji smatraju prevlađujućim – govorom kvazielite, dobrog dela političara koji kao da su bežali sa časova maternjeg jezika u školama koje su završili... Ma kog ranga te škole bile. Pa kad se to još spoji sa "novim novim primitivizmom" ili bahatošću i karikaturalnim "kafanskim ponašanjem" (tako im tepaju tabloidi, vređajući nas, poštene kafance), onda ne treba biti psiholog pa zaključiti iz kog miljea nam stiže ta vrsta "trendsetera", da upotrebim izraz za koji sam dugo mislio da označava rasu pasa, kao irski seter, je li.

Upravo ta vrsta govora, a inaugurisali su je šefovi ili vlasnici mnogih "nacionalnih" radio i TV stanica, lokalnog ili šireg dometa, svejedno, ubeđeni su da je samo taj prefiks dovoljan kako bi se znalo ko su i šta su i da im je, podrazumeva se, srpski jezik svetinja! Aha, kad bi se... Pa većina takvih emitera nema lektora na spisku zaposlenih! Ponekad pomislim da bi im valjalo svaki dan ponavljati već citirane Mićine reči: "Bogatstvo, lepota i identitet jezika moraju da postoje. Narod opstaje na dobrom, pravom jeziku. Više nemamo ni melodiju ni ritam tog jezika." Možda im to ipak dopre do kore velikog mozga pa započnu da se diče "nacionalnim" i tako što će početi da čuvaju jedan od atributa tog "nacionalnog".

[Adrijan 3662]

Tolstoj, Andrić i Mujo iz Doca

Da se Lav Nikolajevič nije rodio u pustoj ruskoj Jasnoj Poljani, već u Muhamedovom malom Docu kraj Travnika, zvao bi se - jasno - Ivo Andrić. A "Ana Karenjina" počinjala bi onom slavnom sentencom nobelovca iz Doca na Lašvi, "što ne boli nije život, što ne prolazi nije sreća"

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.

Elem, pao oko Travnika prvi snijeg, a Mujo stoji na vratima i ispraća djecu u školu. "Pobogu, Mujo", drekne u taj čas iza njega žena, "đe će nam djeca gola po snijegu, fasovaće upalu pluća?!" "Ma našo sam u kupatilu ove Polibevit kapsule", pokazao Mujo pohabanu neku kutiju tableta. "Rok trajanja im do oktobra, pa reko da se ne baci."

Dobar ti je taj, rekoh ja, ali ne može tako, ne može Mujo, jesmol rekli da nema više islamofobije? Znam ja to, poštujem firmu, na to će Kožo, al ovo nije vic. Ovaj Mujo, jebiga, stvarno postoji. Eno ga u Docu na Lašvi.

Da se Lav Nikolajevič Tolstoj, eto, nije rodio u pustoj ruskoj Jasnoj Poljani, već recimo u malom Docu na Lašvi kraj Travnika, ne bi mu "Ana Karenjina" započela onom slavnom rečenicom - "Sve su sretne obitelji iste, svaka je nesretna obitelj nesretna na svoj način." Tolstoj jest veliki pisac univerzalnih ljudskih tema, ali sreća i nesreća, jebiga, nisu te. Nije sreća univerzalna tema dok je žive Bosne i Hercegovine.

Svugdje u svijetu, pa tako i u Tolstojevoj Rusiji, obitelj je tako sretna kad, primjerice, po kući nađe tablete što još valjaju, ali joj ne trebaju jer su djeca zdrava. U Bosni i Hercegovini, pak, obitelj je sretna kad po kući nađe tablete što još valjaju, a djeca taman pokupila upalu pluća.

Štošta o ljudskoj sreći mogao bi tako Lavu Nikolajeviču, samo da se rodio kraj Travnika, reći i naš Mujo. On se zapravo zove Muhamed Karić, a umjesto Tolstoja njegovu je priču ovih dana zabilježio Radio Slobodna Evropa: u najkraćemu, Muhamed ima ženu koju voli najviše na svijetu, žive u Docu na Lašvi s petoro zdrave i prave djece, koja se slobodno i sigurno igraju oko kuće, jer na tom području - što u Bosni i Hercegovini, jebiga, nije lako naći - nema zaostalih mina.

I da: Muhamed Karić se računa u nesretne ljude.

Dobro, nije to u književnosti posve nepoznata stvar, "sve su sretne obitelji iste" - skladan brak, voljena žena, zdrava djeca, kućica u cvijeću, sve po ikonografskim kanonima sretne obitelji - a "svaka nesretna", kako ono, "nesretna na svoj način". Pa fasade sretnih domova zaljubljenih ljudi sa petoro zdrave djece čuvaju kojekakve mračne tajne i teške obiteljske drame. Muhamed Karić, međutim, nema ni mračnu tajnu ni tešku obiteljsku dramu, on se računa u nesretne ljude upravo i baš zato što živi a) u braku s voljenom ženom, b) s petoro zdrave i prave djece, c) u selu na području bez mina.

Ovo, naime, nije književnost. Ovo je Bosna i Hercegovina.

Da nije, eto, a) u braku s voljenom ženom, Muhamed bi danas bio poštovani seoski hodža, što je u jednom selu kraj Doboja i bio prije rata, dok ga četnici nisu potjerali u progonstvo, gdje se zaljubio i oženio Slavicom iz Bočinje. Koju su otamo, jasno, potjerali mudžahedini. Hodža Muhamed dakle ne samo da rashodžio i sretno oženio, već se sretno oženio Srpkinjom. A tamo gdje on živi, rashodži srpskom zetu teže je naći posao nego njegovom puncu. "Pošto je supruga pravoslavka, to ne godi", kaže on za Radio Slobodnu Evropu. "Ne ide."

Zato Muhamed već dvadeset godina ne može naći posao, zato se, eto - zbog toga što voli svoju ženu - računa u nesretne ljude.

Da pak nije u braku s voljenom ženom, ne bi Muhamed imao ni b) petoro zdrave i prave djece. Tamo gdje on živi, naime, ne samo da bivši hodža oženjen Srpkinjom ne može dobiti posao, već ni socijalnu pomoć po zakonu ne može dobiti ukoliko su mu djeca zdrava, ukoliko barem jedno nije na snijegu fasovalo upalu pluća. A njegova zdrava, veli on za Radio Slobodnu Evropu, po petnaest kilometara čilo pješače od kuće u Docu do škole u Novom Travniku.

Zato Muhamed ne dobija nikakvu pomoć od države, zato se, eto - zbog toga što su mu sva djeca zdrava - računa u nesretne ljude.

Jer, da prima kakvu socijalnu pomoć, ne bi Muhamed svako jutro morao odlaziti na rad u polje. Svakako, nije jedini koji ujutro mora u polje, ali zacijelo je jedini kojemu je to polje - minsko. On, naime, traži zloglasne "mrudove" - "Mine rasprskavajuće usmerenog dejstva", posijane iz magazina JNA po bosanskim planinama - pa ih demontira, odvaja eksploziv i prodaje u staro željezo, za jebenih pet maraka po mini. "Mora se nešto raditi", kaže on za Radio Slobodnu Evropu. "Nisam naučio da kradem." A tamo gdje on živi, ne samo da za bivšeg hodžu što sa Srpkinjom ima petoro zdrave djece nema ni a) posla, ni b) socijalne pomoći, nego nema - jebem ti život - ni c) mina.

Zato Muhamed jutrom mora u minsko polje daleko od kuće, zato se, eto - zbog toga što u njegovom Docu na Lašvi nema mina - računa u nesretne ljude.

Kad stoga sljedeći put budete pisali roman o sretnim i nesretnim obiteljima, pitajte za te stvari Muhameda i Slavicu Karić iz Doca na Lašvi, iz Bosne i Hercegovine, zemlje u kojoj je svaka sretna obitelj sretna na svoj način, a sve su nesretne obitelji iste. Nesreća je Bosni i Hercegovini prirodno stanje, njezin pejzaž i ustavni poredak, nema sreće van nesreće, ni nesreće izvan sreće.

Da li bi se Muhamed Karić računao u sretnike da je zatomio svoju ljubav, ili da su mu djeca bolesna? Ili da mu barem oko kuće ima negdje skrivenih protupješadijskih mina? Ne bi, barem ne nigdje na poznatom svijetu. Nigdje, osim u Bosni i Hercegovini. Znači li to da je čovjek u Bosni nesretan ako voli ženu, ima zdravu djecu i živi na sigurnom? Ne nužno, rekli bi u Bosni, ali samo ovdje, u domovini svih poznatih paradoksa, te tri stvari - ljubav, zdravlje i sigurnost - nisu osnovni preduvjeti za sretnu obitelj, već mogu biti i njenom ozbiljnom zaprekom.

Da se, uostalom, Lav Nikolajevič nije rodio u pustoj ruskoj Jasnoj Poljani, već u Muhamedovom malom Docu kraj Travnika, zvao bi se - jasno - Ivo Andrić. A "Ana Karenjina" počinjala bi onom slavnom sentencom nobelovca iz Doca na Lašvi, "što ne boli nije život, što ne prolazi nije sreća".

Eto, na primjer, upala pluća: uvijek boli, a ponekad i prođe.

Šta zna Tolstoj šta je sreća u životu.

/ izvor /

[vesticara 6022]

KOZA NA ŠTIKLAMA

Poplave, a patrijarh se češlja!

(Koza na štiklama - 16. 05. 2014.17:05h)

Možda smo na pogrešnom tragu sve vreme, možda je SPC u stvari skraćenica za Srpski pravoslavni cirkus

„Oče, oče, Srbija pod vodom! Šta da radimo?”

„Znam šta ćemo! MOLEBAN!”

„Samo to?!”

„A neee, nećemo samo to... Znaš šta ćemo još, ubacićemo kako je kiša Božja kazna za to što se sprema Prajd!“

„Bravo, oče, dve muve jednim udarcem, ljubim ruke!”

Zvuči bizarno, ali izgleda da se u okviru SPC-a stvari baš tako odigravaju.

Jer kako drugačije objasniti da je 21. vek, 3D štampači štampaju veštačke organe, a SPC s patrijarhom Irinejom na čelu organizuje moleban kao prvu pomoć nastradalima u poplavama?

Mada, šta će jadni, nije da imaju drugih rešenja. Eno pre koju godinu nestao im milion evra iz blagajne, a oni, mučenici, primetili tek s godinu dana zakašnjenja, toliko posla imaju besplatno pomažući ovom napaćenom narodu. Pride, kako da izađu na teren i ponude svoju pomoć kad mantija hoće da povuče vodu, a ružno izgleda kad se upaše u gumenjake, a i „audi”, koliko god bio dobar, nije amfibija, pa ne može preko vode. A i kožna sedišta ako povuku vlagu, to posle ne može da se osuši danima, a i smrdi, sačuvaj bože, ne da se blindirani auto izluftirati danima.

Primili bi oni postradale, ali gde, dobri ljudi, gde?! Pa ono malo poslovnog prostora što imaju izdali su mesarama, frizerajima, dućanima robe široke potrošnje, a prihod tek tol’ki da se pokriju računi za struju i vodu koje ne plaćaju. A i ne ide da sad mesaru Peri uvode ove što su gladni i žedni, pa ima Peri sav roštilj da pokrkaju, šta će posle Pera da peče i prodaje tik do crkve kad bude neki sledeći post.

U crkve i parohijske domove, kažete? Kako, bre, pa ona pozlata što je Kačavenda nakrkao po Bijeljini je osetljiva, to čim se malo zagrebe korodira, a zamisli tek da deca blatnjavim ručicama čapaju po tapiserijama i stilskom nameštaju. Ili da se hrastov parket izgrebe gumenim čizmama?! Stvarno ste nerazumni.

Doduše, organizovali bi se oni malo bolje da je nešto od vitalnog značaja za stanovništo i državu, kao recimo najavljena šetnja šačice homoseksualaca, ali kad je neka ovako sporedna stvar kao vanredna situacija u državi, ne preostaje im ništa drugo nego da fino organizuju molebančić i zarade još koji dinar od prodatih sveća, valja im preživeti do sledeće parade ponosa, ta neće je u starim modelima automobila čekati.

Tako da pre nego što prvi bacite kamen na čelnike SPC, budite ljudi i zamislite se nad njihovim nedaćama, jer lako je vama da pametujete s krova svoje poplavljene kuće ili iz stana bez struje i vode, ali da vas vidim da venčavate i sahranjujete za bednih par hiljada dinara po čoveku i još da na kraju od te crkavice morate da izdvojite 10 miliona dinara, neoporezovanih, a letovanje na grčkim ostrvima neuplaćeno i popadija besna!

P. S. Možda smo na pogrešnom tragu sve vreme, možda je SPC u stvari skraćenica za Srpski pravoslavni cirkus.

/Izvor/

[Adrijan 3662]

ŽAK ATALI: Geopolitika ponižavanja Rusije vodi u svetski rat

 

Treba prekinuti bojkot Rusije, koji samo šteti Evropi, i pridružiti Ruse ratnim naporima za bitku protiv ekstremnog islama, s kojim se oni sučeljavaju svakodnevno na Kavkazu, kaže bivši predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj

 

 

Žak Atali i predsednik Francuske Fransoa Oland, Foto Reuters

 

BRISEL/PARIZ - Ako se nastavi geopolitika ponižavanja Rusije, koju sprovodi Zapad, ona bi "kao prirodna posledica dovela do trećeg svetskog rata ", upozorio je komentator francusko-belgijskog nedeljnika Vif-Ekspres Žak Atali, bivši predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj i svojevremeni savetnik francuskog predsednika Fransoe Miterana.

 

Atali predočava da "nije malo onih tu i tamo koji bi blagonaklono gledali na to da jedna međunarodna zategnutost postane tako jaka da omogući da se zbrišu strašni zupčanici finansijske krize, zaposle industrije naoružanja i usput štediše opljačkaju porezima ili odlaganjem plaćanja državnih dugova, u ime navodne nužnosti odbrane otadžbine u opasnosti".

 

"Posebno Sjedinjene Američke Države, geografski udaljene od budućih ratnih poprišta, a kojima skoro da više nisu potrebni izvori energije na Srednjem istoku ili Srednjoj Aziji, opasno se igraju tom strategijom", navodi Atali, profesor ekonomije, esejista i romanopisac. Ta strategija , naglašava on, Amerikancima može pomoći da prevaziđu svoju finansijsku krizu, dok bi za Evropljane bilo samoubilački da ih u tome oponašaju, a oni glupo dozvoljavaju da u to budu uvučeni.

 

Da se situacija u to ne izrodi, nužno je da Zapad s Arapima, Turcima i Rusima postupi isto kao s Nemačkom 1945, a to je da ih uvažava, ne prekida nikakvu vezu, održi ih u krugovima moći, ponudi im zajedničke projekte , smatra komentator francuskog Ekspresa i belgijskog izdanja tog nedeljnika.

 

Ukazujući na pogubne istorijske posledice i ratove koji su bili izazvani ponižavanjem poraženih ili potencijalno moćnih nacija, Atali podvlači da sada " posebno s Rusima treba prekinuti bojkot koji samo šteti Evropi i pridružiti Ruse ratnim naporima za bitku protiv ekstremnog islama, s kojim se oni sučeljavaju svakodnevno na Kavkazu..." jer ponižavati Rusiju s namerom da se ona izoluje od sveta, a pod izgovorom da Rusija nije pristala na to da se prema Ukrajincima koji govore ruski postupa kao s građanima drugog reda, može je gurnuti u to da postane neprijatelj, s kojim će se jednog dana morati boriti.

 

Žak Atali, Foto Reuters

 

Posebno je glupo što Poljaci, smatra Atali, sve čine da izoluju Rusiju, kao što je Francuska učinila sve da oko 1920. izoluje Nemačku , poraženu u Prvom svetskom ratu.

 

Atali, za koga ugledni američki časopis Forin polisi kaže da je jedan od sto najumnijih intelektualaca u svetu, dokaz za pretnju da se današnja situacija u Evropi izrodi čak i u svetski sukob, vidi u tome "što se u Vašingtonu i Moskvi čuju najgora nacionalistička, tvrdnjama o zaverama nabijena i ratnohuškačka stanovišta ".

 

"A to najprostijim uzajamnim zahuktavanjem gluposti i osećanja poniženosti može dovesti do najgoreg", poručio je komentator francusko-belgijskog nedeljnika.

