kompaj

Zarazna je stvar, skroz. :)

imam ja 6g iskustva sto se toga tice...znam tacno kako mi se telo ponasa i koji simptomi znace sta daleko od toga da necu imati upalu, posebno nogu...ali tako jako mi je prijalo...posle dosta vremena, da ocu JOS bre :uzbud:

Gledam danas na RTV (ili beše RTS:cesces: na obe tv ima tak'o nešto), emisiju o automobilizmu.
I beše neki prilog o kabrioletu koji košta 175 000 ojra.Pa dobro, možda se i kod nas proda jedan...
Možda i dva...

Ali ono što mi baš nikako ne ide u glavu su prilozi o jahtama:blink:
Ako u Srbiji i ima nekoliko desetina ljudi koji mogu dati na tak'u sigračku 5 ili 20 miliona oni su je već već kupili.
Ostaje još poneki potencijalni kupac.Možda 2-3, ne verujem više...

I sad, mi treba da plaćamo rtv pretplatu da bi ta dva lika gledali kak'ih jahata ima:blink:
Ko ima za jahtu sigurno ima i za odlazak na sajam:uredu:
Pa neće je taj bizmismen kupiti na preporuku nekih novinara.

Elem da poantiram: nikad neću razumeti te novinare što prave takve priloge u zemlji u kojoj u svakom gradu radi po bar jedna javna kuhinja.
A tek ne razumem urednike:jok:

Gledam danas na RTV (ili beše RTS:cesces: na obe tv ima tak'o nešto), emisiju o automobilizmu.
I beše neki prilog o kabrioletu koji košta 175 000 ojra.Pa dobro, možda se i kod nas proda jedan...
Možda i dva...

Ali ono što mi baš nikako ne ide u glavu su prilozi o jahtama:blink:
Ako u Srbiji i ima nekoliko desetina ljudi koji mogu dati na tak'u sigračku 5 ili 20 miliona oni su je već već kupili.
Ostaje još poneki potencijalni kupac.Možda 2-3, ne verujem više...

I sad, mi treba da plaćamo rtv pretplatu da bi ta dva lika gledali kak'ih jahata ima:blink:
Ko ima za jahtu sigurno ima i za odlazak na sajam:uredu:
Pa neće je taj bizmismen kupiti na preporuku nekih novinara.

Elem da poantiram: nikad neću razumeti te novinare što prave takve priloge u zemlji u kojoj u svakom gradu radi po bar jedna javna kuhinja.
A tek ne razumem urednike:jok:

Gledam danas na RTV (ili beše RTS:cesces: na obe tv ima tak'o nešto), emisiju o automobilizmu.
I beše neki prilog o kabrioletu koji košta 175 000 ojra.Pa dobro, možda se i kod nas proda jedan...
Možda i dva...

Ali ono što mi baš nikako ne ide u glavu su prilozi o jahtama:blink:
Ako u Srbiji i ima nekoliko desetina ljudi koji mogu dati na tak'u sigračku 5 ili 20 miliona oni su je već već kupili.
Ostaje još poneki potencijalni kupac.Možda 2-3, ne verujem više...

I sad, mi treba da plaćamo rtv pretplatu da bi ta dva lika gledali kak'ih jahata ima:blink:
Ko ima za jahtu sigurno ima i za odlazak na sajam:uredu:
Pa neće je taj bizmismen kupiti na preporuku nekih novinara.

Elem da poantiram: nikad neću razumeti te novinare što prave takve priloge u zemlji u kojoj u svakom gradu radi po bar jedna javna kuhinja.
A tek ne razumem urednike:jok:

lakat?! tu, ceo!...
šaka?! cela, neoštećena!...
Žaklina?! nije tu, uh dobro je!...:blink:

Prejela sam se, budala, pa sad jedva dišem
Ali, kad su u pitanju čvarci + crni luk, ja jednostavno nemam granicu :beyond:

Gledam danas na RTV (ili beše RTS:cesces: na obe tv ima tak'o nešto), emisiju o automobilizmu.
I beše neki prilog o kabrioletu koji košta 175 000 ojra.Pa dobro, možda se i kod nas proda jedan...
Možda i dva...

Ali ono što mi baš nikako ne ide u glavu su prilozi o jahtama:blink:
Ako u Srbiji i ima nekoliko desetina ljudi koji mogu dati na tak'u sigračku 5 ili 20 miliona oni su je već već kupili.
Ostaje još poneki potencijalni kupac.Možda 2-3, ne verujem više...

