Adrijan

Kraj jedne epizode u životu. Za par dana imaću razrešena sva imovinska pitanja u vezi Bosne, i presečene nepotrebne kontakte sa nepotrebnim ljudima tamo... koliko god možda grubo zvučalo. Vreme je bilo da to ostavim potpuno iza sebe.

Šunjala se danas malo na "onu" stranu grada.....vozila pored raznik ludaka.....pCovala sve oko sebe..... ( sreća pa sam bila sama u autu) i na kraju odlučim-e nećeš više istim putem kući-pa pravac skela!! Ojhaaaaaaaaaaaaa...kakva avantura.
Sad sedim pored vatrice koja lepo pucketa, pijuckam kaficu i kuliram. 
Eeeeeeeee baš uživam! 

Kako vreme letiiii....gledam kako dugo nisam bila ovde...a kao da sam juče  napisala koji post...  
Sram me bilo da me bude baš 

Sjajno  
Sve po taman. Da je bolje ne bi valjalo  

I dalje sam jedini član porodice koji nije tetoviran. Ustvari unuka i ja....mada moja ćera kaže-neće mala još dugo kevo, ne zanosi se. 
A ćera i sin? Ma k'o Politikin zabavnik!! 
Ne vredi više ni slike da stavljam....pitam je "Pa dokle više dete?" 
-"Kad mogu tata i Srđan, mogu i ja " 
Eto....ne vredi govoriti-ko voli-voli i gotovo. 

Evo nekoliko dana kako sam zamenio celokupan svojj hardver ovim čudom. Utisci se polako stišavaju. Pa da vas malo upoznam sa ovim čudovištem.
1. Prvi utisak je tišina u radu. Apsolutni prvi utisak. Ne čuje se - uopšte. Sa starim kompom uvek nešto šušti, ventilator zuji, procesor, grafika... ma nešto se čuje non-stop. Ovde hvatam sebe kako uključujem bilo kakav zvuk, YouTube, pesmu, ma šta god.... samo da bi se nešto čulo, da ne bi bila grobna tišina.
2. Ekran je fantastičan, čak pomalo sitan ako ste se navikli na 1920x1080. Jer ovo je 4480x2520! I prelep prikaz slike!
3. Zvučnici su fantazija. Prejaki. Držim ih na oko 30% jer je sve preko toga glasno. Kad ih pustite u punom kapacitetu i pustite film... pa ovo je bioskopski efekat. Ja za sebe uvek kažem da mi je slon p*dnuo u uho kad je u pitanju kvalitet tona, ali ovde čak i ja osetim da je ovo neka druga dimenzija.
4. Kameru baš nešto nisam ni isprobavao, nisam uplaten ni u šta što zahteva video pozive, ali je i ona jako jako kvalitetna.
O brzini u radu ne treba trošiti reči, nije čak ni faktor. Sad samo da ga iskoristim kako sam naumio, da zaista postane investicija, a ne samo preskup ukras na stolu.

Proteklih meseci sam više kupovala knjige i dobijala na poklon, nego što sam ih čitala,
zacrtala sam sebi da nema čitanja, dok ne privedem kraju ovu moju školu...
E, a onda sam u pauzi pisanja rada, uzela Dostojevskog (on se ne računa, jer je moja knjiga od pre)
i prvo sam pročitala Bele noći, a sad čitam Poniženi i uvređeni  
Naravno, radim i rad, ali moram malo i za svoju dušu...

Od juče sam pod stresom
Sinoć sam komšiju, tinejdžera, vodila u hitnu na ušivanje, posekao je dlan, sam u kući, roditelji mu nisu tu... sinoć mi je pola života otišlo... čovek iz hitne kaže, moram ići sa njim, maloletan je  ulazak u kola hitne, dobro poznat enterijer i frka: sirena, brzina i motanje u krivini... a ja dečaka mazim po glavi i smirujem, a želudac se diže... slike su mi se ređale pred očima, jbt, nema još ni godinu dana... na prilazu ulaza u bolnicu sam ispraznila želudac kad sam izašla iz kola, a ona sam zbrinula dete
Onda nesanica i briga do pola noći, a san ne dolazi...
Gadan osećaj, opet isprepadanost, hladan znoj i moje glupave šale da oraspoložim dečaka
Hvala dragom Bogu... napetost polako popušta i smirujem se
Valjda će noć napokon doneti san

Gladan sam  
Digao sam kredit da sredim zube, koji su prethodnih meseci u procesu sve bržeg propadanja. Našao sam (za sad, deluje) odličnog stomatologa, koji polako vadi krhotine nekadašnjih zuba, brusi, polira... u pripremi za most. Dakle nema vruće, hladno, tvrdo, čak i mekano ume da povredi rane. Gladan sam.   Ali, još malo, ne smeta mi... imaću normalne zube, normalan osmeh.

