Turkmenbashi
-
Broj poruka
3410 -
Datum registracije
-
Poslednja poseta
-
Days Won
19
Vrsta sadržaja
Profil
Forum
Kalendar
Član Poruke pisao u Turkmenbashi
-
-
Mislim da je u pitanju neka big ass bomba, da je atomska ovaj što je snimao ne bi imao prilike da stavi snimak na YT. To šta Izrael zapravo ima malo ko uopšte zna. Zvanično se sumnja da imaju nuklearno oružje. Nezvanično niko ni ne sumnja da imaju atomku i da su dovoljno blesavi da je roknu u par ćoškova planete ako se osete ugroženi u toj meri.
-
Ako bi gledali PGDS tek onda nema svrhe graditi autoput. Srbija nije završila koridor X a sad treba da daje pare da se spajaju Albanija sa Bugarskom i Turskom. Autoput do Albanije i autoput do Crne Gore su najveće gluposti koje naši političari uporno valjaju. Umesto da kreteni završe obilaznicu oko Beograda i ostatak koridora X, skinu naplate rampe i uvedu vinjete (što će da urade juče) oni prave autoputeve kojima niko neće da se vozi
osim možda Amerikanaca ako im zatreba da brzo prebace snage iz Bondstila u Bugarsku ili Rumuniju...Srbija gubi saobraćaj sa jedinog koridora koji je mogao da bude naša razvojna šansa zbog alavosti i nesposobnosti koja je dovela do toga da je Evropa odustala od koridora X i sav novac usmerava na Rumuniju i Bugarsku. Da, da... nema više ni centa za koridor X samo što se napravi od naših para.
I ko će da pravi autoput do Albanije
Kinezi su se lepo nasmejali kada su ovi naši amaterusi ponudili koncesiju za autoput do Buljarica 
-
Autoput do Albanije vredan milijardu evra
Premijeri Srbije i Albanije će u narednih 15-ak dana potpisati protokol za realizaciju projekta autoputa, a preliminarne procene pokazale su da će ceo projekat izgradnje autoputa Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač koštati blizu milijardu evra, izjavila je potpredsednica Vlade i ministarka građevine, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović.
Autoput od Niša do Drača?! Teško da će nekome u Srbiji trebati ovakav autoput ali znam kome bi mogao da treba...
-
U Srbiji je negativna selekcija dovela do ovoga u čemu sada "plivamo". Ne treba ti pametan, nego poslušan. I onda svako ko je na nekoj rukovodećoj funkciji ispod sebe drži nekoga ko je gluplji i koji ga posle nasledi. Onda taj dovede još glupljeg od sebe koji ga posle nasledi i tako dok nismo došli do toga da nam totalni moroni sede na ključnim pozicijama u državi.
Kome bre trebaju pametna deca u Srbiji?
-
Buteljku frankovke u Vindulu. Prvi put danas svratio u vinariju pored koje sam prošao bezbroj puta, sve preporuke! Frankovka odlična, imaju 6-7 različitih vina.
-
..i kao mali dodatak http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/562441/DRZAVNA-SLUZBENICA-Rijaliti-zvezda-ima-sekretaricu-i-platu-80000
i posle neko se pita kako smo uqrcu
-
-
Ne znam kako bi se obnovio postupak nekome ko je dobrih 70 godina mrtav. Kažem, voleo bih da javnost može da vidi šta je sve to na osnovu čega je doneta odluka o rehabilitaciji.
Priča o mirenju četnika i partizana mi je totalna glupost. Ovo će samo produbiti jaz. Javnost sada ima vremena da se zamlaćuje ovom temom neko vreme. Što se mene tiče ne sumnjam u antifašistički karakter ni jednog ni drugog pokreta, kao ni u to da su i jednima i drugima dobro bile krvave ruke od bratske krvi.
-
Pa vidi, ima dokumenata koji ukazuju na saradnju partizana sa ustašama.... što naravno ne znači da se radi o većini partizana. Kao što sam već napomenuo, nije baš da su stvari crno bele. Da li je falsifikovanje istorije ili nije to je već predmet malo ozbiljnije istoričarske rasprave.
Ono što je po meni jako pogrešno je da se Srbija s vremena na vreme ponaša kao da se stidi partizanskog pokreta. Rusi su mnogo više najebali od svog režima i Staljina, pa crvenu petokraku poštuju jednako ko dvoglavog orla.
-
Pa ne bih ja baš rekao ni da su sve četonje bili kolaboracionisti. Kako bi uopšte jedan deo njih završio u partizanima (na stranu ono kako koja vojska prođe kroz selo pokupi vojno sposobne). Uostalom što bi ih Amerikanci i Britanci pomagali ako se nisu borili protiv okupatora. Do kraja rata su prevagnuli da podrže partizane i četnici su na neki način ostali kao gomno na kiši. Tu je došlo do sunovrata juvo i praktično se više nisu borili protiv nemaca već protiv partizana. Glavni problem Mihailovića je što nije imao fer suđenje. Koristili su gomilu nekakvih glupavih falsifikata, loših foto montaža, itd. Ovakvi procesi su uvek politički i ovo mu dođe više kao revizija istorije. Podela će postojati i ovo neće miriti četnike i partizane jer su ideološki nepomirljivi.