I sad, mi treba da plaćamo rtv pretplatu da bi ta dva lika gledali kak'ih jahata ima:blink:
Ko ima za jahtu sigurno ima i za odlazak na sajam:uredu:
Pa neće je taj bizmismen kupiti na preporuku nekih novinara.

Elem da poantiram: nikad neću razumeti te novinare što prave takve priloge u zemlji u kojoj u svakom gradu radi po bar jedna javna kuhinja.
A tek ne razumem urednike:jok:

Punim kulen. :)

Slusam jutros u jutarnjem programu da Njemacka ima 6 agencija a mi 170.

Fali nam jos jedna.

Trebalo bi uvesti Agenciju za ukidanje Agencija.

Nije neka dosetka ..al jeste zakljucak...

..a i zelja.

Beznadezna.

Utopijska.......

Ovako piše predsednik pokrajinskog odbora DSS, Branislav Ristivojević:
....
И ту долазимо до нове замене теза. „Војвођане“ који су наводно састављени од све самих појединаца „грађанске“ оријентације који цене и поштују свачије културно наслеђе (мултикултуралност је наводно одлика „Војвођана“) и које краси толеранција туђег националног и сваког другог идентитета, малтретирају неки „српски националисти“. Истина је управо супротна. Тзв. аутономаши су задрти националисти у најгорем смислу те речи, и то војвођански националисти. И шовинисти. Они међу њима који су настали од Срба (а такви сада остају скоро једини, што ћу доле објаснити) мрзе своје сопствено српско порекло више него што Србе мрзе неки од њихових традиционалних непријатеља у блиском географском окружењу.

Андрић је творац чувене идеје да су Потурице горе од Турака. Он је приметио да се они Турци који су настали од Срба код своје старе нације доживљавају као издајници, а њихова нова нација управо због тога издајства у њих нема поверења. Стога су Потурице принуђене да се доказују у свом новом, турском, идентитету како би били прихваћени од Турака. Они то раде тако што снажно одбацују свој стари идентитет, српски, и снажно опонашају свој нови идентитет, турски. Како су изворни Турци малтретирали рају (Србе и друге хришћане) нови Турци (настали од Срба) су их опонашали малтретирајући Србе још више њего њихов узор. Отуд ти ужасни догађаји у нашој историји које Андрић описује са примедбом да су Потурице горе од Турака. Ова психопатолошка појава примећује се код, још увек малобројних, припадника нове војвођанске нације. Они који за себе верују да су Војвођани у смислу народа, а настали су од Срба, поступају према и говоре о Србима и Србији лошије од свих традиционалних српских непријатеља. Ово се дешава захваљујући деловању описаног психопатолошког механизма острашћеног опонашања прибежишта новог националног идентитета. Као што је Потурицама прибежиште био турски национални идентитет, тако је прибежиште тог новог војвођанског идентитета свакако аустро-угарски идентитет. Нема који други да буде. Стога држим, ослањајући се на Андрићеве идеје, да су тзв. аутономаши гори од Аустроугара. Другим речима, лаж је да су тзв. аутономаши толерантни и мултикулутрни. Управо супротно, они су националисти и шовинисти. У смислу националног развоја, ова нова војвођанска нација налази се тамо где се већина европских нација налазила пре 200 година, на почетку националне револуције. Ту су, иначе, на истом степену цивилизацијског развоја са Арбанасима. И они пролазе кроз националну револуцију.

Од свих аутономашких покушаја укидања Србије овај је до сада најопаснији и далекосежно може да остави најтеже последице по Србију. Ако икада успеју да убеде Србе у Војводини да нису Срби већ да су некакви „Војвођани“ у националном смислу, Србија ће заиста бити укинута.

Tekst je objavljen na sajtu NSPM.
Nešto me to ne čudi.
Da su mnogi likovi u DSS-u bolesnici znalo se i pre, ali da je bolest ovoliko odmakla...:pegla:

Ovako piše predsednik pokrajinskog odbora DSS, Branislav Ristivojević:
....
И ту долазимо до нове замене теза. „Војвођане“ који су наводно састављени од све самих појединаца „грађанске“ оријентације који цене и поштују свачије културно наслеђе (мултикултуралност је наводно одлика „Војвођана“) и које краси толеранција туђег националног и сваког другог идентитета, малтретирају неки „српски националисти“. Истина је управо супротна. Тзв. аутономаши су задрти националисти у најгорем смислу те речи, и то војвођански националисти. И шовинисти. Они међу њима који су настали од Срба (а такви сада остају скоро једини, што ћу доле објаснити) мрзе своје сопствено српско порекло више него што Србе мрзе неки од њихових традиционалних непријатеља у блиском географском окружењу.