Danas je divan dan! 
Svi znamo kome! 
Za neobaveštene, neše srce i duša:@Mia

Potpuno si u pravu, draga @Mia
Nedostaje i meni ono društvo,  ali... vreme prolazi,  menjaju se ljudi, pronalaze druga utočišta, ali ja i dalje volim ovu našu oazu, 
I da, još da napomenem,  od naše četvorke, jedino tebe još nisam upoznala,  onako

Uhh... i dalje sam vezana, gomilom stvari za moj grad... mnogi mi kažu da sam sentimentalna luda, što i dalje držim stan u netaknutom stanju, ali ja ne mogu protiv toga...
Na ulazu stoji i dalje jakna moje majke i njene cipele, tako da kad uđem u stan, imam osećaj da će za koji minut i ona zadihana otvoriti vrata...
I onaj karakterističan miris, koji svaki dom ima. Ovaj, sada moj stan, ima i dalje miris mog detinjstva...
Ne mogu protiv sebe i svojih osećanja. Pa, nazovite to kako hoćete,  ali te sitnice čuvaju mi uspomenu na one kojih više nema
 

U principu, a koliko sam i pročitala svoje ranije postove, nisam preterano vezana za predmete. Osim jednog. 
Beše to prošlo leto, sinak je počeo da radi u ozbiljnoj firmi.  Moje strepnje zbog Kovida.. prevoza.. jer ovde je rizik prečaziti ulicu, a kamoli preko nadvožnjaka ići na posao. 
Malac je odlučio da radi, bez ikakvog nagovora, pritiska. Moje (naše je bilo da ga podržimo). 
I bi u mojoj glavi ''ne dao ti Bog ono što ti majka misli..'' ali nekako se to ishendlovalo. 
Prva plata... evo sada se ježim.. dok pišem.. 
Dolazi kući ponosan.. ''Majko, ti meni uvek daješ novac.. ovo je za tebe''.. 
Ne znam da li sam uspela da zaustavim suze, one radosne.. i da li uopšte da prihvatim tu svotu.. ili ne, a da ga ne uvredim. Prihvatim. 
Posle par sati, kaže, odoh po masku za mob.. ova je požutela. I meni klikne  
''Evo ti novac, koji si mi dao, kupi mi futrolu za mobilni - ono što bude preko iznosa - vraćam''. 
I dobih najlepšu futrolu na svetu, najdragoceniju.. toliko dragocenu, da sam sve bliže odluci da ove godine ne menjam mob, jer mi i ovaj radi posao, a pitanje je da li bi baš ova futrola, odgovarala nekom novom mobu.. 
To su momenti, za koje se živi.. prva plata, onog, ko te je učinio kvalitetnijom osobom, onog, sa kojim imaš odnos, kakav imaš.. i gest - pažnja. 
Aman.. ma ima nade za ovaj svet, ne mislim samo na svoje dete, koje pratim i budna i nebudna... već na našu.. ''forumsku decu''.. naslednike..  

Ostade nas četvoro.. ali.. idem sistemom, koga nema, bez njega se može. Daleko od toga, da ne pomislim povremeno na članove, koji su bili izuzetno aktivni, ali oni imaju svoje puteve i razloge zašto ne pišu više. 
Od nas četvoro, sa @Smucalica sam povezana mislilma, emocijama, čak i sličnim životnim putevima. Neizmerno se divim njenom razumevanju, empatiji, sposobnosti da razume, shvati. 
@Adrijan čovek.. veliki čovek. 
@Morpheus o kako ga je lako i teško objasniti. Nema ni potrebe. Osoba, moja srodna duša, i ti Lelice - naravno, sa kojim(a) počinjem i završavam dan. Da ne pišem kroz šta smo zajedno prošli.. i prolazimo. 
Da, mi jesmo defintivno ''Mali krug velikih ljudi''.. i srećna sam što vas imam na neki način, u dobrom, ili manje dobrom. 
Hvala vam što ste TU  

Moja reakcija je vrlo realna ali i iskrena. 
Potpuno te šefe, razumem. Nisu deca kriva što su mrzovoljna i bezvoljna. Oni su takvi zbog svog okruženja. Prvenstveno porodice. 
Jer... Sveprisutan je instant, kako @Miakaže. Pogledajte samo, koliko oni nemaju potrebe da samostalno razmišljaju, traže, istražuju, ispituju... sve im je na dohvat ruke, tj prsta - na jedan klik. 
Pođite od nas, da bismo došli do neke bitne informacije ili teksta, mi smo trošili sate da tražimo informacije u knjigama, bibliotekama, razgovarali i raspitivali se... to su bili misaoni procesi koji su zahtevali od nas angažovanje u punom jeku. 
A ova omladina pita čika Gugla i on im izbaci gomile teksta i pdf knjiga i na osnovu ključnih reči odrade copy paste i to je to!
I sve u životu im je na klik. 
Zato i nemaju volju ni želju da se posebno trude jer isto prolaze poput onih instant vršnjaka...
Elem, da se vratim na moju reakciju, moji dečaci su u tvojoj ciljnoj grupi i volela bih da se pokaže da je vredelo sve ono što sam im pričala i kako sam ih upućivala na kreativnost, svojstvenost i autentičnost i nadam se da ih nećeš poželeti "pobiti i sve ispočetka..."
P. S. Šalim se
 
 

Kupila sladoled da se počastim. 
Nole osvojio Pariz
Pa, kad je tako, red je
Nego, moram vam priznati, mnogo volim kad priča francuski

Znaš šta   apsolutno mi je jasna Smucina reakcija. Apsolutno mi je jasno i ono o čemu pišeš. 
Ova tema bi trebalo da se prebaci na Porodicu (pdf) vrišti mod u meni  
Znaš da me boli glava jbte daprosti Lelica  

Lm.. otišla sam iz kolektiva u koji su dolazile dve ženice.. 36-38 godina.. majke.. u fazonu: ''Došla sam na posao, a je  l' ja moram da radim?'' 
I one će da opstanu, jer im ta priča pije vodu, i dozvoljeno im je. 

E sada.. kako su na nas gledali ljudi, koji su generacijski udaljeni od nas, kao ti od ovih od 25... - isto, ili slično.  
(jaaaaao kada se ja sada raširim kao bugarska skupština   ) 

Sada radim sa takvim generacijama.. i žao mi ih je. Navikli na materijalno, bez roditeljskog nadzora, komunikacije, osećaja, empatije. Čast izuzecima. 
Dolazi mi klinka iz SO.. peva - ubija.. rekoh - ''Dete, šta ćeš ti ovde?'' Kaže: ''Dolazim, dok ne smršam.. a onda ću da pokušam''..  ''Da smršaš? A skinula si već 19 kg..'' sada ja kao baba   Studira u NSu muzičku produkciju.. izuzetno vaspitana. Izuzetno zabijena u mobilni telefon.. izuzetno nadarena. Nadam se da će završiti fakultet.. do slučajeva kockanja.. opasna stvar. Na ovom poslu je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona, jer ometaju signal.. zvuk.. ali kocka je kocka.. Gde su roditelji? 
I kod mene je sada specifilna situacija.. i posmatram iz svih uglova Miceka, da se sve ovo, što nam se dešavam i što je rešivo.. da se što manje odrazi na njegovo odrastanje. Da se ne lažemo, daleko sam ja od idealnog roditelja. Boljeg nema. 

Sveprisutno instant.. daj IPhone, sat, još ako je tu i pas od oko 1000 eura.. ma jao.. to se traži!!! Smuca udomila mače. Ti dobio Lelicu   ko je brate ovde lud, a ko zbunjen? I ko radi ono između?  

Kod mene je i dalje u svakodnevnoj komunikaciji.. ''ljubi brat'' jer sam jedan brat od žene.. a i obezbeđuje mi distancu.. da se ne pređu neke granice pristojnosti. Nije moja, izmišljena, čak nekome i iritantna, ali... otprilike to je to. (da ne bude of topic) 

Ujutro rano, dok po mraku idem u pekarsku smenu da radim, 
mraz se zacaklio i da znate... miriši kao da bi mogao uskoro i da padne!  

Lekso Saičić stao na crtu najmoćnijem japanskom samuraju u dvoboju koji istorija ne pamti

Odbiti poziv na dvoboj znači priznati poraz. A koga poslati u dvoboj protiv najstrašnijeg i najmoćnijeg samuraja japanske vojske? Aleksandar Lekso Saičić je bio taj čovek.
Događaj koji istorija ne pamti bio je skoro nestvaran, epskih razmera, ali se desio. Dvoboj Aleksandra Leksa Saičića i japanskog “samuraja” bio je sudar dva načina ratovanja i sukob tradicija.
On je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz koga je izašao kao pobednik. Mnogima zvuči neverovarno ali učestvovao je u Rusko-japanskom ratu.
Tu je crnogorski odred predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku, koji je bio strah i trepet širom sveta.

Lekso Salčić
Epski dvoboj
Ruske trupe smestile su se na istoku Mandžurije, jednoj od najplodnijih kineskih regija, naspram japanskih snaga. Iz tabora zemlje izlazećeg sunca pojavio se konjanik sa belom zastavom, jedan od čuvenih samuraja, koji je izazvao ruske oficire na dvoboj mačevima.
Ovaj stari običaj, da bitku odluče izabrani junaci dve zaraćene strane, poznat je još od antičkih vremena. Dugo je vladala tišina s obzirom da je japanski “samuraj” bio skoro izvesna smrt za svakoga ko se bude prijavio na ovaj herojski poduhvat s obzirom na broj dotadašnjih suparnika koje je odveo u smrt.
Najviše hrabrosti je skupio jedan visoki, mršavi muškarac – poručnik Aleksandar Lekso Saičić, 32-godišnji oficir crnogorske dobrovoljačke divizije iz plemena Vasojevića. Upravo on je istupio kao izabranik ruske strane. Zahtevao je da upravo on bude taj koji će se suočiti sa zastrašujućim protivnikom. Bio je poznat po izrazitom junaštvu, poznavanju borilačkih veština i kao izuzetno nadaren jahač.
Odlikovan ruskim ordenjem
Izvori kažu da je “zaurlao kao lav” i pustio konja u galop, u susret “samuraju” koji je izvukao ozloglašenu katanu. Metal je zazvečao ispraćen bolnim krikom. Konjanici su se udaljili jedan od drugog, a onda se odjednom samuraj srušio sa konja na zemlju.
Saičić je odjahao do prvih redova japanske vojske, dostojanstveno se poklonio i vratio svojoj vojsci. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života.
Šta je bilo sa Leksom?
U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao “samuraja” danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti.
Junak je čovek koji spašava druge. Vrativši se ne tako davno u prošlost, po ovoj zemlji gazili su ratnici. Ponosito su oni koračali, oštrih mačeva i britkih sablji. Neki od njih su bili nepokorni, spremni da se suprotstave svakom. Neverovatna hrabrost koja ih je krasila i podvizi koje su učinili odveli su ih pravo u legendu. Zbog toga su oni junaci.
Izvor: Fejsbuk stranica Princip

Samo se izvrne i čeka da ga mazim... 

rar bg 2019 . org - spojeno sve, razdvojio sam jer nije pametno imati ceo link ka ...khm... takvim sajtovima.  

Šefe, ti sve neke nove filmove gledaš, gde to pronalaziš? 
Ili bolje da ne saznam, vreme mi je da počnem da učim
Nego... večeras sam ponovo naletela na film - Čovek zvani Uve
I opet red smeha, red suza... jedan od najdirljivijih i najdražih filmova rađenih po mojoj omiljenoj knjizi

Baš tako
Desila sam se sama sebi..  pobedila slabosti.. prigrila ih.. skinula 10 kg.. koji mi nisu smetali, ali sam navikla bez obzira na godine, budem fit. 
Mnogo borbe sa sobom, emocijama... 
I znaš.. ako iko razume.. oseća sve ono, o čemu si pisala pre par dana.. ta sam.. jer kada mi se tata ne javi na telefon, jedan deo mene se pokida.. svesna da smo svi mi smrtni.. da nam je stigao avgust, mesec u kom mi je imuno sistem najslabiji, jer sam u tom mesecu imala tragediju, kao mala.. i nedostaje mi moj bata.. lep.. crnook, nasmejan.. onaj, kog sam volela više nego mamu i tatu.. da ne nabrajam... 
Divim  se tvojoj snazi, za lepu  i lekovitu reč.. i dela...
 

Došao red na poklon majci ove devojčice iz prethodnog posta... opet tražih nešto sa snažnom porukom i značajem. Budući da je izuzetno posvećena svom poslu i svojoj deci... a pritom dosta često slabo organizovana sa rasporedom termina za mušterije, odabrao sam dva rokovnika i na jedan ugravirao logo njene firme, a na drugi fotografiju nje sa decom. Deo priče je šala u vezi njene organizacije, a drugi, značajniji, je poruka vezana za to koliko mi znači i kakav uticaj želim da budem u njenom životu. Da podsećam i podstičem lepe stvari. I da mi je stalo. Više nego što može da zamisli. Eto, takvi su moji pokloni.

Leli je ovih letnjih dana prozor otvoren i postavljena mrežica za komarce... i tu joj je sad omiljeno mesto, na prozoru. Postala je mezimica celom naselju. Kako koje dete prođe tako nastupi "vidi, maca!" momenat, na šta se i ona nekako javi tim svojim "krrrrrrr!" i stane da šeta pored mrežice. Smanjili smo kontakte na minimum, vruće meni i vruće njoj.  Ali sad uživa da mi napravi salto pored noge, prevrne se na leđa i čeka češkanje po stomaku...