Mia 6075 Napisano March 29, 2011 Prijavi Share Napisano March 29, 2011 Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon) Svim svojim sadašnjim i bivšim đacima želim da saopštim da sam u svemučemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio nasvojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekadaradio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više odpet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću.Kad bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu - možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakakoopredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narodkada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog“boga” ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradiosmišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke. Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam. Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: “Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu”. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene. Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja.Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu. Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao “kugu koju treba iskoreniti”), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala… Komunistička ideja “dobrih partijskih drugara” samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci “partijsko-drugarske” elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke “Vođa” (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je “Firer”). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo… Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati… Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija.Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe? Miloš Jeremić Preuzeto sa sajta FBG kompaj 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Mia 6075 Napisano April 1, 2011 Autor Prijavi Share Napisano April 1, 2011 Naučio sam... Naučio sam… Najbolji školski čas je sedeti na podu ispred nogu starije osobe. Naučio sam… Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam… Kada mi samo jedna osoba kaže ''ulepšao si mi dan''… onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam… Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. Naučio sam… Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam… Da nikada ne smeš reći ''ne'' poklonu od deteta. Naučio sam… Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage - da sebi može da pomogne na drugi način. Naučio sam… Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s' kojim se možeš glupirati. Naučio sam… Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam… Da su najjednostavnije šetnje u letnjim večerima s' mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam… Da je život kao rolna toalet papira - što je bliže kraju brže ide. Naučio sam… Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Da se novcem ne mogu kupiti čast i stalež. Naučio sam… Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam… Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa, neko ko želi biti cijenjen i voljen. Naučio sam… Bog nije sve učinio u jednom danu. Zašto ja mislim da mogu? Naučio sam… Da činjenice, ako ih ignorišem ili izbegavam, ne menjam. Naučio sam… Kada planiraš da se osvetiš nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam… Da ljubav, a ne vreme, liječi sve rane. Naučio sam… Najlakši način da kao osoba rastem, da se okružim ljudima, koji su pametniji od mene. Naučio sam… Da svako, koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam… Da niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam… Da je život tvrd i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam… Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam… Kada se naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam… Da bih voleo da sam svom ocu, prije nego što je umro, još jednom rekao da ga volim. Naučio sam… Da treba izgovarati reči koje su nežne i mekane, jer ćeš ih sutra možda morati pojesti. Naučio sam… Da je osmeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled. Naučio sam… Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati šta ću napraviti u vezi sa tim. Naučio sam… Da si, jednom kad ti novorođeno unuče uhvati mali prst svojom šacicom, zarobljen doživotno. Naučio sam… Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i radost događaju dok se penješ. Naučio sam.. Da je dobro davati savet samo u dva slučaja: kada ga neko traži, ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam… Što imam manje vremena, više stvari mogu uraditi. Naučio sam… Ujed psa neće proći, ako psa ubiješ. Endi Runi gresan 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Aiko 1794 Napisano April 1, 2011 Prijavi Share Napisano April 1, 2011 Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa Spavao bih manje, a sanjao više. Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kad bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi. Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano April 4, 2011 Prijavi Share Napisano April 4, 2011 Kao da mi netko opali šamarčinu. Tako se osjećam svaki put kad iz usta jedne žene čujem izjavu "ona je kurva" za bilo koju drugu ženu. Takvu kvalifikaciju je dobila i glavna junakinja moje nedavno objavljene priče na ovom blogu. ("Čuja sam svašta o tebi") Kurva. Kaže neka žena. Tako ju je procijenila, na temelju onoga što je saznala o njoj, sasvim nepoznatoj osobi. Kurva. Koliko moralne strasti procijeđeno kroz čistunski stisnuta usta. Zanimljivo, kada muškarac tako okvalificira neku ženu, u njegovom tonu kao da i nema toliko žuči. Može biti onog nekog bijesa prevarenog ili ostavljenog mužjaka, sa primjesom skrivene želje da si tu "kurvu" i priušti. Međutim, kada žena izgovori tu riječ, čovjek se osjeti zatečeno kao pred prizorom hladnog, promišljenog ubojstva. Ubojstvo ženskosti, nježnosti, perverzno skrnavljenje mekoće Evinih kćeri. Brutalno zabijanje moralnog kolca u suštinu rodne solidarnosti. Kurva. Kao