Petrovaradinska tvrđava

[Turkmenbashi 937]

Pa kakav je vaš odnos prema tvrđavi? Da li volite da odete do tvrđave, popijete kafu tamo, ručate ili večerate? Izlazili tamo, posećivali muzej? Šta najviše volite na tvrđavi i šta vam se ne dopada? Jeste li silazili u podzemne galerije, videli neki od bunara? Da li vas zanima istorija ili jednostavno volite tamo da prošetate, popijete kafu i slično?

[Turkmenbashi 937]

Beogradska kapija vodi, pa ko hoće da glasa na - http://www.mestokojevolim.rs/predlozi/index/all/all/0/--/--/izbor_zirija

[Turkmenbashi 937]

Proglašeni pobednici konkursa "Mesto koje volim"

Banka Inteza saopštila je danas pobednike projekta "Mesto koje volim", koji je podržalo Ministarstvo kulture. Budžet od 30 miliona dinara sledeće godine biće utrošen na obnovu Obeležja Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu, Beogradske kapije na Petrovaradinu i Bedema u Novom Pazaru.

Projekat društvene odgovornosti, koji za cilj ima obnovu i očuvanje kulturne baštine, prošao je kroz faze nominovanja i glasanja, a sada mu predstoji i faza obnove. Stručni žiri je u prvoj fazi od 1290 pristiglih predloga građana izdvojio deset finalista koji su ušli u fazu glasanja. Druga faza trajala je od 10. oktobra do 30. novembra, kada su svi zainteresovani mogli da daju svoj glas jednom od finalista.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/293344/Proglaseni-pobednici-konkursa-Mesto-koje-volim

[Karudijan 35]

Volim da odem tamo da prošetam sa vojom porodicom.Sa svojom suprugom i naše dvoje dece :)

[Karudijan 35]

Zima na Tvrđavi i zaleđen Dunav...

[Sergio 4]

Danas sam baš šetao po tvrđavi, gledao zalazak Sunca, iako je bilo malo oblačno i napunio baterije! Odlično mjesto za opuštanje.

[Morpheus 5112]

Nisam ni obratio pažnju na vest od gore, baš mi je drago što će kapija biti obnovljena. Bila je zapuštena do krajnjih granica, sad će joj napokon biti vraćen stari sjaj. Naravno, ako se u celom projektu nije nešto izjalovilo, kao što to kod nas biva.

Volim otići na tvrđavu, obići je uzduž i popreko, baciti pogled na ovaj prelepi grad... i po ko zna koji put iznova ostati bez teksta. Odmor za srce i dušu. Nisam baš tip koji posećuje muzeje, tako da taj deo iskustva sa tvrđave nemam. Žao mi je što do sad nisam video podzemne galerije uživo, ali idu lepi dani, naći ću vremena da obiđem i taj deo...

[Turkmenbashi 937]

E vala i oko te obnove je zapelo, tako da ko zna kada će se obezbediti projekti i dozvole za rad na kapiji i da li će biti išta od toga. Za podzemne galerije imaš dve varijante - kraću koju nudi muzej i ta ti je lagana, možeš prošetati sa rukama u džepovima. Uđeš u tunelu ispod sata i jedno kilometar se prošetaš otprilike. Druga varijanta ti je da ideš ispod Hornverka, da se isprljaš kao prase i da vidiš taj deo tunela koji ide na 4 nivoa sa oko 16km za razgledanje. Ovo prvo možeš videti i sam, ovo drugo ne idi bez vodiča.

[Turkmenbashi 937]

Петроварадинска тврђава се налази у Новом Саду,у аутономној покрајни Војводини, Србија, на петроварадинској стени у месту Петроварадин на десној обали Дунава. На месту претходне средњовековне грађевине, садашњу тврђаву је изградила Аустрија у периоду од 1692. до 1780. године због сталне опасности од Турака и близине границе са Османским царством.

Због своје величине и доминантности назива се и Гибралтар на Дунаву.

Према ранијим сазнањима, на Петроварадинској тврђави прво људско насеље постојало је још 4500. година пре нове ере али након археолошких открића на самом почетку истраживања историја овог простора померена је на период 19.000-15.000 година пре нове ере. Захваљујући томе знамо да човек у континуитету настањује простор Петроварадинске стене од праисторије до данас, па чак и палеолиту када су се људска станишта углавном налазила у пећинама.

Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000 година пре нове ере) археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода који сведоче да је још у време тзв. вучедолске културе постојало утврђено насеље.

После неолита на Петроварадинској стени су се смењивале различите културе. Око стоте године пре нове ере ове просторе насељавају Келти које сто година касније смењују Римљани који утврђивањем границе на Дунаву граде тврђаву Кузум (лат. Cusum) коју ће у петом веку разорити Хуни. Назив за утврђење које се у доба Византије налазило на месту данашње Петроварадинске тврђаве било је 'Петрикон.

