Primalni krik

[gresan 1851]

U psihologiji postoji teorija pod imenom Primalni krik.Autor iste,kao i knjige sa tim naslovom je Artur Džanov.

Osnova priče je u potisnutim sećanjima.Naime Džanov tvrdi da većina nas sva neprijatna i bolna sikustva tokom ranog detinjstva i mladosti zakopavamo duboko u svom sećanju.

Mozak nesvesno selektuje i rangira bol i najjači je uvek najdublje zakopan.Ovo je i neka vrsta samoodbrane koja se odvija na nesvesnom nivou.

Ne postoji pravilo kada će ta naslaga bolnih sećanja biti zapečaćena na vrhu i to najčešće nekim potpuno bezazlenim slučajem...kao kapljica dodata u punu čašu.

Tako zapečaćena bolna sećanja navodno miruju,ali podsvesno «rade» ali smo mi nesvesni toga.Rade i rovare i izazivaju psihoze i neuroze.

Zakopani duboko u nama uništavaju nam život dok mi toga nismo svesni.

Po Džanovu,psiholog treba da probija sloj po sloj i da dopre do onog «najzakopanijeg» Otvaranje tog sloja kod čoveka izaziva najbolnije sećanje i saznanje o doživljenom i on ga se oslobađa uz jedan strahovit krik...krik spoznaje i sećanja..krik oslobođenja napaćene duše i dugim plakanjem koje ranu «ispira».

Tek tada je čovek spreman za oporavak i lečenje.Kada spozna pravi razlog svojih problema.

Eh da...možda najvažnije...Uvek su roditelji uzrok, a zapečaćena bol može poticati i iz perioda ranog detinjstva, izmedju prve i treće godine.

Šta mislite o podsvesnom...potisnutom....za kopanom na naizgled bezbednom mestu u našoj glavi?

[Aiko 1794]

Nema nista gore od zakopavanja boli..sto je vise zakopavas, bol sve jaca i ubitacnija..

Veruje se da kad nesto potiskujes, skrivas, ne izgovaras, da manje boli od suocavanja sa istim..a bas je suprotno..nema boljeg leka od suocavanja i jasnog i glasnog izgovaranja bolne istine..prvo pred sobom, posle i pred drugima..

Mnogo je lepse bez tajni, narocito bez onih bolnih..

[gresan 1851]

Ja mislim da nema coveka koji nesto u sebi nije "zakopao"...zaboravio ili potisnuo.

Suocavanje sa time je (iz licnog iskustva) jako bolno, ali vrlo otreznjujuce i zdravo.

Postize se prociscenje od "otrova" koji polako ali sigurno razara sustinu bica kao potmuli crv.

Nisam doziveo klsican "primalni krik" sa opisanim manifestacijama kao u knjizi...ali je moj "krik" bio vrlo delotvoran i otrov sam ocistio. Bolje razumeo zasto, kako i zbog cega...i nastavio zivot "svoj" i miran...mirne savesti i sna.

[Aiko 1794]

Ja mislim da nema coveka koji nesto u sebi nije "zakopao"...zaboravio ili potisnuo.

Nema..

Ali najgore od svega sto se zakopavaju i neke sitnice koje vremenom postaju krupne jer se na njih talozi nas kukavicluk..jedan neresen problem, povlaci drugi i teret je sve veci i veci..a najgore od svega je sto se taj otrov posle prenosi i na sledecu generaciju..

[Apolodor 709]

"Groblje" bola u kojoj glavi je, verujem, prazno. Možda se na njemu pronađe poneka humkica sećanja iz rata (tada sam već ja imao decu) pa tako, kolko vidim, ne ulazi u taj standard primalnog krika...

Inače, nemam stav o ovoj temi, mada priznajem da je psihologija čudo od nauke i da sve više daje odgovore na brojna pitanja iz naše podsvesti i drugih oblasti i koja do relativno skorijih vremena nisu bila razjašnjena...

[gresan 1851]

Ovog leta sam na svojoj "koži" osetio jedan primalni krikčić

Negde sam već pisao o tome da je moja majka sahranjena (tj. urna je položena) u Zagrebu.

Tome nisam prisustvovao jer mi hrvatska ambasada u Ljubljani (majka je umrla u bolnici u Ljubljani, a ja bio pored nje u tim poslednjim momentima) nije dala vizu (bez nekog velikog objašnjenja).