Андрић је творац чувене идеје да су Потурице горе од Турака. Он је приметио да се они Турци који су настали од Срба код своје старе нације доживљавају као издајници, а њихова нова нација управо због тога издајства у њих нема поверења. Стога су Потурице принуђене да се доказују у свом новом, турском, идентитету како би били прихваћени од Турака. Они то раде тако што снажно одбацују свој стари идентитет, српски, и снажно опонашају свој нови идентитет, турски. Како су изворни Турци малтретирали рају (Србе и друге хришћане) нови Турци (настали од Срба) су их опонашали малтретирајући Србе још више њего њихов узор. Отуд ти ужасни догађаји у нашој историји које Андрић описује са примедбом да су Потурице горе од Турака. Ова психопатолошка појава примећује се код, још увек малобројних, припадника нове војвођанске нације. Они који за себе верују да су Војвођани у смислу народа, а настали су од Срба, поступају према и говоре о Србима и Србији лошије од свих традиционалних српских непријатеља. Ово се дешава захваљујући деловању описаног психопатолошког механизма острашћеног опонашања прибежишта новог националног идентитета. Као што је Потурицама прибежиште био турски национални идентитет, тако је прибежиште тог новог војвођанског идентитета свакако аустро-угарски идентитет. Нема који други да буде. Стога држим, ослањајући се на Андрићеве идеје, да су тзв. аутономаши гори од Аустроугара. Другим речима, лаж је да су тзв. аутономаши толерантни и мултикулутрни. Управо супротно, они су националисти и шовинисти. У смислу националног развоја, ова нова војвођанска нација налази се тамо где се већина европских нација налазила пре 200 година, на почетку националне револуције. Ту су, иначе, на истом степену цивилизацијског развоја са Арбанасима. И они пролазе кроз националну револуцију.

Од свих аутономашких покушаја укидања Србије овај је до сада најопаснији и далекосежно може да остави најтеже последице по Србију. Ако икада успеју да убеде Србе у Војводини да нису Срби већ да су некакви „Војвођани“ у националном смислу, Србија ће заиста бити укинута.

Tekst je objavljen na sajtu NSPM.
Nešto me to ne čudi.
Da su mnogi likovi u DSS-u bolesnici znalo se i pre, ali da je bolest ovoliko odmakla...:pegla:

Evo bas sad.
U Zikinoj sharenici grupa Kerber.

"Äjde medena , sto si tako medena ? ""

Reci ...reči .......

Ovo postaje strašan problem. Do sad su se klubovi bar u ozbiljnijim ligama svim silama trudili da meče ne izgleda namešteno, ali meč u Zagrebu pre dva dana.. nemam reči. Zbog sličnih stvari sam prestao pratiti Ligu šampiona, sad sam u nedoumici da li da batalim fudbal do kraja. Jeste li videli ove golove?


http://www.youtube.com/watch?v=QAq7PE6RVYM&feature=related

Sličnu situaciju sam davno video na meču između Rudara iz Prijedora i meni trenutno bezimenog tima (setiću se), kojima su se fudbaleri domaćina bukvalno sklanjali ispred gola ne bi li ovi postigli pogodak dovoljan za opstanak. Ali, to je Š liga u odnosu na ovaj rang takmičenja.

Šta mislite koliko su ovakve pojave rasprostranjene?

Vojo, brate slatki, bio ja već dva puta na vrućoj stolici:kez:
Ali ti si novi pa 'ajde:
Ja sam bata, odnosno muško...
Živim na oko stotinjak kilometeri severno od Nova Sada...

Kompaj Segundo je (bio) jedan sjajni kubanski muzičar.
Izgleda da nisi gledao dokumentarni film 'Buena vista social club':

Toplo preporučujem:kez:

Što se pića tiče, omiljeno nemam.
Alkohol ne volim, a ime mineralne vode koju najviše pijem ti verovatno nije interesantno.
Ipak...
Ove godine sam, prvi put, lićno pripremao nekolike vrste rakija.
I dobro je uspelo.
I tako sad sebe teram da popijem po čašicu dnevno.
Imam finu kajsiju:uredu:
I šljivu:uredu:
I Dunju:uredu:

Isteklo mojih 24 sata:kez:
Sledeća je Amia:uredu:

Za početak: gde živiš, šta radiš?