Половимом XIII века скоро на истом месту насељавају се католички монаси из реда цистерцита (лат. ordo cisterciensis). Дозволом угарског краља Беле IV граде манастир који називају Белакут. Манастир је након провале Татара утврђен.

Већи значај тврђава добија са повећаном опасношћу од новог освајача - Турака Османлија. У Петроварадину често је боравио мађарски краљ Матија Корвин. Ту је 1463. године склопио уговор са Млетачком републиком и истовремено разговарао са властелом око одбране од Турака. Године 1475. године Корвин доноси одлуку да зарати са Турцима. Мађарски краљ Владислав II такође посећује Петроварадин где разним олакшицама подстиче напоре да се сакупи више радне снаге на оправкама кула и бедема. Надбискуп Петара Варади 1501. године уз велике напоре успева да обнови тврђаву.

Изглед Петроварадинске тврђаве у средњем веку

Тврђава се састојала из два дела - спољашњег и унутрашњег. Главна капија спољашњег зида која је имала мали покретни дрвени мост саграђена је током XV века. Испред спољног зида тврђаве налазио се дубок ров. Спољни зид је само са источне стране имао све полукуле ојачане потпорним стубовима. Од спољне капије водио је пут према капији унутрашње тврђаве која је била правоугаоног облика. Источни зид унутрашње тврђаве је био заједнички зид са спољашњим зидом. Где су били спојени био је ојачан полукулама. Овај зид је такође био појачан потпорним косим стубовима а на западној страни је имао две полукуле као појачање. У средини унутрашње тврђаве налазила се црква чија је апсида била окренута ка истоку. Са обе стране цркве налазили су се округли резервоари за воду. У северозападном делу унутрашње тврђаве налазила се командантова палата. На левој обали Дунава налазио се мостобран око кога је био ров испуњен водом. На западној страни зида мостобрана налазила се кула за артиљеријску батерију са пет отвора за топове. На северној и јужној страни зида налазиле су се капије.

У свом запису Евлија Челебија о Петроварадинској тврђави каже:

„Град Варадим лежи на обали реке Дунав, његова цитадела има шестоугаони облик а налази се на једном високом брду које се диже небу под облаке. То је неприступачан, чврст и у истину стар град... Град има седам великих кула, сви бастиони изграђени су складно... У тврђави има свега две стотине даском покривених кућа без ограда и башта, затим Сулејман-ханова џамија, складиште муниције и житни амбари... На југоисточној страни налазе се само брегови и по њима све сами виногради.“

Нови век

Године 1525. у Петроварадинској тврђави било је свега 1000 коњаника и 500 пешака да би се крајем године тај број повећао на 4000 војника. Пред опасношћу од Турака заповедништво над Петроварадином преузео је Павле Тимори, ранији заповедник Будимског града. Његови захтеви за појачањем у војсци и новцу нису стизали. Уместо од помоћи, од краља Лајоша II, стиже само упутство да се са главним снагама пребаци на леву обалу Дунава а заповедништво над тврђавом препусти Ђорђу Алапију.

Под зидине Петроварадина 13. јула 1526. године стигла је турска војска јачине 40.000 људи предвођена великим везиром Ибрахимом. Султан Сулејман Величанствени се са главнимом својих снага улогорио код Илока. Након двонедељне опсаде и уз употребу минског напада Турци су успели да освоје тврђаву чији су готово сви браниоци погинули. Петроварадин под турском влашћу као и огроман део Угарске државе остаје све до Великог бечког рата (1683-1699).

Петроварадинска тврђава 1692. године

Након упада у Аустрију и неуслепе опсаде Беча Турска војска почиње повлачење и у низу пораза напушта већину градова као и Петроварадин. Главнина царске аустријске војске коју су чинили 27 батаљона пешадије и 77 ескадрона коњице стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. године. У присуству ове војске око 3000 војника одређено је да се ради на ојачавању тврђаве. Поправљене су само бреше и изграђен ров са четири редуте на месту данашњег Подграђа испред кога је био ров испуњен водом. Такође су се ту налазиле седам напуштених и спаљених кућа. Такође је подигнут и понтонски мост. Након протеривања Турака из Петроварадина започиње рушење старе средњовековне тврђаве како би се започела изградња нове по тада најмодернијем систему градње фортификација. Желећи да поврати изгубљену твђаву Турци започињу неколико похода. Доживљавају страховите поразе у биткама код Сланкамена 1691. и битке код Сенте 1697. године а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године.

Петроварадинска тврђава 1693. године

Опсада 1694. године

Пред опасношћу од Турака, на Петроварадинској тврђави се доста радило. Изграђена су два појаса земљаних шанчева на јужној страни тврђаве. Овај елемент пољске фортификације, први пут се помиње 1692. а дуплиран је 1694. године по налогу грофа Карафе. Велики везир Сурмели Али-паша стигао је из правца Београда пре Петроварадинску тврђаву 9. септембра 1694. године. Дунавом је пловила турска ратна флотила. Намера је била да опсадом заузму тврђаву. Бомбардовање је почело 12. септембра са копна и воде. Концентрација турске артиљеријске ватре била је на шанчеве, водени град, две редуте узводно од мостобрана и аустријску војски испред мостобрана. Постављање турске артиљерије на Велико ратно острво приликом ове опсаде довешће касније да се на том месту сагради једно мало утврђење. Испред земљаних шанчева Турци су направили прву палалелу од које су даље копали сапе према шанчевима како би започели мински напад. Такође су бацањем балвана у Дунав покушали да поруше два понтонска моста као и пливачима који су маказама требали да прережу конопце који су држали понтонске мостове. Ослањајући се на тврђаву, Аустријанци су 14. септембра испадом покушали да разбију опсаду али су били одбачени. Успели су, међутим, да спрече разбијање понтонских мостова. Сачувавши понтонске мостове Аустријанци су пребацили коњицу и пешадију која је као појачање стигла из Футога. Напади на турске положаје настављени су до 19. септембра али такође без успеха. У међувремену, Шајкашка флотила је низводно запленила турске шајке које су биле намењене за снабдевање храном. Свакодневне борбе, киша, ветрови, велике хладноће исцрпљивали су Турке. Велика бујица је преплавила турске ровове и однела шаторе. Новонастале неприлике и појава епидемија међу турском војском као и приближавање предстојеће зиме након само 23 дана опсаде, почело је повлачење према Београду.

Опсада Петроварадина 1694. године

Катастрофалан пораз Турске војске код Сенте створио је повољне услове за Аустријанце на мировним преговорима у Карловцима 1699. године. Први план за изградњу тврђаве израдио је инжењерски пуковник гроф Матијас Кајзерсфелд а наредни инжењерски пуковник гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи. За извршење радова био је задужен инжењерски пуковник Мишел Вамберг а након његове смрти (1703.) инжењерски пуковник Гисенбир до 1728. године. Тврђава је полако добијала свој облик. Саграђени су бастиони, равелини и контрагарде на горњој тврђави. Положени су темељи сталних објеката. Саграђен је нови мостобран и мало утврђење на Великом ратном острву. Бедеми доње тврђаве озидани су 1711. године.

Радове прекида избијање новог Аустријско-турског рата (1716-1718). У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27. и 28. јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха). Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба претходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турких коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војске је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави. Са друге стране током ноћи између 4. и 5. августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Прегруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво. Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а велики везир је погинуо када је са најоданијим припадницима личне гарде ???. Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Аустријски гобици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустијанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена. Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо. Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије.

Пошто је граница између Аустрије и Турске са Срема померена на централну Србију Петроварадинска тврђава је остала у позадини и мање важна. Радови на изградњи су успорени а застој настаје 1728. године. Све до 1753. године на тврђави се радило само оно што је било најнужније. Ниједан започети објекат није био завршен. У извештају комисије Ратног савета из 1735. године види се да је источна страна хорнверка била отворена а земљани бедеми доње тврђаве су били запуштени и напола срушени. Предложен је план да се ови недостаци отклоне али никаквог помака није било.

Замашни радови на тврђави започети 1753. године мењају изглед воденог града, горње тврђаве, мостобрана, "хорнверка", руше се неозидани бедеми "кронверка". Изграђују се нове касарне, барутни магацини, стаје и топовске шупе и коњушнице. Ови радови рађени су до 1766. године.

Војни инжењер и командант минерског корпуса мајор Шредер започине 1764. године планове на изградњи контраминског система (Подземне војне галерије) испод "хорнверка" у дужини од 16 километара. Израдња контраминског система потрајала је до 1776. године.

Званично, последњи радови на изградњи тврђаве су обављени 1780. године али се са радовима продужило до 1790. године када петроварадинска тврђава постаје најсавременије наоружана тврђава целе Монархије. Тадашње њено наоружање састојало се од 400 артиљеријских оруђа различитог калибра што је за тадашње прилике био изванредно велики број.

[Turkmenbashi 937]

Привилегован статус у оквиру Сремске војне границе стекао је Петроварадин, али не у облику војног комунитета него као Слободна стрељачка компанија (нем. Frey Schützen Compagnie). То се догодило 31. октобра 1748. године када је Регулатив генерала Енгелсхофена ступио на снагу а који је Дворски ратни савет потврдио 10. марта 1751. Као Слободна стрељачка компанија Петроварадин је укључен у Петроварадинску регименту, али је јурисдикцију над њим имао Дворски ратни савет у Бечу, који ју је остваривао преко команданта Петроварадинске тврђаве. Компанија је имала 220 стрелаца-грађана, а њен главни циљ била је одбрана тврђаве у случају опсаде, као и снабдевање војске у Тврђави и опслуживање официра и војних службеника у њој. Иначе, сви су били ослобођени од редовне војно-граничарске службе. На челу Компаније, као орган власти, био је капетан кога је именовала Славонска генерална команда чије је средиште било у Осијеку. Пуноправни чланови Компаније, односно стрелци, пролазили су кроз војну обуку делом код топова, као артиљерци, делом са пушкама као стрелци. Компанија је имала свој печат, грб и заставу на коју су грађани полагали заклетву верности. Становници Компаније били су сврстани у две категорије: слободне стрелце (или грађане) и бећаре. Године 1766. у Компанији било је 370 грађанских (стрељачких) и 70 бећарских породица. Становници Петроварадина тог доба били су аустријски Немци и Немци из Рајха, Чеси, Хрвати односно (Славонци-католици), а у мањој мери Јермени, Цинцари и Јевреји а касније и Срби из Комунитета Буковац прикључени Петроварадину 1777. Године 1787. престала је да постоји Компаније слободних стрелаца, а Петроварадин је и фактички и формално добио статус комунитета. Када је 1808. дошло до стварања грађанске милиције (нем. Landver), Петроварадински комунитет укључујући и Буковац, требао је да садржи две компаније или чете, као резерву за посаду у тврђави у време велике ратне опасности.

Желећи да помогну Први српски устанак, Новосађани су златницима платили подмитљиве аустријске официре, успели су да из Петроварадинске тврђаве прокријумчаре два топа.

Након пропасти Првог српског устанка, његов вођа, вожд Ђорђе Петровић, поред још неких вођа устанка био је заточен у Петроварадинској тврђави.

Као током 18. века тако и у 19. веку тј. од њеног оснивања 1750. до 1880. године, јединице Петроварадинске регименте учествовале су у 30 ратова и преко 140 битака које је Аустрија водила широм Европе.

Након великих поплава 1827. и 1832. године у Дунав је потонула мања фортификација (Инзелшанац) која је била изграђена на Великом ратном острву.

Револуционарни догађаји који су захватили Аустрију 1848. године нису заобишли ни Петроварадин ни Нови Сад. Гарнизон Петроварадинске тврђаве је пришао вођи револуције Лајошу Кошуту. Контрареволуционарне јединице под командом бана Јосипа Јелачића уласком у Нови Сад 12. јуна 1849. године изазвале су реакцију гарнизона који је отворио артиљеријску ватру на град и готово га потпуно срушиле.

Након Сарајевског атентата однос власти према словенском становништву веома се погоршало. У Петроварадину је забрањен рад Хрватског пјевачког друштва "Невен", Хрватске читаонице и Хрватског сокола. После продора српске војске у Срем 1914. године дошло је до хапшења великог броја Срба из Срема. Већина њих је интернирана у Петроварадин и смештена у већ припремљене логоре. У логору је било преко 2000 лица. Неки су оптужени за велеиздају и изведени пред војни суд. Они су били осуђени на смрт и стрељани су на Петроварадинској тврђави 14. октобра 1914. године. Три дана касније суд је осудио на смрт још 37 људи над којима је одмах извршена смртна казна.

У Петроварадину је био затворен аустроугарски подофицир Јосип Броз. Петроварадин је постао једна од веома важних саобраћајних чворишта где су се Аустро-угарске снаге пребацивале преко Дунава. Како је за пребацивање војске понтонски мост био недовољан изграђен је привремени мост на дрвеним стубовима тзв. Поћореков мост. Мост је имао електрично осветљење и чувало га је сто војника.

За време рата у Петроварадину је био смештен велики број заробљеника са балканског и италијанског фронта. Они су коришћени као бесплатна радна снага за изградњу насипа на десној обали Дунава. У Петроварадинској војној болници налазио се велики број рањеника. Једно време у Петроварадину се налазила и Ратна команда против Србије.

Након пробоја Солунског фронт и ослобођења Србије српска војска је наставила напредовање на север и 9. новембра 1918. године ушла је у Петроварадин заједно са француским колонијалним трупама из Сенегала под командом мајора Војислава Бугарског.

Након Првог светског рата, Петроварадинска тврђава улази у састав новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Како су, развојом војне технике, тврђаве саграђене током 17. и 18. века изгубиле свој стратегијски значај и намену, војни врх одлучује да се потпуно или делимично сруше тврђаве у Београду, Осијеку, Броду, Рачи, Карловцу... на листу за рушење била је и Петроварадинска тврђава. Пуковник Драгош Ђелошевић, човек који је био задужен овај незахвалан посао наредио је рушење ових тврђава, али је поштедео те судбине Петроварадинску тврђаву. Говорило се да ју је поштедео јер му је била "сувише лепа да би је срушио". Али, одређени делови су ипак срушени: мостобран (знан као Брикшанац) на левој обали Дунава који је био саставни део одбране фортификације тврђаве, као и Дунавска или Новосадска капија, барокно здање које се налазило у подграђу наспрам обале Дунава.

Пред Други светски рат, на Петроварадинској тврђави у Петроварадину и његовој ближој околини изграђен је појас бетонских бункер за смештај митраљеза и посаде која га опслужује. Сломом и поделом Краљевине Југославије након Априлског рата 1941. године Петроварадин улази у састав новоформиране Независне Државе Хрватске. На тврђави била је смештена Пилотска школа, противваздушна одбрана а касније и команда СС трупа. Из Петроварадинске тврђаве покретан је већи број безуспешних операција како би се уништиле партизанске снаге на Фрушкој гори. До септембра 1944. године више од половине петроварадинског гарнизона прешло је на страну народноослободилачке војске. Петроварадинска тврђава ослобођена је 23. октобра 1944. године, један сат након поноћи.

Литература

Звонимир Вуковић, Игор Новаковић, Петроварадин јуче, данас, сутра, Нови Сад, 2005

Марко Кљајић, Свети Јурај у Петроварадину, Петроварадин, 2004.

Петроварадинска тврђава, Енциклопеција Новог Сада, бр. 20 ПЕТ-ПОК, Нови Сад, 2002.

Славко Гавриловић, ГРАНИЧАРСКИ ВОЈНИ КОМУНУТЕТ И ШТАБСКА МЕСТА У СРЕМСКОЈ ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ (XVIII-XIX ВЕК), Зборник Матице српске за историју, бр 65-66, Нови Сад, 2002.

Велимир Вукмановић, Нови Сад на Дунаву: Скеле и понтонски мостови: 294-2001, Нови Сад, 2001.

Др. Душан Вулетић, Војна граница - кроз старе планове и графичке приказе, Сремска Митровица, 1996.

Стари Нови Сад I, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991.

Живко Марковић, Нови Сад и Петроварадин, Нови Сад, 1984.

Danişmend, İsmail Hami, İzahlı Osmanlı Tarihi Kronolojisi, V.4, Türkiye Yayınevi, İstanbul, 1961.

"Културно-привредни преглед Дунавске бановине" бр. 5 и 6, Нови Сад, 1939.

[Turkmenbashi 937]

Битка код Петроварадина је била одлучујућа победа за аустријске снаге у рату између Аустрије и Отоманског царства (1716-1718) код Петроварадина, сада делу Новог Сада, Србија. Радове на Петроварадинској тврђави је прекинуло избијање новог Аустријско-турског рата (1716-1718). У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника.

Током 26, 27. и 28. јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха). Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба претходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турских коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војска је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави.

Са друге стране током ноћи између 4. и 5. августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Прегруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво. Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а велики везир је погинуо са најоданијим припадницима личне гарде.

Споменик на Везирцу

Смрт Дамад Али-паше

Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата.

Аустријски губици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустијанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена.

Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо. Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије.

[Turkmenbashi 937]

Еуген Савојски (Париз, 18. октобар 1663 – Беч, 21. април 1736), принц, аустријски војсковођа и државник. Потомак споредне линије савојске куће.

Студирао математику и природне науке. Ступио у аустријску војску након неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Истакнувши се у рату против Турака код Беча, Пеште и Београда и против Француза у Пијемонту постао генерал, а 1693. и фелдмаршал. Од 1703. до смрти био је председник Дворског ратног савета. Био је исто толико способан државник и политичар колико и војсковођа, па је имао велики утицај на вођење послова у Аустрији прве половине 18. века.

Његове победе над Турцима (предвођеним султаном) код Сенте 1697 (битка код Сенте), код Петроварадина 1716. и код Београда 1717. (опсада Београда), значиле су прекид турских освајања у Европи, а резултати тих победа, био је Карловачки 1699, односно Пожаревачки мир (1718), којим је Аустрија стекла велике делове Хрватске и Славоније, Банат, северну Србију, део Босне, Влашке, Угарске и Ердељ, значили су учвршћење Аустрије у Подунављу. Победе Еугена Савојског над Французима у Рату за шпанско наслеђе (1701 — 1709) значиле су истовремено јачање аустријских позиција у западној Европи, где је Француска била у првом плану политичких збивања.

Много је утицао на уређење Србије за време аустријске окупације[тражи се извор од 06. 2010.] 1718 — 1739. У Београдској тврђави се капија Карла VI често погрешно назива капија принца Евгенија или капија Еугена Савојског, а доскора су постојали и остаци његовог двора на Дорћолу у Београду.

Поткрај живота суделовао с мање успеха и у Рату за пољско наслеђе. Неко време био је царски намесник у Италији и Фландрији. У свом дворцу Белведере (на италијанском "леп видик") у Бечу скупио вредну збирку уметничких дела и велику библиотеку. Пореклом Италијан, по васпитању Француз, постао једна од најистакнутијих особа у Аустрији, ратујући под девизом "Аустрија изнад свега".

