Idi na sadržaj

Манастири у Србији


Preporučene poruke

Списак манастира у Србији (Из Википедије, слободне енциклопедије):

 

А

 

Ајдановац, код Плане

 

Б

 

Баваниште, код Ковина

Бања, код Прибоја

Бањска

Беочин, код Беочина

Бешеново (рушевина)

Бинач

Благовештење, код Овчар Бање

Благовештење

Боговађа

Богородица Хвостанска

Бођани

Бођани

Брадача

Будисавци

Буково, код Неготина

 

 

В

 

Ваведење

Ваведење

Вазнесење, код Овчар Бање

Велућа

Вета

Велика Ремета, код Крушедола

Висока Ржана, код Пирота

Високи Дечани

Витовница

Водица

Војловица, код Панчева

Вољавча, код Бреснице

Вољавац

Враћевшница

Вратна

Врдник, на Фрушкој гори

Вујан

 

Г

 

Габровац

Гледић

Годовик

Гориоч, код Истока

Горњак

Горње Неродимље

Грачаница

Манастир Грабовац

Градац

Гргетег, код Ирига

Грлоште

Грнчарица

 

 

Д

 

Давидовица

Денковац

Девич

Дивша

Дивљане, код Беле Паланке

Дивостин

Добра вода

Докмир

Долац

Доња Каменица

Довоља

Драча

Драганац, код Гњилана

Дренча

Дубоки поток

Ђурђеви ступови код Новог Пазара

 

 

Ђ

 

Ђунис

 

Ж

 

Ждрело

Жича

 

З

 

Заова код Пожаревца

Златенац, код Свилајнца

Зочиште

Илиње, код Клења

 

И

 

Иверац

Ивковић

 

Ј

 

Јашуње

Јаковић

Јазак, на Фрушкој гори, код Јазака

Јежевица

Јерменчић

Јошаница

Јовање, код Овчар Бање

 

К

 

Кабаш, код Призрена

Каленић

Каона

Клисура

Кметовце

Ковиљ

Ковиље

Козаре

Кончул

Кончулић

Копорин

Короглаш

Крчмар

Крепичевац

Криваја

Крушедол, на Фрушкој гори

Кумановица

Кувеждин

 

Л

 

Лапушња

Лазарица

Лешје

Лелић

Лепчинце

Лепенац

Липовац

Лопардинце

Липар

 

Љ

 

Љубостиња, код Трстеника

 

 

М

 

Мала Ремета, код Јазака

Мало Средиште (у изградњи), код Вршца

Манасија, код Деспотовца

Манастирак, код Рековца

Манастирица, код Кладова

Матејча

Међувршје, код Чачка

Мелентија

Месић, код Вршца

Милешева, код Пријепоља

Миловци

Миљково, код Свилајнца

Моравци

Мрзеница, код Сталаћа

Муштар

 

Н

 

Наупара, код Крушевца

Никоље, код Овчар Бање

Никоље, код Тополе

Нимник

Нова Павлица

Нови Стјеник, зилотски манастир на Кучајским планинама

Ново Хопово, на Фрушкој гори, код Хопова

 

О

 

Обед, код Обедске баре, код Купинова

Опленац

 

П

 

Паља

Павловац

Пећка патријаршија, код Пећи

Петковица

Петковица

Петрова црква

Пива

Планиница

Подврх

Поганово, код Доброшева

Покајница

Праведни Јов

Преображење, код Овчар Бање

Привина глава, код Шида

Пустиња

 

Р

 

Раваница

Радовашница, код Шапца

Рајиловац

Рајиновац, код Београда

Раковац, на Фрушкој гори

Раковица, код Београда

Ралетинац

Рача, код Бајине Баште

Решковац

Рударе

Руденица

Рукумија, код Костолца

 

С

 

Саринац

Свети Ахилије -Ариље

Свети арханђел Гаврило

Свети Арханђели, код Призрена

Светог архангела Михајла

Света Богородица љевишка

Света Богородица

Света Богородица

Свети Гаврило, у Земуну

Свети Ђорђе

Свети Илија -Бресница

Свети Илија –Каџапун

Свети Илија

Свети Јован

Свети Јован

Свети Лука

Свети Марко Коришки

Света Меланија Римљанка, код Зрењанина

Свети Никола

Свети Никола

Свети Никола

Свети Никола

Свети Петар Коришки

Манастир Света Петка (Изворска), код Параћина

Света Петка

Света Петка

Светих Петра и Павла

Свети Прохор Пчињски, код Кленика

Свети Роман, код Ђуниса

Свети Сава

Свети Спас

Свети Стефан, код Сомбора

Свети Стефан, код Бујановца/Врања

Света Тројица, код Пљевље

Света Тројица

Сељане

Сењак, код Београда

Сестрољин код Пожаревца

Сићево

Сињачки

Сисојевац

Сланци, код Београда

Славковица

Смиловски

Содо

Соко, код Љубовије

Соколица, код Звечана

Сопоћани

Сретење, код Овчар Бање

Стара Павлица

Старо Хопово

Степање

Стјеник

Стрмац

Стубал

Студеница

Суково

Суково

Суводол

 

 

Т

 

Темска

Томић

Тресије, код Сопота

Троноша, код Лознице

Тршка црква

Тумане

 

Ћ

 

Ћелије, код Ваљева

 

У

 

Убожац

Увац

Успење

 

Ф

 

Фенек

 

Х

 

Хајдучица

 

Ц

 

Црна Река

 

Ч

 

Чокешина

Чукљеник

 

Ш

 

Шишатовац

Шудикова

Izmenjeno od strane člana Turkmenbashi
Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 3 godina kasnije...

Манастир Високи Дечани

 

640px-Visoki_Decani.JPG

 

Манастир Високи Дечани је задужбина краља Стефана III Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1350. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин. Храм представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије.

 

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

 

640px-Visoki_Decani_11.JPG

 

640px-Visoki_Decani_04.JPG

 

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

 

"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

 

640px-Visoki_Decani_06.JPG

 

640px-Visoki_Decani_02.JPG

 

640px-Visoki_Decani_05.JPG

 

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.[1] Током 19. века обновљена су манастирска здања.

 

Дечанска црква Христа Пантократора спада међу највеће грађевине средњовековне Србије. Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века.

 

640px-Visoki_Decani_01.JPG

 

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[2]

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања његове повезаности са српском културом и историјом.[3]

 

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Манасија

 

640px-Monastery_Manasija_-_Serbia.JPG

 

Манастир Манасија или Манастир Ресава је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној „Моравској школи“. Налази се на територији Поморавског округа, на око 30 километара од ауто-пута Београд-Ниш, близу Деспотовца.

Манастир који је задужбина деспота Стефана Лазаревића почео је да се зида 1407, а градња је окончана 1418. године. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици, а освештена је о празнику Светог духа. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11 кула, од којих се истицала донжон кула, познатија као Деспотова кула. Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства.

 

640px-Manasija_manastir_12.jpg

 

Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком XXI века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, сматра да припадају деспоту Стефану. ДНК анализа тих остатака је са 99,9378% тачности потврдила да се ради о сину кнеза Лазара.

 

Манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић, познат и као Високи Стефан, чије се мошти, по мишљењу неких стручњака, налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче. О оснивању манастира није сачувана повеља а такође ни летописи нису забележили податке о томе када је почела његова градња. Деспотов саврменик и биограф Константин Филозоф једини је оставио податке о томе када је манастир саграђен.[1]

 

„...обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље[a], где је требао бити дом, помоливши се приступи делу, и положи основ у име Свете тројице сведржавнога божанства“

((({2))})

 

640px-Sveti_ratnici_Manasija.jpg

 

640px-19Monastery_Manasia_in_Serbia.JPG

 

Константин Филозоф даље каже да је манастир почео да се зида 1407. године. Градња је трајала више од десет година, а судећи по летописима манастир Манасија је сазидан 1418. године и те године у њега су се уселили монаси. Манастирска црква је посвећена Светој Тројици, а освештена је о празнику Светог Духа. Овом чину присуствовали су тадашњи Патријарх српски Кирило уз пратњу сабора српских првосвештеника, игумана и властелина.[1]

Овај дограђај описао је Константин Филозоф. Он каже:

 

„...да је манастиру приложио села и винограде, иконе златом и бисерјем украшене, књиге службене, одежде и сасуде црквене“

((({2))})

 

640px-Manasija_monastery_II.JPG

 

640px-Manasija1.jpg

 

У манастир је довео учене монахе, па је одмах после оснивања Манасија постала културни центар деспотовине. Њена „Ресавска школа“ била је преписивачка радионица и била је извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век. Књиге које су преписиване у Манасији биле су веома цењене.

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо у суботу, 19. јула 1427. године, од последица срчаног удара. Он је на повратку из Шумадије, где је био у свом летњем двору у селу Бело Поље,[2] ка Београду, застао недалеко од данашњег Крагујевца[3][4] код места Главица где се налазила једна његова задужбина[5], да би се одморио и ручао, после чега је отишао у лов. Током њега, док је био на коњу[5], Стефана је ударила срчана кап.

 

Данас постоји спорење научника око тога где се налазе посмртни остаци Стефана Лазаревића, у манастиру Копорину или у Манасији.[6] Антрополог и палеопатолог Србољуб Живановић сматра да су кости откривене почетком 80-их година XX века у Копорину Стефанове. До тог закључка дошао је основу анализе оштећења на костима, која одговарају повредама за које се зна да их је имао Стефан Лазаревић.[7][8] Са друге стране, током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији почетком XXI века, откривени су земни остаци, за које руководилац тих радова, археолог Марин Брмболић, такође сматра да припадају деспоту Стефану. Он своју тврдњу темељи на месту самог гроба у цркви, које одговара гробовима Стефана Немање у Студеници односно краља Милутина у тзв. Краљевој цркви у Софији.[9] Касније је урађена ДНК анализа тих остатака и њом је утврђено, са 99,9378% тачности[6], да се ради о сину кнеза Лазара. Живановић пак сматра да се ради о његовом млађем сину Вуку, док Брмболић тај налаз сматра потврдом своје претпоставке да ти остаци припадају Стефану.[9] ДНК анализа костију пронађених у Копорину, није обављена, пошто владика Браничевски није дао сагласност за њихову анализу.[6]

 

Despot_Stefan_Manasija1.jpg

 

Након смрти деспота Стефана на српски престо је дошао Ђурађ Бранковић. За време његове владавине дошло је до угарско-турског рата. Угари су нападом продрли кроз Србију и стигли чак до Крушевца, на шта су Турци одговорили противнападом 1438. године, а већ следеће године дошло је до Пада Смедерева, што је уједно означило и пад Српске деспотовине. Тиме је и манастир Манасија по први пут потпао под турску власт. Међутим већ 1444. године Ђурађ успева да поврати земљу, па је и Манасија враћена Деспоту.[10]

У летописима 1456. године помиње се да је Манасија страшно страдала у пожару. Није познато колико је манастир страдао, али се претпоставља да је тада изгорела трпезарија као и још неке репрезентативне грађевине. Те године умире и Деспот Ђурађ, што је довело до раздора у породици око наследства. То су Турци искористили и успели да освоје Манасију 1458. године. Следеће, 1459. године по други пут пало је Смедерево, а то је означило и коначан пад Српске деспотовине. Читава држава се нашла под Османском влашћу.[10]

Чим су освојили Србију, Турци су приступили управној подели земље као и попису становништва. Према првом попису 1476/78, у Манасији се налази диздар са 70 чланова пратње, што јасно показује да је манастир Турцима био веома важан због одбране. Према овом попису спомињу се и 14 клесара и зидара, што је јасни показатељ да је манастир био оштећен, а да су Турци желели да га што пре оспособе. Да манастир није запустео говори податак да су се према овом попису у манастиру налазила двојица калуђера. Године 1474. према једном летопису са цркве су скинута велика звона због издаје једног калуђера.[10]

Како се померала граница према северу, тако је и манастир за Турке изгубио свој ранији значај. Број војника је смањен, а о тврђави се старао народ из села Орашја. Према попису из 1516. први пут се спомињу у тврђави имам и хатиб, што јасно показује да је ту једно време постојала муслиманска богомоља. Аустријанци су 1689. накратко заузели Манастир, али су га Турци брзо повратили. Одредбама Пожаревачког мира Аустрија добија од Турске Срем, Банат и Северну Србију, а то је значило да и Манасија долази под управу Аустријанаца. Тада је забележена интензивнија градитељска активност. Почела је обнова припрате која је страдала у експлозији барута. Припрата је завршена 1735, о чему сведочи натпис изнад западног прозора припрате који је уклесан на двема каменим плочама:[11]

„ОБНОВИ СЕ ЛЕТА 1735. ОКТОБРА 2. ПРИ А(РХЕИПИСКОПУ) ВИКЕНТ(ИЈУ) ЈО(ВАНОВИЋУ). КТИТОР ПРИПРАТЕ ОВЕ ДРУГИ, ГОСПОДИН ОБЕР КАПЕТАН КОСТА ДИМИТИЈЕВИЋ“

((({2))})

Тада је споменут и игуман Јоасаф који живи у манастиру. Ово је први податак који после дужег времена спомиње манастирско братство. Највероватније је тада постојала школа за свештенике и највероватније је обновљена преписивачка делатност. Када су се Турци поново вратили духовни живот је поново замро. Тако је било све до почетка XIX века и почетка Првог српског устанка када је духовни живот обновљен трудом калуђера Јоаникија.[12]

 

Кнез Милош Обреновић је посетио Манасију 1832. године. Након тога је образовао посебну комисију која је имала задатак да попише све манастире и цркве. По том извештају, 1839. године каже се да је Манасија у веома тешком стању и да се морају предузети рестаураторски радови. Радови на обнови Манасије су започели 1844. и тада су три свода највероватније на припрати потпуно президана, постављени су нови дрвени прозори и врата, унутрашњост цркве је омалтерисана. Руска царица Марија Александровна, жена руског цара Александра II даровала је манастиру „Четворојеванђеље“ у злату и сребру, као и један позлаћени крст. У цркви је 1864. постављен велики дрвени иконостас. Одређени радови вршени су и крајем XIX века вероватно као санација оштећења у источном делу цркве услед земљотреса. О томе сведочи натпис над вратима припрате.[13]

Викицитати „ОПРАВКА 1895 ПОД ВЛАДОМ Њ. К. В. АЛЕК(САНДРА) I С. М. КИРИЛО“

((({2))})

Од тада у манастиру се није градило што је проузроковало да утврђења полако пропадају. Због тога је 1929. године наређено да би се осигурали зидови, да се горњи делови кула поруше, зидови поравњају и њихове површине залију бетоном. Тиме су порушени оригинални делови кула и заувек уништени материјални остаци за њихову обнову. Године 1932. саграђен је спратни конак.[14]

Манасија је од 1954. године женски манастир, а за потребе сестринства је саграђен савремени конак 1977. године. У североисточном делу манастира је 1985. саграђен конак за госте са библиотеком и свечаном трпезаријом.[10]

Први истраживачки и рестаураторски радови вршени су од 1956. до 1964. године. Овим радовима је руководио проф. Слободан Ненадовић. Радови су обухватали обнову јужне фасаде храма, затим су замењени сви оштећени блокови на цркви, рестауриран је мозаички под у припрати и извршено бојење унутрашњих површина зидова без животописа. Сликар Бранислав Живковић је радио чишћење зидног сликарства, а извршена су и сондажна истраживања темеља. Делимично су истражени остаци средњевековне трпезарије, а велики радови су вршени и на Деспотовој кули. Извршена је и конверзација појединих кула и бедема. Захваљујући високом степену очуваности кула и бедема започета је њихова обнова деведесетих година двадесетог века. Потпуно је обновљен спољни изглед донжона, и обновљене су куле и бедеми према капији.

На цркви су реконструисани прозорски оквири, а започета је и делимична обнова фасаде 2005. године. Исте године започета су археолошка истраживања. Ископавања су почела у северном делу манастирске порте, а наредне, 2006. године спроведена су и у наосу цркве. Том приликом истражен је гроб деспота Стефана и гробница у припрати.[15]

Изглед манастирског комплекса одредиле су доста несигурне прилике у Србији у то доба. Доста се у то време размишљало о одбрани и заштити. Цео комплекс је опасан великим зидовима који су служили за одбрану. То је била моћна целина која се састојала од 11 кула, а од њих се истицала донжон кула, познатија као Деспотова кула. Главни објекат манастирског комплекса је црква Свете Тројице која према свом просторном склопу и архитектонском решењу спада међу најлепше цркве моравског стила. Осим цркве, трпезарија и велики број других објеката је сада у рушевинама. Манастирска трпезарија која је сада у рушевинама поред архитектонске вредности има и културно-историјски значај, јер је у њој радила ресавска преписивачка школа.[16]

 

Утврђење представља посебност манастира Манасије која спада у врхунска остварења српске архитектуре касног средњег века. Манастир окружују једанаест кула, а размаци међу кулама су већи на источној, а мањи на западној страни због лакше одбране од напада непријатеља. Куле су повезане одбрамбеним зидовима да би браниоци могли да се крећу. Једино је Донжон кула изузетак, јер се у њу не може ући са бедема. На удаљености од два метара, око читавог утврђења подигнут је још један одбрамбени зид. Он је омогућавао двостепеност одбране манастира. Касније је овакав начин примењен и приликом градње Смедеревске тврђаве.[17]

Око самог утврђења налазио се ров који је био широк око 17 метара и он се спуштао све до Малог града. „Мали град“ је био истурени део тврђаве величине 20х60 метара у североисточном делу манастира. Претпоставља се да се преко рова налазио дрвени мост који је водио до прве капије у спољном одбрамбеном зиду, а одатле до друге капије како би се ушло у манастирско двориште. Капија се налазила између две куле, а изнад саме капије се налазила двојна машикула.[17]

Куле су по својим архитектонским решењима истоветне, а разлике постоје само у основи. Две куле имају облик неправилног шестоугаоника, док остале куле имају издужену четвороугаону основу. Куле су биле подељене на спратове, свака је имала приземље и шест спратова. Са четвртог спрата могло се ићи на бедем. Свака кула имала је истурене машикуле. На шестоугаоним било је пет машикула, а на четвороугаоним шест. На целом утврђењу било је укупно 104 машикуле. Куле су биле покривене оловним лимом, а саме куле су искључиво служиле за одбрану и нису служиле за смештај људи и становање.[17]

Одбрамбени зидови били су високи 12 метара и широки око 3,20 метара. На сваком бедему биле су 2 или три машикуле. Кула која се издваја од осталих је Донжон кула. Основа је квадратног облика, а величина стране је око 14,5 метара. Укупна површина куле која има призмеље, пет спратова и шетну стазу је 360 м². Имала је један улаз, а на петој етажи се налазило 19 машикула.[17]

 

Црква која се налази у манастирском насељу посвећена је Светој Тројици. Једна је од најзначајних архитектонских споменика Моравског стила у Србији.[18] По карактеру фасадних декорација она се веома разликује од других цркава ове епохе. Црква се састоји из два одвојена дела, наоса на истоку и припрате на западу. Горњу сводну конструкцију носе четири висока стуба са по четири полуколонете који су прислоњени на углове стопа. У средини наоса уздиже се купола. Зидови су са спољашње стране озидани прецизно клесаним блоковима пешчара чија дужина по некад прелази и један метар, сложеним у правилне редове.[19][16]

Наос има четири врата, два се налазе у западном зиду, а по једна у певничким апсидама. Сва врата су исте једноставне конструкције. Прозори су постављени у две зоне осим на западном зиду, али су само делимично очувани. Припрата манастирске цркве налази се западно од наоса. Њена основа је квадратна и одговара ширини наоса. Горња сводна констуркција је у облику развијеног уписаног крста, индентична као у наосу.[19]

 

Припрата је покривена високим двосливним кровом. Северна фасада припрате је добро очувана, а изграђена је од квадера пешчара у правилним редовима. Лице јужног зида је оштећено да се на њему ништа не може распознати. Западни зид је изведен од секундарно употребљених блокова пешчара. У припрати од три врата сачувана су само једна у северном зиду. Сачуван је делимично камени под од белог мермера, зелене серпетинске брече и црвеног кречњака у припрати. Данашњи изглед припрата је добила након обнове у XVIII и XIX веку. Током обнове 1735. године припрата је покривена ћерамидом. Црква је због лошег стања поново обновљена 1844/45 када је уклоњена ћерамида, а припрата је покривена лимом. Делимично су президани и западни сводови, израђен нови калкан, његов венац и дрвена кровна конструкција. Претпоставља се да је припрата имала решење развијеног уписаног крста. Првобитна сводна конструкција изгледала је идентично као и данас, носила су је четири стуба кружног пресека на профилисаним стопама. На средишњем налазила се слепа калота.[19]

По својој замисли и извођењу унутрашњег простора, по типу основе припада моравској групи споменика. Међутим за разлику од тада уобичајеног архитектонског склопа, у Манасији је остварено архитектонско дело које се доста разликује од других цркава ове епохе. Избор градива, дискретна примена каменог украса показује да се доста одступило од до тада устаљених решења. Фасада обложена каменим тесаницима брижљиве обраде, фасаде са смишљеном и оскудном пластичном декорацијом делују више монументално него живописно. Поједини декоративни елементи као што је на пример хоризонтални венац са лучним фризом које носе профилисане конзоле и мали капители са колонетама на апсидама воде порекло из приморја. Унутрашњост цркве скрива ненаметљиву хармонију коју потенцира под обликован у виду мозаика што представља ретку и оригиналну творевину у српској средњевековној архитектури.[16][19]

 

Јужно од цркве налази се трпезарија, која има правоугаону основу. То је најбоље очувана грађевина првобитног манастирског насеља. Трпезарија је била дугачка 32 и широка 16,8 метара. Капацитет је био између 250 и 300 особа. Састојала се из две етаже: приземља и спрата. Приземље је служило за смештај хране, а на спрату је била просторија за обедовање. Главна фасада трпезарије је северна и она је била окренута према цркви. У северном зиду се налазио улаз у приземље, али је такође постојао и мањи улаз источном делу јужног зида. Два симетрична прозора су се налазила на северном, источном и западном делу приземља.[19]

Техника зидања истоветна ја као на кулама и бедемима. Зидови су грађени ломљеним и крупним каменом, у кречном малтеру. Међуспратна конструкција била је дрвена. Подвлака је носила 38 греда, а она се ослањала на четири дрвена стуба. О крову се не може ништа поуздано рећи, али се претпоставља да је за кров употребљено олово. Унутрашњост зидова у приземљу више не постоји, мада може се претпоставити да су били омалтерисани. Такође извесно је да је сала за обедовање била осликана.[19]

У оквиру манастирског насеља осим цркве и трпезарије постојале су и друге грађевине које су биле неопходне за живот монашке заједнице. То су биле монашке келије, оставе, радионице и болница. Они су углавном били изграђени од лаког материјала и због тога су временом нестали. О њима сада сведоче остаци зидова.

У северном делу порте постојала су два објекта, један западно, а други источно од Донжон куле. Западна грађевина има издужену правоугаону основу дужине 25 и ширине око 7,5 метара. Северни и западни зидови чине бедеми утврђења, док су јужни и западни окренути ка порти, а њихови зидови су дебели 1 метар и зидани су ломљеним каменом. Приземље грађевине је зидом подељено на две просторије неједнаке величине. Претпоставља се да је на овом месту прво постојала грађевина од дрвета која је имала приземље и можда један спрат, а да је касније изграђена нова која је зидана каменом и имала је два спрата. Грађевина источно од Донжон куле била је дугачка око 33 метара, а широка око 8,5 метара. Имала је приземље и један спрат. Била је саграђена од дрвета, а приликом сондажних испитивања је пронађена велика количина ћерамиде и дебели слој угљенисаног дрвета, што показује да је грађевина страдала у пожару.[20]

Изузимајућу трпезарију, највећа грађевина манастирског насеља налазила се у источном делу порте. Била је дугачка око 60 метара, а имала је приземље и спрат. Још две грађевине се налазе у западном делу порте, једна јужно од улаза, а друга наспрам западне фасаде цркве. Грађевина јужно од улаза је уз трпезарију најбоље очувана. Правоугаоне је основе величине око 6,5 са 13,5 метара. Прислоњена је уз кулу, имала је приземље и два спрата и зидана је ломљеним каменом. Као и већина објеката и она је страдала у пожару после којег је највероватније обновљена. Грађевина наспрам западне фасаде цркве је величине око 7 са 13,5 метара и правоугаоне је основе. Остаци зидова су висине од око 0,6 до 2 метара и зидани су ломљеним каменом. За разлику од других објеката манастирског насеља није прислоњена уз бедем што наводи на претпоставку да је настала у каснијем периоду.[20]

 

Иако тешко оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета српског средњовековног сликарства. Од очуваних фресака најзанимљивија је криторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот Стефан држи у једној руци повељу а у другој модел манастира. На тој фресци је он у владарским одорама са владарским инсигнијама.

На јужном и северном зиду - у певницама - очувани су величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је (последњи у реду према северу) први српски архиепископ - свети Сава. На стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михаила (на јужном) и светог Петра Александријског (на северном стубу).

Манасија је рушена и пустошена много пута. Остало је забележено да је страдала 1439, 1456, 1476, и 1734, али је и обнављана 1735, 1806, 1810, и 1845. године. Завод за заштиту споменика културе СР Србије је 1956. године урадио обимне конзерваторско-рестаураторске радове укључујући и чишћење и конзервацију фресака.

Обнова и рестаурација манастира Манасије траје и данас. Очекује се да комплетна обнова буде завршена на дан њеног првобитног завршетка 2. августа 2018. године.[21]

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Раваница

 

640px-Monastery_Ravanica.JPG

 

Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

 

640px-Manastir_Ravanica_sa_zidinama.JPG

 

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Грачаница

 

640px-Gracanica1.jpg

 

Манастир Грачаницу је саградио краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 10 km. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

 

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима као у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица липљанске епископије.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.

 

640px-Meister_von_Gracanica_%28II%29_001

 

Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара.

 

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

 

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Баваниште

 

%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4_%D0

 

Манастир Баваниште је манастир Српске православне цркве који се налази близу Панчева на путу за Ковин. Када се стигне у Баваниште кроз шуму путем од два километара налази се манастир Баваниште. Манастир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице.

 

По предању манастир је основан на овим просторима са краја XVI века а помињу га у писанију манастира Пећка патријаршија. Године 1594. године била је буна банатских Срба на челу са епископом вршачким Теодором Несторовићем, због великог зулума и насиља турског.

Манастир је смештен у шуму како не би био на удару разјареним турцима. Тако прикривен манастир је опстајао до 1716. године када је спаљен и разорен као и село. Народ се тада разбежао по околним местима, да би се већ следеће године вратио и започео обнову села.

 

640px-Manastir_-_Bavaniste.jpg

 

Дубовчани, Гајчани, Доловци, Ковинци и народ преко Дунава спустили су се са брега у мочварну удолину и населили Баваниште. Прво су подигли цркву 1776. године на месту данашњег крста. У рату са турцима 1788. године храм је запаљен и оштећен а 1790. године је саграђена данашња црква на месту где се и сада налази, првобитно је прекривема шиндром, а 1812. године је постављен цреп. Манастир „Намастир“, како су мештани звали ову светињу, Водица је подигнута 1857. год. (као што говори горњи текст). Оригнални текст са плоче пронађене у олтарском делу приликом реконструкције храма:

 

У име с. Троице сазидана е и посвећена, ова капела, Пресветој Богородици лета 1857. За време Г. Комп: Комаданта Г. Капета Адолфа Еихбергера, и Госл. Лаитн. Тиме Стојанова. Стефана: Манака: Зарије Сармеш.: Пвтровића. и Г. Г. Пароха Иоана Милковича. Аксентија. л Михаила Димича, трошком ревносног и благ: Обчиества Баванишчанског. “

 

Од рушења па до обнове народ је долазио на Водицу и молећи се добијао духовну утеху и физичко исцелење. Повише капелице (источно) је била подигнута зграда за коначење, а северозападно зграда за потребе (шупа са шталом).

Увек је било чувара светиње, један је своје кости оставио ту и оформио прво гробље. „Овде почива Раб Божији Јован Јованов би надзиратељ овде капеле пожив 65. г. Представ: 1. дец. 1866. с. диже зет и ћерка“.

 

Manastir_danas.jpg

 

У манатсиру су се дешавала многа исцелења-чуда, а једно од њих је записао свети Николај владика Жички у књизи „Емануил":

 

„На дан Св. Великомученика Ђорђа ове 1932. године код цркве у Баваништу (Банат) био је велики молитвени сабор многих наших братстава из околине. Многа братства дошла су са црквеним барјацима и литијама цркви, која се сматра као манастир и где се многи болесници лече. наше братство из Долова (Банат) спремало се да дође овом манастиру. Сва браћа из Долова сабрала се код своје цркве, где је свештеник отслужио молебан па су пошли. Баш кад су пошли долази код њих једна жена и моли их да и њу приме да иде са њима са својом болесном девојчицом која и ако има осам година ипак не може на ноге да устане те је за свашта уносе и износе на рукама. Ова ожалошћена мајка решила је да иде у манастир и да се помоли Богу за оздрављење своје кћери. Али настала је тешкоћа:како да је одведу у манастир. Кола нису имали а да је носе у манастир требало је да се пређе дуг пут од 10 километара. Најзад се сва браћа сложе да је неизменично (редом) носе до манастира. Тако и учине и дете донесу и метну у цркву. Убрзо је пала бујна киша и дете у цркви заспа. У том долази и литија из Баваништа манастиру. Мајка овог детета пожури у цркву да га пробуди да би тако дочекали литију и браћу из Баваништа. И на њено велико чудо и радост њена мала ћеркица уста сама на ноге и сама изиђе из цркве поред мајке. Кад је литија ушла у цркву ми смо питали ово дете и мајку за ово исцељење. И ова мала вели да је док је она спавала у сну дошла код ње једна жена, помиловала је по лицу и рекла јој „Ајде устај“. Потом је дошла њена мати и пробудила је. Овај догађај све нас је обрадовао и сви смо за то заблагодарили Богу на Његовој великој милости. Саопштио Милија Кидишевић из Баваништа „(Хришћанска Заједница – Крагујевац) број 6. јуни 1932. година“.

 

Ово је само једно од записаних чуда исцељења која су се дешавала у манастиру. Народ је долазио молио се узимао водицу умивао се и бивао исцељиван од разних болести.

 

Његово Преосвештенство Г. Господин Хризостом 4. децембра 1996. године доноси одлуку на основу чл. 30 Устава Српске православне цркве:

„Обновити давно запустели манастир Баваниште, у близини села Баваништа на месту где је раније исти постојао (сада водица, у народу познат као „Намастир“). Храм у обновљеном манастиру је посвећен Рођењу Пресвете Богородице и мушки је манастир.

Братство се састојало од двојице монаха, јеромонах Рафаило и монах Василије, који су почели са обновом и рестаурацијом саме цркве. Промењена је дрвена конструкција крова и прекривена је бакарним лимом –донација сестара из Баваништа. Унутар храма је урађен под од мермера и доле постављено подно грејање, а зидови припремљени за живопис, који је започео Ђорђе Поповић, теолог из Панчева. Озидана је и часна трпеза које није било и урађен је иконостас са иконама; Господа, Богородице, Св. Јована Крститеља и Св. Архангела Михаила а изнад царских двери велико Распеће (рад оца Стефана – манастир Стубал) које су већим делом замењене новим иконама-рад сестара манастира Гргетег.

Сама зграда за становање-конак је била скромних димензија састојала се од: једне собе 4х4, кухиње 2х4, и оставе 1,6х4m. На предњем делу је дозидана просторија за ручавање и једна соба, а позади је дозидана соба, кухиња и купатило. Осим водице која извире у цркви друге воде није било.

Братство је приступило бушењу бунара јер је била неопходна вода која ће се користити за свакодневне потребе, избушен поред конака а источно од цркве изграђена је фонтана где народ долази и узима воду за своје потребе.

У времену од 1990. године почео је распад Југославије на њене републике, па се и 1999. године десило да је Србија била бомбардована од стране Америке и европских држава. Те године у јесен ударени су темељи новог конака који је био неопходан због већег интересовања за сам монашки живот и због великог броја мирских људи који су и у већем броју долазили у манастир.

Већих донација није било, изузев сестара, те су радови одмицали споро. У току 2000. године изграђен је приземни део конака са првом плочом. Учествовала је братија: Љубомир, Ненад, Живан, Жива и још пар људи. Приликом изливања плоче је учествовало је и двадесетак мештана. Приземље је изграђено 2001. године у јесен а опет је мобом већег броја људи изливена плоча првог спрата. Средстава за дизање крова и кровне конструкције није било, па је рађено на томе да се обезбеди новац и остали материјал.

Због великог прилива народа у манастир осећала се потреба за проширењем самог храма или зидања новог, па се 2002. године приступило доградњи припрате на постојећу цркву, која је завршена до почетка јесени.

Слава манастира је дочекана са изграђеном припратом, спремном за живопис. У позну јесен исте године подигнута је и кровна конструкција попатосана тополовом даском и прекривена тер папиром. У пролеће 2003. године урађен је подрум, изнад је изидана летња кухиња и шупа за угаљ и дрва. До краја јесени конак је прекривен црепом који је био донација „Тозе Марковића“ из Кикинде. Поједине просторије су малтерисане за потребе братства. Са проширењем олтарског дела почето је 2004. године доградњом ђаконик, проскомидије а на челу апсида. Добијен је леп простор око часне трпезе.

 

У јесен је постављен темељ за звонару и добијено 4,5. хектара шуме око манастира пошто је раније манастиру припадало само 38 ари земље на коме се налази црква и конак. Звонара је озидана 2005. године а горе је стављена дрвена конструкција за ношење звона. Озидане су велика и мала капија са делом зида који се простире лево и десно од капије. У пролеће је почето са живописом трпезарије рад животописаца браће Грастић. На тераси новог конака 2006. године постављени су прозори и добијен је простор ходника. Парапетни део се затвара бродским подом изнутра а споља дудовом даском. Унутрашње просторије су малтерисане, постављен је паркет у свим собама, сређено је купатило. Почетком године урађена је фасада (са стиропором) а изграђена је посебна просторија са пекарском пећи. У цркви је настављено са живописом (браћа Грастић), план је да се заврши до Ускрса... ако Бог да...

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Ковиљ

 

640px-Kovilj2.JPG

 

Манастир Ковиљ је манастир Српске православне цркве у Бачкој, у АП Војводини (Србија). Налази се поред села Ковиљ близу Новог Сада. Подигнут је у част Светих арханђела Михаила и Гаврила, који се славе 26. јуна. Под заштитом је државе од 4. августа 1949. године.

 

Тачних података о оснивању манастира нема. Према предању улогу оснивача имао је први српски архиепископ Свети Сава у 13. веку, али о томе не постоје никакви историјски извори. Најранији писани спомен налази се у Минхенском псалтиру из 14. века, али без датирања, где се помиње Манастир Привина Глава, у два пописа његових ствари, те заједничка својину са Манастиром Ковиљ, на основу чега се претпоставља да је Манастир Ковиљ првобитно био метох Манастира Привина Глава. Поуздано ce једино може тврдити да је садашњи манастир Ковиљ већ постојао крајем 16. или почетком 17. века. Такође, постоје подаци да је 1651. године осликана стара црква, па се на основу тога, по старим обичајима, претпоставља да је неколико деценија пре тога била изграђена. У последњим деценијама 17. века долази до ратних разарања. Братство, које се налазило расејано по Угарској, са собом је носило вредне књиге и записивало догађаје.[2] У периоду од 1686—1697. године, Турци су у четири наврата рушили манастир.[1] Тек после Карловачког мира 1699, преживели монаси и нови, придошли из Србије, обновили су братсво, а стара црква је обновљена 1705-1707.[2]

 

299px-Kovilj5.JPG 327px-Kovilj3.JPG

 

Данашњи храм је грађен од тесаних камених квадера кречњака сиве боје 1741—1749.[2] Градитељи цркве су били Теодор Коста и Никола Крапић.[1] Током друге половине 18. века црква је украшавана и снабдевана свим потребама и мобилијаром. Године 1758. царица Марија Терезија је манастиру доделила диплому (привилегију), којом cу утврђене границе земљишног поседа, са тачним разграничењима од суседног насеља Ковиљског Шанца. Године 1772. Бачки епископ Мојсеј Путник поставио је за архимандрита Јована Рајића, првог модерног српског историчара и богословског писца. Захваљујући оснивању Шајкашког батаљона 1763. кога су сачињавали највећим делом Срби, сачувана су српска насеља y подручју манастира. У таквој средини манастир се развијао и уживато подршку и помоћ народа y духовном и материјалном погледу. У току 1849. ратне године, за време Мађарске револуције, калуђери са игуманом Ковиља су били приморани да се на брзину повуку у Срем оставивши готово сву имовину, која је после тога опљачкана. Манастир је тада веома оштећен, а заједно са њим уништено је и његово огромно културно благо. Обнова је спроведена, већ 1850, средствима државе, помоћи од Русије и даровима од народа. Истом приликом разрушен је стари храм живописан фрескама из 1651. За нови храм израђен је иконостас чију је дрвенарију и резбарију урадио Јован Киснер, а за осликавање је ангажован тада млади академски сликар Аксентије Мародић. Живописање се одужило све до 1891.[2] Мародић је храм украсио сценама из Христовог живота, као и копијама из чувених галеријама [1] Бечу, Минхену, Паризу, Риму, Венецији, Напуљу. Позлату иконостаса урадио је позлатар Лудвиг Тауш 1890. године .[2]

 

Ikonostas_Kovilj.jpg

 

Први светски рат је манастир прошао неоштећен. После рата је спроведена аграрна реформа, па му земљишни посед y извесној мери смањен, а 1933. манастир је остао женски. Већ 1941. мађарске окупационе власти су опљачкале манастир и протерале калуђерице, тако да су се оне преселиле у Манастир Фенек. Одатле су их пак протерале усташе, тако да је сестринство на крају завршило у Манастиру Св. Петке код Параћина.[2]

 

Од културнога блага, сачувано је доста слика,[2] укучујући и сликарске радове Уроша Предића, затим иконе различитих вредности, богата библиотека[1] вредних књига и рукописа,[2] збирка музичке литературе, коју је направио Дамаскин Давидович[3], као и манастирска архива. У цркви је сахрањен архимандрит Јован Рајић, књижевник и отац српске историографије и генерал-мајор Теодор от Станисављевић, први командант Шајкашког батаљона, Марија, супруга Ђорђа Стратимировића, борца и браниоца Титела и овога краја 1848/1849.[2]

 

640px-Kovilj1.JPG

 

Кроз манастир је током његове историје прошло много образованих људи. Знаменит монах био је и Патријарх српски Георгије, који се у њему замонашио, затим Јован Рајић, епископи Фотије Сладојевић и Андреј Ћилерџић.

Братство данас броји 30 монаха, а манастир се убраја у један од најбројнијих мушких манастира у оквиру Српске православне цркве. Готово половина монаха је високообразована. Међу монасима има и странаца, један од њих је пореклом Словак монах Ермолај, офталмолог[4][5]. Сви раде на манастирском имању од око 50 хектара. Праве чувени мед од белог босиљка, воћну ракију, коњак и ликер од ораха. Имају манастирски хор, који негује традиционално византијско појање. Такође, праве свеће и израђују иконе. Манастир је у јавности постао познат и по телевизијској емисији "Буквар православља" емитованој на ТВ Нови Сад и РТСу, током скоро десет година, у коју је уређивао игуман манастира - епископ јегарски Порфиријем, а учествовали су и монаси из Ковиља.[3][6]

 

Манастирска „Кућа живих“ од 2004. године је одредиште младих,који траже помоћ у настојању да се излече од наркоманије. Штићеници ове заједнице бораве непрекидно, од једне до три године, обављајући различите послове и активности. Према речима игумана манастира Порфирија проблем ових младих људи, се не решава само лековима, јер проблем није само хемијске, већ духовне и природе.[7] Пошто у манастиру није било довољно места, пронађен је и додатни простор за смештај ових људи, тако да је 2006. формирана заједница на једном салашу у Ченеју, у којој зависници живе и раде под надзором свештеника, али и других стручних људи. Касније су отворене и куће у Вилову, Брајковцу код Лазаревца и женска кућа у манастиру Успења Пресвете Богородице у Бачком Петровом Селу, а у плану је отварање још кућа. Пројекат "Земља живих" је бесплатан, а средства за живот у заједницама обезбеђују се путем донација.[8]

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Студеница

 

640px-STUDENICA_MONASTERY.jpg

 

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

 

396px-Ikona_Bogorodice_Studeni%C4%8Dke.j 

 

Манастир Студеница је посвећен Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон је умро у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница. У Житију СВ. Симеона Немање, описао је живот свог оца Немање (Св. Симеона) оставивиши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену.

 

422px-Studenica_raspece.jpg

 

Студеница је уживала пажњу и других чланова династије Немањића. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену светим Јоакиму и Ани.

Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек.

У околини се налазе Горња Савина испосница и Доња Савина испосница.

 

Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Споља гледано, у цркви се складно мешају романички и византијски стил. Мешавина та два стила ће на крају произвести посебан стил архитектуре познат као рашка школа.

 

640px-Bogorodicina_crkva.JPG

 

Северозападно од Богородичине цркве је црква светог Јоакима и Ане, позната и као Краљева црква по свом ктитору краљу Милутину. Црква је саграђена 1314, у облику сажетог крста с октогоналном куполом. Изграђена је од камена и туфа, а фасаде су обложене гипсом.

Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, изнутра осликана у 12. или почетком 13. века. Између цркве Никољаче и Краљеве цркве налазе се темељи цркве посвећене светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти фресака. Остаци фресака, који приказују родословно стабло Неманјића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате.

 

391px-Milutinst.jpg

 

Северно од трпезарије су конаци из 18. века. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама.

 

Археолошким истраживањима 2012. године откривене су остаци још две цркве из 13. века,[1] а део објављених налаза откривен је раније.[2]

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Пећка патријаршија

 

PeckaPCrkva.jpg

 

Манастир Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. Пећка патријаршија је један од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријараха. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина.

 

640px-PP01.JPG

 

640px-PP02.JPG

 

640px-PP03.JPG

 

УНЕСКО је прогласио манастир Пећку патријаршију за место светске културне баштине 13. јула 2006.

Комплекс манастирских цркава је крајем новембра 2008. године офарбан у црвену боју, попут манастирске цркве у Жичи, што је изазвало бурне реакције у стручним круговима, како међу онима који тај чин осуђују, тако и међу онима који га оправдавају.

 

640px-PP04.JPG

 

640px-PP06.JPG

 

640px-PP07.JPG

 

640px-PP08.JPG

 

Манастир је до 2013. године чувао КФОР, а од тада косовска полиција.[1]

 

640px-PP05.JPG

 

640px-PP11.JPG

 

Patriarcat_de_Pe%C4%87_%C3%A9glise_de_la

 

Пећка патријаршија је била аутокефална црква са сједиштем у Пећи која је постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију.

 

Свети Сава је организовао прву самосталну српску цркву. То је била Жичка, а касније Пећка архиепископија. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед. Он је уздиже на ранг патријаршије, а српски архиепископ Јоаникије II је проглашен за првог пећког патријарха.

Несрећне политичке природе су учиниле је српска црква послије пада Смедерева (1459) дошла под власт Охридске архиепископије. Тек послије сто година браћа Соколовићи, Макарије Соколовић и Мехмед-паша Соколовић, успјели су да обнове самосталну Пећку патријаршију. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку црквену власт.

Међутим, устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. века веома су ослабиле српску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије. Такву ситуацију су дочекали Грци и 1766. године помоћу Турака коначно су укинули самосталност старе српске цркве у Османском царству. Цариградска патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима у Османском царству и њени фанариоти су од тада били српски епископи. Међутим, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних српских црквених области у Хабзбуршкој монархији.

 

Из старе српске цркве одвојиле су се и развиле самосталне и самоуправне црквене области. То одвајање је почело крајем 17. вијека када је османска моћ почела опадати и велики дио Срба дошао под власт аустријских владалаца. Тако је, силом политичких природа, за Србе у Хабзбуршкој монархији основана прво самоуправна, а доцније и потпуно самостална Митрополија карловачка. Са укидањем Пећке патријаршије (1766), образована је за Црну Гору самостална Митрополија цетињска. Ослобађањем Србије од Турака током 19. вијека дошло се испрва до самоуправне, доцније и до потпуно самосталне Митрополије београдске. Обје ове митрополије готово су удвостручене 1912. и 1913. године присаједињавањем Старе Србије тадашњим краљевинама — Србији и Црној Гори.

Од почетка 19. вијека развија се и српска црква у Далмацији која од 1867, и опет силом политичких природа, постаје саставни дио Митрополије буковинско-далматинске. А од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна српска црква у Босни и Херцеговини којој је цариградски патријарх формално био врховни духовни поглавар. Напосљетку, и у Америци је постојала слабо организована српска црква под врховном влашћу руског америчког архиепископа.

Одмах послије ослобођења и уједињена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прогласили су српски архијереји и уједињење свих српских обласних цркава у једну српску цркву, која је 30. августа 1920, на дан прославе свих српских светитеља, проглашена Српском патријаршијом.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 2 meseci kasnije...

Манастир Прохор Пчињски

 

640px-Manastir_Prohor_Pcinjski.JPG

 

Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 km јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

 

640px-Manastir_Sveti_Prohor_P%C4%8Dinjsk

 

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у XI веку или почетком XII столећа.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.

 

640px-%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%

 

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.

Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.

 

640px-%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%

 

Манастирска ограда од тесаног камена покривена је каменим плочама и ћерамидом. Са северне, западне и јужне стране су импозантне зграде конака. Главна, Врањска, капија са запада води право ка улазу у цркву, док је она на југу испод конака окренута Куманову, по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована, дела средњовековне манастирске целине, којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту, где је живео преподобни Прохор Пчињски. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње до данас је очувана капела где почивају мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ цео миленијум извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Складно сложене опеке, камење и малтерне фуге из времена краља Милутина, чине изненађујуће колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем XVI века, када је дограђен параклис у славу Богородице, којом приликом је коришћен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета је 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест полукружних степеника.

У манастирском комплексу доминирају два конака, од којих „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

 

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 cm х 85 cm) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

Манастирски Краљев конак је изгорео 27. јануара 2014. године.[1][2]

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Манастир Крушедол

 

Krusedol-2.jpg

 

Манастир Крушедол је манастир Српске православне цркве на јужној страни Фрушкој горе у Војводини. Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Саграђен је између 1509 и 1514. године. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу.

 

640px-Kru%C5%A1edol_monastery_003.JPG

 

640px-Kru%C5%A1edol_monastery_0018.JPG

 

Манастирска црква је посвећена празнику Благовештења. Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван свети Максим) са својом мајком Ангелином[1], уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.[2]

 

Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање манастира је почело 1721. и завршено крајем шесте деценије 18. века. Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, а између 1742. и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753. године.

 

640px-Kru%C5%A1edol_monastery.jpg

 

640px-Angelina_-_Kru%C5%A1edol%2C_Freske

 

У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске, сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда, настала крајем XVII века.

 

Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и св. Јованом Крститељем, рад из половине XVI века. У Другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен.

 

640px-Kru%C5%A1edol_monastery_48.JPG

 

У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића (монах Максим) и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени патријарх Арсеније III Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, гроф Ђорђе Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

 

640px-Kru%C5%A1edol_monastery_0016.JPG

 

По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. На дан 13. августа 2009. године Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике Српске Светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.

Манојло Грбић на 265.стр "Карловачког владичанства" (1.књига од 3) на више места наводи назив села и манастира Крушедо, а не Крушедол.

Манастиру је враћено, некада одузетих, 28 хектара шуме и 160 хектара обрадиве земље на којој сеју кукуруз и пшеницу.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima
  • 1 mesec kasnije...
  • 3 sedmica kasnije...

Манастир Милешева

 

640px-Mileseva_Monastery_2.JPG

 

Манастир Милешева је српски средњовековни манастир. Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Рашки по стилу, подигао га је краљ Стефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен.

 

У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти свог стрица светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар (Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух.

 

367px-Meister_von_Mileseva_001.jpg 346px-Svsimeon.jpg

 

Манастир је настао у време Латинског царства, када и настаје такозвани „пластични стил“ који се одликује монументалношћу, избегава декоративност и нагиње формама класичне антике. У манастирској цркви се 1377. године за краља Србљем и приморјем крунисан је Твртко I Котроманић, сестрић Цара Душана. Стефан Вукчић Косача се у њој 1446. године прогласио „херцегом од Светог Саве“, по чему је Херцеговина добила име.

Манастир је данас седиште епископије Српске православне цркве на чијем је челу епископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастирски конаци добили изузетно сређен изглед.

Саркофаг Светог Саве је обновљен 2003. године радом вајара Рајка Блажића.

 

640px-Mile%C5%A1eva_monastery_%28by_Pude

 

Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео, која је у склопу фреске (Мироноснице на Христовом гробу.) Поред Белог анђела друга ремек-дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи.

Историјски портрети: Иконографија Немањића, на јужном зиду краљевић Владислав, а на североисточном ликови Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Радослава и Драгослава.

 

Бели анђео је део композиције Мироносице на Христовом гробу из цркве Вазнесења Христовог манастира Милешеве и спада у најпознатије фреске Србије али се убраја и у велике домете европског сликарства. Сматра се једним од најлепших радова српске и европске уметности средњег века.

На слици је приказан сам Анђео Господњи,обучен у бео хитон који седи на камену и мироносицама руком показује место Христовог васкрснућа, односно његов празан гроб. Рађен је слободним, широким потезима и одликује се монументалношћу и високом пластиком у моделирању.

 

360px-Beli_andjeo.jpg 360px-Beli_andjeo3.jpg

 

Фреска се налази на јужном зиду западног травеја и настала у 13. веку као рад непознатих аутора Грка, школованих у Цариграду, Никеји и Солуну. У 16. веку је преко ње насликана друга фреска па је Бели анђео био сакривен све до 20. века када је ова црква рестаурирана и горња слика уклоњена.

 

Први сателитски пренос видео сигнала 1962. између Европе и Северне Америке садржао је слику Белог анђела из Милешеве међу првим кадровима који су представљали поздрав Европљана према Американцима. Нешто касније, исти сигнал је био послат у свемир према могућим ванземаљским облицима живота. Бели анђео је одабран и за ову прилику јер је постао широм света препознат као симбол свеколиког мира.

 

wikipedia

Link ka poruci
Podeli na drugim sajtovima

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...