što se izgovara prezrivo peder. Pijanac. Narkoman. Jadnik. Propalica. Uličar. Cigan. Srbin. Hrvat. Bosanac. Crnčuga. Izgovara se ustima punim bahatosti onoga tko si je izgradio svoju malu, slatku životnu sigurnost, uvjeren da je miljenik bogova. Izgovara to ljudsko biće uvjereno u svoju moralnu, duhovnu, genetsku ili bogtepitajkakvu već čistoću. Jer ljude, naravno, tituliramo. Ne zanimaju nas njihovi životi niti njihovi razlozi. Njihove pijane oči za nas nemaju u sebi ništa. Njihove duše, makar bile u svojoj suštini dobre kao dobar kruh, za nas nisu duše. Nemaju ti ljudi ništa što nas zanima, ili dira. Zato što su drugačiji. Zato što ne nalikuju na nas. Ti ljudi imaju svoja suzama probuđena jutra, svoje bolom uspavane noći. Ali mi ta jutra i te noći ne vidimo. Jer imamo svoje male građanske obrediće kojima se svaki dan ponovno uvjeravamo kako smo ispravni. Kako nam je doobro. Imamo svoje stranke, svoje prijatelje istomišljenike, svoje nedjeljne mise, svoje ručkove, oprano suđe, uredno posloženo rublje u ormaru. Imamo brižljivo odabrane ladice za plaćene i neplaćene račune, svoje Božiće i slične obiteljske svetkovine, a ponekad imamo i svog prosjaka na uglu kojem u prolazu dobacimo pet kuna. Ti neki drugi ljudi, koji nisu imali svetkovine, ni Božiće, ni tople stanove, ni ono malo obične ljudske sreće da ne budu prokleti od prvog udisaja, ljudi bačeni na koljena još i prije svoga rođenja, oni su... oni su kurve. Kurva. Kako zahvalna riječ. Ona liječi naše vlastite propuštene svjetlosne trenutke. Umiruje našu vlastitu očajničku, vrišteću, ali brižljivo sakrivenu, nepomirenost sa titulom koju smo si sami nakačili. Onom koja se sviđa svijetu. Onom: "Ja sam poštena žena, majka, radnica, svetica". Za razliku od te kurve. Koju mrzim jer znam, negdje u sebi znam, o da, da su sve laži te kurve ništa u odnosu prema laži mog vlastitog smjernog postojanja. Mrzim je, jer bih najradije , evo sad odmah, poslala kvragu sve što mi je nametnuto. Uzela bih si od života sve što uistinu želim. Kad želim. I kako želim. Pjevala bih kad mi se pjeva. Plakala kada mi se plače. Jebala se kad mi se jebe. Živjela bih onako... do koske. Ali neću. Nisam ja, pobogu, kurva... vesticara 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Kumica 381 Napisano April 5, 2011 Prijavi Share Napisano April 5, 2011 Genijalac (istinita prica) "Opišite kako se može izmeriti visina nebodera obicnim barometrom" - bilo je pitanje na nekom ispitu iz fizike na Univerzitetu u Kopenhagenu. Jedan od studenata je odgovorio: "Oko vrha barometra zavežete kraj podužeg kanapa i polako spustite barometar sa krova nebodera sve dok barometar ne dodirne tlo. Dužina kanapa uvežana za dužinu barometra je, u stvari, visina nebodera". Ovaj poprilicno orginalni odgovor je do te mere iznervirao profesora, da je student pao na ispitu i bio iskljucen iz slušanja fizike na ovom univerzitetu. Student se pozvao na svoja osnovna prava sa obrazloženjem daje njegov odgovor neoborivo korektan, tako da je univerzitet imenovao posebnu nezavisnu komisiju koja je trebalo da oceni ovaj slucaj. Predsednik komisije je odlucio da je odgovor zaista bio tacan, ali da nije relevantan kao dokaz poznavanja materije, u ovom slucaju fizike. Da bi rešili pat situaciju, odluceno je da student može da istupi pred specijalnu komisiju i da ima šest minuta da da usmeni odgovor na ovo pitanje, kako bi pokazao da poznaje osnovne principe fizike. Pet minuta je student sedeo razmišljajuci i ne progovarajuci ni rec. Predsednik komisije ga je upozorio da vreme istice i da ima još samo jedan minut da da odgovor na postavljeno pitanje. Na to je student odgovorio kako ima nekoliko izrazito relevantnih odgovora, ali da ne može da se odluci koji bi da da kao konacan odgovor. Još jednom mu je savetovano da požuri, posle cega je student odgovorio kako sledi: - Kao prvo, mogli bi da ponesemo barometar na vrh nebodera, bacimo ga sa ivice i izmerimo vreme koje mu treba da dotakne tlo. Visina nebodera bi u tom slucaju bila H = 0,5g*t2. Jedino što bi se barometar u tom slucaju razbio. - Ili, u slucaju da sija sunce, mogli bi da izmerimo dužinu barometra, izmeriti visinu njegove senke, zatim izmeriti visinu senke nebodera i proporcionalnom aritmetikom izracunamo visinu nebodera. - Ako baš želite da budete naucni na visokom nivou, mogli bi zavezati kraci kanap na kraj barometra, i pustiti ga da se klati kao klatno, najpre na tlu, a onda na vrhu nebodera. Visina odgovara odstupanju gravitacione sile koja deluje na tako napravljeno klatno, T = 2p2*(l/g). - Cetvrto rešenje, a u slucaju da neboder ima stepenice za nuždu, bilo bi i najjednostavnije: svaki sprat stepeništa izmeriti u dužinama barometra i na vrhu samo sabrati tako izmerene dužine. - A ako želite jedno dosadno i ortodoksno rešenje, što ja pretpostavaljam da vi ocekujete, mogli bi da iskoristite barometar da izmerite vazdušni pritisak na tlu, zatim na krovu, i razliku u milibarima iskoristite za izracunavanje visine zgrade. - Elem, kako nas stalno podsticete da vežbamo nezavisnost razuma u primeni naucnih metoda, mislim da bi najjednostavnije bilo pokucati na vrata domara u tom neboderu i reci mu: "Dacu vam svoj novi barometar ako kažete koliko je visoka ova zgrada oko koje se vi brinete". Ne treba ni pominjati da je student položio ispit, a posle je bio prvi Danac koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Glavom i bradom Nils Bohr. ________________________________________________________________________ Fenomenalno!!! Evo jos jedne istinite... Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu i počeo da svira violinu. Bilo je hladno januarsko jutro. Svirao je je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao. Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje. Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala 100 dolara. Ovo je stvarna priča. Džošua Bel je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list "Vašington post" o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu: -primećuju lepotu -zastaju da bi u njoj uživali -prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo? __________________________________________________________________ Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Evilka 933 Napisano April 7, 2011 Prijavi Share Napisano April 7, 2011 Obeduj s Bogom! Decak je zeleo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on zivi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim kolacicima i pakovanjem od sest boca vocnog soka te zapoceo svoju pustolovinu. Kad je odmakao tri reda kuca, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova. Decak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osveziti vocnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolacic. Starac ga je zahvalno primio i nasmesio se decaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je decak zazeleo ponovno ga videti, pa mu je sada ponudio bocicu vocnog soka. Starac mu se ponovno nasmesio. Decak je bio izvan sebe. Sedeli su citavo popodne jeduci i smejuci se, bez da su izgovorili jednu jedinu rec. U medjuvremenu se smracilo, decak je osetio umor i ustao je da podje, ali tek sto je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrcao natrag do starca i snazno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveci smesak do sada. Kada je decak ubrzo otvorio vrata svoje kuce, majka je bila iznenadjena radoscu na njegovom licu. Upitala ga je: "Sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?" Odgovorio je: "Obedovao sam s Bogom". No, pre nego sto je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: "Znas sta! Bog ima najlepsi osmeh koji sam ikada video". U medjuvremenu starac, takodje prozet radoscu, vratio se kuci. Njegov je sin bio zacudjen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: "Tata, sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?" Odgovorio je: "Jeo sam kolacice u perivoju s Bogom". Za svaki slucaj, pre nego sto je njegov sin odgovorio, dodao je: "Znas sta! Puno je mladji nego sto sam mislio." Precesto podcenjujemo snagu dodira, smeska, ljubazne reci, uha koje nas slusa, iskrene pohvale ili najmanji cin paznje, a svi oni imaju snagu darovati nam zivot. Ljudi ulaze u nas zivot za vreme nekog razloga, godisnjeg doba ili za citav zivot. Sve ih jednako primi! Neka ovo dodje do srca onih koje su na poseban nacin dotakli neciji zivot. Neka spoznaju kako su nam vazni. Obeduj s Bogom! I, hvala sto si mi dotakao zivot! Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Kumica 381 Napisano April 7, 2011 Prijavi Share Napisano April 7, 2011 Zapamtite da naslaga prašine štiti drvo koje se nalazi ispod. Kuća postaje dom kada na namještaju možete ispisati - Volim te. Znala sam svakog vikenda provesti minimalno 8 sati čisteći jer sam htjela da sve bude savršeno - za slučaj da netko navrati do mene. Konačno sam shvatila jednog dana da nitko nije došao - svi su bili vani živeći i zabavljajući se. Sada kada me ljudi posjećuju, ne moram im objašnjavati stanje mog doma, svi žele čuti i zainteresirani su samo da čuju o stvarima koje sam radila dok živim i zabavljam se. Ako to još niste shvatile same/i - molim da poslušate ovaj savjet. Život je kratak. Uživajte ga. Čistite ako morate.... ali ne bi li bilo bolje da naslikate sliku, ili napišete pismo, ili ispečete kolače ili tortu i poližete žličicu, ili zasadite sjeme, naučite razliku između želim i moram? Čistite ako morate..................... ali nemate previše vremena........... sa pivom koje možete ispiti, rijekama koje možete preplivati, planinama na koje se želite popeti, muzikom koju želite čuti i knjigama koje želite pročitati, prijateljstvima koja želite zadržati iživotom koji želite živjeti..... Čistite ako morate,ali život je tamo vani sa suncem u vašim očima, vjetrom u vašoj kosi,pahuljama snijega na vašem licu, kapima kiša. Ovaj dan se neće ponoviti. Čistite ako morate, ali imajte na umu........... Starost će doći i ona nije ljubazna........ A kada umrete, a umrijeti morate........... vi sami ćete napraviti samo još više prašine. Pokažite da znate živjeti............. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Aiko 1794 Napisano April 7, 2011 Prijavi Share Napisano April 7, 2011 Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori: "Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići." Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže." Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima. Indijska narodna priča Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano April 8, 2011 Prijavi Share Napisano April 8, 2011 ŠARGAREPA JE MOJA Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava. Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju. Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom. Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!" Kumica 1 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano April 10, 2011 Prijavi Share Napisano April 10, 2011 Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo. Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!” Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!” Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe” Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra. Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
