Vizantijsko carstvo

[Morpheus 5112]

Zastava Vizantije

Vizantijsko carstvo ili Istočno rimsko carstvo je istorijski termin koji se koristi kako bi se opisalo helenizovano Rimsko carstvo iz doba Pozne antike i srednjeg veka. Prestonica Vizantije bila je u Konstantinopolju i vizantijski carevi su vladali carstvom kao direktni naslednici rimskih careva antike. Ne postoji konsenzus u istorijskoj nauci kada počinje istorija Vizantijskog carstva, odnosno kada se završava istorija Rimskog carstva. S obzirom da je naziv Vizantija nastao u 16. veku zahvaljujući zapadnoevropskim humanistima, kao ključni datumi se smatraju 330. godina kada je Konstantinopolj inaugurisan, zatim godina 395. kada je car Teodosije I podelio carstvo na dva dela i 476. godina n. e. kada je Zapadno rimsko carstvo prestalo da postoji.

Vizantinci su smatrali sebe Rimljanima (grčki Ῥωμαίοι) i govorili su grčki jezik koji je bio dominatan u Istočnom Mediteranu još iz doba helenizma. Vizantija je tokom Srednjeg veka razvila sopstvenu kulturu koja se zasnivala na nasleđu klasične antike, hrišćanske religije i grčkog jezika, koji je potisnuo latinski tokom 7. veka. Tokom njene hiljadugogodišnje istorije Vizantija je doživela brojne uspone i padove. Vizantija je povratila zapadni deo carstva u 6. veku pod vladavinom Justinijana I i tada je dostigla svoj teritorijalni vrhunac. U 7. veku carstvo je porazilo Avare i Sasanidsku Persiju da bi ga ubrzo zatim muslimanski Arapi lišili većine bliskoistočnih poseda i krajem 7. veka, severnoafričkih poseda. Tokom 8. i 9. veka, carstvo su uzdrmale spoljne nevolje poput seobe Slovena i bugarskih invazija kao i unutrašnje poput ikonoborstva. Pod Makedonskom dinastijom (867. - 1056.) carstvo je doživelo potpunu obnovu i početkom 11. veka bilo je vodeća sila u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku. Sukobi sa Seldžučkim Turcima u 11. veku prouzrokovali su trajni gubitak unutrašnjosti Male Azije, mada je carstvo doživelo restauraciju svoje moći i ugleda tokom vladavine dinastije Komnina u 12. veku. Pad Carigrada tokom Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine je bio katastrofalni udarac Vizantijskom carstvu. Carstvo je obnovljeno 1261. godine pod vlašću poslednje vizantijske dinastije, dinastije Paleologa. Kombinacija spoljnih neprijatelja i građanskih ratova, još više je oslabila Vizantiju koja pod Paleolozima prestala da bude prvorazredna sila. Vizantijska istorija završena je sredinom 15. veka osmanskim osvajanjima, pre svega prestonog Carigrada 1453. godine.

Vizantijsko carstvo se danas smatra jednom od najvažnijih civilizacija u istoriji, iako je termin Vizantija dugo vremena bio sinonim za propast i dekadenciju. Hrišćanska religija, rimska politička ideja i grčka civilizacija se smatraju stubovima Vizantijske civilizacije. Vizantija je dala veliki doprinos modernom svetu u poljima diplomatije, arhitekture, književnosti, umetnosti i poseban doprinos je dala u sačuvanju klasične književnosti. Opstanak klasične književnosti je ključno doprineo u potonjem razvoju Renesanse u Zapadnoj Evropi.

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Teritorija Vizantijskog carstva na vrhuncu svoje veličine, tokom vladavine Justinijana I, 550 n. e.

Ime

Termin „Vizantijsko carstvo“ je moderan naziv i bio bi stran njegovim savremenicima. Domaći, vizantijski, naziv je bio Ῥωμανία Romanija ili Βασιλεία Ῥωμαίων Vasileia Romaion, što predstavlja direktan prevod latinskog naziva za Rimsko carstvo, Imperium Romanorum, a svi postojeći izvori govore o tzv. Vizantijcima kao "Romejima", dakle zemlji koja je naslednik Rimskog carstva i njenim podanicima.

Sam naziv prvi put se koristi 1557. od strane nemačkog istoričara Heronima Volfa u njegovom delu „Corpus Historiae Bizantinae“. Potiče od starog grčkog naziva Vizantion, grčke kolonije na Bosforu, na čijem je mestu kasnije podignuta prestonica Istočnog Carstva, Konstantinopolj. Prema predanju, grad su osnovali grčki kolonisti, koje je predvodio neki Viza ili Vizas i po njenu je i naselje dobilo ime Vizantion. Zbog povoljnog geografskog položaja Vizantion je brzo postao važan primorski i trgovački grad, ali pak u antičkom periodu nije zauzeo neku značajniju ulogu.

Zatim su došli Rimljani, i rimski car Septimije Sever (193—211) je dao da se proširi ovaj grad. Godine 324. Konstantin postaje jedini vladar Rimskog carstva. U to vreme carstvo je zahvatila kriza. Rim, stara prestonica i „glava vaseljene“, već jedan vek bio je napušten kao rezidencija rimskih careva. Konstantin je rezidirao prvo u Trijeru ili Treverorum u današnjoj zapadnoj Nemačkoj, pa zatim u Mediolanumu, današnjem Milanu, u severnoj Italiji. Ipak, Konstantin je uvideo potrebu jedne stalne prestonice za Rimsko carstvo iz koje bi bilo moguće lakše nadgledati ugrožene granice na Dunavu i Eufratu.

Godine 330. Vizantion je inaugurisan i nazvan Novim ili Drugim Rimom, ali je nedugo zatim preovladao naziv Konstantinopolj (Konstantinov grad). Posle podele jedinstvenog Rimskog carstva 395. godine, i nestanka Zapadnorimskog carstva 476, jedino carstvo je postojalo na Istoku sa sedištem u Konstantinopolju. Njeni carevi ne samo što su bili rimski carevi, nego i od „Boga pomazani“ prvi i vrhovni vladari svim narodima, najpre hrišćanima. Za razliku od zapada, na istoku je dominirala grčka i ostale istočne kulture, i sa gubitkom Zapada postepeno je nestao i uticaj rimske i latinske kulture, tako da je do 7. veka u istočnom Rimskom carstvu konačno preovladao grčki jezik i helenistička kultura. Ovaj vek mnogi današnji istoričari obično smatraju početkom klasične Vizantije, to jest Vizantijskog carstva, kao srednjovekovne države.

Sve do svog kraja 1453. godine, Vizantija je sebe smatrala Rimskim carstvom, i svoju zemlju i državu nazivala Romejsko carstvo (Romanija). Vizantinci su sebe nazivali Romejima (Rimljanima), tek posle ovoga dolazile su nacionalne kategorije kao npr. biti Grk, Jermenin, Srbin (mada su Grci bili glavni faktor). Dan danas u delovima Grčke postoji izraz Romaoi, što označava domaćeg čoveka, zemljaka.

Kada su Turci Seldžuci krajem 11. i 12. veka osvojili glavni deo vizantijske Male Azije — današnje Turske, bili su prozvani kao „Rum-Seldžuk“, rimskim Seldžucima. Srpski car Stefan Dušan je bio car i samodržac Srba i Romenije, ne car Srba i Grka, kako se to danas često opisuje. Vladar Grcima Dušan je bio kao čestnik grčkih strana, grčkih zemalja, kralj Grka itd. sve dok se nije proglasio carem Srbije i Romenije 1346. godine. A i sami osmanski sultani na početku njihove vlade znali su se predstavljati kao islamski gospodari Ruma, tj. Rima.

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Grb Vizantije

Istorija

Padom Rima (476) prestala je da postoji zapadna polovina Rimskog carstva, dok je istočna polovina nastavila da traje kao Vizantijsko carstvo, s Konstantinopoljem kao glavnim gradom. Istočna carevina se od zapadne razlikovala po mnogim svojstvima: kao naslednik civilizacije helenističke ere, bilo je razvijenije i urbanizovanije.

Njegov najveći car, Justinijan I, ponovo je osvojio neke delove zapadne Evrope, sagradio Svetu Sofiju, i dao osnovnu kodifikaciju rimskog prava. Posle njegove smrti carstvo je oslabilo.

Dugotrajna rasprava oko ikonoborstva unutar istočne crkve pripremila je teren za raskid sa rimskom crkvom 1054.

Tokom ovog sukoba, Arapi i Turci Seldžuci učvrstili su vlast na tom području. Krajem 11. veka, Aleksije I Komnin potražio je pomoć od Venecije i pape; ovi saveznici pretvorili su potonje krstaške ratove u pljačkaške pohode. U 4. krstaškom ratu Venecijanci su osvojili Konstantinopolj i ustoličili niz latinskih careva.(Pad Carigrada (1204)). Kada su ga vizantijski prognanici povratili 1261, carstvo je bilo jedva nešto veće od grada-države.

U 14. veku počeli su da nadiru osmanski Turci; dugotrajna opsada Konstantinopolja završila se 1453, kada je poslednji car Konstantin Dragaš poginuo na gradskim zidinama, oblast potpala pod osmansku vlast.

Kultura

Vizantijska kultura nija bila ograničena samo na području likovne umetnosti. Već smo primetili da je car Justinijan učinio značajan doprinos što se tiče pravnih nauka. Njegovom kodifikacijom rimskih prava nastao je Corpus Iuris Civilis, koji će biti temelj pravnog sistema mnogim potonjim Zapadnim zemljama. Konstantinopolj je bio takođe važno mesto što se tiče književnosti, filozofije i teologije. Iako je Justinijan zatvorio paganske akademije, kasniji vizantijski carevi podsticali su razvoj humanističkih i teoloških nauka. Nakon vladavine cara Iraklija (610-641), od latinske kulture, koja je prodrla na Istok naročito za vreme Justinijana, preostalo je tek pravo, odnosno pravna nauka, ili ostaci birokratskog i vojničkog jezika. Nemoguće je bilo ispraviti taj prelom do kojeg je došlo u 7. veku, i stoga će i Latini srednjeg veka biti smatrani varvarima.

Pod Makedonskom dinastijom, vizantijska kultura je procvetala, univerzitet u Konstantinopolju obnovio je filozofske i pravne studije, a grčka literatura je očuvala antičku tradiciju uvevši pri tom nove elemente u vidu popularne naracije. Delatnošću istaknutih ljudi poput patrijarha Fotija iz 9., Konstantina VII Porfirogenita iz 10. i Mihaila Psela iz 11. veka, stvoreni su preduslovi za renesansu epohe Komnina i Anđela. Entuzijazam prema antičkoj literaturi je bila karakteristična odlika ovog vremena. Hesiod, Homer, Platon, istoričari Tukidid i Polibije, oratori Isokrat i Demosten, pisci tragedijâ i komedijâ i ostali eminentni predstavnici različitih sekcija antičke literature bili su izučavani i imitirani od strane pisaca 12. i početka 13. veka. Ovo imitiranje uglavnom se ogleda u jeziku, koji je u preteranoj tendenciji ka čistoti atičkog dijalekta postao izveštačen, krupnorečiv, neretko težak za čitanje i razumevanje, sasim drugačiji od jezika kojim se onda govorilo.

Premda su veze između Konstantinopolja i Zapada tokom vekova bile zategnute, one su ipak ostale gotovo netaknute. Pre svega, mnoga dela na grčkom jeziku su se preko arapskih prepisa pojavila na Zapadu, nakon što su bila izgubljena čitav niz vekova obeleženih prodorom varvara i gubljenjem tekovinâ antičke kulture. Filozofske rasprave Aristotela postala su dostupna Zapadnjacima u kasnom 12. i ranom 13. veku i to na latinskom ili arapskom prevodu. Do 15. stoleća grčki je postao nedaleko znan jezik na Zapadu. Pre toga se zna da su Petrarka i Bokačo iz 14. stoleća imali poteškoća pri nalaženju onih koji bi ih eventualno podučili tom jeziku. U 15. veku situacija se menja. Faktor koji je uticao na to da u renesansi čovek zavoli klasiku jeste prisustvo učenjaka grčkog govornog područja koji su se sticajem prilika našli u Italiji.

Značaj reinfuzije grčke kulture može se lako primetiti time što bi se bacio pogled na velike italijanske biblioteke iz 15. veka. Od blizu četiri hiljada knjiga u vatikanskoj biblioteci, prema katalogu iz 1484. godine, hiljadu njih je bilo na grčkom, od kojih je većina iz Konstantinopolja. Jezgro velike biblioteke Sv. Marka u Veneciji činile su grčke knjige iz kolekcije kardinala Visariona koji ih je otkupio sa Istoka uoči Firentinskog sabora gde su se radi dogovora u vezi unije sastali 1438. predstavnici Grčke i Latinske crkve. Pored knjiga, Visarion je doveo i istaknutog učenjaka — Gemista Pletona, koji je predavao platoničku filozofiju oduševljenim Firentincima. Ovaj događaj nadahnuo je Kozima Medičija da subvencioniše kolekciju, prevod i izučavanje Platonove filozofije pod rukovodstvom Marsilija Fičinija. I tako je Fičinijeva Platonička akademija postala okupljalište za izučavanje filozofskih ideja.

Pad Konstantinipolja pod osmansku vlast 1453. primorao je mnoge grčke učenjake da emigriraju na Zapad, uglavnom u Italiju. Njihovo prisustvo pojačalo je interesovanje u grčke nauke. Ubrzo su preuzeli katedre u mnogim školama vodećih italijanskih gradova. Podučavali su jezik, sastavljanje tekstova, pisanje komentara i negovali su interesovanje ne samo u grčko-pagansko učenje, nego i u literaturu grčkih Otaca. Do kraja 15. stoleća, poznata štamparija Aldina Manucija izdala je čitavu seriju grčke klasike da bi izašla u susret velikoj potražnji za takvim radovima. Ovaj novi izvor znanja i učenosti raširio se brzo Zapadnom Evropom, tako da su u 16. stoleću grčke nauke postale obavezan i sastavni deo svih humanističkih i teoloških nauka.

Umetnost

Vizantijska umetnost, to su jednostavno rečeno istočnjačka i grčko-rimska tradicija prožete hrišćanskom idejom, po kojoj je Car predstavnik boga na zemlji. Umetnost treba da materijalizuje božje zakone tj. da je jedan apsolutni poredak božjeg porekla. Skulptura je kao neznabožačka bilo slobodna ili u reljefu potpuno napuštena. Svedena je na sitnu plastiku u dragocenim metalima i slonovači. Enterijeri su dekorisani freskom i mozaikom koji je zbog svoje trajnosti nazvan i „večitim slikarstvom“. U njemu je dostignuto savršenstvo likovnih i tehničkih vrednosti. U arhitekturi je upotrebljavana cigla kao osnovni materijal, u konstrukciji kupola a za spoljnu dekoraciju kombinacija kamenih ploča i cigle.

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Теодосије I

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius , рођ. 11. јануар 347, Хиспанија — умро 17. јануар, 395. Медиолан) познатији као Теодосије I или Теодосије Велики, био је римски цар од 379. до своје смрти 395. године. Српска православна црква га слави 17. јануара по црквеном, а 30. јануара по грегоријанском календару.

Порекло и младост

Теодосије је рођен 11. јануара 347. године у хиспанском граду Кауки (данас Кока у Кастиљи и Леону) као син Теодосија Старијег и Термантије. Отац му је био војсковођа у служби цара Валентинијана I и са успехом је 368/9. ратовао против варвара у римској Британији. Након тога цар је поставио Теодосија Старијег за врховног заповедника римске коњице у западном делу царства (лат. magister equitum ). О Теодосијевој младости и образовању не зна се много. Историчари цркве, Сократ и Созомен, забележили су да је Теодосије одгајен у духу учења о једносушности Оца и Сина, утврђаног на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Други податак сачуван је у Епитимома Псеудо-Виктора по којима је будући цар био скромно образован у погледу књижевности и сродних наука, али је увек показивао велико интересовање за историју.

У периоду када му је отац достигао врхунац војничке каријере и Теодосије је добио команду над војним одредима провинције Прве Мезије (лат. dux Moesia Primae) (373/4) где се прославио победом над Сарматима. Међутим, када је 375. Валентинијан I изненада умро дошло је до борбе између војсковођа око вршења регентства у име младих царевих наследника Грацијана и Валентинијана II. У тим међусобицама Теодосије Старији је погубљен, док је његов истоимени син морао да се повуче из јавног живота и склони се на породично имање у Хиспанији околини Сеуте. У овом периоду политичког егзила Теодосије се оженио Елијом Флавијом Флацилом која је такође припадала хиспанороманској аристократији. Елија Флацила је Теодосију родила прво кратковеку ћеркицу Пулхерију (умрла око 385.), а затим и синове Аркадија (роћ. 377. или 378.) и доцније Хонорија (рођ. 384. год.).

Ступање на престо

До важне промене у Теодосијевом животу дошло је након битке код Хадријанопоља где су Готи, првобитно примљени у римску Тракију као бегунци пред Хунима, 9. августа 378. тешко поразили и убили Грацијановог стрица Валенса. Грацијан, који се у време катастрофалне битке налазио у Сирмију (данашња Сремска Митровица) недуго пошто је добио вести послао је по Теодосија који је у јесен 378. вероватно добио команду над римском војском источне половине царства (magister militum per Orientem?). Пошто је Теодосије убрзо остварио вредну победу над подунавским Сарматима 19. јануара 379. војска окупљена у Сирмију га је извикала за августа источног дела царства. Ни у данашњој историографији није у потпуности јасно да ли је Теодосијево уздизање у савладара било првобитна Грацијанова идеја или је западноримски цар просто морао да се сложи са свршеним чином. Било како било, Теодосије је током читаве владе остао лојалан представницима легитимне Валентинијанове династије. Са друге стране, Грацијан је већ имао доста проблема са Аламанима и Вандалима на горњем Дунаву и Рајни, тако да је желео способног и лојалног савладара који би обновио границу на доњем Дунаву и решио проблем одметнутих Гота.

Готски рат

По доласку на Балкан, Теодосије је свој штаб утврдио у Солуну, једној од царских резиденција истока. Ту је уз помоћ пробраних официра почео да поново окупља и увежбава мобилну војску римског Балкана која је нарочито страдала током битке код Хадријанопоља. До краја 379. војска је бар бројчано опорављена ригорозном регрутацијом римског становништва, довожењем одреда из далеког Египта, али и пријемом готских и других варварских најамника и дезертера. Тек у пролеће 380, након што се опоравио од тешке болести, Теодосије је могао да изведе на бојно поље војску која вероватно није прелазила 10 000 ратника. Првих неколико мањих сукоба са Фритигерновим Готима завршили су се неповољно по Римљане, али ни Готи који су похрлили у Македонију и Тесалију нису могли да заузму утврђене градове. Са друге стране, Грацијан је одбио напад друге веће готске скупине, предвођене Алатејем и Сафраксом на Панонију и у јесен 380. два цара су у Сирмију разматрали будуће заједничке акције против Гота. Да би подигао сопствени углед и веру у коначан успех, Теодосије је пред сам крај 380. тријумфално ушао у Константинопољ, источноримску престоницу коју је сада по први пут посетио. У јануару 381. цар је ништа мање помпезно примио испред градских капија старог и сада политички безазленог готског поглавара Атанариха, некадашњег Фритигерновог ривала. Атанарихово подчињавање Теодосију требало је да улије Готима утисак о снази и важности новог римског цара, док су грађани Цариграда најпосле посведочили церемонијалном Теодосијевом тријумфу над старим непријатељем царства. Убрзо је времешни Атанарих преминуо и Теодосије је организовао краљевски спровод, док су малобројни готски ратници из Атанарихове пратње ступили у римску службу.

Почетком ратне сезоне 381. Грацијанове војсковође Баутон и Арбогаст су потисли Фритигернове ратнике из Илирика и Македоније назад у Тракију. Након ових догађаја Фритигерна извори више не спомињу можда зато што је, слично Атанариху некада, услед серије војних пораза изгубио важну улогу међу готским поглаварима. Током 382. Готи су плански потиснути у већ опустошене делове Тракије где су услед несташице на крају морали да се прихвате преговора са римским властима. Теодосије и Грацијан нису успели да војним средствима униште или протерају Готе, што је, са обзиром на римску политику регрутовања варвара, можда било исувише скупо и са војне стране нерационално са обзиром на сталну потребу царске војске за новим регрутима. Готи, коју су само формално били у потчињеном положају, закључили су 3. октобра 382. године савез са Теодосијевим изасланицима. Супротно пракси, која је подразумевала да се поражени варвари делом раселе као колони, делом продају у робље, Готи су постали римски савезници тј унутар самог царства су добили право да формирају сопствену заједницу у оквиру које су могли да наставе да живе под својим поглаварима и у складу са својим обичајима. Заузврат, од готских поглавара, који су се заклели цару на верност, очекивало се да по потреби шаљу своје војне одреде.

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Istočno Rimsko carstvo oko 526.

Јустинијан I

Император Јустинијан (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus) рођен je у Таурезуму (483) на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки локалитет Царичин Град). Познат је као последњи римски и први византијски цар, император Источног Римског царства (од 527—565) и православни теолог. Настојао да обнови моћ, величину и организацију Римског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године у намери да помири монофизите са православнима. Такође се сматра једним од највећих кодификатора целокупног римског права.

Ступање на престо

Јустинијан I био је савладар свог ујака Јустина I, већ од 518, а ступио је на престо 527. године као неограничени господар државе и цркве. Предузимао је походе против варварских народа: Источних Гота у Италији, Западних Гота у Шпанији и Вандала у Африци, у намери да обнови царску власт у западном делу Римског царства.

Водио је одбрамбене ратове против Персијанаца и Словена који су из рубних подручја надирали у византијске области.

Прекомерни порески намети изазвани сталним ратовима довели су до побуне Ника (532), која је угушена захваљујући Јустинијановој жени, царици Теодори. Без обзира на противљење своје околине и упркос озбиљним немирима у Цариграду (Константинопољу), Јустинијан под неповољним условима (уз данак од 11.000 златних ливара) окончава рат с Персијанцима (532), који је трајао од 527 године.

Јустинијан 529. године укида све филозофске школе у Атини, укључујући и Платонову Академију, што се често узима као крај антике.

Обнављање Царства

Пошто је сузбио побуну „Ника“, Јустинијан је скупио новац преко Јована Кападокијског и склопио 532. г. тзв. „вечни мир“ (прекршен већ 540. г.) са персијским царем, Хозројем I Ануширваном. Препустио му је области Мартиропоља, Теодосиопоља, Амиде и Нисибиса и пристао на плаћање данка. На тај начин је Јустинијан добио одрешене руке за рестаурацију царства.

Уз Јустинијана је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође, Велизара. Јустинијан 22. јуна 533. шаље у Африку војску од 15.000 до 16.000 пешака и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог света. Две битке недалеко од Картагине (Ad Decimum, септембра, и Tricamarun, децембра 533) као и заробљавањем вандалског краља, Гелимера (пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје префектура.

Одмах затим 535, са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије. Загосподаривши Сицилијом крајем 535, он осваја Напуљ (новембра 536), а 9—10. децембра 536. улази у Рим. Источно-готски владар, Витигес, опседа га са огромном војском (фебруар 537—март 538 ). С јесени или у зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана, Велизар опседа Равенау, улази на препад у град, маја 540, и заробљава Витигеса. Италија (која касније постаје префектура под заповедништвом равенског егзарха) враћена је империји.

У походима на север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535. године реновира град Сингидунум.

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Јустинијанова владавина и грчко царство у VI веку (518-610. године)

У Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Западних Гота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија од 550. до 554. године. Источно римско царство у њој организује војно заповедништво.

Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са истока. Кршећи "вечити мир" из 532, Персијанци почетком 540. нападају Антиохију, град разарају а становништво расељвају. Велизар ће их потући на Еуфрату, али је Јустинијан приморан да с њима, 546, затим 562. године, обнови мир који га све скупље кошта.

На Балкану се још од краја IV века појавила нова опасност: Словени, настањени између Балтика, Висле, мочвара Припети и Карпата, под сталним притиском завојевача из Азије, поделили су се у три гране и започели, да се шире у више праваца. Западни Словени заузимају, између Елбе и средњег тока Дунава територије које су напустили Германи. Источни Словени — по речима историчара Јорданеса — вероватно су у VI веку образовали, између Дњестра и Дона, краљевину Анта. Од њихових племена Варјага (Руса), два века касније настаће Русија. Јужни Словени се појављују на доњем Дунаву крајем владавине цара Анастасија. Под Јустинијаном они у неколико махова (сваке године од 548. до 551) прелазе незаштићену границу и упадају све до Солуна и Цариграда. У исто време друге групације стижу до Јадрана (536). Племена настањена између доњег Дунава и Солунског залива потпадају под власт Хуна Кутригура или Бугара, чије име примају. Ови пустоше Тракију, Илирикум, Грчку до самих прилаза Цариграду (538, 540, 558 ).

Тешкоће у којим се налази Источно царство одражавају се и на Западно где се јављају побуне. У Италији енергични краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво, укључујући Рим, између 542. и 547. године. Велизаров наследник Нарзес, коме Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао је на пут Тотили (552). После пораза и смрти Теја (552), Византији се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за деобе. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548 ).

Свети Јустинијан

Као велики обновитељ старе моћи Римског царства, али у хришћанском духу и као изузетан хришћански владар, Јустинијан је настојао свим силама да одржи политику и духовну кохезију Царства, које је обухватало различите народе. Посебно се старао о Цркви и православној вери, а потискивао је многобоштво, сујеверје, јереси и расколе. Старање о вери примећује се и у његовој огромној законодавној делатности, посебно у његовим Новелама (Новим законима) и Кодексу којима уређује и црквени живот: епископе и епископије, манастире и манастирски живот, донације и управљање црквеном имовином.

У Јустинијановој теолошкој заоставштини налазе се и Исповедање вере (око 544), Три поглавља (око 551. године), затим Писмо или Посланица коју је упутио цариградском патријарху Мини у којем посебно разматра спорна догматска учења познатог црквеног писца и учитеља из Александрије, Оригена (+253). У Исповедању вере се по логичном принципу, за и против (pro et contra), у тринаест тачака износе православни ставови и истовремено изриче анатема (проклетство) на оне који супротно верују. Јустинијаново Исповедање вере увод је и припрема за одржавање Петог Васељенског Сабора, који на неки начин представља завршницу теолошког спора старог више од две стотине година, али и проверу снаге тек уједињеног Царства.

Монофизити су у Царству били тако бројни и јаки да је Јустинијан са њима водио преговоре. У Цариграду је одржан 532. године сусрет монофизитских и православних теолога, сусрет који није дао никакве конкретне резултате, али је показао да све није изгубљено за увек и да хитно треба поново претрести нека теолошка питања везана за бившег цариградског патријарха Несторија, осуђеног 431. године на Сабору у Ефесу.

У покушају да измири становништво своје државе и учврсти јединство империје Јустинијан је сазвао Пети Васељенски Сабор (мај-јуни 553. године) у Цариграду. Сабор је осудио монофизите као јеретике али и спис три епископа, као остатка Несторијеве јереси. Иако папа Вигилије из Рима није присуствовао Сабору (иако је већ неколико година боравио у Цариграду и био неколико пута позиван да се укључи у рад сабора), папа је прихватио све саборске одлуке, а то је учинио и цео Запад.

Почевши од 555. године Јустинијан одустаје од освајања. Притиснут годинама, финансијским тешкоћама, све лошијим трупама и војсковођама, приморан је да пређе у дефанзиву. Да би се лакше одупро варварима, наређује да се изгради систем утврђења чији остаци у Тебеси, Сетифу, Тимгаду, и данас изазивају дивљење. Одустајање у спољној политици не може да баци у засенак трајне споменике као што је Јустинијанова кодификација класичног римског права: Кодекс (529), Дигеста и Институције (533) и Новеле (534). Римско право које данас познајемо и које је основа савремених грађанских права цивилизације, заправо је Јустинијанова, византијска кодификација.

Током своје владавине Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, водио веома богату и садржајну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и саставио црквену песму Јединородни Сине и Слове Божиј, која на литургији поје од 536. године.

За време Јустинијанове владавине саграђена је највећа хришћанска црква у Римском царству, Св. Софија (од 1453. џамија, од 1923. музеј) и базилика у Равени. После његове смрти освојене земље поново су постале плен варварских народа, али његова Кодификација класичног римског права и допринос православној теологији представљају камене темељце савремене цивилизације.

Српска православна црква прославља Светог Јустинијана, цара византијског, 14. новембра по Јулијанском календару, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом женом, царицом Теодором.

Јустинијанов зборник (Corpus Iuris Civilis)

Настојећи да поврати моћ и славу Римског царства, Јустинијан (527—565) образује комисију од 16 правника, на челу са Трибонијаном (Tribonius) и налаже им да прикупе и кодификују целокупну правну заоставштину класичног периода римског права (ius) и све прописе које су издали императори пре њега (leges).

Резултат њиховог рада, Corpus Iuris Civilis[1] (Зборник грађанског права) састоји се из четири дела: Јустинијанов кодекс – Codex (збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до Јустинијана); Digesta (збирка списа римских правника); Institutiones (изводи из Digesta, са коментарима, конципиран као уџбеник) и Novelle (нове одредбе и прописи објављени за време владавине Јустинијана).

Corpus iuris civilis као заједнички назив за све књиге Јустинијанове кодификације, први пут је употребљен у Годофредусовом (Gothofredus) издању 1583. године.

У каснијим издањима, све до 1954. донекле је промењена организација Зборника. Данас је у употреби издање у 3 књиге[2], од којих I садржи Digesta и Institutiones, II Codex, a III Novellae, и оно се сматра најбољим. Прво прерађено издање припремили су немачки историчари Момсен и Кригер. Њено последње, XVI издање изишло је 1954. у Берлину; уредничким настојањем Кинкела у њој су објављене и две Јустинијанове конституције којима је образовао комисију која је радила на Кодификацији. Момсеново издање Digesta у два тома (1870) познато је као Editio maior.