 

Atali zaključuje da bi Francuska mogla, i morala, da odvažno predloži promenu te doktrine i da ima hrabrosti da raskine s onim kud su se zaputili ostali Evropljani i stane na čelo geopolitike uvažavanja, čak i po cenu da neko vreme ostane sama .

 

/ izvor /

[Turkmenbashi 937]

Dobar tekst, u prilog i jedan video (ko ne spika ruski ima nekoliko titlova)

 

[luminica 2120]

Poruke ljubavi

Posted By mahlat On četvrtak, april 16th 2015. Under Mislim, dakle postojim    

Ja, bre, kad budem umirala, oni ima da me preseku – rekla jedna baba koju su stalno presecali, nikad mira nije imala od porodice, te da jede, te da pije lekove, te da je nešto podsete…

Jutros naiđoh na jedan lep status na Fejsbuku, ali pošto je ujutru kod nas opšta pometnja oko kupatila, međusobno se čudimo jedni drugima što moramo čim ustanemo baš u kupatilo umesto da sedimo na terasi i slušamo gugutke, oko ključeva, cipela koje se slažu ili ne slažu, kafe koja kipi, hoćeš mleko, nečeš mleko, Cezara koji maše repom kao ventilatorom ne bi li me naterao da tu istu kafu sipam u grlo i ne odugovlačim, oni me presekoše i ja izgubih taj status a sad ga naći šanse nema.

Elem, u tom statusu je pisalo kako su američke studente pitali šta očekuju od roditelja i oni su uglavnom odgovarali da očekuju podršku, razgovor, da ih ušuškaju pred spavanje, razumevanje, mnogo tih lepih stvari za koje obično roditelji nemaju vremena i, između ostalog da im ostavljaju poruke ljubavi.

Debelo se zamislih nad ovim statusom, dok me ne presekoše, jelte. Ja vam nisam ni psiholog, ni lajf kouč, obična sam žena sa pređenih hiljade i hiljade kilometara kojekude i provedenih sati i sati i sati razgovora sa raznoraznim ljudima u raznoraznim situacijama. Među tim ljudima mnogo je onih koji su za svoje životne krahove, loše izbore, nesrećne kompromise, nesnalaženja i forsiranja da je nešto ljubav što uopšte nije, direktno ili indirektno krivili svoje roditelje.

Znam, pomislićete – ma daj, odrastao čovek, svestan je tih nekih rupa koje ima, ali zar ne može da se izbori sa tim, pomislila sam i ja, mnogo puta, ali… Ljudska psiha je čudo nad čudima, skriva mnogo toga čega nismo svesni a kopanja po tome se plaše više nego da ih zadese sve moguće prirodne i neprirodne katastrofe zajedno.

Ono u šta čvrsto verujem je da je porodica – temelj! Iz tog temelja koji su nam postavili, ne ekonomskog, to je samo udobnost, već emotivnog i moralnog, gradimo sebe, pravimo izbore, gradimo svoje porodice, podižemo decu u ljude. Ako je to polje, tokom odrastanja, prepuno rupa i jaruga, možeš da završiš deset fakulteta, budeš obrazovan da ti se svi dive, imaš para, kamione, avione, ali te rupe niko više nikada ne uspe da popuni, eventualno čovek može da nauči da živi sa tim, ako ima dovoljno snage. I uz tuđu, stručnu pomoć. Ali, dovoljna je sitnica da pokrene lavinu sećanja na te nedostatke i da sve mora ponovo…

Nema čoveka kome nije potrebno da zna da je voljen. Ljubav, čak ni roditeljska se nikada ne podrazumeva, o onim drugim ljubavima da ne govorim, većina živi kao da se podrazumeva – ja tebe volim, ti mene voliš, šta sad tu ima da se akamo i podsećamo jedno drugo na to, važno je da smo supu podgrejali a ovo između nas će samo.

Nego, vezano za onaj status – ne sećam se da sam ikada ćerki rekla da je volim. Ne umem. Čak ovog trenutka ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih joj rekla da je volim, ono – ček da ti nešto kažem, ček da te podsetim, nemoj da zaboraviš…

Ne sećam se ni da je meni neko govorio – volim te, volim te, aj’ sad mirno spavaj.

Ljubav se pokazuje na mali milion načina, čak i kad smo ljuti i besni jer šta imamo da budemo ljuti na nekoga koga ne volimo.

I kako rekoh, nikada ćerki nisam rekla da je volim, ali sam joj milion puta napisala, mislim ako je do tih poruka, pisala sam ih, pišem ih i danas. Kad god se u toku noći setim da sam nešto zaboravila da joj kažem, mogu da pošaljem poruku jelte, ali bih je secnula iz sna, napisala sam to na papiru, ostavila tamo gde mora da vidi i potpisala sa – Voli te majka.

Ručak ti je u frižideru. Voli te majka.

Evo su ti ključevi. Ako me još jednom budeš pitala gde su, razbiću ti nos. Voli te majka.

Godinama sam uz te poruke crtala ovo „Babu Glišu“, baš ovako, sa srcem, uz to da je volim.

Na to sam danas htela da vas podsetim, zahvaljujući onom statusu, da to što smo roditelji, što smo im, glupog li izraza, „podarili život“ kao da su ga tražili od nas, nikako ne podrazumeva da ih volimo tako što im kupujemo, hranimo ih, gledamo kako rastu a zaboravljamo mesecima da razgovaramo sa njima, da budemo slepi za vidljive promene na njihovim licima jer žurimo ko zna gde, jer nam je sve važnije da sačuvamo od te najčistije ljubavi koja postoji. Mislim, možemo izgubiti posao, prijatelje, novac, položaj, a deca, pa na kraju dana budemo tako umorni…

Podsećajte ih da ih volite, pohvalite ih čak i kad pogreše, trudili su se, jer ako posumnjaju u to da ih vi volite, nikada neće verovati, kasnije u životu, da ih voli neko drugi i stalno će tragati za ljubavlju ne prepoznavajući je čak ni kad je tako očigledna, ona rupu koju roditelji naprave niko nikad ne popuni.

“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.” – Duško Radović

[luminica 2120]

ZAGREB - Hrvatska novinarka i pisac Vedrana Rudan kaže da ne zna šta je zvanična definicija "Oluje", ali zna šta je "Oluja" kada je nekoliko hiljada hrvatskih vojnika iz Hrvatske protjeralo 200.000 ili 300.000 Srba, odnosno kada je uz blagoslov Amerikanaca Hrvatska očišćena od Srba, a njihove kuće spaljene.

Na svom blogu povodom obilježavanja dvije decenije od hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja", Rudanova primjećuje da će i nakon toliko godina "presiromašni građani Hrvatske platit slavlje jednog od najvećih hrvatskih poraza, 'oslobađanje' Lijepe Naše koja nikad nije bila i nikad neće biti ni lijepa ni naša".

"Hrvatska je teren u šapama nekolicine kriminalaca. Kad kažem kriminalci, mislim na vlasnike banaka koji su pobili nekoliko stotina hiljada građana Hrvatske. Osim vlasnika banaka od života nas oslobađaju tajkuni koji su prije 'oslobođenja' Hrvatske bili opskurni likovi...: šoferi autobusa, trgovci karanfilima, monteri centralnog grijanja… Ukratko, smrdljivi jugoslavenski šljam", napisala je Rudanova.

Za "najhrabrije" hrvatske generale kaže da su "bili i ostali ratni zločinci".

"Osim što imamo generale ubice Lijepa Naša ima kriminalce i drugih profila. Imamo trgovce fudbalerima koji izlazak iz istražnog zatvora plaćaju milonima evra. Imamo gradonačelnika Zagreba koji se ponaša kao da mu je Zagreb poklonio ćaća...", nabraja Rudanova.

Hrvatska, dodaje, ima i uvaženog predsjednika suda, koji javno izjavljuje da svom uglednom prijatelju, blago rečeno suspektnom kriminalcu, ne bi sudio.

"Šminkeru, ja te plaćam da sudiš, ne da daješ intervjue češće nego trenutno najpopularnija hrvatska pjevaljka", napisala je, uzmeđu ostalog, Rudanova na svom blogu povodom godišnjice akcije "Oluja".

Nezavisne  novine-

Rudan: »Oluja« je kada je Hrvatska očišćena od Srba

Izmenjeno August 5, 2015 od strane člana luminica