Elem 14 godina, što zbog problema sa vizama što zbog svakodnevnog života i potrebnog vremena za put do Zagreba, ja nisam išao da položim cveće i zapalim sveću.

Svih tih godina sam obleležavao godišnjice smrti ovde u Beogradu, paljenjem sveće i prigodnim rukom za najbliže koji su je znali i voleli....i bio sam OK.

U momentima prilaska Mirogoju u Zagrebu sam bio malo "nervoznog stomaka", ali opet vladao situacijom. Ili mi se samo tako činilo.

Kupio sam cveće, sveću i krenuo ka ulazu.

A onda me je u tri koraka stiglo, kao grom iz vedra neba.

Ne sećam se da sam se u životu tako isplakao. Trebalo mi je 10 minuta, dugih kao večnost, da se smirim, a posle toga još dva sata da disanje dovedem u normalu.

Čučalo je negde u mojoj podsvesti i čekalo....

Po povratku u Bg ispričah ovo mojoj drugarici kliničkom psihologu....samo mi je rekla..."Ništa bolje nije moglo da ti se desi..."

[Morpheus 5112]

S obzirom na burnu prošlost, iznenadilo bi me da nešto od toga nisam zakopao. Samo sećanje na događaje je ostalo sveže, ali je izostala emotivna reakcija na njih, što većina psihologa verovatno smatra negativnim. Bilo to negativno ili ne, ja ni danas ne osećam nikakav stres ili tugu u vezi s događajima koji bi kod ogromne većine drugih ljudi ostavili prilične ožiljke. Da li će doći dan kad će sve to izbiti na površinu? Ne bih se kladio da hoće, ne s obzirom na moj mentalni sklop. Da li bi to bilo dobro? Verovatno da bi.

[Mia 6075]

Burno leto.

Ćutala sam, želeći da zaštitim svoje bližnje.

Znali su, da se nešto dešava, kao i to, da se više pravim hrabra, nego što jesam.

U kontaktu sam bila sa drugarima putem telefona, i zaista su mi mnogo pomogli.

Desio se početak školske godine, kada sam suprugu sasula sve u lice,

jer sam postala svesna da ne mogu sama.

Pričala sam, pričala... plakala... i isplakala... sve...

Sve što se mesecima taložilo, izbilo je.

Posle razgovora sam se sklonila, iscrpljena i isceđena, kao nikada do tada.

Nekoliko dana posle toga sam pričala veoma malo...

Bio mi je potreban vrisak:''Ne mogu sama!!!''

Mogu, ali sama istina o svemu je isplivala na površinu.

Sada sam... opet ona stara, a nova i jača.

[gresan 1851]

S obzirom na burnu prošlost, iznenadilo bi me da nešto od toga nisam zakopao. Samo sećanje na događaje je ostalo sveže, ali je izostala emotivna reakcija na njih, što većina psihologa verovatno smatra negativnim. Bilo to negativno ili ne, ja ni danas ne osećam nikakav stres ili tugu u vezi s događajima koji bi kod ogromne većine drugih ljudi ostavili prilične ožiljke. Da li će doći dan kad će sve to izbiti na površinu? Ne bih se kladio da hoće, ne s obzirom na moj mentalni sklop. Da li bi to bilo dobro? Verovatno da bi.

Šefe...nisam neki stručnjak za ovu teoriju o primalnom kriku, ali naravno da postoje ljudi dobrog mentalnog sklopa koji umeju da manje ili veće traumatične doživljaje puste da samo "prodju" pored njih...jednostavan odbrambeni mehanizam.

I sam sam od takvih, jer sam neke jako teške periode detinjstva preživeo zdrav i normalan upravo nesvesno naoružan takvom sposobnošću.

Zato me i potpuno iznenadio dogadjaj od letos jer TO u sebi nisam osećao. Očigledno da dovodjenje u "neku vezu" skrivenog bola i mesta izaziva takvu reakciju. Ali ne uvek, jer sam imao i pre takvu vezu sa nekim stvarima pa je izostajala bilo kakva reakcija.

Opet ću se pozvati na moju drugaricu psihologa koja mi je objasnila da je u tome moja sreća. Jednostavno, bez svesne odluke moj mentalni sklop je uspeo da mnogo toga pusti da prodje u laganom "mimohodu". :kez: