Smucalica

Kraj jedne epizode u životu. Za par dana imaću razrešena sva imovinska pitanja u vezi Bosne, i presečene nepotrebne kontakte sa nepotrebnim ljudima tamo... koliko god možda grubo zvučalo. Vreme je bilo da to ostavim potpuno iza sebe.

Učim da govorim i da se smejem....  Most na gornjoj vilici gotov. Nije još cementirano do kraja, ali brzo će i to. Drugi čovek sam, samopouzdanje na maksimumu.

Pijem čaj od đumbira sa limunom  (izgleda da se ostarilo  kafa mi sve manje prija...) i razmišljam kako se rashladiti
Kad će stići novembar i da lepo padne temperatura i padne sneg

"Kad bi se moglo otputovati..
Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja i otići zauvijek,
ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju,
planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.
Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru,
sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.
Ja nikad ne bih otputovala
ni na konju ni na lađi
jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim.
I zato jer se plašim povratka.
Ali kad bi se moglo otići zauvijek,
i zaista otići s pjesmom
mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni..."
 

Proteklih meseci sam više kupovala knjige i dobijala na poklon, nego što sam ih čitala,
zacrtala sam sebi da nema čitanja, dok ne privedem kraju ovu moju školu...
E, a onda sam u pauzi pisanja rada, uzela Dostojevskog (on se ne računa, jer je moja knjiga od pre)
i prvo sam pročitala Bele noći, a sad čitam Poniženi i uvređeni  
Naravno, radim i rad, ali moram malo i za svoju dušu...

Od juče sam pod stresom
Sinoć sam komšiju, tinejdžera, vodila u hitnu na ušivanje, posekao je dlan, sam u kući, roditelji mu nisu tu... sinoć mi je pola života otišlo... čovek iz hitne kaže, moram ići sa njim, maloletan je  ulazak u kola hitne, dobro poznat enterijer i frka: sirena, brzina i motanje u krivini... a ja dečaka mazim po glavi i smirujem, a želudac se diže... slike su mi se ređale pred očima, jbt, nema još ni godinu dana... na prilazu ulaza u bolnicu sam ispraznila želudac kad sam izašla iz kola, a ona sam zbrinula dete
Onda nesanica i briga do pola noći, a san ne dolazi...
Gadan osećaj, opet isprepadanost, hladan znoj i moje glupave šale da oraspoložim dečaka
Hvala dragom Bogu... napetost polako popušta i smirujem se
Valjda će noć napokon doneti san

Proteklih meseci sam više kupovala knjige i dobijala na poklon, nego što sam ih čitala,
zacrtala sam sebi da nema čitanja, dok ne privedem kraju ovu moju školu...
E, a onda sam u pauzi pisanja rada, uzela Dostojevskog (on se ne računa, jer je moja knjiga od pre)
i prvo sam pročitala Bele noći, a sad čitam Poniženi i uvređeni  
Naravno, radim i rad, ali moram malo i za svoju dušu...

Od juče sam pod stresom
Sinoć sam komšiju, tinejdžera, vodila u hitnu na ušivanje, posekao je dlan, sam u kući, roditelji mu nisu tu... sinoć mi je pola života otišlo... čovek iz hitne kaže, moram ići sa njim, maloletan je  ulazak u kola hitne, dobro poznat enterijer i frka: sirena, brzina i motanje u krivini... a ja dečaka mazim po glavi i smirujem, a želudac se diže... slike su mi se ređale pred očima, jbt, nema još ni godinu dana... na prilazu ulaza u bolnicu sam ispraznila želudac kad sam izašla iz kola, a ona sam zbrinula dete
Onda nesanica i briga do pola noći, a san ne dolazi...
Gadan osećaj, opet isprepadanost, hladan znoj i moje glupave šale da oraspoložim dečaka
Hvala dragom Bogu... napetost polako popušta i smirujem se
Valjda će noć napokon doneti san

Od juče sam pod stresom
Sinoć sam komšiju, tinejdžera, vodila u hitnu na ušivanje, posekao je dlan, sam u kući, roditelji mu nisu tu... sinoć mi je pola života otišlo... čovek iz hitne kaže, moram ići sa njim, maloletan je  ulazak u kola hitne, dobro poznat enterijer i frka: sirena, brzina i motanje u krivini... a ja dečaka mazim po glavi i smirujem, a želudac se diže... slike su mi se ređale pred očima, jbt, nema još ni godinu dana... na prilazu ulaza u bolnicu sam ispraznila želudac kad sam izašla iz kola, a ona sam zbrinula dete
Onda nesanica i briga do pola noći, a san ne dolazi...
Gadan osećaj, opet isprepadanost, hladan znoj i moje glupave šale da oraspoložim dečaka
Hvala dragom Bogu... napetost polako popušta i smirujem se
Valjda će noć napokon doneti san

Matrix: Resurrections (2021)
Znate koliko mi ovaj film znači. MORAO sam da pogledam prvi dan kad se pojavio u bioskopu. Utisak je... nisu ga upropastili koliko sam mislio. Fokus je više na ljubavnom delu priče između Nea i Triniti. Malo mi je ukaljana uspomena na Morpheusa, koji je po okončanju rata opisan kao nespreman lider koji je mislio da je mirom sve postignuto. Ok kao nastavak, sasvim gledljivo sa mnogo podsećanja na ranije događaje i ljude iz njih, ali čini mi se da je radnja nedovršena - ima prostora za Matrix 5.

Gladan sam  
Digao sam kredit da sredim zube, koji su prethodnih meseci u procesu sve bržeg propadanja. Našao sam (za sad, deluje) odličnog stomatologa, koji polako vadi krhotine nekadašnjih zuba, brusi, polira... u pripremi za most. Dakle nema vruće, hladno, tvrdo, čak i mekano ume da povredi rane. Gladan sam.   Ali, još malo, ne smeta mi... imaću normalne zube, normalan osmeh.

Potpuno si u pravu, draga @Mia
Nedostaje i meni ono društvo,  ali... vreme prolazi,  menjaju se ljudi, pronalaze druga utočišta, ali ja i dalje volim ovu našu oazu, 
I da, još da napomenem,  od naše četvorke, jedino tebe još nisam upoznala,  onako

Uhh... i dalje sam vezana, gomilom stvari za moj grad... mnogi mi kažu da sam sentimentalna luda, što i dalje držim stan u netaknutom stanju, ali ja ne mogu protiv toga...
Na ulazu stoji i dalje jakna moje majke i njene cipele, tako da kad uđem u stan, imam osećaj da će za koji minut i ona zadihana otvoriti vrata...
I onaj karakterističan miris, koji svaki dom ima. Ovaj, sada moj stan, ima i dalje miris mog detinjstva...
Ne mogu protiv sebe i svojih osećanja. Pa, nazovite to kako hoćete,  ali te sitnice čuvaju mi uspomenu na one kojih više nema
 

Potpuno si u pravu, draga @Mia
Nedostaje i meni ono društvo,  ali... vreme prolazi,  menjaju se ljudi, pronalaze druga utočišta, ali ja i dalje volim ovu našu oazu, 
I da, još da napomenem,  od naše četvorke, jedino tebe još nisam upoznala,  onako

Potpuno si u pravu, draga @Mia
Nedostaje i meni ono društvo,  ali... vreme prolazi,  menjaju se ljudi, pronalaze druga utočišta, ali ja i dalje volim ovu našu oazu, 
I da, još da napomenem,  od naše četvorke, jedino tebe još nisam upoznala,  onako

Poslužilo, hvala  može li par tura snega, da pročisti vazduh.. i da uživam(o) u čarolijama.

Ranije sam otprilike u ovo doba postajao mrzovoljni starac kojem smeta sve živo... sad dobrovoljno kitim jelku, nosim deda mrazovu kapicu i šegačim se po lokalu, mamim osmehe svakom posetiocu. Odlično sam.  

Ločem čaj od virka. Okrepljuje i čisti organizam. Usput gledam film.. ''Čuvajući Tesu'' 

Tihujem. Još par dana i odoh da brzo hodam, udišem vazduh punim plućima, slušam dobru muziku uz sve to. Zaslužila sam, imam i ja dušu