Oba pokreta su bili antifašistički. Toliko toga upućuje da smo imali dva antifašistička pokreta, samo što mi smo skloni da jedne veličamo a po drugima da šoramo. Zavisi kako vetar dune...
Iz perspektive jEngleza:
http://www.britannica.com/EBchecked/topic/109820/Chetnik
Chetnik, Serbo-Croatian Četnik, member of a Serbian nationalist guerrilla force that formed during World War II to resist the Axis invaders and Croatian collaborators but that primarily fought a civil war against the Yugoslav communist guerrillas, thePartisans.
The Partisans supported a more aggressive policy against the Germans. Favouring the latter policy and confronted with reports of Chetnik collaboration (particularly in Italian-held areas) directed against Partisan forces, the Allies switched their support from Mihailović to Tito in 1944.
hhttp://www.britannica.com/EBchecked/topic/381916/Dragoljub-Mihailovicttp://www.britannica.com/EBchecked/topic/381916/Dragoljub-Mihailovic
Da ne kuckam prevod, google translate će odraditi posao... a evo nešto dokumenata sa koje su Ameri skinuli oznaku confidential - https://www.cia.gov/library/center-for-the-study-of-intelligence/kent-csi/vol9no2/html/v09i2a07p_0001.htm
Ništa nije crno-belo... voleo bih kada bi objavili spis da se vidi šta je izneto u prilog rehabilitaciji.
-
Rehabilitovan Draža Mihailović
IZVOR: B92, TANJUG
Beograd -- Komandant četničkog pokreta Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu u procesu koji mnogi smatraju istorijskim.
Rehabilitacijom je poništena presuda iz 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt, kada su mu oduzeta sva građanska prava.
Odluka suda da usvoji zahtev za poništenje presude i rehabilituje Mihailovića je konačna i ne postoji mogućnost žalbe, s obzirom na to da postupak ima samo jednu stranu. Mihailoviću su ovom odlukom vraćena sva građanska prava.
Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.
nastavak na :http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=05&dd=14&nav_category=12&nav_id=991709
-
Shumice, dolar ti je decenijama vezan ne za zlato nego za naftu. Zovu ga petrodolar i to nije nikakva teorija zavere već grozna realnost. Ameri štampaju svoju valutu u nedogled, bez prestanka i nema inflacije. Na prvi pogled čudno ali kada malo bolje pogledaš oni terorišu ceo svet da trguje dolarima i bombarduju sve koji su hteli da naftu prodaju za drugu valutu (Irak kada su hteli da dolar zamene evrom, Libija kada je Gadafi najavio afričku valutu pandan evru i to ne bilo kakvu već vezanu za zlatne rezerve, Siriju, itd).
Te zajebancije o obnovljivoj energiji su za nas malu decu da se zamlaćujemo oko toga jer danas se ratovi vode zbog nafte i gasa. Gruzija, Sirija, Libija... pa i Nigerija. Zanimljivo je da se ISIS pojavljuje baš u onim zemljama islamskog sveta gde ima nafte. Nešto im se fućka da kalifat prave u Somaliji i Burundiju...
Kusta je skoro dao zanimljiv pogled na skorašnja dešavanja... dosta dobro i realno sagledavanje stvari - http://www.vesti-dana.rs/Svet/kusturica-kako-ce-poceti-treci-svetski-rat-6
I jedna bitna stvar, ovde niko nije nahuškao nekoga. Ovi su ušli sa Kosova sa ciljem da destabilizuju Makedoniju. I može se reći da su o dobroj meri uspeli, baš u Kumanovu kod samog koridora X. I neka me neko ubedi da Amerikanci ne znaju šta se dešava na Kosovu i oko Kosova
Šta su to Šiptari uradili na svoju ruku od 1999. pa do danas? -
Mislim da gas iz škriljaca nije sam po sebi skuplji od ruskog, već je ovde problem transporta koji bi znatno digao cenu LNG-a. Da bi uopšte ušli u priču izgradnje LNG terminala u Hrvatskoj, moraju totalno onemogućiti tok ruskog gasa u Evropu koji je prirodan, može biti jeftiniji u svakom momentu jer ga ima u izobilju i stiže cevovodima.
Ja se samo bojim da ne naprave na Balkanu (npr na Kosovu) poligon za pravljenje LNG-a, jer fracking po svemu sudeći ima ozbiljne implikacije po životnu sredinu.
-
Vremenom će se malo bolje iskristalisati stvari šta se zapravo dešava. Da li je u pitanju kriza vlasti pa su krenuli da čiste naoružane Šiptare (pod pretpostavkom da su znali za njih) da bi skrenuli političku krizu na to ili su u pitanju neke nove aktivnosti albanskih terorista pa je ovo samo reakcija makedonske države. Ili ovo prvo, ili ima veze sa sabotiranjem izgradnje ruskog gasovoda koji treba da prođe kroz region pa i kroz samu Makedoniju.
Koliko tu mi možemo da budemo ugroženi, pa sve je pitanje našeg odnosa sa ujka Semom. Poznato je da Šiptari na Kosovu ni nos ne mogu da obrišu bez saglasnosti ujka Sema a ne ovako nešto da preduzmu.
I malo su mi smešni ovi naši likovi kada trućaju "kako su uopšte došli teroristi tamo" i slične budalaštine. Između Kosova i Makedonije gotovo da i ne postoji granica. Mogu da uđu kad hoće i da unesu šta god im treba. Samo je pitanje treba li destabilizovati Makedoniju ili ne. Tj treba li srušiti ovu vlast i postaviti neku drugu. Viđeno sto puta do sada.
-
Ishrana jeste nešto što je bitan faktor, ali fizička neaktivnost je isto tako ogroman krivac zašto ljudi postaju gojazni. Unos soli i ugljenih hidrata koji ima u svakoj hrani, sokovima, grickalicama, itd. Nije u pitanju samo kvalitet hrane koju jedemo, problem je i neredovnih obroka pa se metabolizam neumoljivo usporava. Meni se dešavalo da prvi obrok imam tek posle 12-13h. Sad sam se malo doveo u red koliko toliko, ali mi je osnovni preduslov da vežbanjem nadoknadim svo ono sedenje u kancelariji, u automobilu itd.
I ranije sam jeo džank hranu. Mnogo više nego sada pa nije bilo problema jer:
1. jeo sam češće i imao sam više obroka dnevno
2. fizički sam bio neuporedivo aktivniji nego sada
Sva sreća pa imamo mnogo dobar restoran u firmi pa mogu da klopam kompletan ručak kakav jedem i kod kuće.
-
-
Црква Светог Марка
Прошлост
Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку. Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.
Ктитор храма је Лазар Панча трговац, који је пореклом из Јужне Србије, место Катраница, а умро је у Београду 1831. године. Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку". Исти писац помиње брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф.
Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5/21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75/17,46 метара. Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834. године). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.
Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић.
Око 1870. године храм Светог Марка имао је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.
У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.
Нови храм
Због наглог ширења града и повећања броја становника, указала се потреба већ почетком 20. века да се у овом делу Београда - Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета израдили пројекат новог храма Светог Марка. По овом пројекту између 1931. и 1940. године саграђено је садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак храма. Завршени су само грађевински радови. Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.
Тог датума је извршено освећење храма (патријарх Гаврило Дожић) и храм је отворен за богослужење. Предвиђено је да цела унутрашњост буде осликана у фреско техници.
По стилу градње, храм је монументална грађевина урађена у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову. Наравно, размере храма су много веће и све делује величанствено и снажно. Спољашњи зидови су из два боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо деловати у градској средини не губећи ништа од своје аутентичности и једноставности. Звоник храма је у саставу самог храма на његовој западној страни.
Унутрашњост храма
Маркова црква дуга је 62 метра а широка 45 метара, висина главне куполе до крста је 60 метара. Корисна унутрашња површина храма је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника. Хорска галерија на западној страни прима преко 150 певача.
Већ је речено да храм Светог Марка није ни после више од седамдесет година од почетка градње завршен. То се односи пре свега на његову унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, проветравање (вентилација). У времену после Другог светског рата из објективних разлога није много урађено у самом храму.
Изнад улазних врата у храм на спољној фасади је икона у мозаику Светог Апостола и Евангелиста Марка, дело Вељка Станојевића из 1961. године.
Под у храму је из 1974. године, док је под солеје и олтара од мермера урађен 1991. године.
Иконостас храма, по пројекту архитекте професора Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. Часна трапеза је такође од мермера са мањим мозаицима са предње стране. Десно од главног олтара је мањи олтар посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу (†1427), а олтар са северне стране посвећен је празнику Преображења Господњег.Са десне стране када се уђе у храм уз јужни зид храма налази се у мермеру изграђена гробница цара Стефана Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, манастира који је већ више векова у рушевинама. Са супротне, северне стране у истом стилу и од истог материјала саграђена је гробница патријарха Германа (Ђорић, †1991).
На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.
Испод нартекса храма је крипта која није потпуно завршена, и углавном је празна. У њој се налази неколико гробова који су пренети из првобитног храма: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896). Ту су похрањени и Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга (†1903), затим Ана Јована Обреновић (†1880), Књаз Милан М. Обреновић (1819-1839) И Кнежевић Сергије М. Обреновић (†1878), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче. Иначе, цео простор веома простране крипте није много искоришћен и погодан је за галерију-музеј или као изложбени простор.
