Morpheus

Kraj jedne epizode u životu. Za par dana imaću razrešena sva imovinska pitanja u vezi Bosne, i presečene nepotrebne kontakte sa nepotrebnim ljudima tamo... koliko god možda grubo zvučalo. Vreme je bilo da to ostavim potpuno iza sebe.

Kraj jedne epizode u životu. Za par dana imaću razrešena sva imovinska pitanja u vezi Bosne, i presečene nepotrebne kontakte sa nepotrebnim ljudima tamo... koliko god možda grubo zvučalo. Vreme je bilo da to ostavim potpuno iza sebe.

Kraj jedne epizode u životu. Za par dana imaću razrešena sva imovinska pitanja u vezi Bosne, i presečene nepotrebne kontakte sa nepotrebnim ljudima tamo... koliko god možda grubo zvučalo. Vreme je bilo da to ostavim potpuno iza sebe.

Učim da govorim i da se smejem....  Most na gornjoj vilici gotov. Nije još cementirano do kraja, ali brzo će i to. Drugi čovek sam, samopouzdanje na maksimumu.

Učim da govorim i da se smejem....  Most na gornjoj vilici gotov. Nije još cementirano do kraja, ali brzo će i to. Drugi čovek sam, samopouzdanje na maksimumu.

Pijem čaj od đumbira sa limunom  (izgleda da se ostarilo  kafa mi sve manje prija...) i razmišljam kako se rashladiti
Kad će stići novembar i da lepo padne temperatura i padne sneg

Evo nekoliko dana kako sam zamenio celokupan svojj hardver ovim čudom. Utisci se polako stišavaju. Pa da vas malo upoznam sa ovim čudovištem.
1. Prvi utisak je tišina u radu. Apsolutni prvi utisak. Ne čuje se - uopšte. Sa starim kompom uvek nešto šušti, ventilator zuji, procesor, grafika... ma nešto se čuje non-stop. Ovde hvatam sebe kako uključujem bilo kakav zvuk, YouTube, pesmu, ma šta god.... samo da bi se nešto čulo, da ne bi bila grobna tišina.
2. Ekran je fantastičan, čak pomalo sitan ako ste se navikli na 1920x1080. Jer ovo je 4480x2520! I prelep prikaz slike!
3. Zvučnici su fantazija. Prejaki. Držim ih na oko 30% jer je sve preko toga glasno. Kad ih pustite u punom kapacitetu i pustite film... pa ovo je bioskopski efekat. Ja za sebe uvek kažem da mi je slon p*dnuo u uho kad je u pitanju kvalitet tona, ali ovde čak i ja osetim da je ovo neka druga dimenzija.
4. Kameru baš nešto nisam ni isprobavao, nisam uplaten ni u šta što zahteva video pozive, ali je i ona jako jako kvalitetna.
O brzini u radu ne treba trošiti reči, nije čak ni faktor. Sad samo da ga iskoristim kako sam naumio, da zaista postane investicija, a ne samo preskup ukras na stolu.

Evo nekoliko dana kako sam zamenio celokupan svojj hardver ovim čudom. Utisci se polako stišavaju. Pa da vas malo upoznam sa ovim čudovištem.
1. Prvi utisak je tišina u radu. Apsolutni prvi utisak. Ne čuje se - uopšte. Sa starim kompom uvek nešto šušti, ventilator zuji, procesor, grafika... ma nešto se čuje non-stop. Ovde hvatam sebe kako uključujem bilo kakav zvuk, YouTube, pesmu, ma šta god.... samo da bi se nešto čulo, da ne bi bila grobna tišina.
2. Ekran je fantastičan, čak pomalo sitan ako ste se navikli na 1920x1080. Jer ovo je 4480x2520! I prelep prikaz slike!
3. Zvučnici su fantazija. Prejaki. Držim ih na oko 30% jer je sve preko toga glasno. Kad ih pustite u punom kapacitetu i pustite film... pa ovo je bioskopski efekat. Ja za sebe uvek kažem da mi je slon p*dnuo u uho kad je u pitanju kvalitet tona, ali ovde čak i ja osetim da je ovo neka druga dimenzija.
4. Kameru baš nešto nisam ni isprobavao, nisam uplaten ni u šta što zahteva video pozive, ali je i ona jako jako kvalitetna.
O brzini u radu ne treba trošiti reči, nije čak ni faktor. Sad samo da ga iskoristim kako sam naumio, da zaista postane investicija, a ne samo preskup ukras na stolu.

Stiže iMac. Znam, ovca sam, pucajte. Platio trećinu cene unapred i čekam da stigne iz Kalifornije za 5-7 nedelja.

Gladan sam  
Digao sam kredit da sredim zube, koji su prethodnih meseci u procesu sve bržeg propadanja. Našao sam (za sad, deluje) odličnog stomatologa, koji polako vadi krhotine nekadašnjih zuba, brusi, polira... u pripremi za most. Dakle nema vruće, hladno, tvrdo, čak i mekano ume da povredi rane. Gladan sam.   Ali, još malo, ne smeta mi... imaću normalne zube, normalan osmeh.

Od juče sam pod stresom
Sinoć sam komšiju, tinejdžera, vodila u hitnu na ušivanje, posekao je dlan, sam u kući, roditelji mu nisu tu... sinoć mi je pola života otišlo... čovek iz hitne kaže, moram ići sa njim, maloletan je  ulazak u kola hitne, dobro poznat enterijer i frka: sirena, brzina i motanje u krivini... a ja dečaka mazim po glavi i smirujem, a želudac se diže... slike su mi se ređale pred očima, jbt, nema još ni godinu dana... na prilazu ulaza u bolnicu sam ispraznila želudac kad sam izašla iz kola, a ona sam zbrinula dete
Onda nesanica i briga do pola noći, a san ne dolazi...
Gadan osećaj, opet isprepadanost, hladan znoj i moje glupave šale da oraspoložim dečaka
Hvala dragom Bogu... napetost polako popušta i smirujem se
Valjda će noć napokon doneti san

Matrix: Resurrections (2021)
Znate koliko mi ovaj film znači. MORAO sam da pogledam prvi dan kad se pojavio u bioskopu. Utisak je... nisu ga upropastili koliko sam mislio. Fokus je više na ljubavnom delu priče između Nea i Triniti. Malo mi je ukaljana uspomena na Morpheusa, koji je po okončanju rata opisan kao nespreman lider koji je mislio da je mirom sve postignuto. Ok kao nastavak, sasvim gledljivo sa mnogo podsećanja na ranije događaje i ljude iz njih, ali čini mi se da je radnja nedovršena - ima prostora za Matrix 5.

Gladan sam  
Digao sam kredit da sredim zube, koji su prethodnih meseci u procesu sve bržeg propadanja. Našao sam (za sad, deluje) odličnog stomatologa, koji polako vadi krhotine nekadašnjih zuba, brusi, polira... u pripremi za most. Dakle nema vruće, hladno, tvrdo, čak i mekano ume da povredi rane. Gladan sam.   Ali, još malo, ne smeta mi... imaću normalne zube, normalan osmeh.

Gladan sam  
Digao sam kredit da sredim zube, koji su prethodnih meseci u procesu sve bržeg propadanja. Našao sam (za sad, deluje) odličnog stomatologa, koji polako vadi krhotine nekadašnjih zuba, brusi, polira... u pripremi za most. Dakle nema vruće, hladno, tvrdo, čak i mekano ume da povredi rane. Gladan sam.   Ali, još malo, ne smeta mi... imaću normalne zube, normalan osmeh.

Potpuno si u pravu, draga @Mia
Nedostaje i meni ono društvo,  ali... vreme prolazi,  menjaju se ljudi, pronalaze druga utočišta, ali ja i dalje volim ovu našu oazu, 
I da, još da napomenem,  od naše četvorke, jedino tebe još nisam upoznala,  onako

Ranije sam otprilike u ovo doba postajao mrzovoljni starac kojem smeta sve živo... sad dobrovoljno kitim jelku, nosim deda mrazovu kapicu i šegačim se po lokalu, mamim osmehe svakom posetiocu. Odlično sam.  

Ostade nas četvoro.. ali.. idem sistemom, koga nema, bez njega se može. Daleko od toga, da ne pomislim povremeno na članove, koji su bili izuzetno aktivni, ali oni imaju svoje puteve i razloge zašto ne pišu više. 
Od nas četvoro, sa @Smucalica sam povezana mislilma, emocijama, čak i sličnim životnim putevima. Neizmerno se divim njenom razumevanju, empatiji, sposobnosti da razume, shvati. 
@Adrijan čovek.. veliki čovek. 
@Morpheus o kako ga je lako i teško objasniti. Nema ni potrebe. Osoba, moja srodna duša, i ti Lelice - naravno, sa kojim(a) počinjem i završavam dan. Da ne pišem kroz šta smo zajedno prošli.. i prolazimo. 
Da, mi jesmo defintivno ''Mali krug velikih ljudi''.. i srećna sam što vas imam na neki način, u dobrom, ili manje dobrom. 
Hvala vam što ste TU  

Ranije sam otprilike u ovo doba postajao mrzovoljni starac kojem smeta sve živo... sad dobrovoljno kitim jelku, nosim deda mrazovu kapicu i šegačim se po lokalu, mamim osmehe svakom posetiocu. Odlično sam.  

Dobro. Jedini izbor koji imam. Hvala mojoj srodnoj duši, koja je sa mnom prošla sve  i ostala normalna  

Mislim da ste malo pogrešno razumele moju nameru sa temom... nije akcenat na toj mojoj izreci. Ona je primer nečega što ja često govorim u šali pa može da se smatra mojom autentičnom izrekom. :)
Evo još. Kolege u kladionici nekako autentično mojima, iako nisu, smatraju i:
"Ne da se us*anom do potoka" - ne može ništa da se pogodi na tiketima, kao i u istom stilu
"Promašio bih jezero iz čamca"

Imam jednu svoju izreku koju koristim na poslu već duže vreme. Svaki put izazove reakciju, uglavnom smeh.
"Sve mlađe od 25 treba pobiti i napraviti ispočetka."
Odnosi se na tu neku mrzovoljnost i bezvoljnost novih generacija, mentalnu i (često) fizičku faličnost. Možda sam prestrog. Izreku koristim u šali, ali sa dozom istine. Kad god ih nešto mrzi. Da rade, da misle ili da osećaju.
Imate li vi neke svoje izreke? Bilo da ste ih čuli od drugih pa počeli da koristite ili da su vaše originalne?

Šta može da mi popravi dan? 
Božićni filmovi na Divi
Sneg, magija i duh Božića, 
bez ružnih reči, psovki, nasilja... uz neizbežan srećan kraj... 
E, ta čarolija, barem sa tv ekrana... sasvim dovoljno! 

Lekso Saičić stao na crtu najmoćnijem japanskom samuraju u dvoboju koji istorija ne pamti

Odbiti poziv na dvoboj znači priznati poraz. A koga poslati u dvoboj protiv najstrašnijeg i najmoćnijeg samuraja japanske vojske? Aleksandar Lekso Saičić je bio taj čovek.
Događaj koji istorija ne pamti bio je skoro nestvaran, epskih razmera, ali se desio. Dvoboj Aleksandra Leksa Saičića i japanskog “samuraja” bio je sudar dva načina ratovanja i sukob tradicija.
On je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz koga je izašao kao pobednik. Mnogima zvuči neverovarno ali učestvovao je u Rusko-japanskom ratu.
Tu je crnogorski odred predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku, koji je bio strah i trepet širom sveta.

Lekso Salčić
Epski dvoboj
Ruske trupe smestile su se na istoku Mandžurije, jednoj od najplodnijih kineskih regija, naspram japanskih snaga. Iz tabora zemlje izlazećeg sunca pojavio se konjanik sa belom zastavom, jedan od čuvenih samuraja, koji je izazvao ruske oficire na dvoboj mačevima.
Ovaj stari običaj, da bitku odluče izabrani junaci dve zaraćene strane, poznat je još od antičkih vremena. Dugo je vladala tišina s obzirom da je japanski “samuraj” bio skoro izvesna smrt za svakoga ko se bude prijavio na ovaj herojski poduhvat s obzirom na broj dotadašnjih suparnika koje je odveo u smrt.
Najviše hrabrosti je skupio jedan visoki, mršavi muškarac – poručnik Aleksandar Lekso Saičić, 32-godišnji oficir crnogorske dobrovoljačke divizije iz plemena Vasojevića. Upravo on je istupio kao izabranik ruske strane. Zahtevao je da upravo on bude taj koji će se suočiti sa zastrašujućim protivnikom. Bio je poznat po izrazitom junaštvu, poznavanju borilačkih veština i kao izuzetno nadaren jahač.
Odlikovan ruskim ordenjem
Izvori kažu da je “zaurlao kao lav” i pustio konja u galop, u susret “samuraju” koji je izvukao ozloglašenu katanu. Metal je zazvečao ispraćen bolnim krikom. Konjanici su se udaljili jedan od drugog, a onda se odjednom samuraj srušio sa konja na zemlju.
Saičić je odjahao do prvih redova japanske vojske, dostojanstveno se poklonio i vratio svojoj vojsci. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života.
Šta je bilo sa Leksom?
U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao “samuraja” danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti.
Junak je čovek koji spašava druge. Vrativši se ne tako davno u prošlost, po ovoj zemlji gazili su ratnici. Ponosito su oni koračali, oštrih mačeva i britkih sablji. Neki od njih su bili nepokorni, spremni da se suprotstave svakom. Neverovatna hrabrost koja ih je krasila i podvizi koje su učinili odveli su ih pravo u legendu. Zbog toga su oni junaci.
Izvor: Fejsbuk stranica Princip

Lekso Saičić stao na crtu najmoćnijem japanskom samuraju u dvoboju koji istorija ne pamti

Odbiti poziv na dvoboj znači priznati poraz. A koga poslati u dvoboj protiv najstrašnijeg i najmoćnijeg samuraja japanske vojske? Aleksandar Lekso Saičić je bio taj čovek.
Događaj koji istorija ne pamti bio je skoro nestvaran, epskih razmera, ali se desio. Dvoboj Aleksandra Leksa Saičića i japanskog “samuraja” bio je sudar dva načina ratovanja i sukob tradicija.
On je bio vasojevićki junak, kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom i po dvoboju sa japanskim ratnikom, iz koga je izašao kao pobednik. Mnogima zvuči neverovarno ali učestvovao je u Rusko-japanskom ratu.
Tu je crnogorski odred predvodio Jovan Lipovac. Lekso je ostao upamćen jer je 1905. ubio japanskog ratnika u dvoboju pred bitku, koji je bio strah i trepet širom sveta.

Lekso Salčić
Epski dvoboj
Ruske trupe smestile su se na istoku Mandžurije, jednoj od najplodnijih kineskih regija, naspram japanskih snaga. Iz tabora zemlje izlazećeg sunca pojavio se konjanik sa belom zastavom, jedan od čuvenih samuraja, koji je izazvao ruske oficire na dvoboj mačevima.
Ovaj stari običaj, da bitku odluče izabrani junaci dve zaraćene strane, poznat je još od antičkih vremena. Dugo je vladala tišina s obzirom da je japanski “samuraj” bio skoro izvesna smrt za svakoga ko se bude prijavio na ovaj herojski poduhvat s obzirom na broj dotadašnjih suparnika koje je odveo u smrt.
Najviše hrabrosti je skupio jedan visoki, mršavi muškarac – poručnik Aleksandar Lekso Saičić, 32-godišnji oficir crnogorske dobrovoljačke divizije iz plemena Vasojevića. Upravo on je istupio kao izabranik ruske strane. Zahtevao je da upravo on bude taj koji će se suočiti sa zastrašujućim protivnikom. Bio je poznat po izrazitom junaštvu, poznavanju borilačkih veština i kao izuzetno nadaren jahač.
Odlikovan ruskim ordenjem
Izvori kažu da je “zaurlao kao lav” i pustio konja u galop, u susret “samuraju” koji je izvukao ozloglašenu katanu. Metal je zazvečao ispraćen bolnim krikom. Konjanici su se udaljili jedan od drugog, a onda se odjednom samuraj srušio sa konja na zemlju.
Saičić je odjahao do prvih redova japanske vojske, dostojanstveno se poklonio i vratio svojoj vojsci. Zbog ove pobede odlikovan je ruskim ordenjem. Čestitke na dobijenom dvoboju dobio je od admirala ruske flote Roženstvenskog i admirala japanske flote Togoa. Ruska vlada mu je odredila četrdeset napoleona u zlatu godišnje do kraja života.
Šta je bilo sa Leksom?
U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog zmajskog puka. Sablja kojom je savladao “samuraja” danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.
Nosio je sledeće ordenje: Orden Svete Ane i Svetog Stanislava II reda sa mačevima, Svetog Vladimira III reda sa mačevima, Svete Ane i Svetog Stanislava III reda sa mačevima, rusku Ranjeničku medalju, Orden italijanske krune IV reda, a od crnogorskih odlikovanja Orden Danila Prvog IV stepena, srebrna medalja za hrabrost i spomenica 50. godine vladavine kralja Nikole.
Umro je od posledica skoka sa drugog sprata kraljevog dvora tokom požara u trideset osmoj godini. Sahranjen je uz velike vojne počasti.
Junak je čovek koji spašava druge. Vrativši se ne tako davno u prošlost, po ovoj zemlji gazili su ratnici. Ponosito su oni koračali, oštrih mačeva i britkih sablji. Neki od njih su bili nepokorni, spremni da se suprotstave svakom. Neverovatna hrabrost koja ih je krasila i podvizi koje su učinili odveli su ih pravo u legendu. Zbog toga su oni junaci.
Izvor: Fejsbuk stranica Princip

Volim ovako proveden dan. Nas troje, švrljamo po gradu, pričamo, smejemo se, delimo tajne... samo naše...
Moji dečaci, moj ponos i moja ljubav