Рад на Зборнику

Задатак је био сложен будући да није било лако снаћи се у важећим правним нормама, пошто су оне стваране вековима и на разне начине. Ту су биле одредбе Закона дванаест таблица, које Римљани никада нису укинули, као и многи закони донети током републике; осим тога, едикти градског и перегринског претора и едила, сенатске одлуке, многа мишљења правника која су била обавезна за судове, као и многобројне конституције принцепса и свих императора од Октавијана Августа до Јустинијана. Многи текстови нису више били сачувани у оригиналу, већ само препричани или коментарисани; многи прописи били су међусобно противречни; велики део правила настао је у условима робовласништва и развијене робне размене, а римско друштво последњих векова Римског царства (период домината) било је више феудално него робовласничко.

Уз све то, због преношења државног центра у Константинопољ (Византију), римско право је већ вековима трпело утицај грчког и источњачких права, а донекле и хришћанства. Најзад, многи термини били су већ изашли из употребе и створени су нови. Од целог тог материјала комисија је требало да створи јединствен и прегледан систем позитивног права. Посао је обављен у рекордно кратком времену.

Прво је објављен пречишћени зборник царских конституција издатих пре Јустинијана (529). године. Текст овог зборника није сачуван. Затим (533. године) је објављена кодификација класичног права под називом Digesta (латински назив који означава нешто што је изложено извесним редом) или 'Pandectae' (грчки назив који значи "саржи све").

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Ираклије

Ираклије I (грч. Ηράκλειος; 575—641, владао 610—641) каo византијски цар — син јерменског егзарха Африке.

Године 610. ослабљено Византијско царство је преузео цар Ираклије, који је, чим је дошао на власт збацивши с престола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне реформе војске и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка Аварима на северу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с Персијом на истоку. Потом је у Малој Азији увео посебне области - теме, у којима је војна и цивилна власт била у рукама војних заповедника. У темама је земља давана војницима на трајно кориштење у замену за војну службу и плаћање пореза. Тиме је Византија смањила трошкове за плаћеничку војску, која се у ранијем раздобљу показала непоузданом. Истодобно су основане слободне сеоске општине које су као заједница плаћале порез и имале заједничко власништво над земљом.

У време Ираклија Хрвати и Срби су се населили на Балкану. Победивши Аваре, Ираклије им је дозволиo да населе некадашњу римску провинцију Далмацију.

Izvor: Wikipedia

[Morpheus 5112]

Иконоборство

Иконоборство је верски покрет против икона, фрески, кипова, реликвија и других визуелних представа и верских објеката у оквиру сопствене религије. Током историје се углавном јављао у јудаизму, хришћанству и исламу. Иконоборци најчешће сматрају да је клањање иконама идолопоклонство.

У источном хришћанству се иконоборство јавило у 8. и 9. веку, да би током једног периода у 8. веку постао државном политиком Византије. На Седмом Васељенском Сабору 787. године у Никеји иконоборство осуђено као јерес, а иконе су поново уведене као предмет поштовања. Током хришћанске реформације у 16. веку у Европи, поново се јавио покрет иконоборства међу протестантима који су иништавали верске слике и објекте.

У сунитском исламу је забрањено представљање светих ликова Божјих посланика. Стога се у исламским богомољама од ликовних украса углавном налазе орнаменти и арабеске.

Византијско иконоборство

Иконоборци су са зидова Аја Ирине у Цариграду скинули фреске и насликали само крст.

Многи хришћански верници су обожавали иконе и кипове, љубећи и молећи испред њих, верујући како ће им молитве бити делотворне – што су неки тумачили као наставак паганског идолопоклонства. Тако долази до великих размирица између иконобораца (противници икона) и иконофила (присталице икона), што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране византијског цара Лава III (717-741), који издаје серију едиката против клањања иконама (726-729). Цариградски патријарх Герман I је дао оставку на место патријарха, јер није могао да потпише тај декрет о иконама. Цар Лав III га је заменио патријархом Анастазијем, који је био царев истомишљеник. То је било време катастрофалних сукоба, уништавања мозаика и фресака, девастације самостана и прогона свештеника и иконофила. Византијско царство се тада бранило од напада исламских народа, па је иконоборство било и политичко питање, повезано са исламском забраном приказивања светих ликова.

Ислам забрањује представе ликова Божјих посланика (на слици Исус и апостоли).

Цар Константин V Копроним је у фебруару 754. сазвао иконоборски сабор у Цариграду, на коме су присуствовали само иконоборачки епископи. Сабор је осудио иконе као идолопоклонство и избрао новога патријарха, који је био противник икона. Након тога је уследила је обимна акција уклањања слика са зидова црквава и чистка двора и администрација од иконодула, тј. поборника икона. Пошто су манастири били посебно везани за иконе, Константин је циљао на манастире вршећи велику репресију на манастирима. Отимао је манастирску имовину у корист државе или војске, присиљавао је монахе да се жене. Многи монаси су због тога побегли у јужну Италију и Сицилију. До краја Константинове власти иконоборство је ишло до тога ступња да су проглашавали јеретичким реликвије и молитве свецима.

На Седмом Васељенском Сабору, одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји, иконе су поново уведене као предмет поштовања. Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима.

Византијски цар Лав V Јерменин (813-820) поново започиње, под утицајем ислама, кампању против култа икона у хришћанству; ово гоњење познато је под именом иконоклазам (рушење икона).

Византијска царица Теодора је сазвала сабор у Цариграду где је коначно решено поштовање икона. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, установила је 11. марта 842. године празник православља, који се данас прославља прве недеље великога поста, кад се прави "ход" односно црквена литија са св иконама.

[Morpheus 5112]

Лав iii Исавријанац

Из Википедије, слободне енциклопедије

Датум рођења: 685.

Место рођења: Германикеја

Датум смрти: 18. јун 741.

Лав iii Исавријанац (грч.: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (685 - 741) је био византијски цар од 717. до 741. Успео је да одбрани царство од арапских инвазија и започео је политику иконоборства. Његова владавина означава крај периода нестабилности у погледу сталних преврата на престолу који су потресали Византију од 695. године. Са друге стране, промовисањем иконоборства, Лав је изазвао нову и дугорочну кризу унутар Византије која је завршена тек 843. године са победом иконофила. Сем што је одбранио Цариград од арапске опсаде 717-718, Лав је понајбоље остао упамћен и као оснивач Исавријанске или Сиријске династије која је владала царством до 802. године.

Рани живот

Рођен је под именом Конон у Германикеји (Мараш) у сиријској провинцији Комагени. Његово породица се касније преселила у Тракију, где се придружио војсци цара Јустинијана ii, када је овај напредовао према Константинопољу са 15.000 коњаника, које му је 705. ставио на располагање бугарски хан Тервел. Тервел је био богато награђен и добио је највећу титулу после царске, титулу цезара. Након победе Јустинијана ii Лав Исавријанац је био у дипломатској мисији у Лазики (данас део Грузије), где је организовао савез против Омејидског калифата. Цар Анастасије ii поставио га је као стратега теме Анатоликон. Касније је Лав сковао заверу са стратегом теме Јерменијаникон Артаваздом да свргну новог цара Теодосија iii. Око двадесет година (695. до 716.) Византија је променила седам царева. То је било раздобље метежа.

Опсада Цариграда

Лав Исавријанац је 25. марта 717. ушао са војском у Цариград и прислио је цара Теодосија iii да абдицира. Лав Исавријанац је тада постао цар као Лав iii. Те исте године када се домогао трона Арапи су започели опсаду Цариграда у августу 717. Арапи су искористили период грађанског рата у Византији па су послали 80.000 војника и велику флоту на Цариград. Арапе је предводио војсковођа Маслама, рођак калифа Сулајман ибн Абд ал Малик.

Пажљивим припремама и тврдоглавом обраном Лав је изморио нападаче. Значајан фактор који је допринео победи Византију је била грчка ватра. Осим тога и бугарска појачања су стигла на време. У то доба Лав је био у савезништву са Бугарима, али хроничар Теофан Исповедник, аутор са почетка 9. века који је најзначајнији извор, није био сигуран да ли је то било под Тервелом или његовим наследником Кормесијем. Арапи нису могли да наставе опсаду, јер нису имали успеха ни пре бугарских напада. Опсаду су прекинули августа 718. након пуних 12 месеци. Током опсаде је калиф Сулајман је преминуо и наследио га је Омар ii који није желео да обнови опсаду.

Администрација

Пошто је очувао царство цар Лав Исавријанац се посветио реформисању дотрајале државне администрације. Године анархије су учиниле своје и админстрацију је потонула у дизорганизацију. Током 718. угушио је побуну на Сицилији, а 719. угушио је побуну свргнутога цара Анастасија ii. Границе царства осигурава позивајући Словене да населе опустеле области царства. Осим тога реформисао је и ојачао војску, тако да је следеће арапске инвазије лако одбио. Арапске походе 726. и 739. предводио је Хишам ибн Абд ал Малик. Међутим Арапи су били тешко поражени, посебно код Акроинону 740. Склопио је и савезништва са Хазарима и Грузијцима.

Изменио је систем опорезивања тако што је укинуо праксу плаћања пореза унапред који се ослањао на пребогате закупце пореза. Зависни сељаци су уздигнути на ниво слободних закупника ситних земљишних поседа. Такође, Лав је реформисао поморско и породично право. Те мере је објавио 740. у законику познатом као Еклога. Део племства и високи кругови унутар цркве су се опирали тим мерама. Спровео је и мању реорганизацију тема, тако да је у региону Егејског мора створио нове теме.

Иконоборство

Започео је и серију законодавних реформи о религиозним питањима, посебно о иконоборству. Најпре је наводно успео 722. да једним декретом присили Јевреје и монтанисте да се покрсте. После тога издаје серију едиката против поштовања икона (726-729), слика и других представа са представама Христа, Богородице и других светаца и библијских личности. Као необразован ратник, Лав је поштовање икона сматрао за кршење Божије заповести против идолопоклонства. Због тога је Лав Исавријанац добио подршку двора и дела цркве. Међутим већина теолога и сви монаси су се томе супростављали. У западним деловима царства људи једноставно нису хтели да поштују ту нову уредбу. Избила је побуна у Грчкој, управо због увођења иконоборачке политике, али је царска флота је 727. угушила побуну. Цариградски патријарх Герман i је дао оставку на место патријарха, јер није хтео да потпише царски декрет. Цар Лав iii га је заменио патријархом Анастасијем, који је био царев истомишљеник. На тај начин је угушио опозицију у самој византијској престоници Цариграду.

Сукоб са папама

Папе Гргур ii и Гргур iii нису се обазирали на цареву заповест о иконама. Они су на концилу у Риму 730. и 732. осудили иконоборце и цареву политику. Пошто су папе стале на страну царевих противника, Лав је 732. одлучио да од папске јурисдикције изузме Сицилију, јужну Италију и читаво западно подручје Балкана (некадашњи Илирик) са Солуном, дотадашњом резиденцијом папског викара. Цар је то подручје ставио под контролу цариградског патријарха чиме је отпочео још један црквени раскол између Рима и Константинопоља.

Побуна у Равенском егзархату је избила још 727. Цар је послао снажну флоту која је пострадала у олуји, тако да је Равенски егзархат практично постао независан од царских власти у Константинопољу. У јужној Италији поданици су одбијали да следе царске верске едикте.

Одлука о стављању Илирика под јурисдикцију цариградског патријарха имала је велики дугодосежан значај. Романски утицаји су до 7. века били веома јаки у тим подручјима. До те одлуке цара Лава западни утицај је био јак чак и у Солуну и Коринту, јер су те области биле под јурисдикцијом римског папе. После те одлуке утицај Рима се задржава само уз приморје, а Јужни Словени долазе једним делом под јурисдикцију папе, а једним делом под јурисдикцију цариградског патријарха.

[Morpheus 5112]

Константин VII Порфирогенит

Из Википедије, слободне енциклопедије

Датум рођења: 905.

Место рођења: Цариград (Византијско царство)

Датум смрти: 9. новембар 959.

Место смрти: Цариград (Византијско царство)

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (17/18. мај 905 — 9. новембар 959). Византијски цар (913-959) и историчар. Аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.

Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен у Цариграду. као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. До своје 10. године стајао је под регенством патријарха Николе Мистика, своје мајке и Романа Лакапина. Владао је самостално од 954. године до своје смрти 959. године.

Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји. Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници. Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Константин Порфирогенит и Роман II на византијском златнику (945 - 959)

Константинова дела су богата информацијама. Најзначајније његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима. Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Дело му је настало 948-952. године. Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку. Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

[Morpheus 5112]

Василије II Бугароубица

Из Википедије, слободне енциклопедије

Византија на крају Василијеве владавине

Василије II Бугароубица је био византијски владар од 976. до 1025. године.

Током његове владавине бројна словенска племена у Македонији су дигла устанак против Византије 976. године. Под њиховим вођом Самуилом основана је велика јужнословенска држава. Послије 40 година ратова, Цар Василије II побјеђује Самуила на Беласици 1014. године, док 1018. (док су још трајали немири послије смрти Самуила) осваја коначно његово царство.

У току владавине Василија II, трговачке везе иумеђу Византије са паганском Русијом су постале врло живе. Да би Русију подвргао византијском утицају, вјенчао је своју сестру за руског кнеза Владимира. Послије тог чина кнез Владимир и цијели руски народ је примио хришћанство од византијских свештеника 988. године.

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. Охридску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Кад је умро, оставио је огромну државу од Јадранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Кијевском Русијом кнеза Владимира.

[Morpheus 5112]

Велики раскол

Велики раскол или велика шизма (грч. σχισμα, лат. schisma — раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма) је означио канонско одвајање и прекид литургијске заједнице између Римске и Цариградске патријаршије.

Након раскола, Црква је подељена на Католичку цркву са центром у Риму и на Православну цркву са центром у Цариграду.

Раскол

Стварни раскол почиње одлукама Цариградског сабора (869), који осуђује Светог Фотија. Сам Свети Фотије сазива Сабор у Цариграду (867), који збацује папу и осуђује Римску цркву. Истина, Цариградски сабор (879—880) године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Светог Фотија за патријарха, осуђује филиокве (Свети Фотије је збацио папу Николу I који је подржавао додатак филиокве, који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Римом, при чему Рим има πρεσβεια.

Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042—1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт — кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија — полаже на престо Цркве Свете Софије „пресуду искључења“ патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала.

Преднапетости пре раскола

Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо: Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28 ), признаје патријарху Цариграда, "другога Рима", исте повластице као и престолу Рима. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између "два Рима" постаје јавно и службено. Два "режима" црквене управе - монархија папства на Западу и колегијална саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme ", у тому 1054-1954. L'eglise et les Eglisses, П, стр. 106-116).

Помесни сабор у Толеду (598 ) прихвата уношење додатка "Филиокве" у никејски Символ вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора. На почетку значај тог мењања није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.

Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858-867) - који 853. не признаје светог Фотија (820-897) као патријарха - до крајњег облика доводе папе Григорије VII - Хилдебранд (1073-1085), Иноћентије III и Јован XXII (1316-1334). Заиста, искључење св. Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073-1085), тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосветском власти.

Такозвана "фотијевска криза" или "Фотијев раскол" (867-879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Свети патријарх Фотије (820-897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсима (867) у којој наводи списак православних примедби против Римске Цркве. За св. Фотија "Филиокве" није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.

Тумачења раскола

Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar, "Note sur le schisme oriental", у тому 1054—1954. L'Eglise et les Eglises, I, стр. 92-95) види раскол као дуги процес узајамног "удаљавања" ("estrangement") Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу "удаљавања" између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима.

Крсташки ратови

Четврти крсташки рат (1202—1204), који је, између осталога, хтео да источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Иноћентије III, који себе називаше „Христовим замеником“, није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне цркве.

Лионска унија

Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековне културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli“, којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328 ).

Флорентинска унија

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију са политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евген IV (1431-1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф II, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII Палеолог (1422-1448 ), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Фиренцу (Флоренцу). „Филиокве“ је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији „Laententur caeli“, у коме Грци прихватају (1258-1282), који заузима Цариград 1261. "Филиокве", пургаторијум, Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са представницима Јерменске Цркве. (Заредом, Коптска Црква 1442, Сиријска Црква 1445. и Халдејска Црква 1445. присиљене су да закључе унију са Римом.) Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Свети Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. "Унијати" су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.

Исихастички спорови

Грчко-латинске полемике (XI-XV век), започете расправом о "Филиокве", кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.

Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а посебно догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље „не прихвата“. Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики „Litterae ad Orientales“ (1848 ), Лав XIII у „Praeclara Gratulationis“ (1894), Пије XI у „Rerum Orientalis“ (1928 ) и „Lux veritas“ (1931). У децембру 1854. год. Пије IX, онај који ће 1864. објавити „Syllabus“, проглашава, без консултације ма ког сабора, „Bulu Ineffabilis“, догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869-1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу "развоја" доктрине, никад није прихватила Православна црква, особито због његових последица по патристичку еклисиологију.

Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије XII прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије (у Апостолској конституцији „Munificentissimus“).

Данас

Други ватикански концил (октобар 1962 — децембар 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, „Lumen Gentium“, где се понавља доктрина Првог ватиканског концила, формулисана у „Pastor aeternus“, о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, „Unitatis Redintegratio“, у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка црква, док се друге цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.

У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога "на равној нози" са Римском црквом.

У предвечерје завршетка Другог ватиканског концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у Катедрали Светог Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Истанбулу, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио крај разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне цркве". Практично, раздељеност још постоји.

[Inkvizitor 82]

(izvinjavam se nisam sve citao sto je postvljeno....)

Moja saznanja (ne kazem da su tacna) su da VIZANTIJA KAO TERMIN NE POSTOJI U ISTORIJI..... Naime to je naziv smisljem na Berlinskom kongresu i on je pezurativan nazin po selu Vizantu.... To carstvo se zvalo ROMEJA i pod tim nazivom se i pominje.....

Da ne ulazim u razloga zbog kojih je to uradjeno ali moje misljenje je prilicno negativno.....

Bogatstvo i snagu koju j eposedovala Romeja, zapadno Rimsko Carstvi nikada nije moglo dostici.....