Оснивачка повеља
„У име Оца и Сина и Светога Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисту Марку у Престоници Југославије, Краљевском Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмовне славе, 25. априла (8. маја по новом рачунању) лета од створења 7439, а од Ваплоћења Господњега 1931. ог, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости Патријарха Варнаве, који и изврши овај свети чин освећења. -
Храм Светог Саве
Из Википедије, слободне енциклопедије
Храм Светог Саве је највећи српски православни храм, највећи православни храм на Балкану и по површини и запремини највећа православна црква на свету. Он се налази у источном делуСветосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматра да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња цркве је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.
Храм се налази на крају београдске линије Калемегдан - Трг републике - Теразије - Београђанка - храм светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.
Храм заузима површину од 3.500 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона из аустријске звоноливнице Grassmayr.
Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Испод пода храма је изграђена ризница и крипта светог Саве, као и гробна црква светог кнеза Лазара, укупне површине око 1.800 m².
Храм је обложен белим мермером и гранитом, у чему је суделовао и словеначки Мармор Хотавље. Живописање, које тек престоји, биће урађено у техници мозаика. Предвиђено је да се у главној куполи налази огроман мозаик Христа Пантократора.
Изградња храма је текла веома споро до 2002. године. Храм је још увек у изградњи, која се финансира добротворним прилозима, и плаћањем доплатних поштанских маркица, које су приликом слања пошиљки обавезни да плате сви грађани Србије без обзира на вероисповест, а у складу са уредбом Владе Србије.[1][2][3][4]
Године 1895, три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм. Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.
Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине.
Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела 15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећењетемеља. Када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m.
Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор каомагацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.
Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби - и исто толико одбијања - дозвола за наставак градње је добијена у лето1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.
Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године.[5]
Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.
3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павлаи под покровитељством Престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив - Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару.[6]
Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тек су почели.
Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.[7]
-
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу
Из Википедије, слободне енциклопедије
Петрова црква код Новог Пазара у Расу (пуним називом: Црква Светих апостола Петра и Павла) представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Црква се налази 2 km северно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума.
Сама црква има основу ротонде са уписаним четвроролистом и потиче из византијског доба, док фреске из њене унутрашњости потичу из 10, 12. и 13. века. На њеном месту се налазио ранохришћански објекат који је подигнут у 7. веку. Приликом истраживања унутрашњости цркве, на простору остатака илирског кнежевског тулума из 5. века п. н. е. нађена је колекција од 92 предмета у злату и ћилибару. Истраживачки и конзерваторски радови вршени су крајем 50-их и почетком 60-их година двадесетог столећа, археолошка ископавања од 1984. до 1986. године, а настављена су и последњих неколико година. После детаљних археолошких истраживања, црква је конзервирана 1960. године. Неки од најзначајнијих догађаја из периода владавине династије Немањића су везани за ову цркву.
По начину градње слична је црквама са простора Приморја, Грузије, Јерменије и Италије које потичу од 7. до 9. века, али је услед преправки и дограђивања постала јединствена, што је био један од разлога да се нађе на Унесковој листи светске баштине од 1979. године у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас.
Историја цркве, када је реч о времену њене изградње, а касније и обнове није у потпуности извесна. Приликом археолошких ископавања која су на локалитету цркве спроведени 1956. године, на дубини од 2 метра пронађен је кнежевски тимулус из 5. века п. н. е. који је садржао грчке вазе, сребрно посуђе, златан накит израђен техником филиграна и гранулације и велику количину стаклених и ћилибарских зрна која се данас налазе у Народном музеју у Београду. Мада није у потпуности прецизно, сматра се да се на месту данашње цркве смењивао пагански храм, ранохришћански храм и средњовековна црква. У унутрашњости цркве је пронађен јак темељни зид кружног облика, а у северозападном делу цркве римски жртвених са очуваним натписом: „Славним боговима и богињама овог места — Марко Викторин Урцијан бенефициариј одужи се“. Постојање ових артефеката даје места нагађањима да је на месту цркве постојао римски храм. Остаци пронађени на локалитету сведоче да је црква више пута разарана, а данашњи облик цркве највероватније води порекло из 6. века и представља израз ранохришћанске, односно византијске архитектуре.
Велика обнова цркве је извршена за време рашких жупана из периода пре Стефана Немање, али се прецизно време ове обнове не може утврдити. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатојОхридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а седиште епископије је била Црква Св. Петра и Павла. Тешко је рећи да ли се обнова цркве може повезати са Чаславом Клонимировићем који је 927. године преузео власт над Расом. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У Цркви Св. апостола Петра и Павла Стефан Немања је поново крштен по православном обреду. За време Немањине владавине богумилски покрет се брзо ширио и стицао присталице и међу властелом. Важнија питања Немања је износио пред државни сабор коме је присуствовало свештенство и властела. На једном сабору, који је одржан у Петровој цркви, одлучено је да се богумилска јерес силом искорени. У присуству властеле, на сабору код Петрове цркве дана 25. марта 1196. године, Немања је предао престо Стефану Првовенчаном, а на истом месту епископ рашки је замонашио Немању и његову жену Ану. Након стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић са седиштем у манастиру Жича, а седиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви. Међутим, подизањем велелепних црквених објеката у близини (Сопоћани, Ђурђеви ступови,Студеница...) црква полако губи значај који је имала. У каснијим годинама, у писаним изворима се веома ретко спомиње, а поуздано се зна да је 1455. године била у рангу митрополије.
Након турске најезде, 1455. године, црква није замрла, а она се помиње и у 16. веку и током целог 17. века у време великог трговачког успона оближњег Новог Пазара. Црква је страдала током 1690. године, а митрополит рашки, а касније патријарх српски Арсеније IV је обнавља 1728. године. Кроз читав 18. век црква је имала ранг митрополије, а након 1784. године Рашка епархија је припојена Призренској епархији. У трећој деценији 19. века црква је дограђивана и обнављана. Након тог периода, црква је од стране турске управе одузета и претворена у војни магацин. Након Првог балканског рата (1912) поново јој је враћена њена првобитна намена.
Централни део цркве има облик крста — четворолиста који је уписан у кружни зид, формиран од четири дијагонално постављена пиластра са конхама исте величине на јужној, западној и северној страни, док је источна конха нешто развијенија и у њој је данас смештен олтарски простор. Црква има осмострану куполу са неједнаким странама.
На локалитету цркве се налазе остаци из неколико периода градње што сведочи о обнови грађевине која је била разрушена. Откриће темеља троделног отвора према апсиди, једног стуба и делова другог који су припадали олтарском луку, указују на могући некадашњи облик централног простора. Стубови између конхи су, према претпоставци, носили кружну куполу. Према томе, највероватније је било речи о концепту централног кружног простора са ходником око њега (данас је делимично очуван).
Централни кружни облик цркве није измењен ни током обнове у 10. веку. Том приликом је подигнуто данашње кубе и галерија која прстенасто обухвата кубе са свих страна, осим источне. Конструкција кубета изведена је изнад галерије помоћу тромпи. Спољне површине тамбура кубета оживљене су низом плитких ниша распоређених изнад прозора. Спољни зидови су као и у ранијој фази изграђени од камена. Унутрашњи зид галерије, сводови на галерији, луци, тамбур кубета и килота рађени су од сиге. Црква својом конструкцијом и облицима указује на сличност са прероманским споменицима у Приморју, али и са споменицима на ширем подручју (Италија, Јерменија, Грузија...).
Црква је у догађајима 1690. године страдала, након чега је 1728. године њен западни део, у горњим партијама прерађен. У трећој деценији 19. века дозидана је јужна просторија која је делимично сазидана од надгробних плоча које су првобитно биле постављене у околини цркве. Након тога црква добија мање-више данашњи изглед. Током 50-их година 20. века спроведена су обимнија археолошка истраживања локалитета, након чега је црква конзервирана 1960. године.
До 1954. године све унутрашње површине цркве су биле покривене малтером. Радови из 1956. године су открили 114 m² фресака које хронолошки сведоче о живој ликовној активности, а утврђено је да црква има четири слоја живописа из различитих периода. Најмлађе и најочуваније фреске потичу из 13. века, док је време израде старијих слојева тешко утврдити. Најстарији слој фресака највероватније потиче из друге половине9. века.
Тешко оштећени први слој живописа је очуван у тамбуру кубета (четири нејасне композиције на жутој позадини), испод доњег венца тамбура у североисточној тромпи (фигура Христа у љубичастој драперији) и на површинама кубичног постоља. Сличност са каролиншким сликарством вероватно указује на мајстора из Дукље или провинцијског сликара са Истока. Други слој фресака, такође оштећен, у темену апсидалне полукалоте приказује попрсје Богородице Оранте са Христом у медаљону на прсима. Испод Богородице су очувани фрагменти апостола са два арханђела који са северне и јужне стране стоје као небеска стража, испод којих је приказано поклоњење Христу — јагњету. На севером и јужном пиластру, крај олтара, насликани су Свети апостоли Петар и Павле. Други слој фресака највероватније потиче из првих деценија 10. века. Са северне стране иза олтарске апсиде је глава арханђела која је насликана преко старије фреске исте тематике. Глава арханђела Михајла са бистом пророка Арона у североисточној ниши представља типичан пример византијског сликарства. Овај трећи слој фресака своје порекло води из 12. века.
Најмлађи слој живописа је најбоље очуван. У темену кубета је приказан Христос Пантократор, испод кога се налази четрнаест делимично очуваних фигура (четири арханђела и десет пророка). Виде се натписи арх. Михајла, пророка Данила и Илије и арх. Гаврила. Фигура до арх. Гаврила, са круном на глави вероватно представља Давида. На површинама изнад прозора били су приказани Велики празници (разазнају се Цвети и део крштења Христовог). Изнад североисточног пиластра је приказана фигура јевенђелисте Матеја, а изнад југоисточног пиластра је боље очувана фигура јеванђелисте Јована. На пиластрима и површинама уз њих је очувано неколико фигура (Христос, Св. Христофор, Св. Јефрем Сирина...), а у припрати је фигура Св. Николе и фрагмент композиције Успења Богородичиног. Фреске четвртог слоја воде порекло из 13. века и најсличније су фрескама цркве краља Драгутина у Ариљу из 1296. године. У време у коме је настало, ово фрескосликарство ипак није спадало у напреднију струју српског средњовековног живописа. Ипак, српска средњовековна уметност је своје почетке имала у Петровој цркви.
Приликом ископавања на локалитету Петрове цркве, случајно је 1956. године откривено познато благо које је у научној литератури познато као „новопазарски налаз“. Приликом тих ископавања је утврђено да је на месту цркве раније постојала хумка, а сам налаз је откривен испод цркве, приближно у центру простора на коме се раније налазила хумка, а која је приликом изградње цркве заравњена. Претпоставља се да је реч о једном гробу, при чему је уз покојника било сахрањено и све његово богатство.
Налаз садржи обиље скупоцених и разноврсних предмета. Међу нађеним предметима су и велике златне токе-фалере са гравираним орнаментима, златни украсни предмети, два златна појаса од искуцаног златног лима са богатом декорацијом, велики број перли од ћилибара које по начину представе фигуре и стилу показују сличност са делима грчке скулптуре из 7. и 6. века п. н. е. Осим тога нађене су и грчке вазе тзв. црнофигуралног стила. Нађени предмети су различити по свом пореклу. Златни појасеви су типична форма накита Илира, као и златне фалере. Новопазарски налаз несумњиво представља гробни инвентар неког високог представника локалне аристократије из 6. века п. н. е..
Црква је окружена православим гробљем, а ови надгробни споменици представљају најубедљивије сведочанство о животу и деловању људи у прошлости. Из периода 12. и 13. века потичу и споменици у облику ниског сандука са контуром људске главе на горњој површини који се налазе око Петрове цркве. На подручју цркве најпотпуније су репрезентовани мермерни споменици Студеничке школе. Већина ових споменика има облик крста, а известан број има облик трапеза и правоугаоника. На овим споменицима који потичу из периода од 16. до 19. века су представљене главе покојника, које су често комбиноване са геометријским или флоралним орнаментима. Најстарији ликови су дати у рељефу и рађени су као самостална представа. Орнаментални систем, на млађим споменицима, најчешће прати лик покојника, док се код најмлађих споменика претаче у стилизацију, која се транформише у чисту орнаментику где се форме исцртавају цирклом.
Обновом звоника у првим годинама 21. века у цркви је у потпуности обновљено богослужење. Према легенди из 17. века, цркву је основао Тит, ученик и следбеник апостола Павла.
Међу грађанима Новог Пазара посебно је позната баба Јованка, дугогодишња кућепазитељка цркве која је својевремено била седиште Рашке епархије. У новије време, поред улаза галерије је постављена спомен-плоча која сведочи о значају Петрове цркве у 12. веку.
-
Za 1000ti post na internetu
-
Ne kapiram baš kakve veze ima tekst sa samom temom. Ne znam kako je u Prištini ali znam da u Beogradu je mnogo lakše naći posao nego u čitavoj Srbiji, da ne govorim da su plate jače nego u ostatku Srbije. Otići u Prištinu da bi tamo radio, jedino za neku međunarodnu organizaciju za debeeeele novce. Sve drugo mi nema nikakvog smisla. Nije problem Albanaca postkonfliktno društvo. Oni su sami sebi problem, baš kao i mi. Vladaju krimosi, privredu nemaju nikakvu, korupcija, bla bla. Sve isto kao i ovde samo mnogo mnogo izraženije. Jbga, mi nismo znali sa njima a kako vidim ni međunarodna zajednica se ne snalazi baš najbolje.
-
Definitivno Grčka i to po prvi put Krit. Jedva čekam :D
- Mia i pleSachica
-
2
-
Brašov
Izvor: Wikipedia
Braşov čita se Brašov (njemački: Kronstadt, mađarski: Brassó, latinski: Brassovia ili Corona) između 1950. - 1960. znan kao Orașul Stalin je grad u sredini Rumunjske od 253,200 stanovnika.[1]prije nekoliko dekada (1992.) imao je 323,736 stanovnika[1], ali mu odtada stalno opada broj stanovnika.
Braşov je administrativni centar istoimenog okruga (judet) Braşov.
Braşov leži u centru Rumunjske u Transilvaniji, udaljen oko 166 km sjeverozapadno od Bukurešta, okružen planinama Transilvanijskih Alpi.
Poznat je kao domaćin međunarodnog muzičkog festivala „Zlatni jelen“ (Cerbul De Aur).
Grad se prvi put pominje u 13.veku pod nazivom Corona. Današnji rumunski i mađarski nazivi za grad potiču od reči iz pečenjeskog jezika „barasu“ što znači „tvrđava“. Na planini Tampa koja se nalazi južno od grada postoji tvrđava Brassovia po kojoj je grad dobio svoj naziv. Prvo spominjanje ovog naziva je u dokumentu iz 1252.g. kao „Terra Saxonum de Barasu“ ( Saksonska zemlja Barasu ). Nemački naziv Kronstadt znači „Krunski grad“ što se ogleda i na grbu grada kao i na srednjevekovnom latinskom nazivu Corona. Od 1950. do 1960. tokom komunističkog razdoblja, grad je nazivan Orasul Stalin (Staljingrad).
Najstariji tragovi ljudske aktivnosti i naselja na području Brašova datiraju iz Neolitika. Na ovom području nađeni su tragovi dačanskih tvrđava i kultura iz bronzanog doba poznatih kao: Schneckenberg i Noua. Glavnu ulogu u razvoju Brašova odigrali su nemački kolonisti poznati kao Transilvanijski Saksonci. Ovi Nemci su bili pozvani od strane mađarskog kralja Geze II da bi razvijali grad, gradili rudnike i kultivisali zemlju između 1141.–1162.g. Doseljenici su bili poreklom uglavnom iz oblasti Rajne, Flandrije i Mozela, kao i iz Tiringije, Bavarske, Valonije i čak iz Francuske.
Nemci u Brašovu su se uglavnom bavili trgovinom i zanatstvom. Položaj grada, na raskrsnici trgovačkih puteva koji su povezivali Otomansko carstvo sa zapadnom Evropom zajedno sa izvesnim poreskim olakšicama, omogućio je Saksoncima da steknu zavidno bogatstvo i vrše snažan politički uticaj. Oni su doprineli arhitektonskom izgledu grada. Gradske zidine su stalno obnavljane i proširivane, sa pojedinim kulama održavanim od strane različitih zanatskih cehova. Delovi ovih zidina su nedavno obnovljeni zahvaljujući pomoći Unesco fondova. Dva prvobitna ulaza u grad - Poarta Ecaterinei i Poarta Schei – još postoje. Centar grada čini prvobitna zgrada gradonačelnika - Casa Sfatului i okolni trg – Piata, na kojem se nalazi najstarija zgrada u gradu – Hirscher Haus – u kojoj je živeo bogati trgovac. U blizini se nalazi Crna crkva (Biserica Neagra) za koju se veruje da je najveća gotička crkva u jugoistočnoj Evropi.
Nakon što Brašov postaje nemačka kolonija Rumuni u gradu ostaju bez mnogih građanskih prava. Nisu smatrani građanima, niti su mogli da nastave poslove kojim su se bavili. Dodatno, njihova pravoslavna religija nije službeno priznavana širom Transilvanije – posebno tokom i posle 15. veka. Većina se okrenula ovčarstvu i različitom krijumčarenju. To im je vremenom ipak donelo bogatstvo pa su uskoro izgradili prvu kamenu crkvu u Transilvaniji a zatim i prvu štampariju (1558) i kasnije biblioteku. Nemci su se ipak oslanjali na Rumune u odnosima sa vladarima Vlaške i Moldavije kao i sa Otomanskim carstvom.
U 17. i 19. veku Rumuni iz oblasti Brašova su se borili za svoja nacionalna, politička i kulturna prava a u tome su bili podržani od strane Rumuna iz svih ostalih pokrajina kao i od grčkih trgovaca. 1838.g. osnovali su prve novine na rumunskom jeziku: Gazeta Transilvaniei i prvu rumunsku instituciju višeg školstva: Scolile Centrale Greco-Ortodoxe ( današnji naziv je Andrei Saguna). 1850.g. u gradu je bilo 21.752 stanovnika od toga 40,7% Nemaca, 40% Rumuna, 13,4% Mađara... 1918.g. kada Transilvanija postaje deo Rumunije organizacije Nemaca iz Brašova obznanjuju svoju vernost novoj državi. U razdoblju između dva rata dolazi do bujanja ekonomije i kulturnog života Brašova.
Nakon II svetskog rata mnogi Nemci su bili deportovani u Sovjetski Savez odakle su zatim emigrirali u Zapadnu Nemačku. Jevreji su u Brašovu živeli od 1807.g. kada je Aron Ben Jahuda dobio dozvolu da živi u gradu što je privilegija kakvu su do tada imali samo Saksonci. Jevrejska zajednica je zvanično bila osnovana 19 godina kasnije da bi 1901.g. bila izgrađena i sinagoga. Uoči II drugog svetskog rata bilo je 4.000 Jevreja u gradu dok ih danas ima oko 230 jer su se mnoge porodice iselile u Izrael. Kao i u mnogim gradovima u Transilvaniji i u Brašovu živi velika zajednica Mađara. Opština Brašov po popisu iz 2002.g. ima 284.596 stanovnika i sledećeg je etničkog sastava:
Rumuni 90,66%
Mađari 8,56%
Nemci 0,60%
Romi 0,26%
Ostali 0,31%2005.g. formirana je gradska regija Brašov koja obuhvata grad i okolinu i broji 350-400 hiljada stanovnika.
Industrijski razvoj Brašov započinje između dva svetska rata. Jedna od najvećih fabrika je bila fabrika aviona „IAR Brasov“ koja je proizvodila borbene avione koji su korišćeni u II svetskom ratu protiv Sovjeta. Nakon dolaska komunista na vlast ova fabrika je pretvorena u fabriku poljoprivrednih mašina. Za vreme komunizma ubrzava se industrijski razvoj a najveće težište je dato teškoj industriji koja privlači mnoge radnike iz ostalih delova zemlje. Teška industrija je i danas razvijena uključujući fabriku Roman koja licencno proizvodi kamione MAN AG kao i domaće modele kamiona i vagona. Iako je industrija poslednjih godina u opadanju, u Brašovu se još uvek proizvode: traktori i poljoprivredne mašine, hidraulični menjači, automobilski delovi, kuglični ležajevi, helikopteri, građevinski materijal, alati, nameštaj, tekstil, cipele i kozmetika. Tu su i fabrike čokolade i velika pivara. Takođe u zadnje vreme se sve više razvija farmaceutska industrija. U blizini grada je postavljena i složena oprema za emitovanje dugih talasa. U Brašovu je poslednjih godina značajno povećan rast cena nekretnina zahvaljujući ulasku Rumunije u Evropsku Uniju kao i zbog skorašnje izgradnje aerodroma.
Gradski saobraćaj u Brašovu je dobro razvijen sa oko 50 autobuskih i trolejbuskih linija. Postoji i redovna autobuska linija za obližnji zimski centar – Pojana Brašov (Poiana Brasov). Između 1987. i 2006.g. postojala je i tramvajska linija ali je ona ukinuta zbog neisplativosti. Izgradnja aerodroma Brašov je obznanjena od strane kompanije Intelcan Canada 15. aprila 2008.g. a planira se da će biti izgrađen za 24 do 30 meseci. Projekat će se sastojati od terminala za prijem oko milion putnika godišnje i 2.800 metara duge piste.
Brašov je zbog svog položaja u središtu Rumunije odlično polazište za put širom zemlje. Skoro na jednakoj udaljenosti od njega su turističke atrakcije: Crno more, manastiri u severnoj Moldaviji, dobro očuvane drvene crkve u Maramurešu. Brašov je takođe i najveći grad u planinskoj oblasti Rumunije u kojoj je razvijen zimski turizam. Stari grad je sam po sebi posebna atrakcija jer je veoma dobro očuvan. Najbolje se vidi sa žičara na vrhu planine Tampa. Temperature od maja do septembra se kreću oko 23C.
- Crna crkva (Biserica Neagra) velika crkva u gotičkom stilu iz 1477.g. Dobila je ime nakon što je pocrnila od dima u velikom požaru 1689.g.
- Crkva svetog Nikole (Biserica Sf. Nicolae) iz 14. veka
- Prva škola na rumunskom jeziku – muzej sa prvom rumunskom štamparijom
- Schei – nekada bugarsko a zatim rumunsko naselje u blizini utvrđenog grada
- Tampa – mala planina iznad grada sa koje se pruža odličan pogled na grad
- Poiana Brasov – obližnji zimski turistički centar
-
Aleksej Miler: Ako EU sruši projekat "Turski tok" uskratićemo Evropi sve isporuke gasa!
Srna | 23. 04. 2015. - 14:42h | Komentara: 0Rusko enrgetski gigant "Gasprom" zapretio je da će potpuno prekinuti isporuku gasa Evropi, ako EU pokuša da spriječe "Turski tok", kao što je to učinila sa "Južnim tokom".
"Evropa mora dati jasan i kategorički odgovor: treba li joj ova resursna baza ili ne", poručuje Miler."To ćemo učiniti ako nas na to prisile", izjavio je direktor "Gasproma" Aleksej Miler, uz upozorenja da EU jednostrano pokušava da prebaci sve rizike na snabdevača gasom, što stvara velike teškoće "Gaspromu".Ovo je prvi put sa ruski gasni gigant otvoreno najavljuje, eventualni, totalni prekid isporuke gasa.
Ne znam zašto, ali prilično sam ubeđen da ona zafrkancija sa zauzimanjem makedonske karaule od pre neki dan ima veze sa ovim gasovodom...
TOP destinacije u slici i reči
u Turizam
Napisano
Ланчани мост или Сечењијев ланчани мост (мађ. Széchenyi Lánchíd) је висећи мост који спаја Будим и Пешту, источни и западни део Будимпеште. То је први стални прелаз преко Дунава у Будимпешти. Отворен је, после седам година изградње, 1849. Пројектанти моста су били Енглези Вилијем Кларк и Адам Кларк. Дужина моста је 380 метра.
Ланчани мост је по свему био индикатор у уједињењу Пеште и Будима, 1876. у један град.