Године 1697. цар Светог римског царства Леополд I, у складу с тадашњим обичајима, а за посебне заслуге у победи над Турцима код Сенте, подарио му имање у јужној Барањи. У склопу имања налазило се 13 села, којима је касније додано још 6 села, површине око 800 km². За седиште имања власник је изабрао село Биље, где је између 1707. и 1712. саградио дворац. Цело имање добило је име Беље по мађарском изговору имена тог села Bellye.

После смрти Еугена Савојског, који је био нежења и није имао директних наследника, почев од 1736. па до краја Првог свјетског рата, Беље је било наизменично у власништву аустријског двора и појединих припадника његовог племства.

7. СС добровољачка брдска дивизија састављена од немачког становништва са подручја где је некада ратовао добила је име по њему Принц Еуген.

Литература

"Опћа енциклопедија ЈЛЗ" (2 Ц-Фоб), Загреб, 1977.

"Енциклопедија Југославије" (4 Е-Хрв), Загреб, 1986.

"Беље. Творница шећера. 75", Шећерана, 1986.

"Мала енциклопедија просвета" (1 А-Ј), Београд, 1978.

[Turkmenbashi 937]

Контрамински систем Петроварадинске тврђаве

Контрамински систем Петроварадинске тврђаве представља фортификацијско унапређење старије утврде на Петроварадину. На месту старе угарске тврђаве из 13. века Аустријанци су у две фазе 1692-1728. и 1754-1780. саградили тврђаву по тадашњим најмодернијим принципима и дотадашњем војном искуству.

Иновације у минском ратовању су долазиле из различитих извора кроз историју, и често су инжењери били ти који су стицали неопходно искуство за следећи корак у развоју.

Једно од тих искустава је и опсада тврђаве Швајдниц (Schweidnitz) 1762. године коју су Пруси уз употребу минског напада, након само 48 дана натерали на капитулацију.

Само две године касније аустријски инжењерски мајор А. Хајнрих Шредер предложио је Ратном савету у Бечу свој план изградње контраминског система испод Петроварадинске тврђаве. План је био одмах прихваћем, али се са радовима кренуло тек следеће године. Сећање на опсаду Петроварадина 1526. године када су Турци заузели тврђаву минским нападом као и мински напади током опсаде 1694. и 1716. године такође су убрзавали потребу за изградњом контраминског система.

Шредеров план је предвиђао изградњу четири одбрамбена положаја. Преко 400 минера радило је на изградњи подземља све до 1776. године. За то време прокопано је 16.000 метара подземних галерија (магистралне, комуникационе, енвелопне, везне и прислушне), као и просторије за смештај барута и алата за копање.

Свака минска галерија имала ознаку за положај (I-IV), број ходника (1-527), његову намену (Kom., Horch, Horch gallerie, H.G., Verbindungs, Abgang, Ausgang...), име који је добио по неком аустријском цару или племићу (Јосифу(Josefs Mine), Леополду (Leopold Mine), Карлу (Karls Mine), Рудолфу (Rudolf Mine), Принцу Ојгену (Prinz Eugen Mine), Стефану (Stefans Mine), Kaiser Mine...)

О великом залагању мајора Шредера али и Бечког двора за изградњом подземља говори четири посете престолонаследника, а касније и цара Јосифа II и то 1768, 1783, 1786. и 1788. године. Приликом прве посете, тада престолонаследник, присуствовао је демонстрацији минског напада и одбране једног бастиона који је за ту прилику изграђен између два појаса Капрариних шанчева.

У присуству престолонаследника, највиших војних старешина и грађана Петроварадина, ваздух је проломила страховита експлозија минског пуњења која је разнела бастион. Одушевљен демонстрацијом престолонаследник је унапредио Шредера у чин генерала и наредио му да се са радовима још брже настави.

Током обиласка тврђаве, престолонаследник је посетио и подземље тврђаве где је ископан бунар дубок 39 метара. О том догађају сведочи и мермерна табла на којој је уклесано да је 21. маја 1768. године, Јосиф II из овог бунара пио воде у пратњи команданта минерског корпуса А. Х. Шредера и минерског капетана Лудвига фон Миковинија.

Петроварадинска тврђава је поред подземних галерија добила и око 1,500 пушкарница која је већина грађена у контраескарпним зидовима при самом дну рова, капонире и казамате са преко 155 отвора за дејство артиљеријском ватром.

Када су завршени радови на контраминском систему он је био трећи по величини у Европи одмах иза тврђаве Јосифов и Луксембург.

Изграђено је 10 барутана. Пет на тврђави, један у мостобрану и четири у ближој околини. Током рата тврђава би могла примити 10000 војника и 4000 центи барута. Подземље је могло да прими 6000 људи, али би проблем представљао недостатак простора за потребну храну и миницију за преко 400 артиљеријских оруђа различитог калибра колико је тврђава имала.

У току рата гарнизон Петроварадинске тврђаве сачињавали су 64 официра, 8134 пешадинаца, 120 коњаника, 863 артиљерца, 21 лагумар и 93 инжењера и минера.

Тврђава Петроварадин представља једну од највећих и најочуванијих тврђава саграђених током 18. века. Такође, њен подземни контрамински систем је у великој мери сачуван. Око 90% казаматних просторија у бастионима који окружују Подграђе су сачувани док је један део порушен пред Други светски рат приликом проширења Каменичког пута. Већи део подземних галерија Горње тврђаве у дужини од око 1.500 метара прилагођене су да постану туристичка атракција кроз које туристе воде водичи Музеја града Новог Сада. Подземне галерије испод "Хорнверка" у дужини од око 14.500 метара, много комплекснијег система галерија, мањих димензија, без вештачког осветљења, не представљају део туристичке понуде Музеја града, али су слободне за обилазак.

Приказ минског рата

Намена контраминског система у одбрани тврђаве види се из следећег.

При опсади Швајдница 1762. године, коју су држали Аустријанци, Пруси су јаким минама постигли добре резултате. План је био да се јаким минама отворе левкови у правцу бастиона (који је имао контраминске галерије) затим поткопају галерије до контраескарпе, на овој направи бреша јаком мином и кроз њу упадне у тврђаву.

Паралелама ископаним од 7. до 22. августа, Пруси су се приближили бастиону и отпочели мински напад. Аустријанци су два дана касније извршили испад и порушили нападачеву галерију. Пруси су је поново изградили у дужини од 28 метара, а половином септембра испалили мину са 2,500 килограма барута. Она је створила левак пречника 13 метара. Пошто су уредили левак наставили су изградњу галерије. Њу је бранилац у два наврата рушио експлозијама слабе минске-потреснице испод површине земље чије дејство не ствара левак већ само растреса земљу. Због тога је нападач на челу нападне галерије испалио 16. септембра другу, а 25. септембра трећу јаки мину са полупречником дејства 20 метара. Ни трећом експлозијом није нанета штета контраминском систему браниоца, који је затим са неколико мина порушио подземни систем нападача и избацио га из трећег левка, мином од 250 килограма барута 8/9. октобра разбио је контраескарпу бастиона и преко њених рушевина заузео тврђаву. После 48 дана минског рата и 63 дана опсаде, тврђава Швајдниц је капитулирала.

Литература

Major William C. Schneck, The Origins of Military Mines: Part II, Engineer Bulletin July 1998

Петроварадинска тврђава, Војна енциклопедија бр. 5, Београд, 1973.

Културно-привредни преглед Дунавске бановине бр. 5 и 6, Нови Сад, 1939.

[Turkmenbashi 937]

Петроварадинска регимента или Петроварадински пук била је аустријска војна јединица, у којој су у великом броју служили Срби. Област Петроварадинског пука је обухватала 54 квадратне миље тадашње Војне границе.

Петроварадински пук основан је 1750. године под заповедништвом Јован Монастерлије, а званичан назив био му је Petrowaradeinner National-Infantrie Regiment No 5 (од 1768. године број ове граничарске регименте био је 9.)

Регимента је у почетку имала проблема са расположивим људима за војну службу. Током Седмогодишњег рата који је избио 1756. било је 575 војника, а наком мира у Хубертсбургу 1.156 пешака и 145 хусара.

[Turkmenbashi 937]

Дамад Али-паша (тур. Silahdar Damat Ali Paşa или Sehid Damad Silahdar Ali Pasha; 1667 — 5. август 1716.), био је турски велики везир. Дамад Али-паша био је велики везир (и силахдар и шехид) Османског царства у периоду 27. април 1713 — 5. август 1716. у време султана Ахмеда III. Предводио је турску војску против аустријске у бици код Петроварадина 1716. године и ту је претрпео пораз. Место на коме је разапео шатор из којег је командовао битком названо је Везирац. У тој бици је рањен и убрзо је умро.

Сахрањен је у Београдској тврђави на Калемегдану. Ту је над његовим гробом сазидано турбе. Ово Дамад Али-пашино турбе сазидано је 1783. а данашњи изглед добило је приликом обнове 1928. У том турбету касније су сахрањени и заповедници Београдске тврђаве Селим паша 1847. и Хасан паша 1850.

[Turkmenbashi 937]

Подграђе (лат. Suburbium) познатији као стари део Петроварадина, је стари барокни градић који се налази у доњем делу Петроварадинске тврђаве. Окружују га шанчеви који су некада били испуњени водом. Подграђе се данас налази на магистралном путу који се протеже од центра Новог Сада преко Варадинског моста ка новијем делу Петроварадина, старим путем ка Инђији и Београду.

У Подграђу и око њега, у старим шанчевима се данас већином налазе објекти војске Србије као и војна болница, али има и становника, који су претежно Хрватске националности. У једној од кућа у Подграђу је рођен и хрватски бан Јосип Јелачић.

Прва фаза настанка Подграђа везује се за период од 1692. до 1728. године и њему припадају сакрални објекти. Некадашњи фрањевачки самостан укинут је наредбом престолонаследника Јосифа II 1772. године када је адаптиран у војну болницу. У првој половини 18. века настали су следећи објекти: Команда тврђаве, Магистрат, Бискупска резиденција, Грађевински магацин и Главни арсенал. Од половине века саграђени су Главна малтарница, зграда Шајкашког батаљона, зграда Дворског коморног комесара, Војна апотека, као и низ других објеката. До 1768. године облик бастиона око Подграђа добија нови изглед који је и данас видљив.

[Turkmenbashi 937]

Petrovaradin by The Voice Of Objective Truth, on Flickr

Krovovi Petrovaradin 1 by Vedran Vrhovac, on Flickr

r10-23 by mx., on Flickr

Looking over Petrovaradin by The Voice Of Objective Truth, on Flickr

14-May-Various_109 by Ivan Ivanić, on Flickr

[Turkmenbashi 937]

Транџамент, или како су се крајем 17. и почетком 18. века звали Капрарини шанчеви, је мањи потез иза Петроварадинске тврђаве према Сремској Каменици. Име му потиче од француске речи tranches што значи ров или земљана барикада. Служио је као војни полигон за обуку, масовно полагање заклетве, војнички вишебој и параде.

У историјским изворима спомиње се још 1692, а дуплиран је пред опсаду Петроварадина 1694. Временом оба појаса ровова су зарушена. Значај ове узвишице пред тврђавом уочио је принц Еуген Савојски, а по налогу фелдмаршала грофа Јохана Карафе изградио га је тадашњи командант Петроварадинске тврђаве гроф Силвије Енеас Капрара, по коме су и названи Капрарини шанчеви.

Име Транџамент је остало у народу као сећање на привремени војни логор аустријских трупа.

[Turkmenbashi 937]

14-May-Various_170 by Ivan Ivanić, on Flickr

14-May-Various_124 by Ivan Ivanić, on Flickr

14-May-Various_129 by Ivan Ivanić, on Flickr

14-May-Various_156 by Ivan Ivanić, on Flickr

25.06.2011 by V31S70, on Flickr

aged by Magalie L'Abbé, on Flickr

2006-09-01 190 by GloomyCorp, on Flickr

[Mama 5]

Obozavam tvdjavu...Pogotovo Stari grad...Osecam se tako mirno,divno...

[Turkmenbashi 937]

[Turkmenbashi 937]

[Turkmenbashi 937]

НОВИ САД - Петроварадинска тврђава грађена је као артиљеријска тврђава за 400 великих топова. Могла је да издржи топовску паљбу велике снаге, но, данас, пред свој 250 рођендан, она итекако показује своје ране. Велике пукотине дуж бедема и урушени и улубљени путеви само су неки од њих. Разлог? Званично, то је тежак саобраћај који она свакодневно издржава. Незванично, нарочито недостатак новца и бриге за њену обнову.

Стара Петроварадинска тврђава данас је далеко од мапе светских културно-историјских баштина, ма шта нам причала свака новосадска власт.

Синиша Јокић, кустос Музеја Града Новог Сада, каже за нашу телевизију да константно вишегодишње пењање аутомобила, уз неодржавање Тврђаве, доводи до одређених пукотина, урушавања инфраструктуре подземних војних галерија. Пукотине кроз које после улази земља и вода, затрпавања. То је сад већ питање безбедности.

Слободанка Бабић, архитекта-конзерватор Завода за заштиту споменика града Новог Сада, међутим, каже да је план детаљне регулације донет 2010. године и да га је донео Завод за урбанизам.

Тако је направљен посебан паркинг за аутобусе, који се ипак сваког викенда, заједно са нашим суграђанима, и даље пењу на Тврђаву.

Тек летос се покренула прича о проглашењу Тврђаве спомеником од изузетног значаја. Ипак стварно стање овог стуба одбране, далеко је од оног о чему се говори и Унеска.

Питање очувања Петроварадинске тврђаве далеко је шире и комплексније од неколико минута у медијима. Али се на крају све, врло једноставно, своди на једно. Завод за заштиту споменика је у протеклих десетак година направио неколико пројеката за санацију тврђаве, али нажалост за већину њих није одобрен новац. Последњи пут су средства додељена 2008. за радове у тунелу, али се већ после прве фазе стало са њима.

http://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/novi-sad/petrovaradinska-tvrdjava-puca-po-savovima_355711.html

[Turkmenbashi 937]

Поглед на Петроварадинску тврђаву са моста

Подземље Петроварадинске тврђаве