U principu, a koliko sam i pročitala svoje ranije postove, nisam preterano vezana za predmete. Osim jednog. 
Beše to prošlo leto, sinak je počeo da radi u ozbiljnoj firmi.  Moje strepnje zbog Kovida.. prevoza.. jer ovde je rizik prečaziti ulicu, a kamoli preko nadvožnjaka ići na posao. 
Malac je odlučio da radi, bez ikakvog nagovora, pritiska. Moje (naše je bilo da ga podržimo). 
I bi u mojoj glavi ''ne dao ti Bog ono što ti majka misli..'' ali nekako se to ishendlovalo. 
Prva plata... evo sada se ježim.. dok pišem.. 
Dolazi kući ponosan.. ''Majko, ti meni uvek daješ novac.. ovo je za tebe''.. 
Ne znam da li sam uspela da zaustavim suze, one radosne.. i da li uopšte da prihvatim tu svotu.. ili ne, a da ga ne uvredim. Prihvatim. 
Posle par sati, kaže, odoh po masku za mob.. ova je požutela. I meni klikne  
''Evo ti novac, koji si mi dao, kupi mi futrolu za mobilni - ono što bude preko iznosa - vraćam''. 
I dobih najlepšu futrolu na svetu, najdragoceniju.. toliko dragocenu, da sam sve bliže odluci da ove godine ne menjam mob, jer mi i ovaj radi posao, a pitanje je da li bi baš ova futrola, odgovarala nekom novom mobu.. 
To su momenti, za koje se živi.. prva plata, onog, ko te je učinio kvalitetnijom osobom, onog, sa kojim imaš odnos, kakav imaš.. i gest - pažnja. 
Aman.. ma ima nade za ovaj svet, ne mislim samo na svoje dete, koje pratim i budna i nebudna... već na našu.. ''forumsku decu''.. naslednike..  

Ostade nas četvoro.. ali.. idem sistemom, koga nema, bez njega se može. Daleko od toga, da ne pomislim povremeno na članove, koji su bili izuzetno aktivni, ali oni imaju svoje puteve i razloge zašto ne pišu više. 
Od nas četvoro, sa @Smucalica sam povezana mislilma, emocijama, čak i sličnim životnim putevima. Neizmerno se divim njenom razumevanju, empatiji, sposobnosti da razume, shvati. 
@Adrijan čovek.. veliki čovek. 
@Morpheus o kako ga je lako i teško objasniti. Nema ni potrebe. Osoba, moja srodna duša, i ti Lelice - naravno, sa kojim(a) počinjem i završavam dan. Da ne pišem kroz šta smo zajedno prošli.. i prolazimo. 
Da, mi jesmo defintivno ''Mali krug velikih ljudi''.. i srećna sam što vas imam na neki način, u dobrom, ili manje dobrom. 
Hvala vam što ste TU  

Mislim da ste malo pogrešno razumele moju nameru sa temom... nije akcenat na toj mojoj izreci. Ona je primer nečega što ja često govorim u šali pa može da se smatra mojom autentičnom izrekom. :)
Evo još. Kolege u kladionici nekako autentično mojima, iako nisu, smatraju i:
"Ne da se us*anom do potoka" - ne može ništa da se pogodi na tiketima, kao i u istom stilu
"Promašio bih jezero iz čamca"

E jebi ga, okrenula sam na zezanje, jer znam šta si mislio. 
Meni jezivo zvuči ''pobiti'' ''decu'' pogotovo.. iz šale se i deca prave  
Žurim sada.. 
Realno - svi smo mi osetljivi na decu. Svoju ili tuđu. 
http://nsportal.info/forum/index.php?/topic/1566-uzrečice/
Ti jesi dao primer... svoje... ja nisam. Niti ću. 
Odoh  
Munze konZa 

Moja reakcija je vrlo realna ali i iskrena. 
Potpuno te šefe, razumem. Nisu deca kriva što su mrzovoljna i bezvoljna. Oni su takvi zbog svog okruženja. Prvenstveno porodice. 
Jer... Sveprisutan je instant, kako @Miakaže. Pogledajte samo, koliko oni nemaju potrebe da samostalno razmišljaju, traže, istražuju, ispituju... sve im je na dohvat ruke, tj prsta - na jedan klik. 
Pođite od nas, da bismo došli do neke bitne informacije ili teksta, mi smo trošili sate da tražimo informacije u knjigama, bibliotekama, razgovarali i raspitivali se... to su bili misaoni procesi koji su zahtevali od nas angažovanje u punom jeku. 
A ova omladina pita čika Gugla i on im izbaci gomile teksta i pdf knjiga i na osnovu ključnih reči odrade copy paste i to je to!
I sve u životu im je na klik. 
Zato i nemaju volju ni želju da se posebno trude jer isto prolaze poput onih instant vršnjaka...
Elem, da se vratim na moju reakciju, moji dečaci su u tvojoj ciljnoj grupi i volela bih da se pokaže da je vredelo sve ono što sam im pričala i kako sam ih upućivala na kreativnost, svojstvenost i autentičnost i nadam se da ih nećeš poželeti "pobiti i sve ispočetka..."
P. S. Šalim se
 
 

Kupila sladoled da se počastim. 
Nole osvojio Pariz
Pa, kad je tako, red je
Nego, moram vam priznati, mnogo volim kad priča francuski