I naravno, kao što je na forumu običaj: koleZi članu ako_odem pošalji pp sa fotografijama u kupačem...
ne više od 10 slika...

:lol:

Ela
I dalje mi tvrd, falabogu,
stav...
Ne sečam se da sam vas 'najcrnje ocrnio', ali vratiću se malo unazad i pogledati odgovore od pre par meseci, pa ću se ispraviti ako sam nešto napisao a da ne mislim da je tačno...

Goga
Pozvana si na najfiniju kajsijevaču koju možeš i zamisliti:kez:
čekam te:uredu:

1:7


Na vest o smrti Ante Markovića, 28. novembra 2011, niko nije ostao ravnodušan. Njegovo istrajavanje na odbrani multinacionalne i multikonfensionalne zajednice, kakva je bila SFRJ, čak ni protivnike nije ostavljalo ravnodušnim. Umro je samo jedan dan pre najvećeg praznika bivše države, čije je raspadnute temelje pridržavao dok su drugi na njih jurišali iz svih oružja.





Zaista je teško razumeti kada neki moji ispisnici danas ispaljuju drvlje i kamenje na „razmaženu dečurliju“, jerbo derlad ne želi da zna za bilo šta sem najskupljih patika i inih komadića garderobe. Sećanje, kao najnepouzdaniji kavgadžija, ume da ispari baš onda kad se očekuje da neizostavno bude prisutno, što ostavlja prostora licemerju da se nesmetano razmaše. Da nije tako, mnogi bi pripadnik generacije na pragu pete decenije života bez problema pročeprkao po moždanim ćelijama i uhvatio sebe kako bolno uzdiše za predmetom nekontrolisanog obožavanja u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka – pantalonama levi's 501.

Bile one „britanske“, „američke“ ili neke treće, kupljene u „Varteksu“ , „Ateksu“ ili ispale iz kamiona na krivini kod Dizeldorfa, jedna im je stvar bila zajednička – da bi se do njih došlo, bilo je neophodno odreći se tačno jedne Klare Šuman. Klara je, setiće se baš svaki žitelj SFRJ, bila i srpska i hrvatska i bošnjačka majka, mnogo pre uspostavljanja nacionalističkih matrijarhata kakvi ni danas do kraja nisu razbucani. E, sad – to što je bilo vrlo pristojnih ( i izdržljivih) čakšira po mnogo nižim cenama, nikoga nije moglo odvratiti od želje da u svoju kolekciju uvrsti jednu od poslednjih SFRJ must have relikvija.

Postojao je samo jedan problem – dogovorna ekonomija je pucala po šavovima i domaća valuta kretala se ka sigurnoj propasti, prduckajući sve energičnije u monetarni čabar. Roditelji su se dovijali kako su umeli, pa se zbog petsto keca ulazilo u minus, žongliralo čekovima i kalkulisalo rastom sve nazadrživije inflacije. Bilo je to, da se razumemo, čudno i teško objašnjivo vreme – SFRJ je, uprkos svim problemima, prirodno bila najupućenija na Evropu, ali su političke elite ( naročito one u Srbiji) imale sasvim drugačije planove, najbolje iskazane čuvenom rečenicom potonjeg haškog sužnja – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo. Za srednjoškolce je to bilo naročito zbunjujuće – po prirodi stvari, oni bi trebalo da su od politike udaljeni na bezbedno rastojanje, ali im je ona preprečavala put na svakom koraku. U Srbiji se dešavao narod, podmazivane su puške, udaralo se u ratne bubnjeve , lamentovalo se, mitingovalo, oplakivalo, kukalo, pretilo...Mi smo na sve to gledali u čudu, uglavnom nemajući pojma o tome šta se iza brda valja. Sa TV ekrana vabili su nas ospkurni, smrtno ozbiljni likovi, politička scena obilovala je namrgođenim komunističkim kadrovščicima u istovetnim konfekcijskim odelima. Predvorje pakla je, u poređenju sa tim, izgledalo kao prokleto dobro uređen enterijer...

