Jump to content

Da li se sentimentalno vezujete za predmete?


Recommended Posts

Nikad nisam prihvatio onu klauzulu da je sve što ovde napišem vlasništvo foruma. Barem ne u potpunosti. Neke teme su samo moje...možda su neki odgovori na njima još više moji iako ih nisam ja napisao, i nosim ih za sobom kao onaj zavežljaj na vrhu štapa.

Ponekad mislim da to niko na ovom svetu ne ume od mene bolje da radi... i zato izbegavam, jer od svega umem da napravim oltar. Ne zatrpavam se stvarima kao hrčak, ali ima nekih par sitnica koje bih mogla da nosim i kao privezak. Za ljude se trudim da se ne vezujem. Ili bar dobro da glumim. Jer i četa onih za koje sam vezana mi ršum pravi u mojoj maloj disharmoniji.

Sav moj mazohizam je vezan za moju baku, za koju sam mislila da će živeti minumum 200 godina... potpuni šok za sistem sam doživela kada se nije vratila iz bolnice u kojoj inače ljudi ne umiru, ma kakav šok, ja se ni dan danas nisam oporavila od toga... ne znam kako se to radi, samo sa njom je to izvesti teško, da se ne raspadaš kad vraćaš film jer uvek ono da je više nema ispliva iznad svega čega si ustvari hteo da se setiš ili ti se odnekud javi.

I tako, ja potrčala da je nešto obradujem, sredila joj njenu kućicu, da sve bude super kad se vrati i onda shvatim da sam preterala i da mi više ništa ne miriše na nju. A ona je mirisala na toplo, na kremu za lice od svežeg krastavca koju je mackala pred spavanje, na lavandu, na neke njene parfemčiće, na naša prepiranja koja će koju da zagrli, na koju ćemo stranu i ko će do zida kad spavamo zajedno, na mene njanjavu... Jedino što je ostalo, a da nisam oprala bila je njena spavaćica. I već više od decenije stoji ispod mog jastuka. Kad spavam ja dohvatim ćoše, kao Čarli Braun ono ćebe. Ona više ne miriše nikome posebno, njen se miris ne razlikuje od mirisa posteljine, samo meni miriše zato što ja kažem da je tako i zato što ne mogu da je bacim, nosim, sklonim ili bilo šta drugo.

Nosim u sebi infantilnu crtu, jako sam vezana za porodicu emotivno, mada smo uopšteno svi vezani i bez obzira što su me svi mazili, niko se nije više voleo od nas dve, ona je bila krilo u koje se ja gnezdim kad nisam stena i valjda ja to malo i plačem što sam tada morala nekako da naglo izrastem iako nisam bila mala. Za sve druge na ovoj zemaljskoj kugli sam previše jaka jer... skupilo se tu gena predaka, sve neki karakteri bokte.

--- Update ---

Ja sam od noćas vezan za jedan kožni kaišić za oko vrata, i privezak u obliku vuka. Kupljen je u indijanskom rezervatu tamo daleko, daleko preko velike vode i bio je namenjen karakternoj vlasnici gorenapisanih redova, ali joj nikad nije uručen jer je otišla prerano.

I sad je moj.

Čudni su putevi, čudne su emocije, čudno je sve ovo što mi ovde radimo.

Ali te ponekad učini toliko živim i voljenim, da ne može a da te ne zaboli.

Link to post
Share on other sites
  • 4 weeks later...

Ima jedna kutija.

Mala,crna , pohabana i prasnjava.

Tamo u zadnjem kutku tavana,gde retko zalazim,namerno sam je sklonila.

Ponekad ... kad me secanja odvuku,trudim se da se ne desava cesto,

oduvam tu prasinu, otvorim je i redovno me suze zaslepe, pre nego sto i

pocnem da dodirujem, predmete, koji oznacavaju citav moj zivot u toj jednoj kutijici.

Znam im raspored napamet,mesto , vreme i razlog zasto su tu.

Kad sam ih ostavljala,nisam mislila da su to one sitnice za "zauvek".

Saputnici, koji su tu da me podsete da se secam i pamtim.

I da ljudi ne umiru u nasim srcima,zive kroz nas.

Da vezujem se za predmete ...

Link to post
Share on other sites

Vezem se za nove predmete i moja ljubav za njim traje... Obicno se jave u prolazu... Naprosto sijaju originalnoscu, bojom, jednostavnoscu ili slozenoscu... Onda ne mogu da odolim i kupujem. Danas sam kupio dva seta staklenih podmetaca za case. Javile su mi se jos prosle nedelje, kada sam sa sinom isao da kupimo sladoled. Dva pakovanja, ista serija, boje su drugacije. Tu su na stolu, divim im se. Slazem ih u raznim kombinacijama, povecavaju vizuelni utisak doma. Svaki put kada ih pogledam, podsete me na one retke trenutke provedene sa sinom... Jedinstveni trenutak i uspomena na njega.

Imam i neke stare predmete za uspomenu. O njima cu mozda jednom da pisem.

Link to post
Share on other sites

Sto kaze believer, trudim se da ne budem bolesnik te vrste, jer je ta bolest jeziva i tesko izleciva..

A bila sam bolesnik, ma sta bolesnik, teski narkoman i rob raznih predmeta, papirica, casopisa, sasusenih cvetica, praznih kutija cigara i jos praznijih flasa i cega sve jos, ne zelim ni da se secam..dogurala sam do najgoreg stadijuma..

I cemu sve to?

I sta dobijas tim?

Ne lepotu, raznezenost, srecu, vec samo teskobu, nemir i ogroman, orgoman teret..

Svanulo mi je kada sam se svega toga resila, ali bukvalno svanulo..postala sam drugi covek, bolji covek..i za sebe i za druge..

Ljudi k'o ljudi..dok su tu, tu su..kada odu, dodju neki drugi, da li bolji ili gori, nebitno, vazno da se smenjuju..sve do jednom, kada i ja odem, nadam se bez traga..

Link to post
Share on other sites

Nikada u životu se nisam vezao za predmet, jer ne postoji ta stvar na ovom svetu koju ja ne mogu da uništim i upropastim, da kamen na kamenu ne ostane.

Čak ne moram posebno da se trudim vezano za to.Vezujem se za mesta u/na kojima sam proveo neke lepe trenutke, vezujem se za neke trenutke, koje se trudim da ne zaboravim, za duhove ljudi koji nisu tu, a tu su.

Jebeš stvari, ionako sve trune

Amin

Link to post
Share on other sites

Da, vezujem se ... za predmete koji imaju pricu. Ne moraju da mi stoje ispred nosa, da smetaju, ali ih cuvam ...makar po kutijama naslagane u supi. Neke stvari, iako su izgubile svoju upotrebnu vrednost, znace mi ...jer su 'od nekog i zbog neceg'. ......... Nemam okrnjenih tanjira i soljica za kafu, iscepanih i poderanih krpa ... i sve sto je krs i samo krs - na krsilistu i zavrsi :vez:

Link to post
Share on other sites

Vezivala sam se...vjerovatno se i sada vezujem, ali u manjoj mjeri...u meni se desio neki presjek...ne znam ni kad, pobacala sam većinu tih stvari, a sa tim stvarima i misli i osjećaje prema nekim osobama.

Dok sam odrastala gledala sam mamu kako čuva i pazi jednu bočicu od parfema svoje mame koju je obožavala...i voljela je da otvori bočicu, pomiriše...uzdahne. Ja to tada nisam razumjela.

Onda se meni desilo da se nađem u sličnoj situaciji i šta sam radila...nisam dala da se promijeni tatina posteljina, kao neki suvenir na prošle dane..znala sam je izvaditi, nasloniti glavu na jastuk, udisati...miris je nestao brže nego što sam mislila...ostavile smo par košulja, jedno odijelo koje je kupljeno za moj diplomski...sve je ranije tako intenzivno mirisalo, sada više ne...fali neko da osvježi svojom kožom, svojim dezodoransom...za mene je taj miris sada više kao mistika nekog prošlog vremena...kad se zamislim znam tačno kakav je, da pokušam da ga opišem..izgubila bih se...jedino za mene ima notu koju niti jedan stručnjak ne bi umio da pretvori u parfem. Kod mene i treba da ostane.

Ne zamajavam se više papirićima, jedino slike volim da imam i da gledam i da čuvam...na slike sam slaba...naročito one starije, nekako mi djeluje kad se vidim u nekim situacijima sa nekim ljudima, kao da to nisam ja, kao da je to neki drugi život.

Volim posvete na knjigama, eto, i to čuvam...

Kad sam odvikla mamu da ne čuva plastične i stiropor posudice kao hrčak...mogu i sebe da odviknem da postanem kao što neko reče...rob...nekih stvari. Mirise, sjećanja...nemam namjeru da se njih odreknem.

Link to post
Share on other sites

Nikad nisam imao prilike da stvari posedujem dovoljno dugo da bi mi postale nezamenjive, kad malo bolje razmislim. Kad čovek par puta u životu izgubi sve što je imao, ta mu osobina postane utkana čak i u genetski materijal, valjda. Što se tiče sentimentalne vrednosti vezane za ljude iz moje prošlosti, ni tih predmeta uglavnom više nema, pa mi preostaje da ih se sećam u ograničenom prostoru ljudskog mozga. Tu im je i mesto. Nema tog predmeta koji bi zamenio sećanje na sve ono što smo zajedno prošli.

Imam jedan nož. Nožić, mogli bismo reći. Sečivo je sada već toliko smanjeno od oštrenja da nema ni pola centimetra širine, ali još uvek seče. Još uvek ga koristim na isti način na koji ga je moja baka koristila pre 30 godina - za sve i svašta. Izdržao je surove uslove života tamo daleko, izdržaće i ove Lalinske. Volem taj nož. Ako je to vezivanje, možda ipak nisam zatvorio baš sva vrata prošlosti za sobom. Ko zna zašto je to dobro...

Link to post
Share on other sites
  • 3 weeks later...

...a kad ih više nema, šta ostane?

kad ih vise nema,a bili su biyni (pretpostavljam da na to mislis) ostane za svakim jedan grob

memerna ploca,uklesana vaza,slika u keramici,mozd ruza puzavica,ili jorgovan

i onda ti ostane mesto za dolazenje kad si lud i napusten i slomljen i izneveren,cak i kad si istinski sretan ceka to

dodjes odsedis mislis i priznajes

i sve to cutke,bez jedne reci

pogladis rub upravne crne ploce,potapses

pa obrises oci,

i krenes nizbrddo turskom kaldrmom do kapije

i na ulici se sretnes sa buducnoscu

Link to post
Share on other sites

kad ih vise nema,a bili su biyni (pretpostavljam da na to mislis) ostane za svakim jedan grob

memerna ploca,uklesana vaza,slika u keramici,mozd ruza puzavica,ili jorgovan

i onda ti ostane mesto za dolazenje kad si lud i napusten i slomljen i izneveren,cak i kad si istinski sretan ceka to

dodjes odsedis mislis i priznajes

i sve to cutke,bez jedne reci

pogladis rub upravne crne ploce,potapses

pa obrises oci,

i krenes nizbrddo turskom kaldrmom do kapije

i na ulici se sretnes sa buducnoscu

Znaš, nisu samo grobovi to o čemu pričaš. Oni su mesto gde znaš šta ćeš zateći, i spreman si za tako nešto, kao kad prinosiš plamen ruci i očekuješ da će te opeći, i spreman si za bol.

Ono što te zatekne nespremnog su te neke sitnice koje ostanu, zakukuljene u mirise, u neke prizore, zazidane u temelje kuća, skrivene u senkama jasenova...žive u tebi neke svoje živote, kojih nisi ni svestan dok ih iznenadni okidač ne pretvori u talas...kao kad popusti brana i voda preplavi sve.

Samo na tren.

Edited by ako_odem
Link to post
Share on other sites

brizno cuvam i veoma sam vezana za neke predmete koje su doticale ruke onih koje cu za navek voleti svim srcem. Mamina kutija za nakit izradjena od mahagonija sa poklopcem od bisernih plocica, postavljena crvenom cojom. Zatim lula, koju je koristio moj brat, njegov mobilni telefon sa svim brojevima telefona i poslednjim sms porukama koje je primio i na iste odgovorio.

Sentimentalno sam vezana za pisma i poneke razglednice. Ima tu jos nekih sitnica, meni veoma dragih, koje mi katkat, kada se u prolazu sudarim s njima,izmame osmeh. Pokrenu se slike, ozive secanja, i opet smo svi zajedno.

Link to post
Share on other sites

Motam se po ovoj temi i nikako da odgovorim. Vezujem se mozda cak i previse,jer svaka malena stvarcica ,podseca me na neki delic mog zivota. I svaka ta stvarcica,koja je eto samo prazna materija,ona se popuni lepim secanjem. Kada je pogledam setim se i razloga zasto je cuvam,setim se kako je tada bilo lepo i mozda bude jos lepse. Cuvam jednu kasicu,sto mi je baba poklonila,rozla je :kez:. Secam se kada mi je dala,stavila je unutra 10 para(tada si mogao kupiti zvaku za to) i rekla je:"U zivotu kreni od najmanjeg,najtezeg,pomalo ces stici do najviseg,najlakseg...10 po 10 i imaces dinar,budi strpljiva". Eto to mi se urezalo,tada nisam razumela najbolje,ali kada sam dobila jos 10 para,pa imala 20 bilo je zanimljivo :) . Dve zvake ej! Najvishe se vezujem za patike,njih mi je najteze baciti,jer toliko puteva i na toliko mesta su bile sa mnom i sad da ih bacim,kao da sam bacila sve to sto sam obisla...jeste , znam da preterujem,ali jace je od mene. Majka to lako sredi, uzme i baci ih,bude mi zao,ali nikad ih ja nisam bacila. Da zivim sama,verovatno bi imala zbirku patika,od rodjenja do danas :)

Link to post
Share on other sites

Naravno da se vezujem.

Ne da se vezujem.. nego se ne razvezujem.

Vezujem se za predmete podjednako kao i za ljude......... na raznorazne načine.

Volim svoje veze..

i s'njima, svoja vezivanja i povezivanja.

Neke zapertlam u najdraže patike, sa njima više lebdim no što hodam... one malo sentimentalnije ušniram u korsete

neke ušijem na srce..

mnoge upletem u kosu

sa nekima širim, sa nekima sužavam zenice

nekima punim pluća... sa takvima uglavnom i dišem

uz neke mogu da pričam satima, uz neke samo ćutim

Neke mi daju snagu.. neke me pretvaraju u dete

Neke su stare, imaju i po stotine godina.. neke koliko i ja, neke su jako mlade... a neke tek u povoju...

I ne plaše me.. i ne razboljevaju me.. svi ti sentimentalni predmeti koji predstavljaju moje veze sa odavno ili nedavno umrlim dragim bićima

još manje sa onima koji su živi. Bili ili ne bili "aktivni" deo moje "sadašnjice".

I tako...

ja živim okružena sentimentalnim predmetima.. tako sentimentalno funkcionišem

ja sam bašta.. polje.. aleja sentiMenta.. njegovo oličenje ...

Ja sam pravi pravcati Kerber sentimenta..

HomoSentimentus No1. :andjeo:

A ima i predmeta koje bacam

umem da pobacam kuće,stanove, nameštaje.. čitave gomile.. pune džakove i torbe

ali to sa važnim predmetime, sa sentimentalnim vezivanjem i sa sentimentalnošću i nema nikakve veze...

to je đubre.

Link to post
Share on other sites
  • 1 year later...

Vezujem se i te kako...

poput lude nekakve...

Zaista cuvam sve i svasta,

razne karte, slike, ceduljice, kesice secera,

blokcice iz raznih perioda...

I sve je to poslozeno na mom tavanu..

a tu je negde i jedan rozli telefon

sa svim porukama i fotkama...

Tesko se otresam ili bacam tih mojih sitnica,

jer ipak su one deo mene... :uzdise:

Link to post
Share on other sites

Predmeti su za mene samo alat, nije bitno cemu sluzi, bio to najnoviji televizor, super bicikl najnovije generacije, automobil na struju...ili neki stari predmet koji ima pricu, predmet koji je cista umetnost, ili bas alat poput busilice, cekica ili tako necega..sve to zajedno za mene predstavlja alat koji necemu sluzi da olaksa ili ulepsa zivot.

Ali nista od toga me nece pitati kada dodjem umoran s posla ''kako si?'', kao majka na primer, nijedan od tih predmeta ne moze da me razume kada mi je tesko, i da me utesi, podrzi i ohrabri.

Kada bi poceo da se sentimentalno vezujem za predmete, tada bi poceo da se pretvaram u te iste predmete..

Zvuci smesno sve ovo sto sam napisao, ali sta cu kad sam taki :)

Link to post
Share on other sites

Predmeti su za mene samo alat, nije bitno cemu sluzi, bio to najnoviji televizor, super bicikl najnovije generacije, automobil na struju...ili neki stari predmet koji ima pricu, predmet koji je cista umetnost, ili bas alat poput busilice, cekica ili tako necega..sve to zajedno za mene predstavlja alat koji necemu sluzi da olaksa ili ulepsa zivot.

Ali nista od toga me nece pitati kada dodjem umoran s posla ''kako si?'', kao majka na primer, nijedan od tih predmeta ne moze da me razume kada mi je tesko, i da me utesi, podrzi i ohrabri.

Kada bi poceo da se sentimentalno vezujem za predmete, tada bi poceo da se pretvaram u te iste predmete..

Zvuci smesno sve ovo sto sam napisao, ali sta cu kad sam taki :)

Kakav promašaj teme. Strašno.

Link to post
Share on other sites

Nekada sam preterivala pa sam znala čuvati takve gluposti da je to čudo jedno. Ovih dana moj stan je gradilište pa koristim priliku da izbacim sve uspomene i nepotrebne stvari tako da mi je ostalo manje stvari nego što sam izbacila.

Razmišljam, dovoljno mi je i sećanje osim retkih materijalnih uspomena kao što su: dečije pupčane vrpce, "narukvice" iz porodilišta, poslednje korišćene cucle, prvi i najinteresantniji crteži, prve cipelice, prvi zubići, prvi odsečeni pramenovi kose, po koja čarapica (i tu je raspar), prve majice, košuljice, prve sveske iz svih predmeta, sestrinu ružcu sa venčanice, moje dnevnike i agende, mamine beleške iz bolnice, maminu haljinu koju nije stigla završiti, tatine kombinacije za LOTO, dedine briškule, kumicine priče koje sam beležila u svesku (a nje više nema :( ), masni papir za zid iz hiljadudevetstočetrdesetineke pronađen na babinom tavanu, pisma babi i dedi, pisma babi itd. itd.

Link to post
Share on other sites

dečije "narukvice" iz porodilišta, prvi i najinteresantniji crteži, prve cipelice, prvi zubići, prvi odsečeni pramenovi kose, po koja čarapica (i tu je raspar), prve sveske iz svih predmeta, sestrinu ružcu sa venčanice, moje dnevnike i agende, mamine beleške iz bolnice, maminu haljinu koju nije stigla završiti, tatine kombinacije za LOTO, dedine briškule, kumicine priče koje sam beležila u svesku

Ovakve stvari, nema šanse da bacim, pa makar bio poslednji najpatetičniji paćenik na svetu!

Link to post
Share on other sites
  • 1 month later...

Odavno sam prestala da se sentimentalno vezujem za stvari. Ono sto danas imam su dve stvari: prva cipelica od mog ceda (druga je kod tate :kez: )i njegov pramen kose (dobismo na krstenju). Ono sto sam imala i cuvala iz mladosti... nesto se pogubilo od silnih selidbi a neceg sam se i sama resila.

Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...