gresan 1851 Napisano April 13, 2011 Prijavi Share Napisano April 13, 2011 KADA SAM ZAISTA POČEO VOLETI SEBE Misli koje je za svoj 70. rođendan, 16. januara 1959. godine, Čarli Čaplin poklonio čovečanstvu. Kada sam zaista počeo voleti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove BITI VERODOSTOJAN. Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to zovem POŠTOVANJE. Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugačijim životom i mogao sam videti da je sve što me je okruživalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam Danas, ja to zovem ZRELOST. Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvek na pravom mestu, u pravo vreme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran. Danas to zovem SAMOPOUZDANJE. Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vreme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj vlastiti način i u svom vlastitom ritmu. Danas znam da se to zove JEDNOSTVANOST. Kada sam zaista počeo voleti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI. Kada sam zaista počeo voleti sebe prestao sam želeti da sam uvek u pravu, tako sam manje grešio. Danas sam shvatio da se to zove SKROMNOST. Kada sam zaista počeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost Sada živim samo za ovaj trenutak u kojem se SVE dešava. Tako živim svakog dana i zovem to ISPUNJENJE. Kada sam zaista počeo voleti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboleti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog saveznika. Danas ovu vezu zovem MUDROST SRCA. Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ŽIVOT. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano May 1, 2011 Prijavi Share Napisano May 1, 2011 : Iskreno o prvom maju....Srbija danas...ili bem ti gde smo stigli Iskreno o prvom maju ....... Srbija danas Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1. maj - i svi su ćutali, samo sam se ja javio: "To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je ne primi! Nije ni 1. aprila, ni 1. marta, ni februara, januara... U decembru je pozajmio za prasence od teče, ali mu još nije vratio, i kad god zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u WC-u kao da teča može da vidi kroz slušalicu." Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem... Objasnila nam je da je reč o prazniku rada i rekla da svako od nas, kada ga prozove, ustane i kaže čime mu se roditelji bave i šta bi voleli da budemo kad porastemo? Kada je došao red na mene rekao sam: - Moj tata privremeno radi na železnici, leži na šinama... Svako jutro se obuče kao da ide na posao u staru firmu, koju je sad kupio čika Mile koji je nekada bio portir, i ode s kolegama da malo leže na pruzi, a mama zalupi vrata i kaže: "Dabogda vam naleteo teretni iz Lapova kad niste hteli sa Miletom u stranku..." Mama je završila neki teški fakultet, ali u tubi za diplomu sad drži flašicu rakije za koju tata ne zna, pa otpije nekoliko "semestara" čim on izađe iz stana... Posle se svađa sa komšinicom čiji muž često pijan piški u liftu... i radi u nekom ministarstvu kao ekspert za nešto? Inače, mama je nekada radila u banci, ali joj je šefica dala otkaz zato što se ispostavilo da ima previše škole da bi ostala na radnom mestu koje se sviđalo šeficinoj kozmetičarki, i premalo grudi da bi je prebacili na šalter... Htela je da proda tatinog "juga" i dedin Orden rada sa zlatnim vencem i skupi pare za jaku "četvorku" - rekli su joj da za te pare ne može da sredi ni kurje oči, a kamoli da nabaci tranzicione grudi... Na sreću, ona komšinica nije zlopamtilo, pa ponekad pozove mamu da joj za 500 dinara očisti stan... i oriba lift kad se komšija ekspert vrati s posla. Nije komšinici teško da to i sama uradi, ali nema vremena od kada se zainatila da završi srednju školu... Kaže da uspešnog muža mora da prati i ambiciozna žena, a i ne može drugačije da je ubaci kod sebe u ministarstvo kao savetnika... Što se onog dela "šta bih voleo da budem kad porastem" tiče, tu sam baš bio u nedoumici! Mislim, dvoumim se da li da postanem tajkun, kao Đurin tata, u čijoj firmi razredna po podne radi kao sekretarica, pa joj se i u školi ponekad omakne da Đuri kaže "šefe", ili da postanem političar? Kada smo bili mali , Đurin tata je često išao u Zabelu, valjda su tamo imali vikendicu, ali mama nikada nije htela da vodi i Đuru kada bi vikendima išla u posetu čika Joci. Koliko sam shvatio, on se tamo aktivno bavio poljoprivredom i izgleda da mu je baš super išlo čim je posle nekoliko godina kupio nekoliko firmi, pa za njega danas rade čak i čika policajci koji su nekada dolazili po njega da ga vode u vikendicu, a on im lupa zauške, tera ih da rade sklekove i ne daje im platu. Stvarno ne znam da li to ili da idem u poslanike? Tata je više za ovo drugo, naročito otkad su javili da je neka polugola teta pokušala da uđe u Skupštinu, a on dreknuo na televizor: "Ostavite je na miru - čula žena da je politika kurva, pa došla kod svojih! Eto, sad imate kvorum!" - Dobro je, sine, izgleda da j.. u još nekog osim nas u mozak - okrenuo se prema meni i pomilovao me po glavi, dodavši: "U poslanike će tebe tata, u poslanike, ali da zoveš i tatu u poslanički klub kad vam dođu ovakve delegacije u uzvratne posete"... Moj uzor je čika Velja, on se bije i psuje za platu i niko ga ne tera u ćošak kao mene... Inače, izgleda da se situacija kod tate na poslu popravlja, otkad im je bio u poseti neki fin čika, Rasim, ćale se više ne vraća onoliko ukočen kući - dobili su neke anatomske uloške za dugotrajno ležanje na šinama, pa sad kaže da mogu tako i do penzije! Mama i dalje navija za onaj teretni iz Lapova, hvatajući se za "diplomu" sve češće, a ja za tu penziju koju tata pominje - kaže to je sigurna lova na koju mogu da računam ukoliko se ostvari mamina želja? Eto, priznajem da mi ni posle svega nije ništa jasnije zašto je taj 1. maj toliko važan datum kad od cele porodice radi samo baka, umesto da se kod kuće odmara i gleda španske serije? Mada, nije joj loše - po ceo dan sedi ispred nekog WC-a i daje ljudima toalet papir u zamenu za neku siću... Kaže da često sretne i neke od svojih bivših studenata, oni joj daju više para nego što treba - i ne traže kusur. Otpevao sam mami i tati pesmu koju nas je učiteljica naučila - "Da nam živi, živi rad" - dobio sam šamar od tate, a mama me je gađala diplomom... Tek sad ništa ne razumem - zašto slavimo nešto što nas sve nervira? Izem ti praznik kad su svi ljuti na njega!!! Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
bigrancer 640 Napisano May 6, 2011 Prijavi Share Napisano May 6, 2011 Poklon mudraca sa Istoka Jedan dolar i osamdeset sedam centi. Bilo je to sve. A od toga je šezdeset bilo u penijima. Centi ušteđeni po jedan ili dva cenkanjem s bakalinom, piljarom i mesarom dok se obrazi ne zapale od skrivene samooptužbe zbog tvrdičluka, izvora takvog postupka. Dela ih je tri puta prebrojala. Jedan dolar osamdeset sedam centi. A sutradan je Božić. Jasno je da ništa drugo nije preostalo nego da se baci na pohaban divan i zavapi. Dela je tako i postupila. Ali to je nju podstaklo na moralno razmatranje da je život sazdan od jecanja, plakanja i smeha, sa plakanjem kao najjačim udelom. Dok domaćica postepeno prelazi iz jedne faze u drugu, obazrimo se malo po domu. Namešten stan od osam dolara nedeljno. Ako baš sasvim i nije odgovarao opisu prosjačkog, ipak je izvan svake sumnje pripadao kategoriji koja je nagoveštavala prosjake. U tremu, dole, nalazilo se sanduče za pisma u koje nikakvo pismo nije moglo da uđe i jedno dugme za električno zvonce koje nijedan prst smrtnički ne bi mogao da prinudi da zazvoni. Uz to je takođe, kao prinadležnost ovome , bila pridenuta jedna karta koja je nosila ime: G Džems Dilingem Jang. To „ Dilingem“ ubačeno je bilo u ranijem periodu blagostanja kad je njen vlasnik imao platu od 30 dolara nedeljno. Sad kako je prihod smanjen na dvadeset dolara, slova „Dilingem“ su nekako izbledela kao da su imala ozbiljnu nameru da se svedu na skromno i nerazmetljivo D. Ali kad god bi g. Džems Dilingem Jang dolazio kući i ušao u svoj stan, bivao bi oslovljen sa „Džim“ i našao bi se u toplom zagrljaju gđe Džems Dilingem Jang koju sam već predstavio kao Delu. Sve je to bilo u najboljem redu. Dela je završila svoj uzvik i prinela svom licu krpicu od pudera. Stala je na prozor i s dužnom pažnjom bacila pogled na sivu mačku koja se verala po sivom plotu sivog dvorišta. Sutra je Božić a ona je imala svega jedan dolar osamdeset sedam centi od kojih bi Džimu trebalo da kupi poklon. To je bio zbir ušteđevine koju je ona mesecima skupljala cent po cent. Dvadeset dolara nedeljno ne znače bogzna šta. Izdaci su bili veći nego što je predviđala. Uvek je tako. Svega jedan dolar osamdeset sedam centi. Svom Džimu. Mnogo srećnih časova je provela u izmišljanju šta će lepo da mu kupi na poklon. Nešto lepo, retko i vredno – nešto što bi bar izbliza bilo dostojno da bude Džimovo. Između prozora sobe visilo je ogledalo. Možda ste imali priliku da vidite kako izgleda ogledalo u stanu od osam dolara.Veoma mršava i veoma gipka ličnost mogla bi u brzoj smeni uzdužnih traka ogledala da dobije približno jasnu sliku o svome licu. A pošto je Dela bila vitka, lako joj je pošlo za rukom da savlada tu veštinu. Odjednom se s prozora stuštila pred ogledalo. Oči su joj zasijale, ali lice izgubilo boju za dvadeset sekundi. Hitro je rasplela kosu i pustila da padne u svoj dužini. A eto, bilo je dva imetka na koja su Džems Dilingem Jangovi bili neobično ponosni. Jedan je bio Džimov džepni časovnik, koji je nekada bio svojina njegovog oca i dede. Drugi je bio Delina kosa. Da je u stanu preko svetlarnika stanovala kraljica od Sabe, Dela bi jednog dana izbacila svoju kosu preko prozora da se suši, tek da naprkosi dragom kamenju i đerdanima Njenog Veličanstva. Da je kralj Solomun bio portir kuće sa svim svojim blagom nagomilanimu podrumu, Džim bi svaki put u prolazu izvadio svoj časovnik, samo da bi sagledao trzaj zavisti njegove brade. Sada eto, divna kosa prekrila je Delu u talasima i svetlucanju kao vodopad mrke vode. Dopirala je do kolena i gotovo da bi joj mogla da posluži kao odeća. I onda je hitro i nervozno začešljala kosu. Za trenutak se zaklatila a onda mirno stala dok suza-dve nisu kanule na pohaban crveni ćilim. Bacila je na sebe svoj stari mrki kaput, stavila na glavu stari mrki šešir. Zamahom zašuštale suknje i još s blistavom iskrom u očima odlepršala je kroz vrata niz stepenice na ulicu. Gde se zaustavila pisalo je na firmi: „Gđa Sofronija. Vlasi svih vrsta“. U jednom zaletu Dela je ustrčala stepenicama, pribrala se zateturano. Gospođa, debela i prebela, ledena i jedva da je ličila na „Sofroniju“. – Da li biste hteli da kupite moju kosu? – upitala je Dela. – Ja kupujem kosu – rekla je gospođa. – Skinite šešir da vidimo kakva vam je kosa. Srozao se mrki vodopad. – Dvadeset dolara – rekla je gospođa odmerivši znalačkom rukom gomilu kose. – Dajte mi ih odmah – rekla je Dela. Oh, i naredna dva časa letela je na ružičastim krilima. Ali ne obazirite se na ovo smušeno poređenje. Prevrtala je sve mogućne radnje u potrazi za poklonom za Džima. Pronašla je najzad. Sasvim pouzdano je za Džima stvoreno i ni za koga drugog. Ni u jednoj drugoj radnji nije našla nešto tome slično, mada ih je bezbroj preturila od vrha do dna. Bio je to lančić od platine za mali džep, jednostavan i prost, što jedino suštinom odaje vrednost a ne raznim zavodljivim šarama – kao što sve dobre stvari moraju da budu. Bio je čak dostojan onog časovnika. U trenutku kad ga je opazila već je znala da će biti Džimov. Ličio je na njega. Mirnoća i vrednost – opis primenljiv na oboje. Uzeli su joj dvadeset i jedan dolar za njega i ona je požurila kući sa osamdeset sedam centi. S takvim lancem na časovniku Džim će zaželeti da u svakom društvu zagleda koliko je časova. Iako je časovnik bio divan, ipak ga je ponekad samo stidljivo vadio iz džepa zbog starog kožnog kaišića, kojega je upotrebljavao mesto lanca. Kad se Deli vratila kući, njen zanos je malo splasnuo da bi progovorila mudrost i razum. Izvadila je gvožđe za kovrdže, zapalila gas i prionula da umanji ruševine koje je napravila velikodušnost kao primesa ljubavi. A to je uvek golem pothvat, dragi drugovi – mamutski pothvat. Za trideset minuta njena glava bila je načičkana sitnim, uz glavu priljubljenim kovrdžama kojima je čudesno podsećala na odbeglog đaka. Dugo, pažljivo i kritički je merila u ogledalu svoj novi izgled. Ako me Džim ne ubije – rekla je u sebi – pre nego što se pribere od prvog utiska, reći će da ličim na horsku devojku s Konej ostrva. A šta sam mogla da uradim ja – oh! – šta sa jednim dolarom osamdeset sedam centi? U sedam časova bila je gotova kafa, a u tiganju na upaljenom štednjaku čekale su šnicle. Džim nikada nije zakašnjavao. Dela je u ruci prevrtala džepni lančić i sedela pri uglu stola blizu vrata na koja je on uvijek nailazio. Onda je čula njegov korak na prvoj stepenici sasvim dole i za trenutak prebledela. Imala je običaj da tokom dana u sebi odmrmlja sitne molitvice zbog najbeznačajnijih stvari, a i sad je prošaputala: „Pomozi, Bože, da on veruje da sam još lepa“. Vrata se otvorila i Džim je ušao i zatvorio ih za sobom. Izgledao je mršav i veoma ozbiljan. Jadnik, bilo mu je svega dvadeset i dve godine – a već grca pod teretom porodice! Bio mu je potreban kaput, a ni rukavica nije imao. Džim je stupio u sobu nepomičan kao lovački pas na miris prepelice. Oči je upro u Delu i u njima je bio neki izraz koji ona nije umela da odgonetne i koji ju je zastrašio. Nije to bila ljutnja, ni iznenađenje, ni neodobravanje, ni užasavanje, niti ijedno od osećanja koje je očekivala. On je jednostavno buljio u nju tim osobenim izrazom lica. Dela se izvila oko stola i prišla mu. – Džime, dragi – uzviknula je. – Nemoj da me gledaš tako. Odsekla sam kosu i prodala je, jer nisam mogla da dočekam Božić bez poklona tebi. Kosa će izrasti ponovo – ne zameraš mi, je li? Prosto sam tako morala da uradim. Moja kosa strahovito brzo raste. Kaži mi: Srećan Božić! Džime, i hajde da budemo srećni. Pojma nemaš kako ljubak – kako lep, ljubak poklon sam spremila za tebe. – Odsekla kosu? – upitao je Džim, mučno kao da je do te očigledne činjenice došao po cenu najtežih umnih naprezanja. – Odsekla i prodala – rekla je Dela. – Hoćeš li me i dalje voleti, je li? Ja sam i bez kose ja, zar ne? Džim se obazro po sobi na čudan način. – Kažeš da nemaš više kose? – rekao je sa izrazom gotovo idiotskim. – Ne traži je više – rekla je Dela. – Prodata je, rekla sam ti – prodata i otišla takođe. Badnje veče je, mili moj. Primi to, jer je otišlo tebe radi. Valjda mi vlasi na glavi nisu bile odmerene – nastavila je iznenadnom ozbiljnom ljupkošću – ali niko moju ljubav prema tebi odmeriti ne može. Džime, da li da stavim na vatru? Činilo se kao da se Džim naglo probudio iz nekog zanosa. Zagrlio je svoju Delu. Za nekoliko trenutaka bacimo pogled u drugom pravcu na neki nevažan predmet. Osam dolara nedeljno ili milion dolara – kakva je tu razlika? Matematičar ili uman čovek daće vam pogrešan odgovor. Mudraci s Istoka doneli su poklone od vrednosti, ali ovakav nije bio među njima. Ova nejasna primedba objasniće se kasnije. Džim je iz džepa gornjeg kaputa ispovrteo neki omot i bacio ga na sto. – Ne budi u zabludi, Dela – rekao je – što se mene tiče. Ne verujem da bi ikakvo šišanje ili brijanje ili šamponi mogli da smanje moju ljubav prema mojoj devojci. Ali odvezaću ovaj omot da razumeš zašto sam onako naopako izgledao maločas. Beli prsti vešto su kidali i cepali omot. I onda je sledio zanesen vrisak radosti; a onda, avaj! nagla ženska promena u histeričan plač i jadikovanje koji su u magnovenju morali da upregnu svu moć umirivanja gospodara stana. Jer na stolu su ležali češljevi – čitava garnitura češljeva, za strane i potiljak za kojima je Dela odavno čeznula pred jednim izlogom na Brodveju. Divni češljevi, čista kora kornjačina, s ivicama od dragog kamenja – upravo boje iščezlih lepih vlasi. Znala je da su skupi češljevi i jeno srce je prosto ludovalo i vapilo za njima bez i najmanje nade da će ih ikada imati. I eto, sad su njeni, ali uvojci koje bi trtebalo da resi željeni nakit, otišli su. Ali ipak ih je ona tutnula na svoje grudi i naposljetku podigla zamagljene oči i uz osmejak kazala: – Moja kosa vrlo brzo raste, Džime! I onda je Dela skočila kao oprljena mačka i uzviknula. – Oh, oh! Džim još nije video svoj lepi poklon. Ona mu ga radosno prinese na dlanu. Mutan plemeniti metal kao da je blesnuo sjajem od njenog plamenog i toplog raspoloženja. – Nije li sladak, Džime? Preturila sam čitavu varoš da ga pronađem. Sad ćeš po sto puta dnevno da zagledaš koliko je časova. Daj mi tvoj časovnik. Hoću da vidim kako će izgledati s njim. Mesto da posluša, Džim se bacio na divan i zabacio ruke iza potiljka i smeškao se. – Dela – rekao je – da ostavimo naše božićne poklone za izvesno vreme. Suviše su lepi za ove časove. Prodao sam časovnik da bi mogao da ti kupim češljeve. Kako bi bilo da šnicle staviš na vatru. Vilijam Sidni Porter – O’Henri Malo je duza .....:) Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Mia 6075 Napisano May 25, 2011 Autor Prijavi Share Napisano May 25, 2011 "Glad i ljubav" Lion Fojhtvanger "Profesor Hari Mokins napravio je sledeći eksperiment: zatvorio je u jedan kavez šest pacova mužjaka i ukusno aranžiranim pločama, kroz koje je prolazila struja, odvojio ih od hrane i od ženki. 72 sata se ni jedan nije odvažio da nešto učini. Onda je nakon 72 sata gladovanja i odricanja od ljubavi od tih šest mužjaka do ženke otišao samo jedan, petorica su otišli do hrane, izabrali su hranu. Potom je profesor ponovio eksperiment uzevši šest ženki pacova da i sa njima postupi na isti način. Od njih šest posle 72 sata pet je odabralo put ljubavi, pravo do mužjaka, a samo jedna put hrane." Gospodin B. V. Smit čitao je o ovome živo zainteresovan. Smatrao je da je rezultat prvoklasan, poučan i dubok. Svojoj prijateljici, misis Mod Rontri dao je samo nešto više od polovine dotadašnje rente i dsvostruko intenzivnije se posvetio svojoj fabrici crepova. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
vesticara 6022 Napisano May 26, 2011 Prijavi Share Napisano May 26, 2011 Jedna baka je na kasi velike samousluge na redu da plati. Iza nje u redu stoji jedna mlađa žena sa nestašnim sinom od 9 ili 10 godina. Sin stalno gura majčina kolica koja već 5-6 puta udaraju baku po nogama. Baka se okrene malom i traži da je prestane udarati. Pošto mali nastavlja da je udara, baka se okreće njegovoj majci i kaže : "Zar ne možete narediti vašem sinu da me ne udara ?" Mlada gospođa odgovara : "Ne. Moja metoda odgoja mu dozvoljava slobodu da radi što god želi, sve dok do njegove svesti ne dođe da to što radi drugima ne valja. Ta je metoda daleko efikasnija." U redu iza dame sa detetom stoji jedan momak od nekih 19-20 godina, koji to sve pažljivo sluša, a u ruci drži teglu sa džemom od crvenih ribizla. Kad je dama završila svoje objašnjenje metode odgoja, on otvori poklopac od tegle i mirno istrese džem mladoj dami na glavu. Sva besna dama se okrene mladiću, a on hladnokrvno odgovara: "Znate gospođo, ja sam odgajan u slobodi na isti način kao vaš sin. I evo vidite rezultat!" Starica se veselo okrene blagajnici i kaže : "Molim vas stavite ovu teglu džema na moj račun ..." ;) Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
vesticara 6022 Napisano May 26, 2011 Prijavi Share Napisano May 26, 2011 Jedna se privatna škola u Hamiltonu suočila s jedinstvenim problemom. Nekoliko 12-godišnjih devojčica je počelo koristiti ruž za usne i mazati se u WC-u. To je još bilo u redu, ali nakon što bi nanele ruž, prislonile bi usne na ogledala i ostavljale bi gomilu malih otisaka. Svake večeri je čistač obrisao te otiske, a idući dan bi se pojavili opet. Konačno, direktorica je odlučila da se nešto mora preduzeti. Pozvala je devojčice u WC, kao i čistača. Objasnila je da svi ti otisci uzrokuju veliki problem čistaču, koji mora svake večeri čistiti ogledala (možete samo zamisliti zevanje malih princeza). Da bi pokazala kako je teško čistiti ogledala, direktorica je zamolila čistača da pokaže djevojčicama. On je uzeo svoju krpu, umočio je u WC-šolju i obrisao ogledalo s njom. Od tada, više nije bilo otisaka usana na ogledalima. Postoje učitelji.... a postoje i vaspitači. :kez: Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
bigrancer 640 Napisano June 20, 2011 Prijavi Share Napisano June 20, 2011 "Sta bih da budem... Ah - reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh. Pogledao je vevericu, ali ona nista ne reče. - Slušas li? - upita mrav. - Da. - reče veverica. Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji, i iznad mora, i među vrhovima drveća, i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao, i mogao bih sam sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek želeo da budem plav. - Hm - reče veverica - ne znam da li bih želela da budem plava. - A noću - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama koje spavaju. Zamisli, samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža. Da li si nekada videla uholažu kako spava? Veverica odmahnu glavom. - Ni ja nisam - reče mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim šarana i morskog konjica, i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima žute oči. Veverica slegnu ramenima. - I uz to - dodade mrav, - možda više ne bih bio tako radoznao, jer sve bih znao. Jer, gde sve ne bih bio? - Ne znam - reče veverica. - Pa navedi nešto - reče mrav. - Stvarno ne znam - reče veverica. - Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze? - Da - reče veverica. - I vise mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer, šta se vazduha tiču svetlost i tama? - Ništa - reče veverica. Mrav je uzdahnuo. -Ali šta cu - reče - sad kad sam vec mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja želja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav. Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluči da spava. I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne. Ton Telehen Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano June 27, 2011 Prijavi Share Napisano June 27, 2011 Ja sam totalno zbunjen i izgubljen. Jednostavno, ne mogu razumjeti sve te silne price o implikacijama globalne krize na nas svakodnevni zivot , pogotovu na nivou lokalne ekonomije.Sta vise, ja sam iznerviran i totalno sokiran kojekakvim pokusajima nase vlade da se, kao stimulira lokalna ekonomija, te da se daju poticaji, da se kao "ubrizga" zdrav novac umjesto "fiktivnog" itd. itd. Sve je to, izvinite na izrazu, obicno sranje. Da vam objasnim: Zivim u malom primorskom gradicu. Svi smo u dugovima do grla. Turisticka sezona ravna nuli- nikoga nema, niko ne dolazi, niko se ne najavljuje da ce doci. Za Uskrs, iznenada kod Mate u penisionu, dodje neki Amerikanac. Trazi apartman. Ima slobodnih! Amerikanac ostavi 100$ na recepciji, uze kljuc i ode da obidje apartman. Mate zgrabi lovu i otrca do mesara da mu vrati dug za nabavljeno meso. Mesar uze pare i ode da plati dug svom dobavljacu. Ovaj je brzebolje otrcao do farme da plati prase seljaku za koje je dugovao jos od Bozica Seljak uze pare i otrca do lokalne "mlade" koja mu je duze vrijeme davala na kredit i zaprijetila da ce poceti uracunavati i kamate. "Mlada" dotrca u Matin pension da plati dugovanja za sobu jos od prosle godine. Mate uze pare, a Amerikanac sidje u tom momentu i rece da mu ne odgovara apartman. Mate mu vrati njegovih 100$ i Amerikanac ode. Svi u nasem mjestu su zakljucili da iako nije bilo neke velike zarade od tog Amerikanca, bar su uspjeli vratiti dug i da nema razloga za brigu. Zasto nasa vlada ne uradi isto? Zasto nas prepadaju tom globalnom krizom? Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Adrijan 3662 Napisano June 27, 2011 Prijavi Share Napisano June 27, 2011 ... Zasto nasa vlada ne uradi isto? Zasto nas prepadaju tom globalnom krizom? Bajdvej, to se zove multilateralna kompenzacija. Bilo je pokušaja. Ne možemo reći da nije, samo što bi to trebalo redovno da se radi i da se zna ko kome i koliko duguje, a to već ne odgovara našim bizMismenima. Ali to bi značilo i povratak na staro, jer za obradu takvih informacija treba i centralizovana institucija, kakva je ranije bila SDK. Meni je lično žao što je SDK tek tako ukinut. No, to je već za neku drugu temu. :liza: Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Dana 123 Napisano June 27, 2011 Prijavi Share Napisano June 27, 2011 Bajdvej, to se zove multilateralna kompenzacija. Bilo je pokušaja. Ne možemo reći da nije, samo što bi to trebalo redovno da se radi i da se zna ko kome i koliko duguje, a to već ne odgovara našim bizMismenima. Ali to bi značilo i povratak na staro, jer za obradu takvih informacija treba i centralizovana institucija, kakva je ranije bila SDK. Meni je lično žao što je SDK tek tako ukinut. No, to je već za neku drugu temu. Jasno,zato su i ukinuli SDK e podseti me,na to,dosetila se mafija,što Srbin ume da izmisli to niko ne ume.Čak i promaju smo izmislili,nigde je u svetu nema samo kod nas. Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano July 20, 2011 Prijavi Share Napisano July 20, 2011 "Shta radite kad volite neku osobu? Pitali su gospodina K. "Stvaram predstavu o njoj", reche gospodin K. "I trudim se da joj bude slichna". "Ko? Predstava?" "Ne", reche gosp. K. "Osoba." Bertolt Breht - Kad gospodin K. voli shumica i Glisha 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Mrak 138 Napisano July 23, 2011 Prijavi Share Napisano July 23, 2011 (izmenjeno) Ne mozes skloniti sunce ako ti smeta, ali se uvek mozes skloniti u hlad 21. vek..woow..a kao da sam juce gledao povratak u buducnost i zamisljao kako je to putovati kroz vreme.. Ovo je vreme lazi i prevara. Lazu nas svi, od clanova porodice preko prijatelja, neprijatelja, direktora, predsednika opstine, politicara itd.. Laz je ustvari samo jedna izgovorena recenica, osmisljena tako da ti pomislis da je istina. Znaci rekli smo da je to recenica, recenica je sastavljena od dve ili vise reci, rec je sastavljena od slova, slova su samo znakovi koji su izmisljeni kako bi se lakse zapisivale price iz naroda. Ja sam najbogatiji covek na svetu, imam moc da stvaram novac i ugradjujem silikone pogledom. kako mocno zvuci Mogu da budem bilo sta, Vladar, Vampir, demon, carobnjak, bankar, svetac, patuljak..bukvalno sta god pozelim. Samo dodjem na bilo koji forum, napravim svoj jedinstveni profil i budem sta god mi srce iste. Mogu reci da sam EMO i da cu se ubiti, napisem oprostajnu pesmu i pola forumasa padne u trans zbog mene ne znajuci da sam to uradio iz ciste dosade.. Mogu da se uslikam u svom dvoristu, metnem sliku na fotoshop i odradim sebe u vili na nekom ostrvu u tri lepe. Mogu da uporno govorim kako sam macho man, becar, jurim zenske svako vece, imam ih gomile, koju god pozelim, samo stavim sliku nekog francuskog glumnca koji je glumio u samo jednom filmu i nije tako poznat i sve forumashice oborim s'nogu sa njegovim citatima iz filma. Covek nije ni svestan koliko jedna laz moze da ima uticaja na ljude u njegovom okruzenju. Sve je to uredu, ali ja sam i dalje jedan obican covek, sa obicnim zivotom, sedim u obicnoj kuci, za obicnim kompom i pisem po netu sta god mi padne na pamet, izbacujem gluposti iz glave da ih nebi izbacivao u stvarnom zivotu. Sve je laz...sve sem zivota koji zivis. Izmenjeno July 23, 2011 od strane člana Mrak Lillith i shumica 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Lillith 346 Napisano September 28, 2011 Prijavi Share Napisano September 28, 2011 Na bregu iznad Tamiša imali smo vinograd gde je moj otac jednog medu zlatnim jesenjim danima godine 1987. ugledao cobanina Niku zvanog Kinec kako jedva vuce džak grožda. "Pa dobro, Niko, da si pon’o grozd i dva, nego si natovario pun džak, usred podneva!..." – "Kakvo podne", na to ce Nika, "pola dva je!" – "E, izvini onda, onda je druga stvar!" – "Nisi vidijo da je otiš’o voz za Orlovat!?" – "Nisam, al’ vidim tebe pa mi srce puno!" – "Uf, ti se samo švotaš!" Tako divane vinogradar i groždekradica od kojih nijedan nema sat nego se ravnaju prema redu vožnje Jugoslovenske železnice. bigrancer i shumica 2 Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano November 27, 2012 Prijavi Share Napisano November 27, 2012 RAZLIKA IZMEĐU LJUBAVI I BRAKA Šta je ljubav? Jednog dana Platon upita svog učitelja: “Šta je ljubav? Kako je mogu pronaći?” Učitelj mu odgovori: “Ispred tebe je ogromno polje pšenice. Kreni naprijed ne okrećući se, i uberi samo jednu stabljiku. Ako pronađeš najljepšu stabljiku, onda si pronašao ljubav.” Platon je krenuo naprijed i brzo se vratio praznih ruku, a da nije ubrao nijednu stabljiku. Učitelj ga upita: “Zašto nisi ubrao nijednu stabljiku?” Platon mu na to odgovori: “Zato što sam mogao birati samo jednom, ali se nisam mogao vratiti nazad. Pronašao sam najljepšu stabljiku ali nisam znao da li ima još boljih ispred mene pa je nisam ubrao. Kako sam išao naprijed, uvidio sam da stabljike koje sam vidio nisu bile tako dobre kao prethodna, tako da na kraju nisam izabrao nijednu.” Na to mu učitelj reče: “E to je ljubav.” Šta je brak? Drugi dan je Platon upitao učitelja: “Šta je brak? Kako ga mogu pronaći?” Učitelj mu ovako odgovori: “Ispred tebe je bujna šuma. Kreni naprijed ne okrećući se, i obori samo jedno drvo. Ako nađeš najviše drvo, pronašao si brak.” Platon je krenuo naprijed i nakon kraćeg vremena se vratio sa drvetom. Drvo nije bilo bujno niti je bilo visoko. To je bilo samo obično drvo. Učitelj ga upita: “Zašto si oborio tako obično drvo?” Platon odgovori: “Zbog mog prethodnog iskustva. Prehodao sam do pola šume. Ovaj put sam vidio drvo i osjetio da nije tako loše, pa sam ga posjekao i dovukao ga ovdje. Nisam htio propustiti priliku.” Učitelj mu tada reče: “E ovo je brak.” Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Smucalica 5972 Napisano December 9, 2012 Prijavi Share Napisano December 9, 2012 SRCE Jednog dana bog se umorio od ljudi. Nije mogao da ih gleda očima. Neprekidno su mu dosađivali tražeći sve i svašta. Zato je odlučio da se sakrije na neko vrijeme. Okupio je sve svoje savjetnike i upitao ih: “Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mjesto?” Jedan mu je odgovorio:”Na vrh najviše planine na planeti.” drugi:”Na dno okeana, tamo te niko neće pronaći.” treći:”Najbolje je da se sakriješ na tamnu stranu mjeseca, to je najskrivenije mjesto, tamo te nijedan čovjek neće ni tražiti.” Ali bogu se nisu svidjeli odgovori njegovih savjetnika, pa se obratio svom najmudrijem anđelu sa istim pitanjem: “Gdje da se sakrijem od ljudi?” Anđeo se nasmijao i odgovorio mu:“Sakrij se u ljudsko srce. To je mjesto u koje ljudi nikad ne zalaze!” :srce: Citat Link ka poruci Podeli na drugim sajtovima
Preporučene poruke
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.