I onda, pravo niotkuda, 18. decembra 1989. godine za govornicom Savezne skupštine pojavljuje se novi mandatar. U to vreme Rumuni stežu obruč oko diktatorskog para Čaušesku ( streljani su 25. decembra) a Berlinski zid je već ozbiljno urušen, ali se naše političke elite ponašaju kao da se ništa od toga nije dogodilo. Nasuprot njima, veseo, nasmejan i srdačan čovek svetlih očiju, svojom pojavom, fizionomijom, svetonazorima i, nije preterano reći – poetikom, toliko odudara od svega što smo tada gledali da preko noći pridobija naklonost normalnog sveta, neinficiranog smrtonosnim virusom nacionalističkog besnila. Ante Marković za skupštinskom govornicom priča o konvertibilnom dinaru, sve vreme zadržavajući dobro raspoloženje, na kraju čak i vadeći, uz širok i blistav osmeh, komad papira na kojem se nalazi faksimil dve buduće novčanice. U doba kada je najpopularnije dokazivati svoju nacionalnu čistotu makar trideset četiri kolena unazad, Ante Marković priča o ekonomiji. Dok su ostali političari prezauzeti pripremanjem terena za neke nove bitke ( „ni oružane nisu isključene“) gospodin blistavog osmeha priča o stabilnom deviznom kursu od sedam jugoslovenskih dinara za jednu zapadnonemačku marku. Pred nama se nalazio jasan izbor – ili ćemo se okrenuti ekonomiji, pokušati da se izvučemo iz problema i pridružimo se Zapadnoj Evropi, ili ćemo posegnuti za dugim cevima, topovima, automatskim oružjem i ostalom džebanom, valjda da bismo dokazali kako je to biti svoj na svome, usput rušeći i uništavajući sve što nam se nađe na putu.

Ozbiljniji ekonomski analitičari sa pravom će upozoriti da je i Markovićev plan imao značajnih problema i neke slabe tačke, ali je, kada se sve uzme u obzir, bio neuporedivo najbolje rešenje . Zato se i danas, posle više od dvadeset godina, o hiljadu devetsto devedesetoj ne može govoriti drugačije nego o „Markovićevoj godini“. Savezni premijer, onako neformalan, prirodan i srdačan, postaje sve popularniji, na šta se sa neskrivenom odbojnošću gleda i u Beogradu i u Zagrebu, pa se ulažu ogromni napori da što više klipova završi u točkovima predsednika SIV-a. Običan svet, pak, živi bolje nego ikad ( makar to bio i privid) , ne sluteći da ga tako malo deli od ponora koji će progutati sve pred sobom.

U slučaju srednjoškolaca ( onih u završnim razredima), to je, leta 1990. godine, izgledalo, manje- više ovako: čim se završi škola, pravac njiva, fabrika, butik, kiosk...Tamo lepo odradiš jedno dvadesetak do mesec dana, zaradiš dovoljno za nedosanjanog petsto keca, neke dobre patike , jaknicu i još malo garderobe, a ono što pretekne ( a pretekne!) ostaje na raspolaganju za jednu tada neobično popularnu disciplinu – stopiranje diljem Evrope. Crveni pasoš otvarao je sva vrata, viza je bila potrebna samo za Veliku Britaniju, ali se i tamo dobijala na graničnom prelazu za dvadesetak sekundi...Čudesni kurs od 1:7 drži se neobično uspešno i prvi put, posle mnogo godina, još uvek postojeća i žilava srednja klasa ponovo počinje sa zaboravljenom aktivnošću – planiranjem. Čak se i kupovina deviza ( famozne Klare pre svih) obavljala na mestu koje je do 1. januara 1990. godine bilo potpuno nezamislivo – u banci. Izgledalo je, nama naivnim i loše obaveštenim, da su dobra vremena tek ispred nas.

Nije se, avaj, zabušavalo ni u proizvodnji nacionalne histerije, pa je atmosfera na političkom planu postajala sve zategnutija. U Beogradu nisu želeli „još jednog Tita“ u narednih devadesetak godina, a zvaničnom Zagrebu nije bio potreban „još jedan Hrvat na vladajućoj poziciji“. Ante Marković je doživljavan i označavan kao najozbiljnija opasnost po rastuće nacionalne projekte i već u drugoj polovini 1990. g ka njemu se usmeravaju najpreciznije nišanske sprave ubojite propagandne mašinerije. Marković osniva Savez reformskih snaga, političku partiju čiji je cilj očuvanje Jugoslavije uz nastavak ozbiljnih i korenitih ekonomskih i političkih reformi, pobudivši, valjda poslednji put, nadu da se sve ipak može završiti dobro. Ta nada ubijena je i dokrajčena rezultatima izbora u republikama nekadašnje SFRJ, koji se se pretvorili u najpreciznije moguće popise stanovništva. Naš izbor bio je nedvosmislen, a posledice takvoga čina trpimo i danas. Ante Marković je odgurnut u stranu, skrajnut i zaboravljen. Ostavljen od svih, bez saveznika, poražen strašnim sukobima i ratom koji se tek zahuktavao, on podnosi ostavku na mesto predsednika SIV-a 20. decembra 1991. godine. Mandat je vratio „građanima Jugoslavije“.

Na vest o smrti Ante Markovića, 28. novembra 2011, niko nije ostao ravnodušan. Mnogo je razloga za to. Pamtićemo ga kao čoveka koji je liberalizovao uvoz, pa smo za njegovog mandata prvi put u životu na rafovima gledali robu zbog koje smo pre toga odlazili u inostranstvo ( masovno zurenje u ogromne količine neshvatljivo jeftinih banana, nemački lakovi za kosu, kontigenti korejske bele tehnike) . Uvek će simbolizovati poslednju zaista dobru godinu, ispunjenu nadom i velikim očekivanjima -1990. Njegovo istrajavanje na odbrani multinacionalne i multikonfensionalne zajednice, kakva je bila SFRJ, čak ni protivnike nije ostavljalo ravnodušnim. Umro je samo jedan dan pre najvećeg praznika bivše države, čije je raspadnute temelje pridržavao dok su drugi na njih jurišali iz svih oružja.

Najviše od svega pamtićemo – osmeh. Možda je on posledica nekih naših naknadnih projekcija i svega što smo preživeli u poslednjih dvadesetak godina. Sigurno je da smo u tu fizionomiju dragog lica danas učitali i neke lepe stvari za koje Ante nije bio direktno zaslužan. Tako to ide. Fizičkim nestankom Ante Markovića izgubili smo mogućnost da makar još jednom vidimo taj čuveni osmeh na licu čoveka sede kose i neponovljivo toplih svetlih očiju. Da nas podseti da smo i mi nekada živeli kao sav normalan svet, bez obzira na to što se odnos dobrih i loših dana u našim životima opasno približio čuvenoj Antinoj proporciji 1:7.

Branislav Zukic

Kao sto objavih, u subotu smo imali folklorni nastup, godisnji koncert nase Zavicajne fondacije. Necu smarati sa pojedinostima, niti igrama, kontam da vas to ne zanima jer svakako nema fidbeka, ali posto obecah slike.. Izvol'te vam. Pretpostavljam da cete me prepoznati.









Prve dve slike se odnose na Gradske igre, dok se druge dve odnose na igre iz Leskovca. Oni koji se secaju, prosli godine sam nosila plavu suknju za Gradske. Medjutim, posto je Leskovac nova koreografija, nisam ni znala sta da ocekujem od nosnje. Nosi se kosulja koja je ujedno i podhaljina, suknja koja se zove ponjava i koja ima u obimu neka 3 metra da bi bila sto sira kad se stegne u struku, debele vunene carape, jelek (koji mi je napokon bio dobar ), pojas i kecelja. Da, i marama. Maramu sam stegla toliko da nisam mogla da pevam, a pojas i kecelju mi je drugarica toliko utegla da nisam mogla da nadisem. A onda uracunajte sve te bulje od odece u prostoriji u kojoj ima 25 stepeni a ti moras neprekidno da trcis 20 minuta. Nema veze. Ako uspem, okacicu video sa koncerta, pa ako nekog bude zanimalo, nek i pogleda.

Imam staru lovacku pusku marke TOZ , ruske proizvodnje.
Neispravna je i to mi je manje nasledstvo a vise uspomena od oca.
Ne nameravam da je opravim , jer ce ona uvek biti ono sto je i sada.
Uspomena .

Protiv sam drzanja oruzja u kuci jer postoji verovatnoca
da ce se ono jednom upotrebiti.

U onom poslednjem cinu.

gomboce :ok:

:music:

Danas, prvi put posle punih pet godina, imam ispod sto kila. :kez:

I miris i ukus:kez: