Kolumne

[Turkmenbashi 937]

Медији у рату

„Како тече кампања дезинформација“, упитао је 25. априла 1999. немачки канцелар Герхард Шредер Алистера Кембела, саветника за медије британског премијера Тонија Блера. Агресија на Југославију била је у пуном јеку, а НАТО је полако губио медијски рат.

Дакле, ко је више лагао у том рату 1999? Да ли су медији били саставни део ратног напора сукобљених страна, да ли су могли остати „неутрални“? На Западу је већ годинама присутна теза да су медији у рату саставни део ратног потенцијала државе и да се објективност у извештавању враћа тек по завршетку рата.

У рату 1999. у Београду је било западних новинара, у Приштини само њих неколико. У Бриселу су брифинзима НАТО-а присуствовали и српски дописници. Заправо, рат 1999. био је први сукоб у историји света којег су водили функционери за штампу, а реторика НАТО-а однела је превагу над реалношћу. Пошто нису могли да буду „придодати“ јединицама НАТО-а, нису могли да иду у борбе, западни дописници окупљали су се у седишту НАТО-а у Бриселу, или су се налазили на границама Србије са Македонијом и Албанијом и одатле извештавали. Дописници са терена обично ништа и нису знали, осим онога што су лично видели, а на граници су евентуално видели само избеглице, колеге из редакција морале су да их обавештавају о најновијим збивањима пре него што их укључе директно у програм „са лица места“. Или су били убеђени у правичност рата и злочине само Срба, или су били „овчице“ које су прихватале само оно што НАТО тврди.

С друге стране, Београд је на Косово повремено одводио само оне западне новинаре који су били коректни у извештавању. Ти новинари су у својим редакцијама одмах били оптужени да су се „продали Србима“. Правдали су се да су имали избор: или коректни извештаји, или нема „ексклузиве“ са терена.

Војска је однела победу над медијима у НАТО агресији на Србију. Западним новинарима није речено да је ЦИА помагала обуку ОВК и пре почетка бомбардовања, да је ОВК убијала српске полицајце свесна да ће то изазвати реакцију против албанских цивила, што би онда био разлог који ће изазвати НАТО бомбардовање Југославије… НАТО је лагао и када је говорио да није намерно гађао цивилне мете. Тек у јуну 1999. генерал Весли Кларк је новинару Би-Би-Сија Марку Урбану признао да су у „трећој фази“ рата авиони имали за циљ цивилне мете. Лаж око воза у Грделичкој клисури, снимак који је три пута убрзан и „објашњење“ НАТО-а „да се воз појавио на прузи изненада“ посебна је прича. Јер, пилот се, ето, изненадио када је на прузи угледао воз. Требао је ваљда да га угледа на путу?

НАТО је лагао и око броја убијених Албанаца, прво је то био број од 150.000 људи, после је то спуштено на 10.000. Ни тај број још није потврђен. Ипак, најсрамнији догађај за западне медије била је мисија америчког Конгреса, која је у Југославији боравила 18. и 21. априла 1999. са циљем да утврди чињенице. Конгресмени су закључили да не могу да верују ни администрацији у Вашингтону ни медијима.

Мирослав Лазански

објављено: 18.01.2011.

Politika Online

[Turkmenbashi 937]

Od štićenika do pretnje

Mafijaši se koriste nacionalizmom da bi ostali na vlasti

Još juče su ovi begunci iz „velikosrpskog pakla”, najbliži saveznici vojne mašinerije NATO-a, bili narod odabran od Zapada za stabilizaciju balkanskog nereda. Od štićenika alijanse do pretnje za Evropu, od „žrtve istorije” i anarhije plemenskog društva do surovog nacionalizma i mafije. U nekadašnjoj Jugoslaviji hrvatski i srpski nacionalizam delom su iscrpeli svoju dinamiku. Prvi je ostvario svoj cilj, drugi je ustuknuo pred opštom željom za demokratijom. Ostao je albanski nacionalizam sa oreolom svega onoga što jedna nacija smatra „svojom” istorijskom pobedom 1999. godine nad Srbima.

A onda je došao izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji. Usledila je i rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope kojom je prihvaćen Martijev izveštaj. I Priština i Tirana složno su odmah ustali protiv ovog izveštaja negirajući bilo kakvu svoju umešanost u zločin trgovine ljudskim organima. Iz Prištine je poručeno „da rezolucija Saveta Evrope nanosi štetu Kosovu”, a iz Tirane „da oni nisu ništa krivi”. Iz Brisela je, opet, Albaniji stigla najnovija poruka „da su njene evropske perspektive sada vrlo zamagljene”.

Kada govore o svojoj istoriji Albanci se uvek pozivaju na dva datuma i dva mesta: Berlin 1878. i London 1913. Po njima, dve propuštene prilike, dvostruka „nepravda” koja nikada nije ispravljena i koja se stalno preispituje. Osmanlijsko carstvo je započelo svoju dugu agoniju, a u Berlinu se crtala karta Balkana. Okupljeni u Prizrenskoj ligi, predstavnici vilajeta, administrativnih jedinica, Skadra, Bitolja, Janjine i Kosova, brane pravo Albanaca, pretežno muslimana da se prizna njihova nacija, ravnopravno sa Srbima i Grcima. Albanci se pozivaju na to da potiču od Ilira, koji su u ovu oblast došli krajem drugog milenijuma pre Hrista, tvrde da su najstariji narod na Balkanu. Ističu svoju originalnu kulturu, koja ima sopstveno pismo.

„Albanija je samo geografski pojam”, prezrivo u to vreme kaže kancelar Bizmark i albansko se pitanje skida sa dnevnog reda. Francuski pisac Viktor Berar opisuje Kosovo 1897. godine kao „kutak srednjeg veka, koji je proviđenje sačuvalo za poučavanje naših savremenika”.

Nekoliko decenija kasnije, na konferenciji u Londonu 1913. velike sile su donele odluku o stvaranju albanske kneževine svedene na 28.000 kvadratnih kilometara, koja je poverena nemačkom knezu Vilhelmu Vidu. Nemac je bio prvi značajniji albanski vladar, a ono što je postalo današnja Albanija obuhvata oko 40 odsto ukupnog albanskog stanovništva. Ostali žive u susednim državama. „To je pravi politički zločin koji je počinila Evropa”, tvrdio je kosovski pisac Redžep Ćosja.

U međuvremenu, Albanci su kao pobeđeni narod vrebali priliku za revanš. Za vreme Drugog svetskog rata stvorena je „Velika Albanija” pod italijansko-nemačkom okupacijom, formira se SS divizija „Skenderbeg”sa 6.000 dobrovoljaca nazvana po srednjovekovnom knezu koga je papa Nikola Peti 1443. godine odlikovao titulom „Hristovog borca” zbog toga što se jedno vreme borio protiv osmanlija.

U Titovoj Jugoslaviji Albanci su imali sva prava, bili su i privrednici i sudije, predsednici Skupštine SFRJ i predsednici Predsedništva SFRJ, generali i piloti ,,mig-29”. Imali su i svoj univerzitet, školovanje na maternjem jeziku. Nisu zvanično bili republika, ali kao da jesu. Usledilo je i nekoliko pobuna Albanaca na Kosovu još u vreme Tita, i posle sve do kraja SFRJ. Milošević im je ukinuo autonomiju koja je blokirala Srbiju. Albanci sa Kosova odgovorili su stvaranjem sopstvenog paralelnog sistema vlasti, privrede i prosvete. Zatim je u Švajcarskoj formirana OVK. Posle je došla agresija NATO-a na SR Jugoslaviju. Secesiju Kosova kasnije je priznala većina članica NATO-a.

Mit o kojem su maštali za mnoge Albance je ostvaren. Teško da danas postoji ijedan Albanac koji je protiv nezavisnog Kosova. Mogu samo da nagađam koliko njih danas razmišlja o „velikom Kosovu”, ili o „velikoj Albaniji”. Ali rušenje granice između južne srpske pokrajine i Albanije donelo je i mafijaše bez granica. U Albaniji država je samo senka, na Kosovu vlada anarhija, nema države, postoji samo mreža interesa. Najznačajnija državna funkcija na Kosovu je mesto šefa službe za registraciju automobila... Mafijaši se koriste nacionalizmom da bi ostali na vlasti.

„San svakog Albanca je da ode u SAD, ili u Evropu, a ne da gradi veliku Albaniju”, tvrdi pisac Fatos Lubonja. Ali na put u Evropu ne ide se preko krvavo izvađenih i prodatih bubrega, naravno, ni uz pomoć nacionalističkih iluzija. Mogu li, dakle, zločini albanske mafije da zaustave taj put u Evropu.

Nove „države” i nove nacije uvek povlače i nove granice. Nove granice izazivaće i nove sporove, a rat je uvek dobar za biznis i skretanje pažnje.

„Oni koji su spremni da žrtvuju malo slobode za malo bezbednosti, ne zaslužuju ni jedno ni drugo”, Benjamin Frenklin.

Miroslav Lazanski

objavljeno: 29.01.2011

Politika Online

[Turkmenbashi 937]

Мерење владе

По раширеном мишљењу, кредитни рејтинг земље је најбоља мера успеха или неуспеха једне власти, односно стања економије једне земље

О питању „каква је власт у Србији?”, прецизније „какви су резултати рада власти?” свакако су мишљења дубоко подељена. Припадници владајуће коалиције задовољни су сами собом и тврде преко наклоњених медија (а то је велика већина) да живимо у најбољем од свих светова. Има, додуше, проблема, али су они последица светске кризе, а никако домаћих узрока или, не дај боже, лошег рада власти.

Опозиција, како и доликује, тврди потпуно супротно: да је власт неспособна и да уништава народ, а све у личном интересу. Аналитичари, бар они економски, по својим погледима су негде између, тј. ближи опозицији ако се занемаре њена реторичка претеривања.

Ово су ипак све мишљења појединаца, који могу бити пристрастни у оценама или који могу ненамерно погрешити. Питање је постоји ли неки метод мерења квалитета владиног управљања који би нам дао објективне или што објективније резултате, макар у економској области.

Савршени метод свакако не постоји, али могу се наћи боље или лошије апроксимације. Поменуо бих две групе: прво су експертске и сличне процене, а друго тржишне оцене. Експертске оцене дају ММФ, Светска банка, ЕБРД и сличне институције у својим анализама, али је њихова мана, бар за наше потребе, што нису изражене јасним бројкама већ около па на ћоше, па се и могу тумачити на разне начине.

Знатно погодније су оцене разних институција о рангирању земаља по појединим питањима. Ту макар видимо како Србија стоји у поређењу са другима. Обично лоше. Погледајмо. По Глобалном индексу конкурентности Србија је рангирана као 96. од 139 држава, што се може оценити као веома лоше. Непосредно испред Србије се налазе Јамајка и Молдавија, а непосредно иза су Сирија и Јерменија. Код Индекса економских слобода Србија је рангирана као 101. земља од укупно 179 рангираних. Међу земљама источне и југоисточне Европе Србија је претпоследња, испред БиХ.

Према извештају Светске банке Лакоћа пословања Србија заузима 89. место од 183 оцењене земље, или опет претпоследње у овом делу Европе. Извештај о транзицији Европске банке за обнову и развој нам такође додељује претпоследње место, са Црном Гором, док је БиХ и овде последња.

По Индикаторима управљања Светске банке (мери слободу изражавања и одговорност, политичку стабилност, ефективност власти, квалитет регулације, владавину права и контролу корупције) Србија је поново при крају листе у региону, испред Албаније и БиХ.

Да не идемо даље, довољно је и ово: Србија у светским мерилима заузима неповољну средину листе, заједно са заосталим земљама Азије, док је у Европи на самом зачељу, са братском БиХ и мање братском Албанијом. Неповољно је и то што нема практично никаквих видљивих помака у протеклих неколико година.

За економисте, а посебно оне из финансијске струке, далеко важнији показатељ је кредитни рејтинг земље. Рејтинг Србије је веома низак – „ББ-”, који се дефинише на следећи начин: „мања рањивост у кратком року, али висока неизвесност у случају неповољних пословних, финансијских и економских услова”. То је седми ниво ризика, почевши од најсигурнијег. Још неповољније, „ББ-” се не сматра инвестиционим, већ шпекулативним нивоом рејтинга. Због превисоког ризика озбиљни инвеститори не купују постојеће обвезнице Србије, већ евентуално само шпекуланти који су спремни да прихвате висок ризик уколико је цена обвезнице ниска.

Шта то практично значи показује исход емисије обвезница Србије од 14. фебруара: продато је мање од једне половине понуђене количине. Показало се да нема заинтересованих за дугорочне обвезнице чак и онда када је каматна стопа четири одсто изнад Либора. Разлог: превисок ризик. То је био велики неуспех, јер не продати све понуђене обвезнице представља нови знак неповерења у Србију и ударац њеном кредитном угледу.

По раширеном мишљењу, кредитни рејтинг земље је најбоља мера успеха или неуспеха једне власти, односно стања економије једне земље. Ту светска финансијска јавност у свом интересу покушава да на најбољи начин процени вредност једне обвезнице или зајма, а на основу ризика којег они носе. Србија овде стоји лоше, што је сигуран знак да је њена власт лоше радила последњих година. А помињање светске кризе или Милошевићевог режима само су лоши изговори.

директор економских студија ЦЛДС-а

Бошко Мијатовић

објављено: 23.02.2011.

[Turkmenbashi 937]

Putin i Srbi

Razlozi zbog kojih Putin uživa toliki rejting u Srbiji raznoliki su i ponekad čak malo protivrečni

To da aktuelni ruski premijer Vladimir Putin uživa neviđenu popularnost u Srbiji jedna je od strože čuvanih tajni srpske politike, i verujem da će i prilikom ovog njegovog predstojećeg dolaska biti učinjeno sve da svest o toj činjenici ne prodre preduboko u srpsko i svetsko javno mnjenje.

Opravdanje za to će, verovatno, kao i prilikom prethodne posete Dmitrija Medvedeva, biti „bezbednosni razlozi”. Ali suština je da se po svaku cenu skrije i zabašuri činjenica da, za razliku od političke i medijske elite, obični građani u Srbiji gaje velike simpatije za Ruse i Rusiju, a da, kada je Vladimir Putin u pitanju, te simpatije ponekad poprimaju obrise obožavanja. Zato će, čini mi se, i ovog puta biti ultimativno poželjno sprečiti svaki bliži kontakt gosta sa građanima i spontane manifestacije proputinovskog raspoloženja (neće valjda biti da je Beograd za Putina nesigurniji nego što su Tirana i Priština bile za Bila Klintona i Džordža Buša?), a sve mi nešto govori da će i uloga ministra Vuka Jeremića u protokolu povodom Putinovog dočeka biti svedena na najmanju meru.

Naklonost i poštovanje prema Putinu u Srbiji su praktično konsenzualni i gotovo nezavisni od drugih političkih opredeljenja, pokazuju istraživanja u koja je autor ovih redova imao uvid, ali ta istraživanja retko dolaze u masovne medije i pred lice šire javnosti. Sa izuzetkom pristalica LDP-a i LSV-a, kojima je, razume se, idol Obama, svi ostali, dakle, ne samo glasači „proruskih” SRS, DSS i SPS–JS–PUPS-a (kao i SNS-a) nego u tek nešto manjem procentu i simpatizeri proevropskih demokrata i G 17 plus od svih stranih državnika ubedljivo najbolje ocenjuju Putina (i Medvedeva), a za najprijateljskiju državu i narod proglašavaju Rusiju i Ruse.

Razlozi zbog kojih Putin uživa toliki rejting u Srbiji raznoliki su i ponekad čak malo protivrečni. Jedni ga vole naprosto zato što je Rus. Drugi zato što je, posle slabog Borisa Jeljcina, zaustavio propadanje zemlje i Rusiji povratio nacionalno samopouzdanje. Treći, iako možda ne mare previše za Ruse, njega cene zato što je odlučan, fizički jak i medijski atraktivan. Četvrti, zato što im imponuje kako razgovara i kako se obračunava sa svojim oligarsima. Peti, zato što se nadaju da bi mogao nešto učiniti i za Srbiju, zaštititi nas od zapadnih pritisaka, pomoći oko Kosova, Republike Srpske i drugih pitanja.

Tom autoritetu i simpatijama prema Putinu ne može čak, barem za sada, da naškodi ni stalna kampanja difamacije koja se protiv njega, kao i Rusije uopšte, vodi po „drugosrbijanskim” medijima i koja povremeno poprima obrise pravog govora mržnje, kao ni od ove jedva manje štetna „putinomanija” onih koji se nadaju da će, pre ili kasnije, „Vladimir Vladimirovič” jednoga dana na belom tenku umarširati u Beograd i tako dovršiti ono što, sticajem okolnosti, Staljin svojevremeno nije stigao da uradi. No, dok su ovi poslednji pomalo komični i marginalni, oni prvi, „putinofobi”, vrlo su uticajni i sve više daju ton aktuelnoj politici.

U svakom društvu ima „antidržavnih elemenata”, ali je u Srbiji problem što su upravo ti neodgovorni elementi došli u poziciju da državu vode, ili barem značajno usmeravaju njenu politiku. To je utoliko teže razumeti ako imamo na umu opisano raspoloženje najširih slojeva stanovništva, koje je, i nakon svih partijsko-političkih vratolomija i medijskih lobotomija, i dalje većinski patriotsko, antiatlantsko i rusofilno.

Treba razumeti da Vladimir Putin nije nikakav „Mikajlo” iz Tarabićevog proročanstva, i da 23. marta ne dolazi ovamo zato da „spase Srbiju”, već lider jedne velike zemlje koji dolazi da zaštiti i osigura ruski energetski i politički interes u regionu. Ali u ovom aktuelnom trenutku, kao i, pošteno govoreći, u većini slučajeva tokom istorije, taj ruski i Putinov interes se uglavnom poklapa i sa našim državnim i nacionalnim interesima i zato za njega – zbog nas samih, a ne zbog Rusije i Putina – treba imati maksimalno razumevanje. Baš kao što se, recimo, u konkretnom slučaju, zahtev Brisela povodom srpskih „dvojnih akciza” na naftne derivate ne poklapa ni sa interesom države, niti NIS-a, niti većine građana zainteresovanih da kupuju bar malo jeftinije gorivo.

Apsurdna je situacija u kojoj se uopšte postavlja dilema da li učiniti nešto što odgovara i državi i velikoj većini potrošača i kompaniji koja je i dalje velikim delom srpska – ali, avaj, sticajem okolnosti, odgovara i ruskoj strani – ili učiniti suprotno, tj. onako kako zahteva Brisel, pozivajući se na jedno restriktivno tumačenje prelaznog trgovinskog sporazuma između Srbije i EU. Zamislimo samo kakva bi se galama digla da je slučaj obrnut, to jest da danas Rusija od Srbije zahteva nešto što će uterati manje para u državnu kasu, prinuditi većinu građana da skuplje plaća benzin i još pri tom ošteti interese, recimo, neke zajedničke srpsko-američke kompanije!?

I zato kažem i ponavljam. Sve dok je tako, dok se na takav način odnosimo, ne prema Rusiji, nego prema sebi, svojoj državi i svojim nacionalnim interesima, neće nam biti spasa i nikakvi izbori, ni „rekonstrukcija”, ni tri Putina (i „Mikajla”) nam ne mogu pomoći.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”

Đorđe Vukadinović

objavljeno: 01.03.2011.

[kompaj 257]

Dugovi

Miloš Vasić

28.02.2011.

Ne mislim na spoljni dug Srbije, niti na unutrašnje dugove naroda prema komunalnim preduzećima, RTS-u i jednih drugima. Mislim na nešto što me već godinama svrbi kao nejasna slutnja, ama nikako da ga formulišem kako treba. Probaću.

Pitanje bi glasilo: zašto su naše dične demokratske i kapitalističke, je li, države - Srbija i Hrvatska, to jest, za Slovence ne znam - svoje omiljene restitucije i rehabilitacije odredile počev od oslobođenja od okupatora i njegovih slugu (1944. i 1945.), a ne od 6. aprila 1941? Neko pametniji od mene okanio bi se daljeg pisanja posle tog upitnika, jer je pitanje već dovoljno neprijatno. Mene, međutim, progoni jedna gorka ispovest koju moram da prenesem.

Izvesna zagrebačka gospođa ispričala mi je davno kako se desilo da umalo popije partijsku kaznu, svim svojim zaslugama u NOB uprkos. Prvoborac sa spomenicom, partizanski major i sve, ta lepa i pametna cura dobila je, jer ju je formacijski zapalo, pristup u čuveni diplomatski magazin. Pošto se retko ko toga seća: to su bila skladišta u kojima je tadašnja narodna vlast čuvala imovinu zaplenjenu od okupatora, njegovih saradnika, razvlašćene buržoazije i klasnog neprijatelja. Tamo se mogla dobiti i roba koja nije bila za obične radnike, seljake, poštenu inteligenciju i ostale narodne mase: prehrambeni proizvodi od UNRA, cipele i slične retkosti za koje se sa „tačkicama“ (bonovi za snabdevanje) inače čekalo mesecima. Tumarajući ushićena kroz tu Ali Babinu pećinu koju joj je otvorio partijski sezam, naša cura naleti na odeljenje sa ženskim haljinama. Prebirajući po haljinama, smrzla se na mestu: naišla je na haljinu svoje gimnazijske drugarice, Jevrejke koja je nestala na liniji Zagreb - Jasenovac - Aušvic. Znate već kako devojke pamte haljine svojih drugarica... Okrenula se i otišla plačući; legitimaciju za diplomatski magazin je vratila i izjavila da više nikada tamo neće ući, a za prnje će se snaći na crnoj berzi. Optužili su je za „socijalnu demagogiju“: je li to ona bolja od drugih drugarica i drugova? Umalo da izleti iz KP.

Kužite na šta ciljam? Zašto se „restitucije“ imovine i „rehabilitacije“ žrtava ne računaju od 6. aprila 1941, nego tek od oslobođenja? Kada je krenula eksproprijacija? Kada su krenule egzekucije - sa ili bez sudskih presuda - onih Drugih i prirodna zaplena njihove imovine?

Da preskočimo nekoliko decenija: u Zagrebu živi, maze je i paze, Višnja, kćer Ante Pavelića koja ga svako malo hvali kao srce od čoveka i divnu dušu. Živi u velikom stanu u centru koji je njen tatica oteo od jevrejske porodice koja je „otišla na odžak“, što kažu u Novom Sadu. Nije jedina. Sada će neko reći da je dug Jevrejima bio namiren koliko i kako se moglo; da naslednika, na žalost, nema, pa shodno tome... Uostalom, jevrejske opštine i sinagoge dobile su državnu pomoć. U Zagrebu se, doduše, još čeka nova sinagoga u Praškoj, ali tamo je skup parking... Uostalom, premijerka Kosoruša živi u stanu otetom od dva srpska siročeta; Đurđa, udovica Šušak, takođe. Takvih primera ima koliko hoćete - u Hrvata i u nas. U zemunskom stanu Barbalića i dalje stanuje neka radikalska (ako nije prešla naprednjacima) sojka, a sudija koja je Barbaliće lišila stana stigla je do Kasacionog suda.

Da se odmah razumemo: ja sam za restituciju - ali da počnemo od 6. aprila 1941. i da završimo s 5. oktobrom 2000. Pa da vidimo šta je oteto Jevrejima, šta Srbima, šta antifašistima, šta panonskim Nemcima, šta Mađarima, šta Italijanima, šta „buržujima“ i „kulacima“, šta informbirovcima, šta opet Srbima, pa Hrvatima, pa Bošnjacima itd. Prve su se namirile crkve, jer su u službi Cezara, a ne Hristovoj. Svi ostali će sačekati.

Sačekaće i oni koji su celog života plaćali stambene doprinose, ali nisu dobili priliku da stan otkupe kao ogromna većina, jer da je stan privatno vlasništvo i spada pod restituciju - na kraju krajeva. Sačekaće i svi kojima su vlasti i država dužni: seljaci, radnici, poštena inteligencija, porodice nevinih žrtava, „humano preseljeni“.

Nadam se da je sada malo jasnije zašto osećam određenu nelagodu kad se pomenu „restitucija“ i „rehabilitacija“. Jevreji i druge žrtve okupatora i domaćih izdajnika 1941-1945. ne računaju se; njihova je imovina završila po principu krađe i prekrađe, tako da sad te neke „restitucije“ deluju musavo i stidno ako se to ne uzme u obzir. Ako se ne krene od 6. aprila 1941, time se kvislinškim režimima u Hrvatskoj i u Srbiji prećutno daje jedan sramni i lažni legitimitet. Neka neki Parivodić stane „mirno!“ i neka kaže da je njegov Milan Nedić Jevreje iz Srbije poslao na odžak i onda zaplenio njihovu imovinu; biće mi lakše, barem meni. Neka ovi što sada hoće da rehabilituju Dražu Mihajlovića kažu šta bi s njim bilo da je kojim slučajem kraljevska vlada iz Londona došla na vlast u zemlji.

Nadam se da je sada jasnije zašto mi ta prokleta haljina nikako ne izlazi iz glave.

Danas, 27.02.2011.

[Lillith 346]

O građanima i majmunima

Da li je danas procentualno više idiota na svetu nego u nekim ranijim epohama? Ma jok, nije, nego su samo vidljiviji, čujniji, bolje povezani. Ranije je nekako svako bio idiot sam za sebe, ili su pripadnici te populacije barem kretenisali interno, u malim grupama, prilično dobro izolovanim kako od neidiotske populacije tako i od drugih idiota. Ključni proboj na polju umrežavanja i globalizacije idiotizma ostvaren je, dakako, pojavom i popularizacijom interneta: danas je sasvim normalna stvar da ti, na primer, nešto savršeno idiotsko padne na pamet – i iskreno te oduševi – na Tasmaniji ili tako negde gde ljudi hodaju naglavačke, a da to već za pet ili deset minuta naiđe na pogolem talas razdragane podrške među nekim tebi do tada nepoznatim saidiotima, na primer, na Kamčatki, u Minesoti, ili u Novom Bečeju. Otuda ta iluzija, ta varka da svet napreduje na polju idiotizma; ne, ono što napreduje samo je tehnika njegovog rasprostiranja, a sam idiotizam je konstanta, baš kao i sve drugo, i loše i dobro, glede ljudske prirode.

Nadam se da vam gornji pasus bar zvuči utešno, ako vam je uteha potrebna. Meni, priznajem, jeste.

kompletan tekst

[kompaj 257]

teofil pančić

Srđan Aleksić nije se suprotstavio aistorijskim i apolitičnim slepim silama prirode, nekakvoj elementarnoj nepogodi. Ne, njegov je čin eksplicitno politički, u najplemenitijem smislu reči

Čudno ti je to sa prošlošću: ne samo da ona s protokom vremena nekako postaje sve bolja, daleko bolja od sebe same dok je još bila sadašnjost, nego i mi u njoj postajemo nekako sve bolji što nam je prošlost prošlija (a i što je manje preostalih svedoka naše retroaktivne Vrline). Ovo naročito vredi ako inače baš i nismo bili "dobri", ako se nemamo baš mnogo čime pohvaliti, najblaže rečeno. Evo, osvrnite se oko sebe: nema te hulje koja nije opremljena atestirano savršenom prošlošću.

Nekako baš ovih nedelja, u Trebinju (susedna i prijateljska Bosna i Hercegovina) boravi filmska ekipa, pretežno beogradska, koja snima nešto što se, hm, vrlo neposredno bavi jednom svetlo-mračnom epizodom iz epohe poslednjih kanibalskih ratova na evropskom tlu. Radi se o već prilično razglašenom slučaju Trebinjca Srđana Aleksića, koji je u ratno nedoba stao u odbranu svog sugrađanina Alena Glavovića pred nekakvom naoružanom i uniformisanom "patriotskom" fukarom; Glavović je, pak, bio kriv samo zato što je nosio "pogrešno", muslimansko ime. Njega je Srđan nekako i odbranio (Alen G. danas živi u Švedskoj), ali je to sopstvenom glavom platio.

Kako god, usplahirila se i uzbihozorila krnja trebinjska čaršija (od rata skoro pa "etnički čista", štono bi se reklo) da kako li će ispasti u celovečernjem igranom filmu Srdana Golubovića, ono, nemoj da bi tu slučajno bilo kakvog zlonamernog i iskrivljenog prikazivanja tadašnjih prilika, a i šire... Unapred im se nekako ne sviđa to što filmadžije rade vršljajući im po varoši, a kanda im se ne dopada ni kako izgledaju oni koji bi ih imali impersonalizovati na filmskom platnu, valjda nisu dovoljno visoki, lepi i plavi: "Ne želimo da u svet ode pogrešna slika o našem gradu, kao i o pripadnicima vojske koja ga je branila – poručuju trebinjski demobilisani borci" (Večernje Đe Će Suza No Na Oko Novosti, 15. 3. 2011). A koja je to tačno slika koja bi bila "pogrešna"? To nam se ne objašnjava detaljnije, to se kanda u ovom žargonu podrazumeva.

Naravno da nikada nećete videti ni čuti ništa što bi bilo eksplicitno rečeno protiv uistinu herojskog akta Srđana Aleksića: to se ipak "ne pristoji", toliko su se do sada išlifovali i oni najtvrdokorniji. Baš kao što se, na primer, niko neće javno veseliti ubistvu Zorana Đinđića, pa ipak, nije da dernekovanja ne beše... U čemu je onda problem? Odakle izvire strah, ili bar strepnja za "čast i dostojanstvo", "branilaca grada" (koji vam, avaj, nikako ne bi umeli suvislo i na "čistom srpskom", izražajno i sa razumevanjem, objasniti od koga li su to branili grad koji niko nije napadao, osim ako ga nisu branili od polovine njegovog stanovništva), a koje bi dostojanstvo nekako misteriozno mogla narušiti jedna filmska priča o jednom istovremeno užasnom i veličanstvenom događaju – tačnije o veličanstvenoj pobuni Čoveka protiv razobručene i užasne neljudskosti i zla? Izgleda da se Zabrinuti Rodoljubi nisu dosetili prave reči koja sublimira sve njihove strepnje, pa hajde da im pomognemo: može se reći da se oni panično boje moguće "politizacije slučaja". Eto im termina na korišćenje ubuduće, honorar ne tražim.

E sad, upravo je u tome problem. Ono što je učinio Srđan Aleksić svakako je bio humani čin, i svakako je bilo herojstvo, ali – ne bismo li te iste reči upotrebili i da je Aleksić, šta znam, spasao neko dete iz rečnog brzaka, ili iz postelje u plamenu? Naravno. Međutim, Aleksić se nije suprotstavio slepim silama prirode, elementarnoj nesreći, ili makar pukom ljudskom nemaru, tipa zaboravljene uključene ringle ili zaspivanja za volanom. Ne: ono što je on učinio bio je eksplicitno politički čin, u najplemenitijem smislu reči (dakle, bez ikakve relacije s onim što se ovde pučki podvodi pod pojam "politika"), čak i sasvim nezavisno od toga je li Aleksić u tom – ili bilo kom – trenutku imao ikakvu svest o tome. Verovatno nije: naprosto je reagovao vođen časnim ljudskim impulsom. Zašto, dakle, politički? Zato što Alen Glavović nije bio slučajno viđen za žrtvu, pa ga se i nije moglo i moralo spasavati od nekakve aistorijsko-apolitične puke slučajnosti, od zlog usuda (kao kad nekom prolazniku padne saxija na glavu): naprotiv, da bi postalo opasno po život zvati se i biti Alen Glavović, čovek je morao da se zatekne baš tu, u Trebinju, ili nekom sličnom mestu, i baš tada, tih ratnih godina. Da je tog umalo kobnog dana, 21. januara 1993, bio u, šta znam, Stokholmu, bio bi bezbedan; baš kao što je i u samom Trebinju bio savršeno bezbedan, na primer, 1989. godine. Postojalo je, dakle, u vremensko-prostornom kontekstu u kojem su poletno činodejstvovali današnji "zabrinuti veterani" nešto što možemo nazvati politikom sistematskog etničkog čišćenja, a Glavović je u tome imao biti samo jednom od bezbrojnih hiljada žrtava, ni po čemu različitom od ostalih, od Une do Drine. Celokupna naša stvarnost nakon 1991-92. direktna je (u Bosni, delom u Hrvatskoj), ili malko indirektnija (u Srbiji etc.) posledica toga. Kompletno prenemaganje i srpskih i hrvatskih i kojih god hoćeš "udruženja ratnih veterana", profesionalnih rodoljubaca, desničarskih stranaka, popova, p(j)esnika i Nacionalnih Radenika opšte prakse oko toga kako se o njima i njihovim podvižništvima govori i piše (o suđenjima da i ne govorimo, pu-pu!), posledica je upornosti u nameri da se odgovornost za tu stvarnost ne prizna. Otuda opsesivna briga svih takvih da ih neko slučajno "pogrešno ne prikaže".

Međutim, nevolja je u sledećem: nije pogrešan njihov prikaz, filmski, medijski ili koji već: ne, oni su pogrešni. Pogrešno je ono što su činili, pogrešni su ciljevi u ime kojih su, stvarno ili navodno, to činili, pogrešan je rezultat do kojeg je sve to dovelo, pogrešni su naši balkanski gradovi ovakvi kakvi su sada, nakon njihovog patriotskog cunamija, pogrešne su države u kojima životarimo nakon svega, pogrešna je celokupna stvarnost u koju smo zabasali, kao u nekakav košmar sa one strane ogledala. Ipak, opustite se, jer sve ostalo je, inače, u najboljem mogućem redu!

izvor:Vreme

[Turkmenbashi 937]

Адвокати нису батерије за корпорације

Да нам се не догоди нова народна: „Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те брани”.

Реч адвокат потиче од латинске речи advocatus, што у преводу значи онај који је дозван у помоћ. Вековима је ова стара професија била последњи бедем који је штитио појединца од државне свемоћи, а понекад и самовоље. Из тог разлога се адвокатура временом развила као потпуно самостална професија, а њени прописи и кодекси су настајали у оквиру самог еснафа, као начин да се сачува независност. Многе велике историјске личности, као што су Демостен, Цицерон, Томас Мор, Ганди, Кастро, Мандела, Франц Кафка итд, биле су по професији адвокати. Слобода и креативност њиховог занимања, као и познавање живота и људских судбина, инспирисало је ове великане на дела која су оставила печат у историји. Адвокати су често иступали као једини истински представници народа, због чега су били прогањани, попут браће Грах – народних трибуна из доба римског царства.

У нашој земљи адвокатура је пролазила кроз изузетно тешке периоде: окупације, ратове, насилне промене режима, диктатуре... Од тренутка када је др Михајло Полит-Десанчић бранио пред Окружним судом у Будимпешти Светозара Милетића до суђења Дражи Михаиловићу, на коме су адвокати одбране Никола Ђонвић и Драгић Јоксимовић имали статус народних издајника. Међутим, адвокатура је успела да преброди све историјске вртлоге, све до уласка у транзициони период и преласка на либерални капитализам, када је свеопшта ерозија вредности и те како утицала на углед и независност ове професије. Иронично, ни апсолутистички режими Броза и Милошевића, који су настојали да контролишу сваки сегмент наших живота, нису имали намеру да упропасте адвокатуру, тако да се данас многе старије колеге са сетом присећају тих „златних” времена. Било је потребно изборити се за правну државу и владавину права да бисмо коначно постали обесправљени.

Никада раније адвокати нису морали да стоје погурени на цичи зими, испред залупљених врата државе. Никада раније држава није донела Закон о адвокатури с намером да ограничи слободу нама чије је занимање и дужност да се боримо за права и слободе других. Нови закон о адвокатури, који су написали Министарство правде и шачица „адвоката”, који су издали своје колеге и струку, прети да браниоце и пуномоћнике претвори у обичне мастиљаре са црним рукавима. Намера државе је да потпуно регулише начин рада и избор органа адвокатских комора у Србији, што је некада била искључива надлежност струке и њених интерних правила. Желе да нам нареде како треба да дишемо, и тиме потврђују Кафкине речи: „Закон, наиме, заправо и не допушта обрану него је само трпи, а спорно је чак и то треба ли то место у закону протумачити тако да се обрана уопште трпи. Стога, строго узевши, тај суд уопште не признаје адвокате, и сви они који пред тим судом наступају као адвокати, заправо су само надриадвокати”.

Нови закон о адвокатури отвориће врата српске адвокатуре разним надриадвокатима и корпоративним крвопијама. Омогућиће странцима да се без икаквог реципроцитета баве адвокатуром на територији Србије. Ми ћемо и даље ићи да чистимо њихове улице, а они ће се шепурити по нашим судовима, приватизовати наша предузећа, крчмити наше ресурсе. Држава ће учинити све да они буду у предности. Нови закон ће увести обавезно осигурање од професионалне одговорности, које домаћи адвокати-почетници неће моћи да плате; повећаће дажбине које ће нас гурнути у банкрот. Појединци се више неће бавити самосталном адвокатуром него ће молити Бога да их запосли нека велика адвокатска корпорација са обавезна два-три презимена у називу. На све то, нови закон о кривичном поступку увешће и додатна ограничења за младе адвокате: адвокати неће моћи да поступају пред вишим и апелационим судовима без пет година радног искуства, а пред Врховним касационим судом – без седам година! У преводу, не можемо више да радимо за себе већ искључиво за некога. А тај неко су адвокатске компаније које стоје иза ове „реформе”.

Читајући овај текст, сигурно се питате због чега се све ово догађа. Многи од вас сматрају да је ово ексклузивни проблем шачице људи, и да ви немате ништа с тиме. Вероватно имате лоше мишљење о адвокатима, које смо, признајем, често и сами заслужили. Доста тога је и производ негативне кампање коју држава води против наше професије. Међутим, суштина је да власт преко новог закона о адвокатури жели да контролише један слободни део нашег друштва, који не зависи од њених догми. У Индији је један адвокат одлучио да живи аскетским животом и сам шије своју одећу, што је довело до ослобођења од колонијалне власти. Они који контролишу свет и наше судбине не желе да се поново појави неки Ганди. Они би да нас све прикључе у Матрикс, да будемо батерије за корпорације и да не правимо никакве проблеме. Иако можда мислите да ово није ваш проблем, тражим од вас да сагледате ширу слику. Да нам се не догоди нова народна: „Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те брани”.

члан групе ,,Београдски синдикат”, адвокат

Феђа Димовић

објављено: 18.03.2011.

[Turkmenbashi 937]

Где је она Француска

Француска је подељена на Француску револуционара и на Француску ситних бакалина. У последњих педесетак година, она прва Француска је нестала, прогутана од ове друге

Свака земља, у сопственој као и у имагинацији суседа, има две слике: једну, лепу и бенигну, и другу, ружнију и непријатнију. Немачка је пре уједињења 1870. била доживљавана као земља испуњена пријатним, добро расположеним и певајућим пивопијама са чудноватим шеширићима. Онда је са Бизмарком и Првим и Другим светским ратом почела да буде доживљавана као милитаризована машина. Русија ужива слику анархије и допуштености свега и свачега, као у време Распућина и Јељцина, или слику неумољивог КГБ-а који невине превози у црним марицама. Слично је и са Француском. Како је давно било примећено, Француска је подељена на Француску револуционара, идеја, ,,доба светлости”, и на Француску ситних бакалина који пребројавају сваки сантим и са неповерењем гледају на странца. У последњих педесетак година, она прва Француска је нестала, прогутана од ове друге.

Галеацо Ћано, италијански министар спољних послова под Мусолинијем, рекао је да би Европа без Француске била само једна огромна Бугарска: континент који не би генерисао идеје, виспреност и дух. Истина, скоро потпуни нестанак Француске са идеолошке позорнице (тачније, са светске позорнице где се производе идеје) није имао само негативне ефекте. Дефинитивна победа ситне буржоазије у Француској учинила је Француску богатом и релативно политички стабилном земљом. Данас је француски друштвени производ по становнику скоро једнак немачком, квалитет живота вероватно на истом нивоу и међу највишима на свету; Французи у просеку живе 81 годину, две године дуже него Американци и седам година (скоро десет одсто) више него Срби. Уживају у дугачким летњим и зимским одморима, једу вероватно најбољу храну на свету, и живе у (можда са Италијом) најатрактивнијој, и што се културне баштине тиче, најбогатијој земљи на свету.

Али, где су идеје? За разлику од периода од Француске револуције до Првог светског рата, када је француски културни и идејни утицај био доминантан у дипломатији и књижевности, а географски био раширен у централној и источној Европи, преко Пиринеја, и нарочито на Блиском истоку, данас су од тога остали само бледи одсјаји. Француски језик у односу на енглески се потпуно повлачи.

Француски некадашњи ,,нови филозофи”, који су постали највеће и најнеодмереније присталице униполарног виђења света, пишу књиге које изгледају као наставци разговора вођених око добре трпезе, пуне перифраза, мањкавог знања историје, често без научног апарата, без фуснота, референци, чак и свести да треба прочитати и шта је неко други написао. Свест о опадању утицаја и страх од глобализације дубоко су продрли у народ и Французе учинили најпесимистичнијим међу западним Европљанима. У анкети Би-Би-Сија, вођеној пре финансијске кризе, скоро две трећине Француза сматрали су да глобализација ,,напредује” сувише брзо у односу на само половину Немаца и Јапанаца. У анкети енглеског ,,Гардијана”, објављеној пре недељу дана, 60 одсто Француза, што је двоструко већи проценат него међу Немцима, сматра да ће следећа година бити економски лошија.

Та ,,глобализациона нелагода” и страх од колоса Кине и Индије узрокују неверицу да се леп живот са великодушним социјалним програмима, од дечјих вртића до пензија, може наставити и у следећим генерацијама. То није само француски већ општеевропски проблем, али је у Француској најизраженији. На страх од економске конкуренције у области трговине надовезао се страх од ,,инвазије”странаца из северне Африке и бивших француских колонија. Неспособност апсорбовања имиграната је очигледна. Млади рођени у Француској, од северноафричких родитеља, често су жртве прећутне дискриминације. Два таласа нереда и паљевина који су 2005. и 2007. године потресли Француску одраз су бесперспективности ове младежи. Звиждање француској химни на утакмици са Алжиром у Паризу навело је Саркозија да прети таквим изгредницима, али претње и полиција не решавају основни проблем. Као ни присилно исељавање Рома, који се онда, кроз неколико седмица, легално враћају у Француску.

На политичком нивоу, антиимиграциони талас и исламофобија довели су до тога да је Марин Лепен, наследница свог оца на месту председника Националног фронта, екстремне десничарске партије, тренутно политичар с највећим поверењем међу гласачима. Политички естаблишмент је изненађен могућношћу да она, ако не победи, онда бар уђе у други круг председничких избора, што је њеном оцу 2002. године већ пошло за руком.

Некадашњи председник Ширак управо ових дана треба да иде на суд (са малом вероватноћом да ће се тамо и наћи); син претходног председника Митерана, иначе и сам некада министар (непотизам?) био је осуђен за малверзације око продаје оружја Анголи; Саркози је тужио па касније повукао приватну тужбу против некадашњег министра спољних послова Вилпена да га је лажно оптужио за узимање мита од продаје оружја, овога пута Тајвану. Саркозијева изборна кампања била је, тврди се (судски докази су мистериозно нестајали), нелегално финансирана од најбогатије Францускиње, власнице козметичке куће ,,Ореал”. Штавише, ни најновије оптужбе Гадафија да је давао новац за Саркозијеву кампању нису невероватне.

Политика према арапском свету пуна је противречности. У јеку демонстрација против туниског председника Бен Алија, француска министарка спољних послова му нуди оружану помоћ. Касније се испоставило да је неколико пута летовала о трошку једног од туниских тајкуна. Саркози је, до пред самог пада, ревносно подржавао Мубарака. Пре 14 месеци дао је праву фешту за Гадафија и допустио му да рашири свој наводни бедуински шатор усред Париза. Сада су француски авиони први бомбардовали Либију.

Француска се заморила. То је велика штета за Европу и читав свет.

гостујући професор на Ол Соулд колеџу, Оксфорд

Бранко Милановић

објављено: 25.03.2011.

[Lillith 346]

Srpski Komonvelt

ljubomir živkov

Sa božanskog visa Boris Tadić u vasceloj regiji vidi samo Srbe: negde gušće nastanjene, negde ređe, ali vidi samo njih. Tek kad u svojoj duši pritisne dugme "show hidden icons" oko naših se ukazuju Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati i sl.

Srbe u regionu ne smatramo dijasporom – šta to pod milim Bogom znači? Ja već na reč "dijaspora" vadim pištolj kao ona slavna ličnost na reč "kultura", svak ko se upoznao sa mojim sada već preopširnim opusom znade da mi je državina raspekmeženost naspram naših u belom svetu odvratna: otišao si u inostranstvo – ćao!

Daj tamo sve od sebe, nostrifikuj ako imaš šta, uči jezik, istakni se kao hard worker, zadobij preporuke poslodavaca, Srbiji nisi dužan da pomažeš ako ti tu u tuđini ne cvetaju ruže, ali se isto tako (pogotovo) ne nadaj ničemu iz Srbije. Otišao si – ćao! Sa potomstvom ako želiš divani srpski, upiši decu u KUD da uče naše igre, vodi ih u crkvu, ako SPC ima tamo filijalu, radi šta znaš, Srbija ima previše beskućnika, previše svojih bolesnih i gladnih građana da bi u inostranstvu plaćala učitelje ćirilice, veronauke i naše slavne istorije. Štaviše: i da nije ovoliko siromašna i propala, i kad bih joj preticalo ja bih bio protiv toga da se bolesno srodstvo između otišavših Srba i napuštene matice održava. Ako ijedno ministarstvo treba da se ukine to je ono za dijasporu, dijaspora je dosadni sentiment, a ako mi neko kaže da Srbija od dijaspore više dobija nego što u nju ulaže ja sam opet protiv: zašto da zloupotrebljavamo i dokle da varamo našu braću, sestre i bratučede vani?! Mi vama jednu priredbu na Svetog Savu (Svetosavski bal je omiljen naročito u Austriji i Nemačkoj: tim ljudima kad kažeš "bal" oni odmah pomisle na Svetog Savu), a vi nama doznake i doznake, što Svetoj materi, što sirotinji, što iz bolećivosti što uz nos međunarodnoj zajednici kad ova kažnjava Srbiju; vi nama pošaljete pesto miliona evra, a koštate nas svega dvesta miliona! Ne želim na rasejanju ni da zarađujem niti da gubim, tako ja, ali Srbija da dva miliona evra za školu u susedne države, škola se nazove "Srbija" a otvori je predsednik Srbije! Sad je otvorio konzulat u Herceg Novom odakle je znamenite reči i poslao u svemir (Srbe u regionu ne smatramo dijasporom!), pa šta se time hoće reći nego da su se okolne državice badava osamostaljivale, džaba su donosile ustave – dok u njima ima Srba sve su one tom uzvišenom supstancom povezane u jednu meta-državu na čijem je metačelu Boris Tadić. Time što Srbe u regionu ne smatra dijasporom naš predsednik poručuje susedima: niste vi pravo inostranstvo, niste prave države! Mislim, jeste prave, ali ste i pravije od drugih -imate tu ludu sreću da ste osrbljene! Građane Crne Gore Srbija je krnjeći svoj fond za specijalne namene blagopodsetila i na fini način podstakla da se na predstojećem popisu stanovništva izjašnjavaju kao Srbi te da ako Svevišnji ushedne postanu i većina u crnogorskom Zavodu za statistiku, šta bismo sa tom većinom ne znamo ni sami, ali okolne kneževine moraju utuviti da ideja o svim Srbima u jednoj državi nije umrla: postoji Savet svih Srba regiona, predsednik mu je predsednik Srbije, svi Srbi u jednom regionu, to je naš novi poklič, a sve zemlje u kojima ima Srba neka su vrsta Srpskog Komonvelta, ako budu htele da osnuju vlastite olimpijske igre – aferim! Svečano će ih otvoriti predsednik Saveta svih Srba regiona.

Prezaštićeni svedok

I dok vladar ne priznaje postojanje okolnih državica, njegov prethodnik ne priznaje buržoaski niti ma koji sud i neće se odazvati pozivu da bude saslušan! Umesto da ga ukore i nagovore da povuče tu hajdučku reč, akademici su se zavetovali se da će svojim telima napraviti živi štit oko Koštunice ukoliko država ustraje u bezobraznom naumu da ga sasluša. Bedem ljubavi im nije bio dovoljan nego će pravo doktora Koštunice na nepojavljivanje pred organima pravde braniti veličanstvenom peticijom. Na internetu se može videti neautorizovani transkript razgovora akademika i samog doktora sa Sinišom Kovačevićem: "U svojim dramama baviš se neodustajno srpskom patnjom i veličinom, ovde ti je i jedno i drugo, napiši peticiju a svako kome je srpstvo na srcu dotrčaće da je potpiše!" Rečeno – učinjeno: "Osuđujemo kao nedostojan pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu. Pozivamo odgovorne državne vlasti da prekinu ovu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima." Proglas su prirodno prvi potpisali članovi SANU, ako iko ima vremena napretek to su oni, za njima su se, ali i za nadahnutim sinišinskim slovom ljubve, poveli dramski umetnici, pevači, izdavači sabranih dela ratnih zločinaca, specijalne penzionerke… Časni Amfilohije dao je peticiji međunarodni karakter, takođe ju je učinio narodno-crkvenom, fali samo Peter Handke da svojim potpisom razbije slatku jednoličnost ćirilice i da pravednu stvar podrži kao sin neslavenskog življa.

Ali i bez prijatelja Srbije na najboljem smo putu da usavršimo naš ionako savršen Ustav: osoba koja prikupi više od hiljadu tristo osamdeset devet potpisa podrške ne može biti pozvana na informativni razgovor. Normu će vremenom prihvatiti druge države, svaka će cenzus odrediti shodno svom najvećem prazniku, ali da je i došlo do nemilog događaja tj. hearinga, doktor bi se borio ćutanjem, istočnjačkom veštinom kojom je ponirao u dušu Aca Tomića i ovaj u njegovu, ili bi za branioca prihvatio Čavoškog pa bi njih dvojica stručno ispreskakali tužilaštvo i policiju: od transkripta bi S. Kovačević napravio dramu (gl. ul. Milan Gutović i Milovan Đorić), Ljiljana Lašić napisala bi libreto a Slađana Milošević muziku za operu zvanu jednostavno i nezaboravno "Koštunica", kao "Ščelkunčik".

[kompaj 257]

Ima li života posle odlaska Putina?

Vladimir Putin je brzinom misli protrčao kroz Beograd, jurili su ga svi,

patrijarh, predsednik, rektor, niški bajkeri, fudbaleri da mu uruče darove...

davao je ko je šta imao: ordenje, monografije, doktorate, dresove, a visoki

gost je uzeo šta je u letu uhvatio. Ne znam šta se govorilo iza zatvorenih

vrata, ali ovo što nam je bilo dostupno da vidimo bilo je zazorno gledati.

Premijer Cvetković, koji se sa aerodroma do palate Srbije dovezao koleginom

limuzinom marke zil - 41052, koja može da izdrži manji nuklearni udar, i da

umesto točkova pređe na vožnju gusenicama, prepričavao je novinarima kako

izgledaju sedišta limuzine, kako su ta kola toliko velika da u njima može da

se održi konferencija... Tadić je dragom gostu objašnjavao kako su nam

slični jezici, pismo, a naročito trobojke, šefica najveće poslaničke grupe

nam je prepričavala kako je Putin, veliki šeret, rekao - eh, da mi u Dumi

imamo toliko stranaka, ništa ne bismo uspeli da uradimo... Patrijarh se

zahvaljivao Putinu na ljubavi koju gaji prema SPC, a ovaj mu je odgovorio da je

za njega vera iznad svega. Dvadeset hiljada ljudi na stadionu Crvene Zvezde je

ovacijama pozdravilo velikog ljubitelja Srbije, pravoslavlja i fudbala, a setni

rektor BU je rekao da je pun razumevanja što počasni doktor Putin nije mogao

da dođe u rektorat i primi dar, nego je izabrao da ode na Marakanu.

Posebno je tužna priča način na koji su tzv. ozbiljni mediji izveštavali o

Putinovoj poseti... rekli su nam sve, i šta je jeo grilovano, a šta pohovano,

da je za dezert imao punjenu krušku prelivenu kremom, da je doleteo Iljušinom

vrednim 300 miliona dolara, da ga je dočekalo i pozdravilo ukupno 152 gardista,

da je žena vojnik uvežbanim pokretom metlicom sklanjala svaku mrvicu sa

crvenog tepiha na koju je trebala da kroči noga dragog gosta... Izveštavali su

nas ko je nosio koju značkicu na reveru: crvenu značkicu su nosili članovi

pregovaračkog tima, plave - saradnici nižeg ranga, zelene - naoružana lica,

koja su nosila revolvere marke glok. Jedini koji nisu morali da nose značke i

revolvere, mada bi im lepo stajali, bili su Putin i Tadić... Rečeno nam je da

nam je Putin doneo paket vredan 10 milijadi dolara, da na 800 miliona možemo da

računamo koliko sutra...

Saznali smo i da su ruski novinari, s pravom, iznenađeni ljubavlju kojom je

njihov predsednik obasipan iz minuta u minut u srpskoj prestonici. Ni oni nisu

znali koliko ga volimo, a volimo ga ne zato što je karatista, alpinista,

motociklista, jahač divljih konja i pecaroš, nego zato što je Putin sve ono

čemu smo se oduvek divili - opasni KGB-ovac koji je mnoge veštine iz tog

perioda svog života preneo i u Kremlj. Divimo mu se iz istih onih razloga zbog

kojih smo se divili brutalnosti i bahatosti Slobodana Penezića-Krcuna i Leke

Rankovića.

A Putin se ponašao kao da mu je malo dosadno, između fraza o ljubavi između

dva naroda, govorio je da ga interesuje samo biznis, da nema ništa protiv

ulaska Srbije u EU, ali da to ne sme da poremeti odnose sa Moskvom. A u NATO -

nikako ne smemo ako želimo njegovu naklonost.

Malo smo se pred gostom i obrukali, Mrkonjić je, nezgrapan kakvim ga je bog

dao, posle potpisivanja nekog od mnogobrojnih a nedefinisanih sporazuma, oborio

stolicu koja umalo nije pala na Cvetkovića, neka prokleta drvena vrata se nisu

sama otvorila pred Vladimirom Vladimirovičem, ali on se, izveštava nas

Politika, nije dao zbuniti nego je sam, lično pogurao velika drvena vrata.

I to nije sve. Neko je na TV Vojvodina ispod slike na kojoj se rukuju naš i

ruski šef, napisao: potvrda NEprijateljstva. To je od direktora TV Vojvodine

protumačeno kao sabotaža, narušavanje srpsko-ruskog prijateljstva, odmah su

pala otpuštanja, suspenzije i izvinjenja.

Ne znam da li je neko otpustio novinara ruske državne televizije koji je pre

neku godinu rekao da je Đinđić dobio metak koji je kao marioneta zapada i

zaslužio, ne znam da li se neko usudio da pita nekog Rusa, ne mora Putina,

zašto je Miri Marković i Marku Miloševiću, za kojima je bratska Srbija

raspisala poternicu, Putinova Rusija dala politički azil. Je l’ to

poštovanje i ljubav među braćom...

* Tekst preuzet s Peščanika

[Dana 123]

Marko Simišić

Politika ameba

"Bolja budućnost, nacionalni interesi, rekonstrukcija Vlade, smanjenje broja ministarstava, investicije, nova radna mesta...", samo su neke od brojnih fraza i lažnih obećanja koje smo mogli čuti od svih partija na srpskoj političkoj sceni tokom proteklih godina.

Sada na početku 2011. ponovo se priča o "vanrednim izborima i smeni vlasti", odnosno o temama koje su postale svakodnevica od uvođenja višestranačkog sistema u Srbiji pa do danas.

"Boljitak" narodu obećavaju svi - od vlasti koja je skoro sve rasprodala, pa sada raznim porezima i akcizama pljačka narod u cilju pukog samoodržanja, pa do opozicije koja je ne tako davno i sama bila vlast i kao takva postavila čvrste temelje i pravila igre kojih se današnje haračlije drže kao pijan plota.

Svađa političara u parlamentu, ili ona, izrežirana u šarenim studijima TV stanica, dizajnirane su sa ciljem da slude narod, koji će u dogledno vreme izaći na birališta i ponovo glasati - za iste. Jer, razlika između "pljačkaša sa vlasti" i "spasitelja iz opozicije" zapravo ne postoji.

Prave razlike među pomenutima se kriju i tankim nijasama stranačkih programa i statuta, koje, očigledno, ne znaju ni glasnogovornici tih partija i u uspešnosti otimanja para za vreme trajanja mandata.

Toga su svesni i sami političari, koji su obrisali čak i onu lažnu tanku crtu suparništva, koja je "krasila" neka prethodna vremena.

Nisu više demokrate (bivši komunisti) i socijalisti (reformisani komunisti) - nepomirljivi protivnici. Oni su sada - koalicioni partneri. Uz njih su u igri i naprednjaci (radikali koji su evoluirali) i opet neke druge "demokrate", koji su promenili mantru pa se više ne kunu u demokratiju već u "nacionalne interese" ili, što je izgleda postalo obavezno, u "prava gej populacije".

Ne treba zaboraviti ni razne penzionere, lažne monarhiste, bivše ratnike i ostale koji svoju ploču menjaju kako vetar dune.

A interes svih je jasan - na vlast po svaku cenu. Bez obzira na izrečene uvrede, lažna obećanja, programske razlike, sukobe iz prošlosti, ali i krađe iz prethodnog mandata - svi se nadaju da će im ono malo glasača podeliti dobre karte kako bi oni mogli da podele fotelje u Vladi i unosnim upravnim odborima.

Za promašaje iz prošlosti uvek su krivi oni prethodni, a oni su po pravilu amnestirani, kako kolege koje sada "vrše vlast" ne bi jednog dana odgovarale za lopovluk. Na stubu srama završe samo sitne ribe, ili oni koji su se na neki način ogrešili o nepisana stranačka pravila.

Za to vreme građani Srbije dele se na ove ili one, a svi zajedno tonu u siromaštvo i bedu. Političari za to ne haju. Kao i amebama važna im je samo deoba. O tome možda najbolje govori jučerašnji odgovor trenutnog (slučajnog) premijera na pitanje - znate li koliko je poskupela hrana u Srbiji?

"Da sam znao da ćete me to pitati, rekao bih mojim saradnicima da mi dostave te podatke", reče čovek bez trunke stida.

Kolumna Rekonstrukcija Vlade Političke stranke

izvor

Izmenjeno March 25, 2011 od strane člana Dana
promena kolumne u vezi sa politikom,dodat izvor

[Valter 359]

Od Wardaka pa do Kabula, od JNA pa do NATO-a

"Globus"

| Boris Dežulović

Točna je informacija, kažu u MORH-u, da će u Afganistan biti upućivane zajedničke vojne snage bivših jugoslavenskih zemalja. Znači opet se osniva Prva proleterska

Kad je na kraju pao i sam balkanski Pijemont, kad je služenje obaveznog vojnog roka – onoga što se u jugoslavenskoj ekonomiji nazivalo “vraćanjem duga domovini” - ukinuto i u pretorijanskoj Srbiji, moglo je izgledati da smo konačno završili dugačku, predugačku balkansku mužjačku priču, onu koja bi započinjala lozinkom: “A gdje si ti bio u vojsci?”

Već raspadom Jugoslavije te su, nekad epske priče s albanskih i bugarskih granica, postajale vicevi o Bobiju i Rudiju: umjesto rasplakane uže rodbine na željezničkoj stanici, mlade su mužjake ispraćale mame pred liftom, a oni su se iz vojske vraćali već u dva, na ručak, pričajući kasnije zadivljenim klincima u kvartu kako su u vojsci bili puna tri mjeseca, pizdi materinoj iza leđa, tamo na posljednjoj stanici “četrnaestice”. A veterani vojnih pošta iz dubokog jugoslavenskog ofsajda zabrinuto su gledali u neizvjesnu budućnost svojih državica, u kojima klinci više ne znaju ni kalašnjikov rastaviti, ni baciti se na atomski udar slijeva.

Onda su izmislili i ono, kako se zove, civilno služenje vojnog roka - stasiti su mladići u punoj snazi umjesto bestrzajnih topova vukli invalidska kolica u staračkim domovima - da bi na kraju knjigovođe naših sloboda izračunale da su, nakon punih hiljadu i pol godina slavne ratničke povijesti, muškarci konačno vratili dug domovini.

Pa ipak, daleko od naših očiju, dalje od posljednje stanice “četrnaestice”, dalje i od najudaljenije planinske karaule, stasaju novi naraštaji Jugoslavena sa svojom epskom vojničkom pričom.

- A sjećaš se Điđija iz Han Pijeska? - sjetit će se u neko doba naš veteran, koji je vojsku služio davne 2012. godine.

- Ih, kako se ne bih sjećao Điđija! Kad je ostao bez cigareta, pa zamotao domaći duhan. I krenuo letjeti s krova kasarne.

- Jest, jest! Pa kad ga je poručnik Spasojević u bolnici pitao gdje je nabavio afganistansku travu, a on rekao: Ubro iza magacina, druže poručniče!

- Poručnik Spasojević? Tanasije? - uključit će se u vojničku priču treći za šankom. - Taj je poslije bio kod nas, komandant Treće tenkovske.

- Čekaj, gdje si ti služio?

- Vojna pošta tri-nula-nula-sedam, Kandahar.

Tako će od sutra izgledati vojničke priče sa jugoslavenskih šankova, kićene bajke iz smrdljivih spavaonica afganistanskih kasarni, gdje se upravo ovih dana, sedamdeset godina nakon povijesnog Titova postrojavanja u znamenitom bosanskom mjestu Rudo, ponovno osniva Prva proleterska.

“Točna je informacija da je u sklopu suradnje unutar zemalja članica A5, Američko-Jadranske povelje (Sjedinjene Države, Albanija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina) tijekom nekoliko prijašnjih bilateralnih i multilateralnih sastanaka razmatrana mogućnost upućivanja zajedničkih regionalnih timova u sklopu operacije ISAF”, potvrdili su u hrvatskom Ministarstvu obrane. “Republika Hrvatska preuzet će vodeću ulogu u osnivanju Škole vojne policije u Afganistanu, te smo u tom smislu predložili i uključivanje zemalja A-5, ali i drugih iz regije. Do sada su, uz nas, spremnost za sudjelovanjem iskazale Republika Slovenija, te Bosna i Hercegovina, a očekuje se da će se uključiti i ostale zemlje članice A5, Albanija, Crna Gora i Makedonija.”

Srbija će se u partizane, kako je već red kad Hrvati pišu povijest, uključiti na kraju, kad već budemo pred Volgogradom, poskidat će četnici šubare i kokarde, pa se u nekoj vukojebini surog Hindukuša na afganistansko-tadžikistanskoj granici spustiti s trorogim titovkama na glavi i priključiti Prvoj proleterskoj udarnoj brigadi. Neće, eto, biti Bosna, nego recimo Badkhshan, neće u njemu biti malo Rudo, nego Ragh, i neće u malome Raghu biti Josip Broz Tito, nego američki general David Howell Petraeus, vrhovni komandant ISAF-a, NATO-ove misije u Afganistanu.

Postrojit će maršal Petraeus slavnu First Proletarian Assault Brigade, visoko će vijoriti crvene zastave dok obroncima Hindukuša bude odjekivala horska zakletva iz hiljadu i dvjesto grla:

“Ja, vojnik taj i taj, svečano se obavezujem da ću braniti nezavisnost, ustavni poredak i interese Sjedinjenih Američkih Država, te nepovredivost i celokupnost NATO pakta, i da ću čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo svih njegovih naroda i narodnosti. Uvek ću savesno i disciplinovano izvršavati obaveze i dužnosti vojnika Atlantskog saveza, i biti spreman da se borim za njegove strateške ciljeve, ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život!”

Mnoga će hrvatska, srpska, bosanska ili makedonska majka pustiti suzu, očevi će se praviti da im je nešto upalo u oko, mlađa će braća kopati nos, a regruti se spontano uhvatiti u kandaharsko kolo pa zapjevati “U ime svih nas iz devedeset i neke, za zakletvu NATO-u spevo sam stih”. Pa onda “NATO-pakt se širi na sve strane, sad slobodno po svijetu ginemo, al’ velike pamtit ćemo dane - paktu NATO, mi ti se kunemo!”.

Pokazivat će sutra veterani na šankovima svoje tetovaže, “Kabul 25. 5. 2013.” ili jednostavno “JNATO”, krenut će opet vojničke priče, kako su u Iraku stekli druga do groba, i kroničnu upalu zgloba, suvenir na stražarske dane na liniji Duranda, pričat će o dobrom zastavniku Van der Vodsenu što im je iz Panjwaya nabavljao travu, i o majoru Hartwicku, što je jedanput za kaznu cijelu diviziju poslao da skuplja pikavce po Bagdadu, i o Goci Bataljonki, paštunskoj ljepotici Ghazali što je radila u kantini baze u Peshawaru.

Svatko će u kasarni imati ona obavezna tri Slovenca što se uvijek sa strane domunđavaju na svom nerazumljivom jeziku, i ona tri talibanca što su na zidu komande inženjerije u Nahr-e Saraju napisali “Kandahar Republika”, svaki će se hvaliti da je jebo ženu dežurnom oficiru, i baš svaki će se kleti da je upravo on taj mangup iz vojničke legende što je onomad ljutom generalu Howellu pred nosom na jutarnjem postrojavanju iz razglasa pustio Thompsona.

Ispraćat će opet uža rodbina i prijatelji zbunjene, ošišane klince u vojsku, čut će se s radija “Dragom nećaku Natku odlazak na odsluženje vojnog roka u Karshi-Khanabad u Uzbekistanu čestita ponosni stric Marin, s pjesmom ‘Still in Saigon’ Charlie Daniels Banda”, brojat će Natko godinu dana kasnije “sitno” u kafani “Drumski raj” u Rijadu, krenut će opet nedjeljom prije podne emisija o vojničkom životu, “May I speak, sir”, vidjet ćemo hrvatske i srpske regrute kako zajedno grade nasipe na Eufratu, a najveće jugoslavenske estradne zvijezde odlazit će u centralnoazijske zabiti da razgale naše momke u NATO-ovim operacijama pjesmom “Od Wardaka pa do Kabula, od Dhi Qara pa do Jowzjana, kao niska sjajnog đerdana, svetlim suncem obasjana, ponosnog Afganistana - Opracijo, Operacijo!”

Tamo, na afganistanskim visoravnima, doći će kraju slavna tisućljetna povijest hrvatske vojske, što je cijela stala u dvadeset godina. Hiljadu godina krvarili su i ginuli Hrvati za rimske pape i ugarske kraljeve, za turske sultane i austrijske careve, za talijanske i njemačke gospodare, za srpske i jugoslavenske generale, i svih tih hiljadu godina sanjali svoju državu, svoju uniformu i svoju pušku na svome ramenu. I tek što su dobili državu, već se na hrvatskom ramenu našla američka puška.

Pola stoljeća skupljali su, eto, Hrvati kožna oboljenja u sivomaslinastim uniformama JNA sanjajući šahovnicu na šapki, i nisu nakon veličanstvenog oslobodilačkog rata hrvatske trobojke na kasarnama digli ni na pola koplja, a već su se postrojili u četverorede i umarširali u američke Herculese, da negdje na azijskom Srednjem istoku ponovo uskoče u uniformu JNA - Jugoslav NATO Allies.

Tek što su vratili sve dugove domovini, hrvatski se mužjaci, jebiga, opet zadužili.

[Turkmenbashi 937]

Čedomir Antić: Nema pravde, ima bola

ZANIMLjIVO je držanje zvanične Srbije posle hapšenja Božidara Vučurevića, nekadašnjeg predsednika opštine Trebinje, i uoči njegovog sve izvesnijeg izručenja Hrvatskoj. Čini se kao da je Vučurević stigao iz Nove Gvineje ili je gaučos sa krajnjeg juga Latinske Amerike. Reč je o ”čistom funkcionisanju pravne države”.

Kada je u Bosni i Hercegovini po međunarodnoj poternici uhapšen Miroslav Purda, u Zagrebu je rečeno da je ”...branitelj Purda već robijao u srpskom logoru... pa neće valjda sada ponovo...” Dakle, Srbija je uvek ista: onda kada se u vojnike JNA pucalo i danas kada se pretržu da pokažu regionalnu privrženost evropskom jedinstvu (čiji su temelji položeni 1991. i 1995. godine). Muslimanski socijaldemokratski vođa je izjavio da Srbija izigrava ”regionalnog policajca”. Setimo se da je zbog slučaja Jurišić bošnjački član Predsedništva BiH vodio pravu kampanju. Naša država je tolerisala njegov nastup u vreme kada je bio predsedavajući Predsedništva, ne pitajući ga da li ima podršku druga dva člana ove formalno konsenzualne ustanove.

Strane države su često hapsile po poternicama za ratni zločin koje su bile izdate na osnovu odluka našeg suda. Ne mogu da se setim da li je neki uhapšeni bio i izručen Srbiji. Istina, skoro svi su dobili izvanredan prijem po povratku kući. Purda, na primer, ima šanse da reši pitanje zaposlenja, a i dete će mu izgleda dobiti premijerku za kumu. Ukoliko ga izruče, Vučurević će možda stati pred sud koji je zbog ubistva susedovih ovaca osudio jednog Srbina na višegodišnju robiju. Osuđeni je označen kao izvršilac Garašaninovog ”Načertanija”! Predsednik iste države je pred kraj mandata skratio kaznu osuđenom egzekutoru porodice Zec.

Ako je sve to tako, zašto jednostavno ne pozovemo hrvatsku, albansku i muslimansku policiju i sudove da sprovedu pravdu u Srbiji? Pravde teško da će biti manje, ali bol ne može da bude veći.

Izvor - Novosti.rs

[Dana 123]

BEOGRAD 02. 04. 2011

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Politička pravda

Ministarka pravde Snežana Malović kaže da je podizanje optužnice protiv Cece Ražnatović najbolji dokaz da u Srbiji nema nedodirljivih. Ministar policije Ivica Dačić kaže da hapšenja Mrkinog pomoćnika i Dinkićevog savetnika potvrđuju da politička funkcija nikoga ne štiti od odgovornosti. Portparol Vlade Slobodan Homen kaže da je ovo „samo početak odlučnog obračuna sa kriminalom"...

Sve je to mnogo lepo. Samo, ima jedan mali problem. Ništa od svega toga nije istina!

Optuživanje Cece i hapšenje Mrkinih i Dinkićevih saradnika nisu dokaz pravne države, već su, upravo suprotno, dokaz partijske, strogo kontrolisane države. Svi ti medijsko-marketinški „obračuni sa kriminalom i korupcijom" jesu samo dokaz činjenice da su pravda, zakon i pravo u Srbiji i dalje političke kategorije. Zakon ovde, naime, ne važi uvek i za svakoga, već samo ponekad i samo za ponekoga. Zakon se ovde, nažalost, primenjuje samo onda kada neko „lepo hapšenje" ili neka spektakularna optužnica mogu u javnosti da zatrpaju nekakav veliki problem.

Da se mi razumemo, ne pada meni na pamet da ovde branim ni Cecu, ni pohapšene dosističke hohštaplere. Ne! Ako su krali, ako su zloupotrebljavali državu, ako su izbegavali plaćanje poreza, onda hapsi, sudi, osuđuj! Strogo po zakonu! Problem nije u tome da li njih treba kažnjavati. Problem je u tome što se ne mogu samo oni kažnjavati. Problem je u tome što se ovde već godinama unazad zakon primenjuje isključivo na bivšim glavonjama i sitnim „ribama". Problem je u tome što je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj nikada nije uhapšen niti optužen nijedan od najviših državnih funkcionera!

Da li je, hoću da pitam, moguće da su ovde baš svi ministri, bivši i sadašnji, prepodobne poštenjačine okružene pokvarenim zamenicima, pomoćnicima i savetnicima?! Kako to da je Srbija ovako ojađena, opljačkana i upropašćena, a da zato ne odgovara niko važniji od pevačice?! I otkud to da se ovih dana u svim medijima naveliko priča o zapleni imovine Ražnatovićke i Džajića, a da niko i ne pomišlja da postavi pitanje porekla imovine najviših državnih i političkih funkcionera?! Što, je l' su se oni, može biti, rodili u odelima od po pet hiljada evra, jesu li od tate i mame nasledili milionski vredne stanove i kuće?!?

Elem, najbolju potvrdu teze o političkoj pravdi u Srbiji dobićemo u predizbornoj kampanji koja je upravo otpočela. U nedostatku velikih para i konkretnih ekonomskih projekata, vlast će pokušati da ostane na vlasti jašući na „obračunu sa organizovanim kriminalom". U tom će obračunu najveću cenu platiti Ceca i Džaja, a šefovi mafije ostaće nedirnuti.

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ

izvor

[kompaj 257]

»Brendiranje« Draže

miloš vasić

Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo

Šta je nama danas Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, 20. april 1893. – Beograd, jun 1946)? "Prvi gerilac u Evropi i školski drug De Gola"? Ratni zločinac, saradnik okupatora i domaćih izdajnika? Generalštapski oficir, politici slabo vičan, slab karakter nesposoban da u potčinjenim jedinicama održi disciplinu? Oklevalo i ziheraš, komandant koji je propustio svoje šanse sve čekajući kojoj bi se strani priklonio, pa je i tu učinio pogrešan izbor? Odmetnik od kralja i vlade u Londonu? Nevina žrtva Čerčilovih mahinacija u dogovoru sa Titom? Ili poučni eksponat na otpadu istorije?

Ovih dana trebalo bi da nas višenamenski Slobodan Homen obavesti dokle je ta neka njegova komisija stigla tražeći grob Draže Mihailovića; "Iskopaće tebe Homen!", što reče Pera Luković... Sva je prilika da neće. Oni koji znaju šta se sa posmrtnim ostacima desilo pošto je osuđenik "umro na prečac u prisustvu vlasti" ili su mrtvi – ili neće da kažu ni po koju cenu, iz inata. Jovo Kapičić bio je jasan: "Sve i da znam, ne bih vam rekao." Sretao sam razne ljude koji su u hapšenju, istrazi i suđenju imali neku ulogu i niti jedan jedini nije bio spreman da tu stvar razjasni. S te strane, dakle, nema nade.

Ljudi malo bolje upućeni u takve slučajeve kažu da je sve to posao zaludan: za narodne izdajnike nema mesta u domovinskoj zemlji, pa se zato (i da se kasnije ne bi pravila simbolička mesta za pristalice) ostaci spale, razveju i puste niz vodu ili u more. Dinko Šakić, komandant Jasenovca, sahranjen je u punoj ustaškoj gala uniformi, ali on je dolijao tek 1998, pa je bio izuzetak po sentimentalnoj crti Tuđmanovih simpatija za NDH, mada ga to nije spaslo robije na kojoj je i umro. Sva je prilika da Dražu čak ni Homen iskopati neće i da će Vuk i Dana Drašković (i još neki) ostati neutešni. Mogu se lako zamisliti naricanja i nadgrobne besede tužnom zboru kad bi se ostaci nekim čudom pronašli, ali – kako stvari stoje – bićemo pošteđeni scena guranja nad grobom Vuka i Voje Mihailovića, duhovnog i ostavinskog naslednika. Za sada imamo samo nešto malo ličnih predmeta (naočari itd.) izloženih u predvorju direkcije BIA, dva-tri ne baš uspešno izvedena spomenika, topla sećanja sve manje saboraca i mit koji održava izvesna vrsta fanatika koji Dražu u životu sreli nisu.

MIT FANATIKA: Taj mit je zanimljiv. Zašto je neki košarkaš Gurović istetovirao Dražin lik na pola leđa? Zašto Vuk, Dana i ovo što je ostalo od SPO-a ne mogu usta da otvore, a da ne pomenu Dražu? Zašto veselnik Vuk mrči papir za neopevano pretenciozne, dosadne (i činjenično netačne) knjige tipa Noć đenerala? Koliko je glasača SPO dobio na Dražu? Zašto se gomila kojekakvih "dobrovoljaca" i "četnika" godinama po Srbiji, Bosni i Kninu dizajnirala po Dražinim slikama? Zašto je srpska nacionalistička opozicija krenula iz Nove Pazove pod četničkim šubarama, da bi danas samo SPO insistirao na tome? Šešeljevi radikali ubrzo su se odmakli od Draže i, kao, njima su četnici uzor, ali bez đenerala. Ono malo neke sirotinje oko Knina insistiralo je na tradiciji "Dinarske divizije" i popa Đujića, ama je i njih prošlo. U Republici Srpskoj nastoje da četničku tradiciju zaborave; preko volje, doduše, ali – šta je, tu je. Kud se dedoše sve one "četničke vojvode", njih na stotine, od Šešelja, preko Jove Čekovića, pa do Velje Ilića?

Da se nisu kojim slučajem bacili na knjige i uvideli da o čemu je u stvari bila reč? Teško: čitanje knjiga nije im svojstveno, zna da bude razočaravajuće, a i zašto bi se nervirali bez potrebe? Najlakše i najefikasnije bilo je od Draže i dražinovaca napraviti mit. Mit je najlakši izlaz iz protivrečnosti i iz stvarnosti, kao što vidimo. Tako smo dobili mit o Draži, mit koji funkcioniše kod provincijalnih desničara, "seljačko-domaćinski" mit.

Ima tu sad nekih problema, koji iritiraju kao onaj kamenčić u cipeli. Jedan problem je istorijska istina. Drugi je, da prostite, moralne prirode. Ali, idemo redom.

Kad neko kaže "Milan Nedić", mora da kaže i "Aćimović", "Dragi Jovanović", "Kosmajac", "Specijalna policija", "Banjica", "Jajinci", "dušegupka", "Srpska državna straža" (koja nas vodi Draži) itd. Kad neko kaže "Mita Ljotić", on mora da pomene i "Srpske dobrovoljačke odrede" (koji opet vode do Draže), pa onda i Kragujevac i Marisava Petrovića. O Nikolaju i Justinu drugi put.

Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo. Objavljen je u četničkom biltenčiću "Naš put". To je zapanjujuća zbirka najhalavijih apetita koji su nekome mogli na pamet pasti; Moljević delje ražanj ne za zeca koji je u šumi, već za međeda koji mu drži kandže na grlu. Njegova Velika Srbija veća je od Šešeljeve: Jadran od Zadra do Drača; Skadar je naš; delovi Bugarske, Rumunije i Mađarske; od Gospića, preko Karlovca do Virovitice. Hrvatima je velikodušno ostavljena Slavonija (osim Osijeka i Vinkovaca), a Slovence je častio Istrom i Rijekom. "Preseljavanje i izmena stanovništva", kaže Stevan Moljević, "naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih". Zvuči poznato? Čim pobede, eto nama Velike Srbije; samo da pobede. Ko da pobedi? S kim u savezu? To se ne kaže. Zna se, međutim, da su Dražini četnici činili sve što mogu ne bi li se sporazumeli sa Pavelićevim ustašama oko zajedničkog cilja: borbe protiv partizana. Pad Italije naročito ih je zbližio i o tome ima istorijskih dokumenata koliko hoćete. NDH je plaćala penzije četničkim udovicama i dala salvus conductus (slobodan prolaz) četnicima koji su se povlačili ka Austriji; dokumenta su objavljena, uz prateću umerenu neugodnost među srpskim i hrvatskim šovinistima.

ZAJEDNIČKI IZLAZ: Zašto to nikome ne smeta onoliko koliko bi trebalo i bilo pošteno? Zato što su i jedni i drugi našli izlaz iz problema: antikomunizam. Doduše, taj njihov antikomunizam, iskren besumnje, bio je donekle preuranjen. Zapadni saveznici i SSSR bili su na istoj strani, onoj koja je bila planetarni izbor između dobra koje možemo da smislimo i apsolutnog Zla. Kao što smo videli na Blajburgu, antikomunizam nije upalio kao izgovor. Upalio je tek 45 godina kasnije u nacionalnim mitologijama Srba i Hrvata. Odatle nam i "brend" Draže Mihailovića i ostalih narodnih izdajnika: oni su bili antikomunisti, znate, ali ih je, eto, perfidni Albion izdao onom Brozu. Sad su svi oni "borci za demokratiju i protiv komunizma", pa su tako stradali na pravdi Boga; bili su proroci, započeli su Hladni rat prvi (u nevreme, doduše). Uostalom, što neko reče, je li bilo većeg i žešćeg antikomuniste od Hitlera? Pa ko ne bi s njim protiv komunističke nemani? Trebalo bi da smo im zahvalni, Draži, Nediću, Ljotiću, Paveliću, Luburiću i kompaniji: oni su bili vizionari, a partizanski "šumci" borili su se, kao priprosti i nepismeni ljudi, tek protiv okupatora i narodnih izdajnika, ne shvatajući o čemu je tu reč. Sa logičkim protivrečnostima u ovakvim tumačenjima borite se sami. Moralni ugao jasan je po sebi.

Dakle, srpski "brend" Draža proizveden je kao metafizička i mitološka uteha pred očiglednim činjenicama kolaboracije i izdaje, poraza i sramote. Tuđman je pokušao isto tako da NDH predstavi kao "dio antifašističke koalicije", ali mu nije uspelo.

Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, deco? Tito, a ne Draža. A zašto? Zato što se borio protiv okupatora i njegovih saradnika, umesto da sedi i čeka. Odakle oni na Blajburgu i Kočevskom rogu? Bežali. Od čega su bežali? Od narodnog gneva. Zašto? Zato što su služili Nemce "pseći" (što reče Vuk Drašković, pre nego što se "preumio", o Draži Mihailoviću). Zašto su Kralj i Vlada iz Londona maja 1944. naredili četnicima da se stave pod Titovu komandu, što je bilo bolno i traumatično, ali – šta se može? Zato što je Čerčilu dosadilo da snabdeva nacističke saveznike.

Sve to, međutim, ne zanima više nikoga, jer su od Draže, Nedića i Ljotića napravili mit. A s mitovima se ne polemiše.

izvor: 'vreme'

[Turkmenbashi 937]

Пројекат Србија

Препуни амфитеатри говоре да је Србија препуна оних који желе да нешто науче. Још само да им обезбедимо учитеље

У последња два месеца учествовао сам у две веома интересантне трибине. Београдски синдикат је био позван да одржи предавање студентима Православног богословског факултета у Београду и Факултета техничких наука у Новом Саду на тему „Утицај популарне културе на систем вредности код младих”. Препуни амфитеатри били су више него јасан сигнал да су млади у Србији и те како свесни времена у којем живе. Потпуна дехуманизација друштва, поплава неукуса, наметање императива материјалног успеха, лажне слободе и индивидуализма, главне су болести савременог света. Питали су нас како можемо да излечимо наше друштво? Када се може очекивати да ће нам бити боље? Показало се да су још увек заинтересовани за вредности као што су солидарност, пријатељство, љубав, правда, патриотизам, пожртвованост, скромност – све оно што полако бледи и нестаје из нашег националног бића. Закључак је био да се заједничким снагама цело друштво мора борити за повратак ових вредности.

Неко ће рећи да су ово општа места која су позната и свакој баби на пијаци. Сви ти критичари знају све шта треба да урадимо, али и даље остају код куће, испред телевизора. Неактивност им пружа сигуран заклон од неуспеха и добру позицију да одапињу своје отровне стрелице натопљене сарказмом. Моје питање за њих је: ако сви све знамо, како се онда нама стално понављају исти проблеми? По ком систему функционише ово друштво када дозвољава да њиме руководе најгори? Наши студенти и ђаци годинама освајају прва места на светским такмичењима у знању. Ипак, радна места и положаје добијају они који нису у стању да меморишу ниједну реченицу беседе свог политичког гуруа, чије име до бесвести цеде зарад личне промоције. Негативна селекција тера младе и образоване људе преко границе, не даје им послове, а форсира партијске послушнике и професионалне лепиоце плаката. Дуга штикла која може да западне за око неком нахијском кнезу више значи од дужине си-ви-ја. Лажна елита учи своју децу да је држава златна жила коју треба сисати. Речи ,,лопов”, „издајник”, „криминалац”, сада имају значење „сналажљив”, „способан”, „предузимљив”. „Издаја идеја и принципа” је преименована у „флексибилност” и „коалициони потенцијал”. Живимо од избора до избора и никако да схватимо да не бирамо ми него спољни интереси. Толико смо жељни демократије да смо почели да верујемо у бајке. Испада да ипак не знамо баш све, можда чак и ништа.

Препуни амфитеатри, међутим, говоре нам да је Србија препуна оних који желе да нешто науче. Још само да им обезбедимо учитеље! Велика је част учествовати на једном таквом скупу, али није ни близу довољно да предавања о изградњи државе и нације држи само Београдски синдикат или било ко други ван државног апарата. Овај веома тежак посао мора на себе да преузме, пре свега, сама држава! Држава мора да организује шири фронт људи и институција који ће предано радити на имплементацији система вредности који ће покренути народ, изградити солидарност између појединаца и вратити поверење у институције.

Верујем да тежина ситуације с којом се суочавамо може да буде позитиван стимуланс за напредак. Вековима су се разне цивилизације најбрже развијале у најтежим условима. Ако је Венеција могла да изгради моћну државу на стубовима пободеним у мочварну лагуну, онда би и ми могли да се извучемо из блата у којем смо се заглавили. Питање је само да ли ова власт има намеру да нас чупа из муља, јер би то уједно значило да мора да одустане од муљања. Власт мора да престане да гради кућице од прућа и да почне да зида утврђење. Родољубље, заједништво, опште добро, религија, традиција, култура, морају постати цигле од којих ће се подићи темељи. Сигуран сам да велика већина људи у Србији то прижељкује. А праве вредности истакнуће у први план и праве људе. Оне који неће обављати државне послове због личне користи него зарад општег добра и искреног патриотизма. Тада у држави неће постојати само „ја”, него ће „ти” и „ми” постати много битније. Ако актуелна политичка „елита” не схвати ову потребу и не почне да се понаша као права елита, највероватније ће завршити као свака друга декадентна мањина – на маргинама историје. Биће замењена свежим снагама, које ће бити у стању да спроведу нови пројекат националног и духовног препорода. Нешто што се може назвати „Пројекат Србија”, иза којег би требало да стане сваки појединац којем је стало до ове земље без обзира на то из којег табора он долази. „Пројекат Србија” је отворен позив на повратак правих вредности у наше друштво. Нешто што ће нас коначно ујединити!

члан групе „Београдски синдикат”

Феђа Димовић

објављено: 15.04.2011.

[kompaj 257]

Knjiga puta bez vrline

teofil pančić

Sve i da su u svemu drugom omanule, godine nakon dvehiljadite donele su nam postepenu relaksaciju od nakaradno postavljenog "nacionalnog pitanja". Svekolike krestiće to, međutim, frustrira i užasava

Utorak je poslepodne, sunce obasjava svet, Dunav se lenjo mreška i kotrlja bratski deleći i sestrinski spajajući Srem, Bačku i Banat, vetrić aprilski milujuće ćarlija, neka blagost sveta je u vazduhu, sve je idilično, samo se mučeni Nikolić Tomislav bori s dušom, a za spas Srbije... Ne, nećemo o tome. Uostalom, ko zna šta sve može da se desi za (najmanje) dva dana koliko će ovaj tekst putovati do svog čitaoca & čitateljke.

Nego, možda je baš ovo pravi trenutak da se naglasi da Nikolić nije jedini, to jest, da ima još nacionalnih radenika – samopregornih i samozatajnih – koji su voljni i željni da se žrtvuju za srpstvo, i to na najteži mogući način; na primer, ima jedan što bi se, u svojoj nesebičnosti i štedrosti u davanju sebe svome narodu, poduhvatio čak i toga da bude predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti – pa nek’ ide život! On, dakle, bi, ali mu dušmani ne dadoše, garant svesni toga da bi njegovo predsedničko delovanje zadalo smrtni udarac Novom svetskom poretku, ili kako se već zove ono nešto užasno što kolje srpske kokoške čim polegaju. Samoponuđeni građanin se zove Vasilije, Krestić Vasilije, i oni koji pamte najgore godine naših života setiće ga se kao kroz maglu, možda ne baš sa osobitom nežnošću. Na putu Krestićevom samopožrtvovanom podvižništvu isprečio se, naime, Nikola Hajdin, koji je po treći put izabran za predsednika narečene SANU. I arhitekte Hajdina ćete se lako setiti, recimo, svaki put kad pogledate novosadski Most slobode; a svaki put kad pređete taj most, slobodno smatrajte da niste samo prešli ključnu evropsku reku, nego ste prisustvovali otelovljenom Kulturnom Događaju.

Sve u svemu, ako ste štogod propustili, evo malog podsetnika: nedavno su održani izbori za novog-starog predsednika SANU, i Hajdin je na dotičnima nadvladao pretendenta Krestića. Bože moj, tako to ide u demokratiji, life’s a bitch, uvek neko na koncu ostane tek Nikolić. Prava je fertutma nastala posle, kada je Krestić stao optuživati aktuelno rukovodstvo SANU da je "odustalo od nacionalne politike", štaviše da vodi ni manje ni više nego "protivsrpsku politiku". Hladnjikav kao špricer, Hajdinov potpredsednik Nikola Tasić odvratio je da je Krestić "previše ‘miletićevski’ raspoložen" i da preterano insistira "na tome da u žiži (aktivnosti Akademije) treba da bude nacionalno pitanje koje ipak vremenom postaje ‘pase’. (...) Kad nam je nacionalno bilo najbitnije, stvari su se loše razvijale". Na to je Krestić skočio kao za srce ujeden, te u svom odjeku i reagovanju izrekao, između ostalog, i ovu rečenicu: "Ja sam insistirao na nacionalnom pitanju baš zato što nisam želeo i što ne želim da ono vremenom postane ‘pase’" (Politika, 14. 4. 2011).

Intelektualci izvesne sorte retko su ovako iskreni, i otuda Krestiću treba biti zahvalan, čak i ako se radilo tek o neopreznosti usled i usred polemičkog žara, ili naprosto o dirljivoj nesposobnosti da se shvati šta se upravo izreklo, tj. da se iskontrolišu i unapred sagledaju sve bitne konotacije vlastitog iskaza. Naime, Krestićev je "autopoetički" promišljaj sukus vaskolikog programa celokupne srpske, zapravo i postjugoslovenske, pa i istočnoevropsko-postkomunističke tvrde desnice; sve se na koncu svodi na to da "nacionalno pitanje ne postane ‘pase’", pa šta košta. U ime tog "nacionalnog pitanja", ili krestićevskog tumačenja "nacionalnog pitanja" (u kojem je, da se ne lažemo i ne prenemažemo, dijagnoza bila somnabulna a terapija mengeleovska) vođeni su ratovi i činjena svakojaka nepočinstva, a kljasta postjugoslovenska društva černobilski su zatrovana mržnjom, organizovanom glupošću i nitkovlukom svake sorte. Sve i da su u svemu drugom omanule, godine nakon dvehiljadite donele su nam barem postepenu relaksaciju od tog i takvog "nacionalnog pitanja", daleko mu lepa kuća. Svekolike krestiće to, međutim, frustrira i užasava: kakav je to uopšte život koji se sav ne vrti oko fantoma "nacionalnog pitanja"?!

Hajde, međutim, da pogledamo šta zapravo znači i konotira Krestićeva rečenica. Na prvi pogled, to jest u svom željenom i manifestnom sloju, ona je upozorenje da "nacionalno pitanje", u ovom slučaju srpsko, nije rešeno, pa samim tim ne može biti "pase". E, kad ga jednom rešimo, to će biti druga stvar... To zvuči naizgled razumno, baš šteta što nije tačno. Naime, problem je u tome što politička i intelektualna ultradesnica samo "nacionalno pitanje" postavlja uvek nenačelno i partikularistički – sudarajući se čeono sa partikularizmima i nenačelnostima konkurentskih strana – tako da ga čini inherentno nerešivim. Zato je Krestićev vapaj, oljušten od slojeva isprazne retoričnosti, zapravo vapaj za trajnošću vanrednog stanja, u kojem će se Nacija doveka opsesivno i posesivno baviti ugrađeno nerešivim "nacionalnim pitanjem" kao eufemizmom za opštu mobilizaciju, nekada metaforičnu, neretko i doslovnu. Uostalom, zar je ijedno "nacionalno pitanje" ikada zaista rešeno, sa stanovišta nacionalista? Mađarska je stabilna država odavno utvrđenih granica, ali zar je tamošnja desnica ikada prestala da kuka nad Trijanonom? Ili italijanska nad Istrom i Dalmacijom? Ili bugarska nad pompezno okrštenim "zapadnim pokrajinama" u vidu dve zapravo svakome savršeno nevažne varošice? A šta je i ovo organizovano histerisanje po Hrvatskoj oko presude Gotovini i Markaču kao presude tobože "cijeloj Hrvatskoj" nego forma održavanja "nacionalnog pitanja" na životu, pa makar i preko bajate infuzije?

Jedini smisao patetično i ultimativno postavljenog "nacionalnog pitanja" je u tome da se ono nikada ne reši, da nikada ne dobije zadovoljavajući "odgovor", koji bi bio isto što i samoukinuće nacionalističkih gnjavatora-lamentatora i njihovih naracija. To je, xe xe, njihovo perverzno čitanje Lao Cea: oni ispisuju kolektivnu Knjigu puta bez vrline... A to da taj put pouzdano vodi nikuda, to je ono jedino što se ne sme izreći, baš zato što je to ono jedino što je važno.

[bigrancer 640]

Jos malo o Tominom Grandioznom strajku.

Svetislav Basara

Jaje i ćevapčić

Svi su znali da nikakve smrti biti nece ali se gospodar usplahirio i otisao Nikolicu na noge.

E, bogu hvala, na Uskrs nas je osenila blaga vest: Toma Nikolić, izveštavaju agencije, pojeo jaje i ćevapčić. Nek mu je na zdravlje. A nama nek je Bog u pomoći. Sve je, cenjeni publikume, počelo poodavno, u vreme kada je postalo moguće da ljudi bez ičega što bi ih kvalifikovalo za obavljanje javnih poslova, uzmu stvari u svoje ruke. U ime Srbije, naravno. Jer, pomene li se Srbija, sve pada u zasenak. Srbija, bato. Čim to kažeš, mora da usedi muk. Eto ti odmah i ugleda. I bibliografije. I, uopšte, dobro ti krene. I onda izgubiš osećaj za meru. Koji, ionako, nisi imao.

Tim je utabanim putem svojevremeno krenuo i naš Gandi, Toma Nikolić. Kao i mnogi drugi, od kojih su mnogi i subverzivniji od njega, Tomčilo je ukačio da se u ovoj zemlji najbolje živi od potpuno neobavezne i veoma lukrativne platonske brige za Srbiju i takozvani "srpski narod“. I da vidiš, od toga je napravio lepu karijeru. Istina, ta je karijera počivala (i počiva) na vazdušnom jastuku iluzija, ali nije da Toma nije baš ništa uradio za Srbe i Srbiju. Popravio je značajno svoj materijalni položaj. Pozicionirao se kao domaćin. Nekadašnji (zasluženo) kragujevački luzer i grandiozni niko i ništa, dospeo u žižu javnosti i ustoličio se kao „faktor“ na koga čak i EU računa. Nego, platforma, cenjeni publikume, platforma nije mogla da izdrži. Ne Tomina. Nego naša zajednička. Tomčilo tu samo pokušava da se još bolje pozicionira. I da namakne još neki stan. Ne treba mu zameriti. Rekosmo već: ima mnogo gorih od njega. Ali, dobije li Gandi makar i 00,3 posto glasova (a dobiće mnogo, mnogo više) neće to biti znak Tomine snage, nego naše slabosti koja se, nakon svega, graniči sa imbecilnošću.

Opet velim: ništa tu nije kriv Tomo. Krivi su oni na vlasti koji su, vođeni istim pobudama kao i Gandi, bez ikakve potrebe održavali u životu naopaku matricu koju je Tomo pokušao da iskoristi na, po njega, najbolji mogući način. Ako laže koza, računao je Gandi, zašto ne bi lagao i rog. I na osnovu te računice se upustio u proračunatu avanturu nepijenja i nejedenja. Mimo svih pravila štrajkovanja - u medicinskoj ustanovi, na aparatima, sa kanilama, infuzijama i pročima.

Svi su znali da nikakve smrti biti neće, ali se Gospodar usplahirio i otišao Nikoliću na noge, ubeđivao ga da batali samouništenje i uznemiravanje javnosti, dokazivao ono što eksplicitno piše u ustavu, da , naime, izbora mimo ustavnih odredbi ne mere biti. Gandi, isprva, nije hteo ni da čuje. Nameračio se bio da smrću iskupi Srbiju. Ali ga okolnosti sprečiše. Jedva ga patrijarh, vladike i GO SNS ubediše da će Srbiji bolje poslužiti kao „delatan i aktivan političar“. I Toma, sve Srbije radi, nevoljno pristade. A patrijarh ga, umesto da mu odredi strogu epetimuju zbog sprdačine sa svetim tajnama, još i pričesti. I dade mu jaje i ćevapčić. Pročaja.

Izvor "DANAS"

[Mia 6075]

Kapitalizam stroga i bogata maćeha

U autorskom tekstu za Pressmagazin psihoterapeut Zoran Milivojević piše o zabavi koju smo zaboravili, slobodnom vremenu kojeg imamo sve manje i objašnjava zašto moramo da se suprotstavimo „odmoru" ispred TV-ekrana, koji nas čini gorima.

Mnogi ne razmišljaju mnogo kako je svet izgledao ne tako davno. Kada gledamo unazad, sasvim je normalno da zamišljamo taj svet kao neku vrstu produžene sadašnjice. Ali, nije tako. U Srbiji pre 150 godina nije postojalo radno vreme. Ljudi bi ustajali, obavljali neke poslove, osetili umor, seli bi, odmorili se, neko bi zadremao, a onda bi nastavljali da obavljaju poslove tokom celog dana. Dakle, periodi rada su bili prekidani periodima odmora. Ali, kada je nastupila industrijalizacija, tada se pojavila potreba za redom, za smenama u fabrikama. I tako je počelo vremensko uređenje sveta u kome je izmišljeno radno vreme.

Danas se svet u kome živimo neprestano ubrzava. Svakog dana je sve više relevantnih otkrića u različitim oblastima života, tako da ih je nemoguće sve ispratiti. Ljudi se često bave profesijama u kojima je toliko brz razvoj da, ako ne obnavljaju svoje znanje jednostavno zastarevaju za nekoliko godina. Svekoliko ubrzanje čini da se povećava stres života.

l Rad, rad, rad... Prvi maj kao praznik rada odličan je razlog da se zapitamo kako i koliko radimo, a kako i koliko koristimo ono vreme kada ne radimo. Tranzicija znači prelazak. A to znači da smo u procesu prelaska nečega u nešto drugo. Mi smo odavno prešli iz socijalizma u kapitalizam. Jedino gde još uvek prelazimo je psihologija: još je uvek mnogo onih ljudi koji su nostalgični i koji su zadržali „socijalistički" mentalitet. Kada gledamo zaposlene, glavna razlika između kapitalizma i socijalizma je u odnosu države prema pojedincu.

Dok se u socijalizmu država ponaša kao siromašna majka koja bezuslovno voli svoje građane, u kapitalizmu ona liči na bogatu maćehu. Zbog toga je sa aspekta zaposlenog čoveka kapitalizam poredak zasnovan na strahu, a način da se smanji taj strah je da se radi, i da se radom stiče. Ako se zapitamo čega se to ljudi plaše, dolazimo do najčešćeg odgovora da se plaše da će izgubiti zaposlenje, da neće moći vraćati podignute kredite. Dakle, ta duboka strepnja pred nesigurnom budućnošću koju možda i ne osećamo, svesno je ono u nama što nas nagoni da toliko radimo u kapitalizmu.

l Odbrana slobodnog vremena... Ako postoji slobodno vreme, onda postoji i njegova suprotnost „neslobodno vreme". Dok se slobodno vreme odnosi na ono vreme koje pojedinac može da koristi po svojoj volji, ono drugo je vreme koje neko provodi na poslu ili u službi. Dakle, kada radimo za nekoga da bismo zaradili novac za život, to spada u naše radno vreme. A kako trošimo slobodno?

Zabrinjavajuća je pojava da ljudi i svoje slobodno vreme sve više počinju da koriste da bi se bavili radnim zadacima koje nisu stigli da urade. U SAD, gde se istraživanja sprovode sistematično, primećeno je da zaposleni ostaju sve duže na poslu, čak i onda kada to nije plaćeno, kao i da sve više posla nose kući da bi ga uradili van radnog vremena. To je pojava kojoj svako mora da se svojim primerom suprotstavi. Veoma često se ispostavi da „izuzeci" - kada neko zbog vanredne situacije na poslu radne zadatke obavlja i u slobodno vreme - postaju nepisano pravilo.

Veoma često ljudi veoma mnogo rade i tokom svog „slobodnog vremena". Umesto da takozvanu „dokolicu" provode dokoni - bez rada - oni neprestano rade.

l Odmaranje... Ko mnogo radi trebalo bi i mnogo da se odmara. I zbog toga onome ko radi odmaranje je potreba. Zato bi trebalo da svako ima neki svoj način na koji se odmara tokom dana, tokom sedam dana, meseca ili sezone. Da rad mora biti ograničen ukazuje i to što se i Bog odmarao sedmog dana. Odatle i ime „nedelja" - od „ne" i „delati", „raditi" - dan u kom je nekada bilo zabranjeno da se radi, jer onaj ko bi nedeljom radio bio je smatran za nevernika.

Nažalost, mnogi ljudi se odmaraju samo kada spavaju. A kada obaveze porastu, oni uspevaju da ih završe jer počinju da spavaju manje.

Pravo odmaranje je pasivno odmaranje. „Aktivan odmor" je izraz koji se odnosi ili na neku drugu vrstu rada, ili na zabavu. Ljudi koji nisu sigurni kako se treba odmarati mogu gledati pse ili mačke da se podsete šta je to odmaranje.

l Zabava... Za razliku od odmaranja koje samo uklanja osećaje umora, zabava je veoma važan način provođenja vremena jer donosi osećanje životne energije. Ljudi se u stvari zabavljaju kada rade ono u čemu uživaju, kada rade ono što žele, a ne ono što treba ili što od njih zahteva neko drugi.

Za dobru zabavu su uglavnom potrebni drugi ljudi, osećanje opuštenosti, sigurnosti i prihvaćenosti. Tada se ljudi mogu ponašati spontano i biti duhoviti. Hrana, muzika i malo pića mogu u tome pomoći.

Nažalost, sve je više ljudi koji zanemaruju sami sebe kada je zabava u pitanju. Uglavnom su veoma umorni tako da ih „mrzi" da odu negde da se dobro zabave i provedu, ili da priušte neki poseban doživljaj prisustvom na koncertu, predstavi ili nekoj drugoj manifestaciji.

Kada se umorni ljudi zabavljaju nastane takozvana „pasivna zabava", što se u velikoj većini odnosi na gledanje televizije. Kada gledamo televiziju imamo iluziju da prisustvujemo onome što se prikazuje na ekranu, tako da slike sa ekrana potiskuju naše mentalne slike i osećanja koja su povezana sa njima. A, kako kod nas ljudi imaju previše razloga za zabrinutost i strepnju, nacija je uglavnom „priključena" na TV. Podatak da se kod nas u proseku televizija gleda svakog dana oko pet sati je svakako zabrinjavajući. Ne samo jer ne živimo svoje živote pet sati dnevno, odnosno dva i po meseca godišnje, već jer nas toliko upijanje TV sadržaja kontaminira, izobličava našu svest.

l Oprosti, nisam imao vremena!... Ljudi koji puno rade često ne stižu da obave neke druge stvari koje su za njih važne. Tako na primer neko „ne stiže" da ode kod lekara zbog nekih tegoba, jer upravo ima veliku gužvu na poslu. I zaista veoma često čujemo frazu da neko nije imao vremena i zbog tog „nedostatka vremena" nije stigao da nešto uradi, da nekoga poseti, da se negde pojavi. A da li uopšte postoji „nedostatak vremena", da li je vreme nešto što se savija pa ga je nekada više, a nekada manje?

Iako mi možemo doživljavati da nam vreme nekada brže, a nekada sporije prolazi, reč je samo o subjektivnom doživljaju. Vremena je uvek isto, sat uvek traje šezdeset minuta, a minut šezdeset sekundi. Dakle, ljudi troše vreme na ono što smatraju važnijim. Ako nešto ne dođe na red, to znači da nije bilo toliko važno.

Zato je važno da znamo da se vreme uzima u skladu sa prioritetima. I kada vam neko kaže da nije imao vremena za nešto, treba da znate da vam je u stvari rekao da mu to nije bilo toliko važno. To isto važi i za na nas: ne treba se pravdati da nije bilo vremena, već treba prihvatiti odgovornost da nismo uzeli vreme za nešto.

l Praznik... Praznik je dan koji je „prazan", odnosno koji nije ispunjen radom. Interesantno je koliko je praznik dobar za dušu, a loš za posao. Mnogi investitori smatraju da se u Srbiji previše praznuje, da postoje veoma dugački segmenti vremena u kojima se praktično ništa ne dešava (od 25. decembra do sredine januara), što ih odvraća od investiranja. Praznici veoma doprinose kvalitetu života na ovim prostorima jer su prilika da se okrenemo sebi, ljudima oko sebe i da IMAMO VREMENA.

[kompaj 257]

Štampaj E-pošta

Ljubomir Živkov

05.05.2011.

Predsednik Tadić nije nam čestitao Prvi maj.

Meč koji će Novaku Đokoviću doneti drugu titulu na porodičnom gumnu zadesio me je u restoranu koji neka ostane anoniman: na ogromnoj plazmi punoj snega i bez tona gledasmo tenis, rezultat u donjem uglu nije bio čitljiv, ali smo se svi izveštili i po reakcijama takmičara shvatali da će nosilac Ordena Svetog Save pobediti.

Tako i bi, finalisti se pozdraviše a na govornicu iziđe Njegovo Stričevsko Veličanstvo koje iz glave govoraše li govoraše... Usled trajne vejavice na kafanskome screen-u nismo mogli da čitamo sa usana, lice ovlašćeno da barata daljinskim četiri puta je menjalo kanal i prikazalo nam rezultate na nekakvoj kladionici - kad god bi se vratilo na Serbia Open stric bi jednako besedio. Platio sam račun, seo u kola i na radiju čuo da predsednik Tadić već čestita Novaku Đokoviću pobedu, lepo, a meni da čestitaš Prvi maj?!

Možda će kasnije, ili sam možda propustio, da ne srljam odmah sa osudom, nekad nisam bio ovoliko judgemental... S druge strane, zašto da idem na internet i da pretražujem tamo svaki kutak ne bih li našao skrajnutu predsednikovu čestitku za moj najveći praznik!? Prvi maj morao je biti čestitan tako da svaka radnička i seljačka obitelj to čuje htela ne htela, zar ne?!

Vinem se ipak do interneta, da ne grešim dušu i da me predsednik i njegova svita ne zamrze (ako već nisu), ukucaću baš ono što tražim: „Predsednik Tadić čestitao Prvi maj“, ko zna šta će sve da mi pukne pred očima! Kad tamo: predsednik čestitao pobedu Novaku Đokoviću, predsednik čestitao Uskrs patrijarhu, sveštenstvu i vernicima, predsednik Tadić Gardi Vojske Srbije čestitao ne znam šta, pa taj čovek više voli jednog Đokovića nego sve nas koji smo odrasli podalje od teniskih terena, predsedniku su miliji hrišćani nego proleteri, Tadić više voli Gardu Vojske Srbije nego celu radničku klasu!

Predsednikova opčinjenost elitom nije za mene novost, dirljiv mi je i gotovo simpatičan njegov snobizam (upriliči tobože poslovni sastanak sa Robertom de Nirom koga pomalo možda i neovlašćeno pokušava da namami u Filmski grad, pa prima gusara sa Kariba, Džonija Depa, pa se sastane sa Platinijem koji mu kao kakvom predsedniku mesne zajednice očita bukvicu da će Srbija ako se ne upristoji biti ispujdana iz međunarodne fudbalske zajednice), razumem da je diktatura nas proletera završena, razumem i da je radništvo za jednog tako modernog državnika tek bleda uspomena, kao kad neko nama kaže „gvelfi i gibelini“, to je nešto iz istorije, nisi dužan da o tome znaš nešto bliže niti podrobnije! Znam da je predsedniku pred očima stalno nacija, doklen ga marksistička podela na klase ič ne zanima, pa ipak, trebalo bi ga prisiliti da radnicima čestita njihov jedini praznik! Moji me camarads nisu baš ovlastili da šefa države rezilim u naše zajedničko ime, ali ko mi brani da mu se obratim kao ozlojeđeni pojedinac:

„Poštovani gospodine Tadiću - da je sreće bili bismo na ti i pismo bi počinjalo sa ’druže Borise’ - niste li prekardašili sa novokapitalističkom ohološću kad radništvu niste čestitali praznik? Mislili ste da to nije Vaša dužnost, da će nam se obratiti Rasim Ljajić kao osoba zadužena za sirotinju i za ostrvca na kojima se uprkos svemu još uvek nešto proizvodi, stvara, žanje, bere etc.?! Zašto ste onda čestitali uspeh Đokoviću, Uskrs patrijarhu i ne znam šta Gardi?! Zar nemamo ministre za sport, veru, odbranu?! Ti pehari, nafora i džebana miliji su vam i važniji nego milioni sugrađana koji žive od rada, fizičkog, nekvalifikovanog, polukvalifikovanog, visokokvalifikovanog, a nisu na ATP listi, ni u Sinodu, ni u Generalštabu, ni u Holivudu?!

Pa i na to imate pravo, da volite šampione, filmske i fudbalske zvezde, božije izaslanike i generale, ali morate, jer ste i za to plaćeni i nadležni, da čestitate praznik i onima koji su po merilima srpskog nazovikapitalizma nišči!

Ako li nam i dogodine ne čestitate Prvi maj tražićemo da se briše sa spiska praznika, demonstrativno ćemo na Prvi maj da radimo u sve tri naše smene, nećemo da budemo puki izgovor, prozirno i prezira dostojno pokriće da državni velikodostojnici ne rade, da spajaju Uskrs sa našim blagdanom i da ne radi niko ništa deset ili petnaest dana! Posećujete Tomu Nikolića koji i Vas i silesiju pukovnika vređa govoreći da su vojni lekari Vaše marionete, a hiljadama ljudi koji doslovno gladuju ne tražeći od Vas da raspišete izbore nećete da čestitate Prvi maj!

Poslušajte ’Internacionalu’ koju sam snimio na pet kanala, tu je pesmu šesnaestogodišnja Ema Ris u Černovicama umesto odbrane zapevala pred istažnim sudijom, a kad je ovaj zavrteo glavom Ema ga je oštro ukorila: ’Ustanite, ovo je Internacionala!’“

Ljubomir Živkov

[Turkmenbashi 937]

Референдум

У Србији смо сведоци кампање коју извесне невладине организације, мале али врло утицајне странке и неки медији, спроводе против легитимних права Републике Српске

Република Српска је у опасности. Исти они у Босни, региону, ЕУ и САД, који су 1992. прекршили устав СР Босне и Херцеговине и укинули конститутивност српског народа у овој вишенационалној републици, данас, после скоро две деценије, покушавају да пониште права српског народа. Реч је о планским и дугорочним настојањима чији је циљ стварање унитарне Босне.

Јединствени став велике већине грађана Републике Српске противи се ревизији Дејтонског споразума и даљем наметању нефункционалних и неправедних заједничких установа правосуђа БиХ. Пошто се међународни представник за БиХ показао као крајње политички пристрасан, влада и већи део опозиције у Републици Српској сагласили су се да о овом важном питању консултују народ. Када је усвојена одлука о спровођењу референдума, наметнуто Веће народа у Народној скупштини Републике Српске пропустило је да вољом муслиманских или хрватских делегата спречи референдум. Дакле, или су сва три народа БиХ прихватила референдум или постоји скривена жеља да сукоб Републике Српске, међународних гувернера БиХ и њихових моћних заштитника буде радикализован.

Све се то одвија у условима велике политичке кризе. Хрватском народу у Босни и Херцеговини муслимански бирачи наметнули су на изборима члана председништва државе. Недавно је на крајње сумњив начин формирана влада Федерације БиХ (другог ентитета БиХ) чиме је велика већина хрватског народа прешла у опозицију. Поједини муслимански политичари и њихови савезници у Београду већ представљају да је формирање владе у БиХ „демократско” питање, пошто су такозвани социјалдемократи Златка Лагумџије, иначе несумњиво изабраници гласача Муслимана, „победили” на изборима. А Лагумџијина странка је добила око 17 одсто гласова изашлих бирача. Данас Лагумџија брани Пурду, Ганића и Дивјака, слави хрватског генерала са којим је у коалицији, а за народе БиХ тврди да су „племена”.

У Србији смо сведоци кампање коју извесне невладине организације, мале али врло утицајне странке и неки медији, спроводе против легитимних права Републике Српске. Чујемо, преко националне фреквенције, да је референдум „већ поражен”, захваљујући неутемељеним оптужбама које је међународни представник изнео пред Саветом безбедности УН.

Наш проблем данас није питање права српског народа. Нису Срби ни први ни последњи народ који је силом покорен и лишен равноправности. Данас говоримо о разуму. Исти они који тврде да су МУП Републике Српске и Дејтонски споразум препрека на путу ка Европској унији, траже да се АП Војводина врати на темеље Брозовог устава и, без било каквог демократског консултовања грађана северне Србије, добије своју полицију. Овдашњи заговорници „грађанске државе” у БиХ, подржали су албанско Косово. Они који верују да је будућност Србије у групи државоликих региона – какав је „Санџак” противан вољи половине становништва тамошњих општина – тврде да само унитарна Босна и Херцеговина може својим грађанима да обезбеди праведну и напредну будућност. Многи којима су мила посебна права националних мањина у Србији, изгарају на одбрани принципа „грађанске државе” само кад је реч о националној већини наше земље.

Све наведено не би било могуће да су наше власти током протеклих двадесет година имале модерну националну политику изграђену по узору на наше суседе и чланице ЕУ.

Тврдње о томе да Србија никада неће прихватити хипотетичку одлуку неког будућег референдума Републике Српске о осамостаљењу; о очувању суверенитета Србије над Косовом, уз истовремено практично признање самосталности покрајине делегирањем чиновника Министарства спољних послова ради техничких преговора са албанском владом Косова; одустајање Владе Србије од стратегије према српском народу у региону… Све то показује да Србија, са владама какве је имала у време Милошевића, али и данас, не наступа као земља којој је изнад свега стало до тога да српски народ не буде угрожен, ма где да живи.

Напредни клуб

Чедомир Антић

објављено: 12.05.2011.

[Adrijan 3662]

Kolumne obično podrazumevaju dugačku formu, razglabanje. Al' evo nešto malo drugačije. Kolumna u 140 znakova.

______________________________

Ko je sloba_milošević na Twitteru?

Anonimni satiričar koji svakodnevno komentariše dešavanja u Srbiji

A sve je počelo tog četvrtka, 28. oktobra 2010. godine kad se na Tviteru pojavio profil sloba_milosevic sa porukom:"Dragi građani, u moje doba Tviter nije postojao. Ipak, kao čovek promena, želim da vam se ovako obratim pošto mi je RTS trenutno nedostupan.".

Danas, šest meseci kasnije, i dalje niko ne zna ko tačno stoji iza jednog od najpopularnijih profila među srpskim tviterašima na kojem se svakodnevno pojavljuju satirične poruke inspirisane srpkom stvarnošću.

Poštujuću autorovu želju da ostane anoniman, trojka.rs, kako bi se to reklo, ekskluzivno donosi priču sa kreatorom profila sloba_milosević.

O sebi kaže da je rođen u Beogradu, pre 34 godine iz kojeg je povremeno neuspešno pokušavao da pobegne. Bavi se advertajzingom, "drugim rečima - na fin način ubeđujem ljude da kupe stvari koje im ne trebaju i prilično sam dobar u tome pa vam se zato svima izvinjavam". Kaže da se ranije nije bavio satirom i da je jedina osoba koja piše na profilu.

"Apsolutno niko ne zna ko stoji iza prfila, a to je i nebitno. Mnogo je važnije ono što se tamo piše. Mislim i da nije loše da postoji mala doza misterije. Tu su od koristi i moja iskustva iz advertajzinga, znam kako da privučem pažnju. Nakon toga, jedino što je važno je zanimljiv sadržaj jer je to ono što ljude motiviše da dalje čitaju i preporučuju".

Za lik nekadašnjeg predsednika odlučio se jer mu je trebao neko ko bi odmah privukao pažnju i čija bahatost omogućava da bude politički nekorektan.

"Nisam hteo nikoga da štedim. Ovako su dosta široke mogućnosti, mogu da govorim u njegovo ime kada želim, ali i ne moram. Jedino što stalno moram da vodim računa da ne postane suviše dopadljiv jer nemam nikakvu nameru da ga na ovaj način rehabilitujem."

Na samom početku cilj mu je bio da svoje satrične komentare podelim sa drugima, da mu Tviter bude ventil za sve ono što se skuplja u toku dana, dok gleda vesti ili posmatram svet oko sebe. Sada se situacija, kako sam navodi, pomalo otrgla kontroli jer imam preko 1.300 onih koji ga prate, a taj broj raste svakodnevno.

"Zanimljivo je da moje komentare čitaju i ljudi sa zvaničnih naloga Demokratske stranke i G17 Plus, Naprednjaci, ljudi iz SPS-a, DSS-a i LDP-a. Od poznatih Janko Tipsarević, Marko Nastić, Eva Braun... Interesantno mi je da se toliko različitih profila zainteresovalo za ono što radim iako sam siguran da nisu svi podjednako oduševljeni onim što pišem, a tu pre svega mislim na političke partije. I, što se mene tiče, tako i treba da bude".

Na pitanje da li će jednom doći kraj profilu odgovara u stilu komentra koje svakodnevno piše: "Nadam se. To bi značilo da živimo u dosadnoj, uređenoj zemlji u kojoj se gluposti i skandali vrlo retko dešavaju. Upravo sam shvatio da ću ovo pisati zauvek..."

Izdvojili smo za vas najzanimljivije dnevne satirične tvitove:

- Malo me ograničava ovih 140 karaktera ali izdržaću, ja sam na svakakve nepravedno nametnute sankcije navikao. Nije ovo ništa za istinoljubiv.

- Za sve dobronamerne građane koji se brinu da li sam u Paklu - ne znam tačno šta je ovo ali se ne razlikuje mnogo od Srbije '90ih.

- Ako onaj Majkl Džekson može da izda nov album onda i ja mogu da učestvujem na izborima.

- Male tajne vladavine u Srbiji - oni koji glasaju u "Farmi" su isti oni koji posle glasaju i na izborima.

- Tomica Milosavljević sutra podnosi ostavku. Šta je sledeće - Ratko Mladić postaje tužilac u Haškom Tribunalu?

- Kakva je situacija u Srbiji najbolje govori to što su ljudi spašeni građanskog rata u Libiji bili tužni što se vraćaju ovamo.

- Kako se ćirilicom piše Muamer Zukorlić? Амфилохије Радовић.

- Baš kažem Franji - da smo i nas dvojica jeli kulen kao Jovana i Željko, rata ne bi ni bilo.

- Javio Koštunici da je sada on moj omiljeni opozicionar. Bio je tako srećan dok mu nisam rekao da je prvi april.

- Presednica Skupštine rekla da je nedostatak kadrova u zatvorima razlog loših rezultata. Verujem da su poslanici u panici.

[bigrancer 640]

Tornjevi i krstovi

Božidar Andrejić

Da Tadić ne reče da je odlična ideja da bude na Slaviji, ko zna šta bismo znali o Teslinom tornju. Da ne beše toga, teško bi se zapazilo da ovde postoji i Akademija inovacionih nauka. A da ona nije dala taj monumentalni predlog, ne bismo čuli da magistar digitalne umetnosti Marija Popivoda već ima gotov projekat.

Međutim, em je Slavija tesna, em su nužne brojne dozvole za iseljenje kipa (i groba) Dimitrija Tucovića, a i “Dafinina” i Mitićeva rupa su i urbanistički i imovinski sporni. Elem, prepreke se i daju savladati, ali kako ćemo prevladati potrebu za tim megalomanstvom bez pokrića koje je, izgleda, sve češće što su vremena teža.

I Avalski toranj, simbol Beograda, obnovoljen je uz povećanje visine. Nije ni kopija, ni original. Ali jeste svojevrstan spomen inatu. I dobu u kojem se tako šta može sazdati samo uz državni reket, ali nije moguće normalno, ili na slične “društveno odgovorne načine” nahraniti gladne, besposlene i decu u specijalnim školama.

Ako je krst na ulazu u Kragujevac izraz plitkog lokalpatriotskog kaćiperstva, onda onaj što će se još skuplji i veći podignuti u Nišu, teško može da se opravda time da će oko njega biti muzeji i učionice posvećene hrišćanstvu i Konstantinu.

Ali ne, naša prosečna, a i „elitna pamet“ tera nas da blenući u ogromne krstove i tornjeve ne vidimo gde zapravo živimo. Ili - pred Petnicom nema ni krsta ni tornja, katkad ni redovne apanaže iz budžeta, pa su ipak uspešni u onom što se zamišlja da će se, valjda, raditi pod nesuđenim Teslinim tornjem.

Izvor : Blic

[Turkmenbashi 937]

Poigravanje sa kursom

Da li je politika precenjenog kursa jedan od najtragičnijih elemenata ukupne pogrešne ekonomske politike

Posmatrajući kretanje kursa dinara u poslednjih šest meseci lako bismo mogli da dođemo do zaključka da je Srbija bogata i prosperitetna država koja beleži strahovit privredni rast. Snaga domaće valute trebalo bi kao što znamo da prati snagu privrede, pa bi se stoga moglo zaključiti da je rast dinara prema evru za oko osam odsto rezultat rasta privrede. Šta se međutim dešava?

Priča o kursu dinara je od početka prošle decenije jedno od najčešće pokretanih pitanja među domaćim ekonomistima. Nove ekonomske vlasti posle petooktobarskih promena vrlo brzo su uvele politiku čvrstog i jakog dinara za šta su odvojene velike devizne rezerve uglavnom dobijene kreditima kod međunarodnih ekonomskih institucija. Sprovodeći univerzalni recept koji je MMF izvozio u sve države tranzicionog tipa, guverneri i vlade su branile politiku jakog dinara pozivajući se na dva osnovna argumenta: prvi o predvidivosti koji kaže da domaći privredni subjekti i potencijalni strani investitori žele da posluju u neinflatornom okruženju u kome će moći da barataju stabilnom valutom, i drugi koji se pozivao na traumatično iskustvo hiperinflacije devedesetih i tvrdio da je neophodno braniti teško vraćeno poverenje u dinar.

U isto vreme oformio se pravi opozicioni front među ekonomistima koji je od početka insistirao da je politika precenjenog kursa jedan od najtragičnijih elemenata ukupne pogrešne ekonomske politike (osim kursa apostrofirano je i brzo smanjivanje carina čime je ratom razorena privreda nepotrebno izložena konkurenciji mnogo jačih stranih subjekata koji nisu bili pogođeni sankcijama i bombama). Oni su još od 2001. upozoravali da će takva ekonomska politika dovesti do nepotrebnog uništavanja domaćih proizvodnih kapaciteta, do destimulacije izvozno orijentisane proizvodnje, do ogromnog rasta uvoza praćenog sve većim spoljnotrgovinskim deficitom, a time i do sve većeg zaduživanja građana, privrednih subjekata i države. Stoga su zahtevali od ekonomskih vlasti da što pre krenu sa politikom realnog kursa koji bi pokazao stvarno stanje, ali i smanjio uvoz i podstakao izvoz.

Guverneri su se uglavnom branili tvrdeći da oni ne intervenišu previše u tržišne tokove jer je navodno ogromni priliv deviza iz donacija, kredita, privatizacije i doznaka vodio ka većoj potražnji za dinarima, a time i ka jačanju domaće valute. Sećamo se da smo već jednom imali ovakav pad evra koji se sa 86 dinara strmoglavio na 78. Veoma zanimljivo je da se i tada i sada ista stvar dešava godinu dana pred parlamentarne izbore.

Ako je tada moglo da se tvrdi da je bar delimično uzrok veliki priliv deviza danas to sigurno nije slučaj. Treba se podsetiti da je nakon početka krize ekonomska vlast ove zemlje de fakto bar delimično napustila dotadašnju politiku i omogućila da se u skladu sa preporukama pomenute opozicione grupe stručnjaka dinar radikalno devalvira. Pad dinara od skoro trideset odsto zaustavio je rast uvoza i pad izvoza. Štaviše, Srbija je u godinama krize zabeležila rast izvoza i smanjenje spoljnotrgovinskog deficita. Smanjena je potrošnja i zaustavljen je onaj suludi rast deficita koji je pretio da nas dovede u situaciju Grčke. Plate su realno smanjene za oko četvrtinu svoje vrednosti čime su zapravo vraćene na realno stanje nakon nerealnog naduvavanja pred prošli izborni paket.

To je naravno, izazvalo probleme druge prirode. Većinu ljudi ne zanima saldo ukupne privrede već samo ono što njima leže na račun. Realno smanjenje plata u godinama kad je hrana poskupela izazvalo je veliko socijalno nezadovoljstvo. Muke građana su se povećale kada su sa smanjenim platama morali da vraćaju kredite čije su se rate iz raznih razloga uvećale od 50 odsto do 100 odsto. Druga značajna grupa koja je time ugrožena su najveći tajkuni koji su se zbog pogrešnih procena takođe uvalili u silne dugove izražene u devizama. Treći ugroženi subjekat u lancu su naravno banke koje su dobile sve veći broj slučajeva nesolventnih dužnika.

Pritisnuta od ove tri uvezane interesne sfere, vlast je u godini pred izbore donela klasičnu političku odluku da obori kurs evra i da veštački ojača dinar kako bi pomogla građanima i tajkunima, i spasila banke od svih onih muka i dubioza koje izaziva nesposobnost dužnika da vraćaju kredite. Time su i plate dobile na nominalnoj vrednosti. Cenu za sve to platiće ponovo čitava privreda, ali ko te pita kad idu izbori u kojima će na sve strane da pršti od socijalne demagogije i nerealnih obećanja.

Inače koliko je pitanje kursa značajno najbolje govore muke koje SAD imaju da nateraju Kinu da makar malo ojača svoj za 40 odsto potcenjeni juan. Time Kina podstiče svoj izvoz i smanjuje domaću potrošnju.

Viši naučni savetnik, Institut za evropske studije

Miša Đurković

objavljeno: 19.05.2011.